odlaze, i vraćaju se s lastama

neke godine, neko je pričao
kako postoji izvestan SLJEMENSKI MARATON.
i da je to najteži od svih mogućih maratona.
da se tamo po vrhu planine prave neki krvoločni krugovi.
otišli Lola i ja tako grlom u jagode, pa šta bude.
trenutni selektor Planinske Reprezentacije mi je "stručno" objasnio da su savim OK najobičnije patike za trčanje po asfaltu.
naravno da sam po kiši i blatu izgubio bar 33% snage na proklizavanje (nike skylon, ćelave skroz), naspram bilo kojih patika za planinsko trčanje, sa kramponima/ripnama.
bio sam u prvom krugu iza prvih 20, pa iza 15, pa sam se probijao u top 10 dok su me domaći takmičari bodrili jer je svako imao nekog svog "trkačkog neprijatelja" ispred, vikali su mi daj Sale STIGNI ONOG ŠVABU.
stigao sam nekako i švabu, i završio na osmom mestu.
tada smo se mnogi zavoleli, ja njih jer su za mene navijali, oni mene što sam im prestigao konkurenta, i ostali evo još uvek prijatelji.
organizator, koji će nam kasnije postati kum, tojest mi njemu, širokogrudo je ponudio pehare za prvih 10 (slovima DESET, hej, neprevaziđeno!) plasiranih.
tako se i moja početnička malenkost ogrebala za jedan, za osmo mesto u ukupnom plasmanu.
nakon proglašenja su mi rekli da je onaj što mi je uručio pehar, bio ni manje ni više nego GRADONAČELNIK Zagreba, a ujedno i sâm trkač i maratonac.
bila mi je tada fascinantna i istovremeno neverovatna ta činjenica.
a jutros sam saznao da je gospodin umro.
meni će taj maraton ostati u pamćenju kao verovatno zauvek najteža trka koju sam ikada otrčao, što zbog težine staze što zbog mog početništva u svetu maratona.
kada me je na kilometar pred cilj Lola bodrila i vikala ajmooooo, još maloooo, kroz očajnički poluplač sam onako pokisao i smrznut zavapio ŠTA AJMO, POGURAJ ME!!!, a kada je sutradan ujutru voz stigao u stanicu Beograd, niz stepenice vagona sam se sav u grčevima spuštao na dupetu dok su iza mene invalidi i penzioneri strpljivo čekali u redu.
naravno da neću ovde stavljati slike pehara, medalje, majice, jer samopromocija nije tema, tema je jedna od najvećih (u)trka u Hrvatskoj, klub AKSljeme čiji sam, nadam se, još uvek počasni član, i jedan gradonačelnik koji je poslednjih par desetina godina srcem stajao uz ideju trčanja u Zagrebu.
slava mu.

strina Marta

ne znam zašto se kaže baba marta za histerične promene vremena početkom proleća kada su babe ili dobre bake ili nadžak babuskare, nijedna nije malo ovako malo onako. strine su puno bolja titula za te martove, na stranu što su meseci svi muškog roda, unatoč onom mom pokušaju da im nadenem i ženska pandan imena.

elem serijal stotki se završio i trajao je od nedelje do petka, dakle 6 dana u kojima sam prekotrljao 557km što znači da je prosečna stotka imala 93km, tako kaže excel, a sportske aplikacije kažu da je ukupno bilo 6450m uspona a to je pak 1075m uspona po danu, što znači da bih po ravnom verovatno prevezao puno više od 100km dnevno za isto utrošeno vreme.

 

ali to se naravno ne računa. i na tur d fransu kažu da je bilo 40,000m uspona i na kraju prosečna brzina 40 na sat i niko te ne pita koliki bi bio prosek da su sve vozili po ravnom.

informacije radi, taj uspon je išao ovako tokom 6 dana: 

iz nekog razloga mi je copy-paste iz excela došlo ovde kao slika (?), ovo je čak i za mene novost koji u excelu živim barem nekoliko minuta svakog dana poslednjih 26 godina valjda. ne sećam se ovako kao iz topa koja je to godina bila kada smo kupili prve polar satove sa onim advantage interfejsom i onda nam je naravno trebao i kompjuter da bi sve to funkcionisalo kao što smo videli da radi na pripremama sa Čukaričkim, i čim smo se vratili kući odmah smo zapucali u bgd kod druga koji je prodavao svoj PC i tako je sve počelo. 

kad malo vratim film, trebalo bi da je to zima proleće leto 1995/1996, zima kada smo se na pripremama zainteresovali, proleće kada smo planirali i početak leta kada smo u italiji između svega ostalog kupili i prva dva polar sata. 

inače iz gornje slike se zaista i vidi ta moja planirana "zaprška" za kraj etapnog treninga, s tim da su prva tri dana bila na trkačkoj, četvrti dan na mtb-u sa slick gumama, peti dan opet na trkačkoj a šesti dan na mtb-u sa kramponkama i amortizerima. kako će se mesec završiti nemam pojma, danas sam po planu napravio pauzu od "treninga" i izveo jedan hajk nakon što sam pola dana proveo u nekim kućnim radovima sa šmirglom i šrafcigerom. sutra je zadnji dan februara i ujedno nedelja pa eto prilike za još jednu zapršku, već ovisno o tome koliko snage uspem da prikupim.

stotke i STOTKE

 

Kako je veseo ovaj grafikon brzine koji svaku tačku pokaže i na karti pa tako vidiš ceo krug koji si odvezao plus imaš natačkano za svaki kilometar (ili manje) u kojoj si boji vozio, već prema tome da li si uzbrdo gmizao 7 km/h ili se negde sjurivao 50 km/h. Obzirom da sam vozio novi mtb sa onim džinovskim kramponkama i viljuškom u rangu motora za cross, nisam nigde baš zviždao nizbrdo a tako sam i osmislio krug, da su mi najveće nizbrdice najteže tehnički pa je i ukupni prosek celog kruga ispao turistički. Malo mi je bilo monotono prva dva i po sata poznatim asfaltima a i to može donekle da se izbegne no nisam imao vremena da se baš ceo dan hrvem protiv kamenjara i zemlje pa sam ipak taj prvi deo morao da odem asfaltom.

Da stvar bude zanimljiva bezmalo sam se okitio krunom na tom glavnom segmentu, koji je doduše neko OPET loše postavio pa ne kreće od početka uspona nego iza prve serpentine gde je već uveliko nagib 15%. Da nisam dva puta zastajao da fotkam, jednom da pišam i jednom da berem cveće, ovo bi bilo dobrih 7-8 minuta brže i to na izletu, ne na treningu. Jeste baš strmo ali može i dosta ambicioznije da se popne od tog potoka navr brda.

Sve u svemu uspeo sam da opet namaknem famoznu STOTKU iako sam u hodu imao tri promene plana. Kod kuće sam shvatio da krećem barem sat kasnije nego što sam priželjkivao ni bilo je važnijeg posla od izleta jbg. Nakon toga sam imao plan da se na tu grbu koja po brdima ide skroz od Užica do Valjeva dođem kroz jedno selo (Seča reka) pa sam zbog satnice i kratkoće dana ipak krenuo drugom varijantom koja mi je 10-ak km kraća a to je kroz sledeće selo na grebenu (Makovište). Treća izmena je bila naj ad-hoc od svih jer sam zastao na jednoj pogibeljnoj raskrsnici i malo zagledao karte, da ne kažem mapse, i shvatio da mogu da uštedim još nekoliko kilometara ako se odatle sjurim u potok i odatle se popnem na Valjevu  najbližu moguću tačku (Povlenska kosa). 

