subota, 1. veljače 2020.

febbre

ne znam koliko nas zna da reč febre (piše se sa duplim b) na italijanskom znači "groznica", ali se nadam sa će me nakon januarske temperature ista u februaru zaobići, mislim kad joj je redovan termin
niti imam pojma zašto se februar tako zove, očito su u to vreme svi imali neki virus pa su tako krstili taj ćošak godine

na temu temperature, došao sam u morbidnu situaciju da navijam da NE BUDE toplo iako sam do juče jedino priželjkivao toplotu i vrelinu
naime, koleno sam mazao Fastumom, a svaki put kada sam ga koristio meni je izlazila alergijska reakcija na sunce (tj kombinaciju ketoprofen + sunce) pa sam morao kod kožnog lekara po neke mandže da bih izlečio alergijski dermatitis

jednom sam mazao zadnju ložu odmah ispod dupeta i kad je počelo da me peče rekoh brale seo si u neku koprivu garantovano a da nisi primetio, kad ono frc posle toga se setih da sam ihaj dana ranije mazao fastum

e pa tako i sada, molih boga da ne bude +16 jer bih se ubio od muke što ne mogu da nosim kratke bicke i da se malo provozikam ali evo na +13 sasvim je opravdano i logično nositi makar 3/4 nogavice pa ću tako sakriti koleno

da ne ureknem ništa, sve je krenulo kontra od očekivanja, a to zato jer su mi očekivanja bila da će biti sve gore i gore
nakon "ne volim januar" za februarski motiv na Stravi (opis profila) sam stavio "razglednice iz... " pa sam se nećkao između nekoliko bez- (prefiks je obavezan) pa sam dodao "beznađa" jer kontam da nade više nema da se spase ova polovina godine, prvi polumaratoni su već za mesec dana a ja u januaru potrčao svega nekoliko puta

uvek u ovakvim situacijama imam onaj odvratan osećaj kako uopšte NEĆU NI UMETI da potrčim ako/kad budem opet mogao, a kamoli da ću potrčati iole brzo, tu već ne gajim ni snove a kamoli nade

a na tu temu pak, pre par noći sam sanjao kako trčim i kako me GLE ništa ne boli i sav sam ushićen i oduševljen i u fazonu pa ovo je ge ni jal nooooo i tako trčim i ne verujem da me ništa ne boli i sve je kao u snu (igra reči heh)

kao i prošle godine kada mi se neki živac u loži blokirao iza kolena i kada sam mogao da trčim samo ubrzanja po 100m a već nakon 150m to se pretvori u grč i nakon 200m ako ne stanem mislim da ću pre pasti nego napraviti još korak
tada je došao taj jedan dan, moram ga naći u dnevniku, kada sam u cugu pretrčao par kilometara, prosto sam PROTRČAO kroz taj bol i pomislio nek otpadne noga nek ide dođavola i sve je nekako stalo u tom stanju, zastalo, i ja sam trčao, i trčao, malo u čudu malo u nekom transu pod znakom pitanja kojem bogu treba da se zahvalim sad, i eto, u takvo čudo jedino mogu da se nadam i ove godine, nemam pojma
moralo je i to biti negde pred kraj februara, obzirom da se ove povrede i bronhitisi sinhronizovano ponavljaju

Nema komentara:

Objavi komentar