jučerašnje trčanje je ispalo neviđeno dobro u odnosu na očekivanja!
što uopšte ne znači da je bilo ni blizu "dobrog", čitajte pažljivo...
ima ta tajna
(nastavljam nakon 10 minuta pokušavanja da se setim gde sam stao, izbačen iz koloseka nekim skroz nevažnim idiotlucima kao i uvek, sreća pa nam je ograničen život na ovoj površini koju zovemo zemlja)
elem, ima ta fora da kad se previše obučeš, termoregulacioni centar u mozgu će te terati da podsvesno usporavaš i da se vučeš, da se ne bi pregrejao, a kada ti je, pa ne baš hladno ali ono što kažu FRIŠKO, onda uglavnom poteraš noge i sve ostalo da se vrti malo brže ne bi li cirkulacija došla na svoje
vrlo prosto objašnjenje zašto na startnu liniju svetskog u kros trčanju svi stanu u gaćama i majicama na bretele kada je temperatura oko nule a u svakoj drugoj krivini se belucka sneg
i tako, prva dva kilometra dok se popnem iznad šireg centra su brzo prošla jer sam odabrao takvu putanju na kojoj ne može da mi zasmeta nijedan semafor i da me zaustavi kada mi se najmanje zaustavlja.
nakon toga polukrug po predgrađima iznad grada odakle se pruža predivan pogled na venac planinâ, pa sam nakon završetka blagog spusta zadnjih par km nadžandžio da mi brzina ne spadne a to je bilo oko maksimalnih 4'40''/km za celo trčanje od 8+ km.
na par slika se vidi tačan razlog zašto sam rekao da nije ni blizu dobrog, jer su mi koraci toliko kratki da to izgleda podosta žalosno. koliko god mi osećaj bio da "žurim" sve je to bilo isuviše prizemno a premalo u zraku, dakle osećaj me je bezobrazno obmanjivao mada nema tu ničeg čudnog, moji osećaji su lažljivica dostojna olimpijade.
srećan čovek bi trebao da bude onaj koji sve obaveze završi na vreme pa mu ostane čak i viška prostora za hobije u kojima uživa, dakle treba sad zaboraviti na sve što duši smeta i raširiti ruke spram života pre nego što u taj zagrljaj utrči najavljena kiša.
Nema komentara:
Objavi komentar