Štaviše to poslednje skretanje mi je najviše "spasilo dan" jer sam na makadamskom spustu i oštrom asfaltnom usponu iz te rupčage uspeo da napravim bar 20-ak fotki kojekakvih sporednih puteva koji se ukrštaju po planini, a kao na dlanu sam skontao i sve one prečice kuda me je jesenas provukao kolega mtb-ajker. Tako je ispalo da ipak nisam napravio isti poznati krug po stoti put, nego sam osvežio u glavi par tih zaboravljenih raskrsnica, nagiba, podloga i uopšte cele te strane planine sve do Kosjerića. Iz svega sam izvukao možda najkorisniji zaključak za ubuduće a to je da je najpametnije sesti na voz sa sve biciklom (karta za bajk je 1€) i izaću u Kosjeriću, uštedeti dva i po sata trošenja nogu na bespotraban uvod, i odmah zapucati u planine. Tako će letos moći puno više i puno dalje da se pređe.

dan za danom

ovako to izgleda i kada živiš svaki dan kao da ti je poslednji

i onda se sutra pitaš A ŠTA SAD

zato sam ja odavno izmislio da treba živeti svaki dan

kao da ti je pretposlednji

pa onda sutra jovo nanovo i pomoz bože

da ni taj ne bude poslednji nego opet pretposlednji

nekim čudom mi se smenjuju umori i odmori,

što znači da sam na bicikli stigao u onu fazu kada "uđem" u trening trčanja

pa isto to samo na bicikli

nekidan me iznenadi umor a sledećeg budem friškiji

tome ne doprinosi aktivan odmor koji uglavno provedem pogrešno

e tako sam se jutros probudio nit-nit i nisam znao šta će da ispadne i seo na biciklu bez neke jasne ideje kuda bih se vozio i otišao na sličan krug od pre tri dana kada sam bio po sopstvenoj proceni ISTO UMORAN kao i danas no umesto 23 sam napravio 25 prosek i na kraju vozio dosta živahnije, neki trening se ipak "primio"

sutra je petak, poslednji u nizu pretoplih dana za februar i verovatno poslednja etapa ove biciklističke etapne trke pa ću smisliti neku vožnju da njome udarim pečat na ove mini pripreme

trebaoa bih pre vožnje da ofarbam nešto pa proveravam da nije crveno slovo da me propaznici ne bi kleli onako usput ali evo sve je u redu, piše SVETI SIMEON MIROTOČIVI i nije crveno slovo

nešto skroz ad hoc

evo piše da će nam sunce biti pred očima sutra od 06:24 - 17:23,
a prekosutra od 06:22 - 17:25

od 10h59m do 11h03m, 4 minuta razlike, 

za samo jednu noć će toliko poludeti da će svanuti 2' ranije i zaći 2' kasnije

vrum vrum vrumić
sećam se da sam koliko juče, a to juče su bili neki jednocifreni datumi možda početkom februara, slavio prirodu i kosmos što nas je podario suncem u trajanju od 10 sati, a gle koliko je odjednom napredovalo!

idemo prema ravnodnevnici i 12h sunca, a dotle imamo nekih 26 dana, za koje vreme dan dakle treba da se produži za 57 minuta, što je bliže dva minuta dnevno, ne znam otkud sutra ovo ludilo sa 4 minuta (?)

za danas nisam imao nikakve planove, jer nisam znao kako će da se ostvare prognoze. ispostavilo se da je ipak došao jedan hladniji dan da preseče ovaj lanac toplih prolećnih, pa je nakon dve vožnje na 18-ak ili čak 20-ak stepeni trebalo osmisliti nešto za "samo" +14°C

prvo sam gledao neke krugove po Suvoboru i Rajcu, kontao ko bi to mogao da pretrči a ko da vozi bajk, pa onda razmatranje KOJI bajk jer ih imamo nekoliko, i na kraju se to sve previše iskomplikovalo pa sam presekao i rekao ček da ja napravim neku ROAD rutu a sve ove egzibicije možemo i letos kada im bolje pristaje vreme

auto je već bio dobrano zasran od prethodnih izleta pa sam iskoristio sunčano zubato jutro da ga lepo operem i usisam, da bi kasnije tokom dana u njega bilo lakše ući :-) 

bajkovi naravno uvek stoje u autu jer imamo toliko bicikli da te dve uopšte nemamo potrebe da vadimo, pa i to olakšava ove instant dogovore.

jedino ih povremeno treba obrisati i podmazati a i to je puno lakše na nekom parkingu u nekoj selendri nego prljati sopstveno dvorište, treba nam uvesti dodatni porez za zagađivanje okoliša

u odnosu na brzinu dogovora i predomišljanja, dan je ispao doslovno fantastičan.

pusti neprometni putevi, u prva dva sata smo sreli dva auta jedan kamiončić i dvojicu biciklista i to je sve.

predeli kao iz bajke, ovim putem koji zaobilazi oko planine Rudnik smo samo jednom prošli u životu i naravno da se ničega više ne sećamo pa nam je užitak bio bukvalno kao da prolazimo prvi put kroz neku nepoznatu zemlju i predele.

hvala još jednom Tašti što je ceo dan sedela u radnji i nama omogućila da se zvrndamo naokolo, nijedan ovakav poklon-dan nema cenu, a kamoli stotinu takvih godišnje

viljuška

mi za viljušku na bicikli kažemo viljuška 

a hrvati vila

a za viljušku kažu vilica 

a za vilicu kažu valjda isto vilica nemam pojma.

a meni se ukrutila viljuška na trkačkoj i teško se okreće tojest nije viljuška nego one tzv. šoljice (ne kažu i to valjda šalice boktemazo?) treba odvrnuti sa ključem 36 pa unutra natrpati nove bele kampanjolo masti koje srećom imam punu teglicu, jednom sam na pripremama u Budvi iz ogromne kutije koju je imao bk čukarički odvadio nožem za mazanje i napunio teglicu od rena i eno još uvek traje ta mast a prošlo je 20 godina.

planiram šta ću posle doručka, pa otprilike tako mora biti, da sredim te šoljice dok ne bude prekasno i da očistim i podmažem obe trkačke bicikle koje nisu nešto naročito vožene jer rekoh zadnji put smo na njih seli 03.02.2020. pa nije ni čudo da je nešto zapeklo. 

sad vi ovo gledate pa vam je svejedno kada li je nešto razmontirano, ali da bi neko uopšte došao do prilike da napravi ovakve fotke, morao bi pre toga da jedno sat vremena raznim alatima rastavlja i čisti biciklu, šteta što to na fotografijama ne piše po defaultu.

ugl treba nekoliko puta po desetak minuta sve ovo naprskati idealnim tekućinama pa oribati.

pisao sam na vajber Burazeru ali nije bio na mreži, on bi vrv najbolje znao šta i kako, naravno osim one ultrazvučne kadice u kojoj je čistio delove za onog Subaru-a što ga je opravljao pre par godina ali kontam da ta uređajka više nije u njegovom posedu, mada bi meni danas uštedela pola sata umazanih prstića.

elem odvozao/li sam/smo treću stotku u tri dana, ovaj put manje krnju nego juče jer sam namakao do 97km, a brateeee opet me mrzelo da idem još krugić po gradu, dosta mi je bilo 1000+ metara uspona da se shvati da nisam baš blejao u nekoj Banji nego sam bio na treningu jelte

ovo na slici sam ja na tisuću metara nad morem no to nigde ne piše, ali se zato vidi šta je tisuću metara ispod mene

stotka!

jeste da sam mislio da ću da omlatim po stotku na bicikli svakog sunčanog dana do kraja februara pa koliko god ih bude, no juče me je mrzelo da se bakćem.

prvo jedna kratka vožnja, pa sam umesto finish stisnuo resume later i onda je sat odremao par sati dok smo obavili sanitarni i još par stvarčica, i onda sam opet seo na biciklu i samo stisnuo resume.

ta druga vožnja se tako nalepila na prvu i sve skupa je ispalo nekih 93km i tada mi je bilo žao i smešno u isti mah jer se nisam setio da ujutru odštopam nekih 15-ak kilometara pony-kom, to bi bio fajl za ginisa a eto bilo bi dobrano preko stotke.

vidim da na stravi ljudi snimaju stvarno svakakve šetnje i vožnje tako da to ne bi odskakalo od opšteg kriterijuma ali opet kad kažu da je to društvena mreža za sportiste nekako mi se jutarnje pony vozikanje baš i ne uklapa u SPORT.

tako je jučerašnja "krnja stotka" ispala sa skoro istim prosekom kao ona pre nje, s tim da je u nedelju bilo preko 1000m uspona a juče samo 650, pa se i iz toga vidi da nije baš bio neki krvnički tempo.

i obzirom da je već padao mrak, bilo mi je glupo da idem tri kruga po 2.5km tu oko obližnjeg naselja samo da bih namakao na stotku, ponyka je zaboravljena i ostade zabeleženih samo tih 92.4km šmrc

 

sada ću ovde da dodam anegdotu koju ću na nekom drugom blogu da napišem u još više detalja ali na temu ovoga stotka, imamo priču koja se zove DESETKA

drugarica je trebala da polaže ispit i u jednom času je samo stigla poruka

- DESETKA!

nismo stigli ništa da joj odgovorimo a već je stigla sledeća, i dopisivanje se ovako nastavilo

- DESETKA! 

- bravoooo

- DESETKA!

- super, čestitamooooo

- DESETKA!

- ahahahaha

- DESETKA!

- pošalji još jednom

- DESETKA!

- javi još nekom, mi već znamo haha

- DESETKA!

- ahahaha

- DESETKA!

- Ružo dosadna si

- DESETKA!

- (prestali da odgovaramo)

- DESETKA!

- DESETKA!

- DESETKA!

- Ružo jel sve ok, pila si nešto?

- DESETKA!

- DESETKA!

- DESETKA!

- DESETKA!

- DESETKA!

- JAO ŠTA JE OVO TELEFON MI POLUDEO ŠALJE ISTU PORUKU STO PUTA

- ahahahaha, pa vidimo da je neka bela magija :-)

e isto tako sam ja zajahao da svakog dana moram na stravi da napišem STOTKA no nažalost kod mene nije kvar u telefonu nego u glavi :-)

dabogda imo pa nemo pa opet imo

jedna izreka kaže da je najveća moguća kletva "dabogda imo pa nemo" na šta je balašević skovao stihove "ja nemam nigdi nikoga al moja tajna prosta je što ih manje zavoleš manje ti ih nedostaje", tako da ispadne da je najbolje da nigdi ništa nemaš jer onda nemaš šta da izgubiš.

a opet zašto nešto ne bi imao, jer valjda se računaju trenuci kada si imao a ne kada si nemao, radilo se o slobodi, pameti, dostignućima, nije njutn proklet zato što mu nije svakog dana nova jabuka padala na glavu, dosta mu je bila ona jedna i onda je do kraja života uživao u staroj slavi.

nije naučna formula govno pa da poture lopatu i odnesu ti ga iza leđa a ti da se okrećeš u krug kao radovan treći i pitaš se gde ti je nestao minuli rad.

uostalom život kao takav ima kraj, barem ovaj zemaljski, tako da šta god danas imao jednog dana ćeš ga nemati i svi koji te danas imaju sutra će te nemati, a to što će nekad neko da se seti nekog tvog bloga i reći e jednom sam to pročitao kod onog ludaka, od takvog posmrtnog života i minulog rada ja neću imati ništa.

čak i knjigu da objavim jedna po jedna će nestati za potpalu kao i sve ostale dnevne novine ovog sveta, eno na tavanu znaš koliki svežanj Politike što je moja tašta skupljala za vreme slobodana miloševića, da su ono sve slike nekog patrijarha mogao sam se danas obogatiti a ovako ni kao stara hartija ne vrede da ih nosim na otpad jer koliko bih para za to dobio skuplje bi me izašao burek koji bih sagoreo da to snesem sa tavana i oteram biciklom na gepeku do otpada, iz četiri puta.

(evo tu se u dnu ekrana vidi kako je nervozna bila nadmorska, 

fajl kaže 1100m uspona)

tako sam ja imo pa nemo sve te bici vožnje pa uživao pa mi nedostajale pa imao formu pa nemao formu pa kukao zašto više nisam u formi i tako je i juče bilo prvi put posle godinu dana kada nakon silnih mtb vožnji sedoh na trkačku biciklu.

kako sam na svakih sat vremena skretao za 90° praveći taj nazovi krug u obilku nekog nazovi romba, dobro nije tačno 90° shvatio sam opustite se malo, tako se i vetar okretao i stalno bio spreda eto osim možda zadnjih 10km kada je Lola oborila neki segment na stravi, pre toga je sve bilo neko kilavljenje tipično za prve prolećne vožnje.

evo mesec dana do Mladenaca odnosno ravnodnevnice 22.03. i to je baš onako lepa stvar da će nam proleće doći četvrtog ponedeljka od danas, jupi.

a i ovaj zadnji tjedan februara će biti kažu topao i sunčan pa će se još te bicikle voziti nadam se ihahaj, a za segmente ima vremena.

tačno, evo direktno se vraćam iz excela i zadnji put sam seo na trkačku 3. februara 2020., posle toga je sve bio mtb.

da ne poveruješ.

šta li će mi tri trkačke bicikle, bog da me pita, A SAMO TRI MTB-A to je nepravda.

što je najgore nemam onu onakvu takvu kakva mi najčešće treba ali o njoj ću neki drugi put, jer proturaju priče da sve bicikle liče kada je forma na dnu i dobro možda liče jedna na drugu al nijedna na nju tako beše pevao marko pantani u onoj kanconi.

čišćenje

nije etničko čišćenje nego sam uzeo štapić za uši i nakvasio ga i očistio tastaturu od kompjutera sa-ve-še-noooo
bukvalno mi je bilo već prekardašilo koliko se nekih sitnih tačkica tu nakupilo, flekica, nemam pojma od čega je to, kao da sam nad njom kijao mesec dana bez šake i maramice onako direktno sa namerom da joj prenesem neku bakteriju
a sad čista lepa dođe mi na svakih pet minuta da ustanem da operem ruke koliko blista

nego pod čišćenje sam mislio na obaveze, kao na faksu kad kažeš očistio sam godinu u smislu dao sam sve ispite
tako sam pre blog ili dva očistio balaševića a danas ću daru iz jasenovca
kome god se čita stručno mišljenje staviću mu ovde link, jer nikad ne znaš šta koga zanima a najlakše je preskrolati ako nekog NE zanima, dakle viđenje gospodina Gorana Šarića (na ćirilici?)

goran-saric-dara-iz-jasenovca

ovaj link sam prekopirao već par puta i slao ga ovamo onamo zajedno sa onim kakav je utisak na mene ostavio film pa dakle evo mog doprinosa dari, nakon što sam doprineo đoletu

"Slično objašnjenju gospodina Šarića, kao običan gledalac filma na televiziji ostao sam razočaran ulogama koje bi trebale da nas uvuku dublje u film a one su me od njega terale. Groteskni lik ustaškog oficira koji nešto žvaće od jutra do mraka, slasno liže prste nakon što je ručao viljuškom i nožem, i laserskom preciznošću Brus Lija seče vratove. Robijaši koji kao drogirani padaju jedni preko drugih u samrtnom plesu, baš kao u ovih dana popularnim stihovima "parada pijanstva i kiča" deluju sve samo ne realno. Svi oni udareni maljem od kojih se nijedan nije refleksno sagnuo nego im je kao lutkama u Varteksovom izlogu svejedno šta će im pasti na glavu. Dete, glave veće od bundeve i sestre zajedno, koje se dernja od jutra do mraka, koje valjda treba da potvrdi da nas ustaše nisu mrzele samo toliko da bi ga odmah ubili, nego su ga ostavili da urla do kraja filma da bi nas i posle 80 godina nerviralo, u par navrata sam rekao - dajte vodite ovaj megafon u Bolnicu ako boga znate. (to je bio crni humor) Sve to i još mnogo toga mi je neprestano proizvodilo neku spontanu reakciju "ma daj bre..." umesto da makar u nekom trenutku poverujem filmu da će mi reći bilo šta više od najobičnije emisije na Animal Planet gde moramo da gledamo kako lavovi kolju antilopu samo zato da bi videli ono što oduvek znamo, a to je da lav mora zaklati antilopu, pa ko bi da studira za mesara može i nekoliko puta da premotava lekciju, ostali pretpostavljamo i bez krupnih planova."

PS
#crnjak
Baš kad je bila aktuelna neka anegdota sa negiranjem broja žrtava, prolazili smo kroz Jasenovac putujući na Plitvički maraton. Pogledam onaj vlakić sa 5 vagona pa kažem "ma bilo je komforno ljudima ovde, vidiš da je svaki zarobljenik imao poseban vagon".

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

(20m nakon starta, odoh uzbrdo)

i što bi englezi rekli, poslednje ali ne i zadnje (po važnosti), čišćenje obaveza završavam jučerašnjim treningom Tempa od 13.5km kojeg imate na Stravi a ono zanimljivo je STAZA

naime prethodnih godina sam je merio biciklom i gps-ovima i uvek mi je taj krug bio 13.7km pretprošli put mi je garmin izmerio 13.5, a sada 13.4

nakon "koriguj dužinu" smo se našli na 13.460m pa ću dakle tako ubuduće pamtiti taj KRUG

ionako nije važno koliki je u milimetrima nego u minutima, a istrčao sam ga za istih 1h06' s tim da 

1) juče nisam nijednom zastao a pre 7 dana sam tri puta napravio mini pauzu zbog nekog grča u stomaku pa je naravno bilo lakše nastaviti nakon što si predahnuo 

2) mislim da sam trčao težu varijantu jer levi krug ima strme nizbrdice gde se gubi vreme isto kao i na usponima tj ništa se naročito ne nadoknađuje, dok za desni krug mislim da je brži jer iako su usponi strmi sve nizbrdice su pitke i može fino da se maže i odmara istovremeno

sve u svemu ovo je najbolji ishod

koliki god bio krug kad ga meriš točkićem (mada je bicikla sa ciklomasterom to isto) on je uvek u prirodi isti, isti asfalt kroz 4 iste raskrsnice i preko istih brda (290m uspona i 290m spusta) tako da bez obzira da li sledeće budem trčao levi ili desni, znam da treba da gađam to vreme od 66 minuta i to je prosto da prostije ne može biti

plitvice

sad ova priča ide unazad kao film Memento

zašto Plitvice

zato što jedne godine nismo otišli a bio sam u top formi

a zašto nismo otišli

iz naizgled čudnog razloga, nekoliko dana pre maratona nam je uginula kujica ljubimica

zvala se Dunja

i onda mi je bilo glupo da odem negde gde će 500 ljudi da me pita kako sam a ja da kažem nikako

nije nam se ni putovalo ni trčalo, simple as that

i tako je prošao plitvički maraton bez moje malenkosti na podijumu, barem onom po kategorijama

šteta, to je bilo maltene mini evropsko prvenstvo u planinskom trčanju, i bila je velika fora da se probiješ u kategoriji jer su dolazile neke zveri iz italije mađarske rusije nemačke poljske i ko zna odakle sve ne

a meni je tamo uvek nekako "išlo"

i tada sam prvi put krenuo da tražim DA LI UOPŠTE POSTOJI ta pesma jesen stiže dunjo moja

jer nam se ta kujica zvala Dunja

dugo mi je taj pogled stajao kao zaglavlje bloga, pa je posle blogger nešto promenio

doneli smo je u rancu sa ibarske magistrale jer smo je dan ranije spazili na treningu tako bačenu pored puta, i sutradan mi je putovala 40km na leđima do kuće

a za tu pesmu sam naravno čuo od balaševića no nisam to uzimao zdravo za gotovo, to što je on napisao stih rekao sam da mi sviraju jesen stiže dunjo moja, moglo je da znači da je sve izmislio, nije mi palo na pamet da takva pesma zaista i postoji

i onda sam iznašao neku verziju olivera dragojevića koja počinje sa nekim pucanjem jer je valjda izvučena iz nekog filma koji nisam gledao

eto ni to nisam znao

i kasnije sam izguglao još nekoliko verzija, par dobrih a par glupavih poput one zvonka bogdana koji tako brzo peva kao da ga je neko naterao i uopšte izvedba nije u duhu stihova

eto kako sam uspeo da povežem balaševića i maratone, na ovaj turoban dan

vidim među ovim silnim muzičarima što ih imam na fejsu, svima je to tema i svi u suzama pa eto da ne budem izrod

izgleda da je trebalo da prođe više od 40 godina da bi se posle Tita opet kolektivno rasplakala cela (ex) jugoslavija

petak trinaesti

sve nešto mislim da od prethodnog petka nisam imao blog sa naslovom "opet petak" a danas mi je jedan od rođendana pošto ja slavim novi mesec svakog 19-og i tako imam 12 rođendana godišnje i da vam kažem isplati se.

ne znam otkud mi suluda ideja da bih dan nakon Dužine mogao da trčim neke deoničice ma koliko bile rekreativne, no svejedno sam ujutru zapucao ka stadionu sa idejom da uradim 6 300-tki, tri u levu tri u desnu stranu tj krug tj smer tj zaokret tj krivinu.

no nešto me žigalo u vrhu levog lista poput neke najave grča ili nešto slično, ne nalik povredi ili istegnuću nego nešto čudno nedefinisano.

i pride primetim da mi je zagrevanje tj trčkaranje ka stadionu umesto nekih normalnih laganih 5'30'' po kilometru išlo oko 6', i skontam da je bolje da ne čačkam ništa, nego lepo napravim zaokret i vratim se kući.

nisam to ni kačio na Stravu da ne zbunjujem narod.

nakon nešto posla i nešto odmora i nešto užine odemo mtb-ima do jednog sela tu na 25km od grada pod planinama i odatle se Lola vrati kući pošto je alergična na zemlju blato i kamenje a ja ostanem da istražujem neke lokalne puteljke sa mogućnošću da negde gore nešto malo i otrčim no bio sam zadovoljan količinom istraženog a nije mi se ostajalo još pola sata duže, plus bi mi bilo glupo da se oznojim na trčanju jer je povratak bajkom blago nizbrdo.

a iovako sam se smrzo.

po navici sam "da se ne baci ceo dan" stavio na najkrupniji prenos i tako gnječio pedale zadnjih 15km kao da kotrljam neke tegove u teretani.

tu pred kraj pokupimo kolegu rekreativca koji inače pola dana visi po dalekovodima visokog napona a ostatak vremena izvan posla grabi da se provoza biciklom, pa zadnje kilometre prozujimo zajedno i malo nas je on sve snimao kako nam vetar cepa šuškavce pa sam tih 15-ak sekundi živog prenosa eno stavio na fejs u story.

sve u svemu skoro ništa treninga a koliko me svo to mlatasanje odmorilo videćemo evo za pola sata kada krenem na Tempić trčanje, pa pravo s trčanja na revakcinu da završim i sa tim čudom, dakle od sutra još dve nedelje pa mogu da se ljubim s kim god hoću mislim ako bude raspoloženih za akciju.

PS
nisam okačio kako mi je juče smešno ispala vožnja kad sam išao da obiđem radove na slomljenom mostu sa obe strane
kad je sitna slika deluje da sam negde kružio, a kad se uveća primeti se to kako sam sa obale na obalu samom sebi pružio ruku

dan za dužinu bez užinu

da mi je neko rekao da ću onako da svežem i maltene da se obesvestim na trčanju, rekao bih mu ma daj nemoj da me zezaš bre bre

jeste da sam krenuo samo onako u tanjim helankama i dresu dugih rukava optimistično na +7 jer su zaboga rekli da će da otopli i da se razvedri

smrzavao se prvih sat i po na ledenom vetru iako sam trčao uzbrdo svo vreme

tu je već pao plan da će da bude Dužina jer su mi se noge skroz oporavile i sve mi je to fino išlo, negde na vrh sam izašao oko 19-og km i imao sam prosek valjda 6'06'' u šta je uračunato barem desetak puta po 5-10 sekundi zastajanja zbog fotkanja pejzaža, a nisam stiskao stop/start na satu pa se sve uračunalo, koga briga nije olimpijada

onda sam strčao do reke, pregazio naravno bos sa patikama i čarapama u ruci, i popeo se na drugu stranu da ne kažem obalu da ne kažem magistralni put

i dalje odatle sam nastavio trčanje, još nekih 4km na onih 24km koliko sam od vrha brda nakupio spuštajući se do reke 

i tu je počelo da mi se manta i skrenem na sporedni put do prvog groblja da vidim ima li šta da se pojede

pošto naravno osim gaća i telefona nisam imao ništa, ni dinara ni dolara

i nađem na jednom spomeniku dve mandarine koje su očigledno već prezimele par noći na minusu pa su imale neki skuhan šmek ali glad ne bira, to me je vratilo u život

pita Lola gde si, a ona dole negde vitla mtb-om, rekoh evo me pet km iznad tebe, ako imaš neku kokakolu pored sebe a ti doteraj uzbrdo pa da se nađemo na pola puta

i tu strčim još 2.5km, dakle imam da upišem dužinu od 31km jer frtalj km čuvam da dodam od juče pošto sam preteko preko 8km solidno

tu kad smo se sreli ja se napio kokakole i seo na njen mtb i sjurio se u grad a nju ostavio malo da trči, odavno nije trčala rekoh šta će da joj fali, upisala i ona 3-4km

eto to je bila sonata za dve mandarine i ovcu

(dva nečupavca)

trču vaške unatraške

opet sam seo da nadoknadim sjećanja o sjećanja

ovo je blog o sredi koje se uopšte nisam sećao dok nisam upalio gugl fotose i onda sam se bogme setio svih tih bolova i agonija

u gradu se nakupio neki smog i ja napravio savršen plan

autom samo nekoliko km iznad grada, gore po južini memljivoj neko trčkaranje ili kombinacija malo planinarenja sa strčavanjem, pa autom nazad u smog

ono što nije bilo savršeno je što sam popustio drugoj ideji da idemo da hranimo neke kučiće na 10km od grada i umesto da autom prođem kroz smog za deset minuta ja sam kotrljao biciklu pola sata kroz isti taj smog i vetar i sranje, fuj

onda sam tamo osmislio jedan kružić dok je Lola otišla da vata te kerove sićušne, vezao mtb za saobraćajni znak i pobegao sa glavnog puta

prvih 100 koraka je bilo više nego šokantno, rekoh kako se uopšte trči???
ne znam od čega, jer onih 1km/1km su bili zaista bez zapinjanja

očigledno sam premalo trčao cele ove godine i eto belaja

forma je kao plata, dugo je zarađuješ a sprcaš za tili čas

nikad nisam znao šta znači to "tili", od čega je došlo

verovatno ima par nemih slova koja treba dodati i ubaciti

nakon tih 8km i sitno se valjalo vratiti kući no srećom barem se smog malo razišao pa nije bio osećaj kao da se vraćaš na gubilište

popodne sam iskombinovao jedno ultra brzo pešačenje sa strčavanjem čisto da dodam još 2km na ovih 8 i da zaokružim na deset

to je bila sreda

(the čupavče)

došlo doba da se raspadnemo

eeee mili moji

plan je bio da trčim u četvrtak i subotu, u četvrtak tempo a u subotu najverovatnije 100-tke ili 300-tke, a da u petak i nedelju odmaram

onda sam nakon petka odmarao i subotu jer mi se prosto nije trčalo, a nedelja je takođe propala jer je bilo neko nemoguće hladno i vetrovito i tmurno vreme a meni se OPET nije trčalo i na jedvite jade sam otaljao onih 6km čisto da malo razdrmam noge za ponedeljak

dan odmora ili tri dana, to je isto

kao

e onda je došao onaj božanstveni ponedeljak i tu sam bio nit tamo ni vamo, mogao sam da trčim ali sam skontao da bi mi onaj opisani izlet bio puno zanimljiviji

nisam imao baš neku razumnu opciju da krenem tuda na trčanje iz prostog razloga što je trebalo tri sata (ili u slučaju trčanja verovatno dva sata za 16km jer bih puno zastajao) gledati u telefon kao na orijentacijskoj utrci, i paziti da ne promašiš sva skretanja

nakon prvih 7-8km je bilo lako jer je staza išla velikim makadamima od zaselka do zaselka, ali bogme ono što sam ucrtao u prvoj trećini staze bi čak i za Tonku (A.O.) bio izazov

kroz livadu pa u drugu livadu oko korova koji ako promašiš za 10m izgubiš se u šumi, pa sa nekoliko skretanja gde ti ne bi palo na pamet da treba proći, prosto me čudi kako sam uspeo to sve da iscrtam, a da pride bude moguće svuda proći a da nismo nigde zaboli u prašumu i ostali da se vrtimo satima

no dobro, čitav jedan malil rejon sam zapamtio kao 3D sliku u svojoj glavi, znam gde su "rupe" a gde po obodu brda može da se sastavi od tačke A do B do C do D i sada bih mogao i žmurećki da u trenu negde skrenem i da znam tačno gde ću izaći

više napunjen nekom lepom energijom od tog izleta nego što su tri sata pešačenja "odmor", jer je bilo dosta i blata i snega i leda, konačno sam se odlučio na neko trčanje koje po pravilu nakon toliko šupljih dana u kalendaru naravno ne može biti puko trčkaranje

nije mi ništa bolje palo na pamet nego da trčim promene 1km/1km jer to uvek ostavlja prostor da ideš brže ili sporije, prema osećaju

pre mesec dana sam na takav trening izleteo kao mahnit pa su mi brži kilometri išli oko 4'20'' a lagani oko 5', a sada sam išao trup trup neambiciozno i kretao se između 4'45'' i 5'15'' što je taman bilo za prosek oko pet minuta, umornom dosta 

bez neke želje da zapinjem i pojačavam "na mišiće", skoncentrisao sam se na to da samo malo brže vrtim nogama što se vidi na grafikonu kadence

početnici obično imaju sporiju frekvenciju koraka i vrte se oko 160/min dok iskusniji trkači retko silaze ispod 180 čak i kada su umorni, a ja sam takav trening osmislio upravo zbog tromih nogu pa sam 1km dopuštao da se okreću sporo i odmarajuće a 1km pokušavao da ih malo više ubrzam, što nije toliko trening za noge koliko za glavu i koncentraciju ali biće vremena i za one prve

repriza Dana zagubljenih

kao za novu godinu, ko propusti glavnu večeru ode na reprizu

obzirom da je famozni sveti valentajnz trifun bio nikakav što se tiče vremena, pa makar pride pao u nedelju, u srbiji se potrefilo da je ponedeljak državni praznik pa je to ostavilo prostora za nadoknadu

za razliku od nedelje, ovaj fantomski praznik donošenja nekakvog ustava ili sklapanje nekakvog primirja pre milijardu eona je svanuo sunčan kao razglednica iz egipta i bila je grehota to ne iskoristiti na neki dobar način

otvorio sam karte, da ne kažem mapse, i počeo da razgledam gde u okolini ima neki ćošak koji me je nekad ranije kopkao a sada bi bila prilika da se tuda prođe onako turistički

i gle čuda, na manje 30km od grada sam skontao da ima jedno skretanje u brda u nepoznatom pravcu, koje nikada nisam ispitao

jesam iz te banje pre par godina već skretao uzbrdo ali na drugu stranu pa uspeo da se izgubim u krugu od jedva 10km prečnika iz prostog razloga što se svaki puteljak završavao u nekoj njivi ili šumi a ja sam išao mtb-om koji je imao slick gume i nisam baš bio opremljen za prečice po strmim pašnjacima ili po trnju

otvorio sam karte u 3D na kompjuteru, a na telefonu sam otvorio suunto app, stisnuo add activity, use route, create route, i u onoj fenomenalnoj opciji da u telefonu pipkaš tačke i spajaš ih putanjom nacrtao jedan krug po svim brdima koja okružuju banju, izašlo je nekih 17km

oduševljen kako je to lako prošlo spremio sam tu rutu i jedva čekao da vidim kako će to u prirodi izgledati

izgledalo je tako da sam zamišljao bregiće na 100m nadmorske iznad sela, dakle da će staza voditi recimo oko 300, maksimalno 400m nadmorske, a prolazila je dobrim delom oko ili iznad 600m

pogled je bio fenomenalan na lanac planina, što jesam priželjkivao ali baš nisam očekivao u ovolikoj meri

usput sam popamtio još par skretanja i prečica što će mi biti od velikog značaja letos za MTB obzirom da nema nekih nemogućih nagiba i svi putevi su relativno "vožljivi"

da dnevnik treninga ne kmeči, najstrmiji završni spust smo polu-strčali pa sam čak i upisao 1km, to će biti jako važno kada na kraju meseca budem sabirao koliko "dana trčanja" sam imao :-)

valentrifun

juče sam skontao da mi je sat na 14% baterije što doduše jeste dovoljno za 5h trčanja ali sam ga ipak pričuvao za danas i nastavio trčanje sa prekidima planinarenja držeći telefon u ruci. 

on je preuzeo ulogu evidentičara i uredno prebrojavao korake pa tako mogu lako da izračunam koliko sam se kretao, a i nisam nešto naročito kao što se vidi na slici.

i tako je nedelja počela netipično nakon što sam posle 2km pobegao nazad kući da se toplije obučem jer je vetar pretio da mi zaledi sva tri najvažnija organa.

pa sam pojeo tri kutlače vrele supe i preznojio se kao na slovenskoj plaži, opet istrčao u zimu i sivilo i preživeo dodatnih 6km koji su bili toliko haotični da sam ih na stravi ostavio pod private, da džabe ne zbunjujem obožavatelje.

onda je došlo podne i pojavilo se sunce i nakon još tri kutlače supe evo čekam da mi se osuši farba na glavi i da vidim da li sam ispao rozed ruzed ili rezed, i da eventualno krenem u neku treća sreća akciju da plašim narod po gradu.

nije prvi put

već mi se ranije ovo događalo a mislim da je to do nedostatka Plana, jer nedostatak plana vodi nedostatku ambicije, odnosno sve što je proizvoljno dopušta previše "lufta" a čim dozvoliš sebi da previše odlučuješ to otvara prozor za otaljavanje ili prepuštanje nekim manje obavezujućim aktivnostima.

recimo, redovna pojava je bila da mi se ne trči nakon što sam se da tako kažem lepo natrčao, i onda sutra sednem na biciklu. i sutra opet, i sutra opet, i shvatim da mi je tako ne toliko lepše koliko lakše. a već sama ideja da ti se trenira ali da ti bude lakše, deluje pomalo neobično.

a izgleda da ću danas morati u policiju jer neko pokušava da me ubije, tako što mi je hakovao sat:

dva i po sata na minus pet celzijusa, i slovima DVA I PO SATA!

gde se prijavljuje ovo zlostavljanje, u kojoj kancelariji, odeljenju za duševni kriminal?

jeste da sam otrčao lep tempić i juče se odmorio na pešačenju i da sam danas planirao opet neko trčanje a sutra opet izlet u brda, a evo danas mi se opet uživa u nekim ekspedicijama a nešto mi se baš i ne trenira.

otprilike ću nešto da skratim i zbrzim čisto da popunim taj planirani par/nepar u notesu, i da sačuvam snagu za sutra, Dan Zagubljenih.

zašto je svaki dan petak

okej možda nije ali je svaki petak - dan
a danas je pride i petak
a danas je pride i simetričan datum,
jer se 12-02-2021 isto piše i čita i unazad
sledeći takav datum će biti 22-02-2022
pa nema višeeeee, sve do godine 2030, trećeg februara
nešto poput onog anavolimilovana
na ćirilici može i ањаволимиловања ali na latinici jok, hehe
dakle danas bi trebalo osmisliti neki trening u duhu tih brojeva
a za to je potrebno malo više kreativnosti
čega može da se otrči 1+2+0+2+2+0+2+1?
i šta mu dođe ova nula?
1km + 2km (+ pet minuta razgibavanja) + 2km
+ 2km (+ pet minuta istezanja) + 2km + 1km
hm ovo mi se svidŽa, jer izađe na 10km
12.02km plus 20.21km mi se manje svidŽa
da je neki čelindŽ pa ujutru + popodne, ali nije
ili da se otrči 1202 koraka pa 2021 korak, KO ĆE TO BROJATI?

negoooo, danas je crkveni praznik, A EVO I KOJI

Sveta tri jerarha štite narod i životinje od zlih vetrova i mrazeva. Po tome kakvi vetrovi budu duvali na današnji dan, kako se veruje, može da se prognozira kakvo će biti vreme tokom godine. Ukoliko duva s juga, godina će biti dobra i bogata, „severac“ donosi lošu godinu s hladnim vremenom. Istočni vetar donosi nestašice a zapadni blagodet, bar što se tiče ribe i mleka. I ako vetra nema – dobro je, čeka nas vesela i bogata godina.

treba li da napomenem da evo upravo piči severac i skida uši sa glave, dakle nadrljali smo.

a ŠTO SE TIČE RIBE I MLEKA u valjevu se gradi Lidl nakon barem već 20 objekata širom srBskih varošica pa će biti i ribe i mleka, toga se barem ne plašim.

jučerašnji trening je ostao neopevan jer je bio relativno običan, popio sam jednu kafu previše pa bio neočekivano raspoložen za trčanje i onda sam planiranih "barem dva sata" skratio na sat i po ali sam zato cepio malo žustriji tempić koji mi je zbog hladnog vetra ionako više odgovarao.

za razliku od prethodnih, dan je protekao prema najavi i prognozi pa se oko podneva napola razvedrilo ali nije odmah naročito zahladnelo (bio je najavljen solidan minus) tako da sam se provukao sa trčanjem na +2C.

jes da sam se uzbrdo prema vetru smrzao, a niz vetar skinuo rukavice koliko me je nosio ali zato sam dosta popravio prosek :-) 

ps
evo kako je kolegi maratoncu u njemačkoj riknuo sat pa nastavio da snima nakon završetka trčanja i nacrtao mu virus korone koji namiguje

brzina druga i po, i malo o putovanjima

brzina treća, četvrta jok, pete bez

hteo da pišem o trčanju ali to mogu i sutra

dosta sam se šetao pa rekoh da opalim malo tempića...

nego

gledao sam neke automobile pa mi se jedna stvar uvrtela u mozak a to je koliko me nervira kada autoputem voziš benzinca koji ima 5 brzina i onda si stalno na 5000 obrtaja i buka postaje već ono, prevelika, moraš ili da pojačaš radio do gluvila ili da ga ugasiš

oduvek mi je falilo to da prebacim u još jednu brzinu

i sad čim vidim da auto ima oko 100 konja i menjač sa 5 brzina, samo preskrolam dalje

da me maneš

ako već uzimaš auto od stotinak konja kome je dakle maksimalna brzina nekih 170-175 km/h, onda barem uzmi sa 6-speed menjačem pa da pri tih 150 na sat ubaciš u šestu i da manje drči, ili uzmi auto sa barem 140 konja kome će maksimalna biti 190 pa će pri 150 praviti puno manju buku jer će se naprezati sa 77% a ne sa 88% od maksimalnog dometa

nešto slično onome kada si utreniran za maraton od 3h i od 4h, logično da će ti 10km za 50 minuta biti ili rastrčavanje ili jako tempo trčanje, e pa isto tako, svaka vožnja autoputem ti je nekakav maraton 

da se vratim na automobile kao na jednu beznačajnu glupost, a opet važnu stvar, A EVO I ZAŠTO

o čemu se radi:

radi se o tome da recimo možeš da kažeš ovako, šta ja sad tu silno putujem, čak i pre korone svakog drugog vikenda negde do hrvatske, to je nekih 6 sati u autu, i sad čak i da uzmeš neku veću dačiju koja je superkomforna, duster ili dokker, i sad uzmeš auto sa 75 konja jer je najjeftiniji i pomisliš ma koga briga, ako pustim dobru muziku i lepo se osećam, mogu da idem i 120 autoputem, stigli tamo za 6 ili 8 sati svejedno je

i sad, ideš tako na neku trku, dok si završio neke posliće pred polazak već je podne, kreneš na put, umesto BRZO ti voziš onako OPUŠTENO, pa malo gužve na granici što si video na live kamerama, pa umesto na batrovce odeš na šid, pa desno pa levo, napolju +30 a ti nemaš klimu, pa otvoriš prozore pa ti sad i 120 deluje brzo i bučno, pa smanjiš na 100, pa tako sa vetrom u kosi kao na skuteru ideš na neki maraton i razmišljaš da sam sad u nekoj formuli već bih bio u zagrebu a ja tek oko slavonskog broda

za sat vremena bih već bio u apartmanu istuširan, a ja izlazim već drugi put na parking da protegnem noge, leđa mi se već ukočila, treći put ogladneo, usmrdeo se od znoja, muzika svira jer putujemo OPUŠTENO i tu shvatiš svu poentu toga što si na autu uštedeo 5000 evra

umesto da si doputovao brzo pun adrenalina i odmoran, ti u 11 uveče razmišljaš da li ti je preveliki napor da se istuširaš ili samo da trupiš u krevet kao klada jer valja sutra trčati (polu- ili) maraton i ko će sad da stoji još 20 minuta pa makar i zbog tuširanja

proklinješ celu OPUŠTENU vožnju od 8.5 sati i svaku pesmu koju si slušao usput a ionako ništa nisi čuo pored otvorenih prozora gde je 105 na sat zvučalo duplo bučnije od onih 150 sa zatvorenim prozorima i upaljenom klimom, dok si čak i gunđao kako ti fali šesta brzina

na kraju dana, šta dana, na kraju vikenda, imaš mogućnost da se osećaš super, odjurio tamo, odmorio se, otrčao trku, još malo se odmorio, doleteo nazad kući, sav si high i ekstra raspoložen, ili imaš opciju da si nekom zapregom tandrljao godinama po vrućini sa osećajem da nikada nigde nećeš stići, proveo vikend ukočen i smrdljiv sa majicom zalepljenom na oznojena leđa, naduvenih nogu i očajan što na startu trke stojiš umoran kao da si od kuće gurao auto a ne da je on tebe nosio

i to sve može biti zbog par sati više ili manje u putu, verovali ili ne

eto teorije u praksi, i iz iskustva

jubilarni

deseti dan februara je prošao sasvim što bi englezi rekli uneventful ili aninventful zavisi već koliko pišemo kao što izgovaramo, više-menja

imao sam plan da uradim jedno, ili drugo, ili Drugo pa Prvo, pa sam nakon Drugog seo da se odmorim i izgubio volju za Prvo, i tako se na kraju uspavao u nekoj zimskoj melanholiji prolećnom zamoru letnjoj fjaki jesenjoj nečemu već nemam pojma

imam drugaricu koja sva 4 ume da nabroji kao da se stalno preslišava zbog nekog kviza, meni uvek nešto izvetri

čak sam prestao da pratim onaj broj kilometara u mesecu i da preračunavam koliko je to dnevno kad se podeli sa datumom, izgleda da je vreme da se prijavim na neki strava čelindž da bih opet počeo malo ambicioznije da trčim

a opet, bilo je dana, čak i previše, u životu, kada sam se upinjao da nešto dostignem, postignem

šta fali ako mi je naišao period tako da mi se uživa i bleji, moderno rečeno

možda nakon silnih godina mahnitog jurcanja treba malo napuniti baterije, pre nego što se nastavi

kako bilo, slike sa šetuckanja opet imate na Stravi u punoj rezoluciji pa nema smisla da ih dupliram ovde na guglovim servisima, a jedino bizarno u svemu tome je što usmeravam ljude na stravu kao na društvenu mrežu, a uzgred gledam da je izbegnem na sve načine kao aplikaciju i uopšte je ne koristim za snimanje

to je još jedna od stvari koje sam shvatio sa ovim huvejem koji doduše preko nekog virtuelnog OS može da tera sve guglove aplikacije, ali sam upravo zbog toga shvatio koliko su neke druge stvari bolje od aplikacija koje su povezane sa guglovim

za razliku od nekadašnjeg poriva da svuda imam sve, sada razmišljam u smeru da uvek negde nešto NEMAM

tako na jednom telefonu nemam stravu, na drugom imam viber na rezervnom broju pa mi niko ne dosađuje ni privatno ni u grupama, na trećem nešto treće, i šta god uzeo u ruku svakako ću se od trećine svih tih veza odvezati i odmoriti

nakon što sam shvatio da je suunto puno bolja app od strave za praćenje aktivnosti, sa mnoštvom otključanih funkcija naspram kojih strava deluje kao računaljka protiv digitrona, sada sam na svim telefonima instalirao i ViewRanger koji je bukvalno doktor za navigaciju u odnosu na google maps

najfenomenalnija opcija je izračunavanje daljine do neke koordinate, recimo nalaziš se usred šume i povučeš liniju do neke poljane na rubu i odmah vidiš da ti je dotle potrebno još 350m probijanja i da se nalaziš na 25m nadmorske iznad ili ispod te tačke, dakle sve u metar

i onda je naravno puno lakše odlučiti se da pošto-poto stigneš do te tačke, ili da se vratiš nazad ako probijanje deluje prezahtevno

to mi je već u nekoliko navrata spasilo pola sata života, ili trenerku od cepanja, a evo noćas sam izvadio trn iz uveta pa se probudio na krvavom jastuku kao podsećanje na poslednju prečicu kojom sam zapucao

još malo pa opet petak

a u petak smo nadrljali

i eto sad ne volem petak

ako je verovati norvežanima, još utorak i sreda bi trebalo da bude pretežno suho sa dvocifrenim temperaturama a u četvrtak bi trabala neka poplavica da nas prelije i nakon nje da zahladni i u petak da se opet vratimo u zimu, tojest MINUS

ne volem minus

a ni zimu ne mirišim

juče su slike sa trčkaranja/brdarenja ispale puno bolje od onih sa vožnje oko Cera, iz prostog razloga što sam poneo bolji mobitel, a poneo sam ga jer mi je na brdarenju lakše da ga uzimam i vraćam u torbicu ili da ga naprosto stalno držim u ruci

na bicikli pak mi je pomalo težak jer ovi telefoni od preko 200g nisu baš frendli spram džepa na bici dresu pa ga onako malo otegnu

zato na bicikli radije nosim starog malog samsungića koji je više maketa ili igračka, nego neki nazovi upotrebljivi fotić

ne znam po kojoj lingvističkoj vrcavosti su mi simpa hrvati sa ovim skraćenicama, fotić, mobić, bicke, a antipatični srbi sa sličnim izmišljotimana jer kad čujem sluške prevrne mi se želudac, a tek kad za tvrđavu kažu đava bukvalno bih zoljom gađao svakog ko izgovori

usput sam od bloga do bloga opet zaboravio da TRENIRAM pa sam postepeno prešao u šetuckanja i vozikanja što baš i ne upotpunjava sliku o meni kao večitom profesionalcu, više me razotkriva kao landaru i smrdibubu koja ovde stalno nešto piše kao da zaista ima o čemu a realno samo svodi svoje prazne račune bez pečata i žiga

kakav pesnički zanos sunceti, čist prošireni haiku beše ovaj zadnji pasus

možda bi ovaj dan mogao da bude dobra opomena za to pomenuto treniranje, nemam pojma

nisam se ni potrudio da razmislim zašto mi je lakše da otrčim 21km kroz promene 100/100m ili 1km/1km nego onako u cugu, da li je do ličnosti ili do horoskopa, nema treće

ps

juče sam negde u trenutku kada mi je na satu stiglo do 21.1km pogledao i vreme pa se zasmejao jer je pisalo 3h05, pri čemu sam zaboravio da će strava uračunati sva stajanja i gledanja na kartu tojest i svo vreme koje nisam štopao, što je naravno doprinelo novom ličnom u disciplini "Polumaraton Peške"

guten tag buon đorno

hvala klimi što je ovako nećkava pa je ponedeljak evo svanuo pro-oblačen ali prosuhkast barem za sada, a to za sada je evo vreme kada sam krenuo da vidim koliko ima posla na poslu pa da napravim plan za ostatak dana, da li ću da požurim na to trčanje "dan posle" (virtuelnog događaja) što pre ili što kasnije.

imao sam neku ideju za tih 10km tako da otrčim 5km uzbrdo i 5km nizbrdo u nekom neuračunljivom Ceneru koji niko razuman ne bi trčao dok ga virtuelna aparatura posmatra sa štopericom u rukama, no još uvek nisam načisto da li mi je zbog nogu i zdravlja i trčanja samog bolje da trčim 10km tempa ili nekih promena, a to baš ne bi moglo na brdu.

opet, relativno skoro sam trčao one 300-tke pa mi nije zapelo da trčim i 100-tke jer se tu opterećuju isti mišići, a recimo na brdu je skroz drukčija stvar, PLUS se juče nisam umorio na bicikli da bi mi brdsko trčanje bilo naporno i kvadricepsi gnjecavi i jecavi.

tako da mislim da ću ipak da otrčim to nešto gore pa dole ili neki krug, a vidiš zašto je pametno ovako sesti, jer ti pisanje uspori razmišljanje na neku kvalitetniju razinu.

na

te

na

ne

i tako sam shvatio da baš i nemam neki KRUG tu na obodu grada koji bi bio 10km, ne računajući onaj od 10.5 koji sam često trčao i na istom se polomio na desetine puta a koji uklljučuje Segment na stravi koji je već svima izašao i na nos i na uši.

odavde postoje dva putića, od ovog izvora raznih izazova, da ne gubim vreme na crtanje routes nego prihvatim ovaj krug od 10.5km kao dva-u-jedan varijantu cenera (10km) i frtalja (10.55km), ili da ipak krenem da crtam i tražim neku novu desetku za buduća pokoljenja.

... što ću verovatno nekada i napraviti, segmenti bi se naravno zvali Leva desetka i Desna desetka, već od smera kojim se trči krug.

hmm

ipak ću da osmislim neki lagani trčing hajking inežnjering, idite na stravu večeraske :-D 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

frtalj dana kasnije

znači salence pokidalo bunos ajres, glavni grad virtuelne bačke

a nije ni nedelja

sticajem čudnih okolnosti 
(tako sam započeo blog pa se setio da istim stihom počinje neka pop pesma ex yu rocka i izguglao ostatak koji je blago retardiran pa ću se zaustaviti samo na jednom redu)

ispalo je da su najavljivali 4 sunčana dana, pa je to posle bilo 4 mlaka dana sa nešto oblaka, pa je prvog padala i kiša a drugog nije bilo loše no ja sam ne verujući više prognozi rano ujutru obavio trening pa mi za sunce nije preostalo puno snage.

zatim sam trećeg dana planirao sve i svašta ali bio još uvek umoran da bih sve snage pričuvao za nedelju i onda opet hladan tuš, bliži se podne, mi dolazimo na mesto starta 60-ak km od kuće sa spremljenom kratkom opremom za biciklizam kad tamo termometar u autu pokazuje 9.5°C

ma ništa, idemo, stavio sam žuta stakla na naočari da dobijem onu iluziju nepostojećeg sunca i bogme je malo i pomoglo, prosto ti je toplije kada je sve naokolo žuto, možda i neka podsvesna asocijacija na pišaću, mislim to žuto, kao kuče kad se upiški od sreće ili kao dete kada se u snu upiša pa mu u tom trenutku toplooooooo

možda bi dan bio savršeniji da je vožnja trajala pet sati a da sam znao da će da otopli i da se razvedri mogli smo krenuti i par sati kasnije pa odvesti još barem taj jedan sat koji je falio da se dostojno upotrebe ta 4 sunčana dana koji su više ličili na 4 godišnja doba.

štaviše izgleda da je nebo bilo čistije na skroz drugoj strani od grada iako sam ja brižno proanalizirao mape i prognoze i zaključio da je baš ovamo najbolje, a posebno jer smo ovamo već imali jedan poslić rano ujutru, dostavu nekih sitnih životinja u susednu varošicu

u svemu ovome sam skroz smetnuo sa uma da sam prijavio nekih virtuelnih 10km pa ću to morati da odradim u ponedeljak a najavljena je kiša pa eto taman izgovora da ne moram da se rasturim.

koliko pamtim iz potvrdnog emaila, moguće je izmeniti prijavu sve do ponedeljka u 23:59 dokle je potrebno i prijaviti fajl sa rezultatom, no nešto nisam preložen na ideju da tih 10km menjam u 21 a kamoli u 42.
prvo da svane taj ponedeljak pa da vidimo šta je prognoza opet zabrljala...

a nije ni subota ono što je nekad bila

nikad nije ni bila, mislim, subota, mislim bila petak, pa jelda
imam ovde jedan psihološki ogled koji je možda ništa drugo nego još samo jedna od posledica čudnog spavanja otkako su mi krenule alergije pa noću malo spavam a malo ne po sistemu par-nepar ili već nekoj drugoj šemi časovnika

naime nakon onih deonica sam bio nekoliko puta umorniji nego što sam pretpostavio da ću biti, a i to ne znam zašto je BAŠ tako ali nema veze

i onda sam popodne pokušao nešto odmarajuće trnde mrnde i sve mi je bilo teško ali obzirom da se radilo o rikaveri aktivnostima nisam se brinuo nego sam pokušao da uživam

jutro kasnije na bicikli sam bio više nego raspoložen, i da sam bio pametan kao što nisam trebao sam za ovu subotu da isplaniram neku bici vožnju

ali ne, ja sam otišao biciklom 25km od grada i dalje odatle rešio da otrčim jedan brdski poludugačak izlet u salomonkama

naravno da je prvo usledio šok koliko mi je odjednom teško da trčim, a da je odmah za njim usledio šok saznanja da su one deonice bile JUČE a ne pre dva dana

naime moj kijavicom isprani mozak je nekako povezao da su deonice bile jednog dana, onaj rikaveri sledećeg, i da eto sad trećeg dana mogu opet na trčanje i to štaviše na jedno onako pozahtevno lomatanje

nakon nekog vremena sam digao ruke od mučenja, pogotovo jer sam između ostalog bio obučen 2-u-1 i za biciklu i za trčanje, i obzirom da mi je na bicikli bilo okej, logično da mi je na trčanju bilo pretoplo i jako neugodno.

tako bih mogao barem za sledeći put da zapamtim šta treba obući i kako se organizovati, jer s proleća tek nameravam da pravim ovakve kombinacije

dobro, nije sve tako crno, napravio sam neki polukrug sa elementima orijentacije, zatvorio krug preko brda na skroz drugu stranu sveta i vratio se drugim putem kojim nisam skoro vozio, sve 5.

ionako mi je dan prošao u znaku podsećanja na onaj 06.02.2017. kada mi se praktično prekinulo svo takmičarsko trčanje i to trajno, da ne kažem zauvek

samo dva dana nakon što sam trčao na cesti 10km promena 100/100m za samo 41 minut, preleteo sam preko kučeta i slomio ključnu kost, pa proveo narednih 6 nedelja uvezan kao kulen

jeste da sam u par godina nakon toga pobedio i maraton branka ćopića, i trku na 10km na valjevskom half-u, i bio drugi na reciklažnom no ona forma od pre preloma mi se nikada nije vratila a postepeno sam i dizao ruke od jurenja za istom

eto koliko je samo jedna sekunda, kada pokušavaš da izbegneš psa koji se baca pod točak, uspećeš, nećeš uspeti, druga sekunda, tras, koliko je ta sekunda važna i koliko može da ti promeni ostatak života

pa još jedan bronhitis i mesec dana temperature udruženo sa nekim istegnućem i OPET dva meseca pauze na početku 2020 i tako godina za godinom sve ode u neki centrifugalni ponor

to što još uvek mogu da oborim svaki segment u okolini ako se baš zainatim uopšte ne znači da sam ja uskrsnuo kao feniks nego da su drugi oko mene pokilavi i ne baš neki brutalni profesionalci

nije svaki dan Petak

može da se kaže i "nije svakog dana PETak" u smislu da ne možeš svakog dana da otrčiš kontrolu na 5km. a to zato jer "petak" kažu za trku ili za kontrolni trening, a ne za obično rastrčavanje od pola sata.

i baš zato što nije svaki dan petak, valjda, meni je došlo da u petak otrčim nešto "netipično" pa sam napokon došao na svoje nakon što su se potrefile sve okolnosti. jutro je svanulo prema prognozi prohladno, s tim da pod prohladno mislim na +8 u odnosu na prethodni poremećeni dan kada je svanulo +14. a naravno da početkom februara +8 ujutru nije "prohladno" :-)

otrčao sam do stadiona i još par krugova da zaokružim zagrevanje na 3km mada sam kasnije skontao da je to malkice malo. onda sam krenuo sa one strane gde nije ulaz u stadion nego je ta krivina uz reku, da bih tu pravio pauze. trčao sam nazovi deonice od 300m, dva pravca i krivina između, a lagano prošetao kroz tu drugu zabitiju krivinu koja je donekle i zanimljivija za šetnju jer preko reke vidiš ulicu, kučiće koji se jure, poneko prođe biciklom a dok je ono pre poplava 2014. kej bio u voznom stanju često je dole neko i trčao, sada je to oranica koju čak i kučkari izbegavaju. 

nakon 5 tih polukružnih 300-tki koje su sve izgledale kao onaj dugačak potkovičasti magnet iz crtanih filmova, napravio sam pauzu od pet minuta istezanja pa sam promenio smer i otrčao još 5 komada kontra od onoga što gledamo na atletskim mitinzima. negde oko pola treninga je sa pijace stigla i Lola na bicikli pa je svratila u stadion i napravila nekoliko slika kao i jedan filmić od pola minuta da bih kod kuće mogao da pogledam ono što zovemo "tehnika" trčanja a što je kod mene bilo nešto radije smešno nego pristojno, prema oštrom samokritičnom gledištu.

popodne sam shvatio da sam od tih jutarnjij 9km ustvari jedan km proveo šetajući tih 9 odmora između 300-tki i da sam praktično pretrčao samo 8km :-/

pa sam otrčao još 3km uz reku, dalje produžio na mini hajk dok izađem iz šire zone planinarskih staza, i onda se uzverao uz jedno brdo preprečivši kasnije kroz neke NOVE livade kojima nisam nikada prošao, i pred kraj tog zvrndanja strčao još možda 2km u prekidima, sav srećan što ću do mraka uz onih 8 ujutru zaokružiti na 10, pritom zaboravivši na ona 3km pre samo par sati.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

zanimljivo je da sam izgleda "zaboravio" kako se trče deonice jer je naizgled lako rasporediti snagu na samo minut i malko napora, no recimo svih prvih 5 mi je bilo preteško pred kraj, kao da sam se malo zaleteo. takođe i šesta, prva u kontra smeru, mi je bila podosta na izdisaju (izdisajna) zadnjih 60-70m i tek tada sam praktično shvatio kako treba tih 70-ak sekundi trčati na pravi način. poseban šou je zatezanje u listovima i ložama kao da sam prvi put u životu potrčao. to me baš zabavilo, i obradovalo, jer znači da sam napokon nešto zaista "trenirao" :-)

svakako će mi sledeći put biti lakše da se snađem u toj novoj ulozi deoničara, jer nakon toliko godina zabušavanja slobodno mogu reći da mi je to opet novo. baš zbog tog rasporeda pravaca i krivina mi se na konkretno ovom stadionu najviše sviđaju 300-tke, koliko god samo trčanje na njemu bila agonija obzirom koliko je podloga propala pa su obe krivine i ciljni pravac (kod većih tribina) neka smeša gnjecavog peska više nego šljake, dok je onaj drugi pravac najobičnija polupotabana stazica kroz grbavu travicu u pokušaju.

danas nam je ružan dan, ružan dan

e što volim ovo kad najave sunce i toplo i onda bude gnjilo i vlažno i vetrina te obara i kišica sipi ne sipi sipi ne sipi sipi pa unazad sipi sipi ne sipi ne ne ne

ideja mi je bila da odem biciklom negde dalje od grada da bih malo trčkarao na nekom novom ili barem ne toliko uhodanom terenu, no toliko me ta rosulja sipulja izbacila iz svih zamisli i očekivanja da sam se predomislio i samo se provozao par sati i vratio kući da završavam neke sitne posliće koji su takođe čekali mlako vreme

kontam da mi posle onog tempa od preko sat vremena nije ni bilo neophodno još jedno trčanje, mogao sam nešto malo da se tandrčem mandrčem bilo kuda nekih barem 40-50 minuta ali zaista je svejedno na koji način sam se odmorio, a mislim da sam se BAŠ lepo odmorio pa će u naredna tri topla dana moći svašta da se iskombinira

za razliku od danas, kada je svanulo +13 a dnevna stigla do +17, sutra i prekosutra je jutarnja najavljena jednocifrena pa je to ustvari bolje za trčanje, jer mi je donekle glupavo da trčim u februaru u kratkom šorcu, koliko god na +16 i ne možeš da nosiš dugačko osim ako si baš samoubica i mazohista

nije da nešto brinem šta će narod reći jer taj narod koji mora da kaže uglavnom dolazi iz onih najzatucanijih sojeva, ali na neki način je neugodno kad te svi gledaju kao idiota, čak i ako znaš da nisi idiot

a ovako će mi na +9 sutra biti sasvim ok u trofrtaljkama i dresu dugih rukava pa neću svojom pojavom uznemiravati pošteno čedno katoličko građanstvo odgajano prema najboljim normama srednjovekovnog društva, ili prostim rečnikom "većinu"

imam neki plančić za sutra koji bi trebao da uključi i pokrije baš sve i svašta jer treba da se jave i neki majstori za nešto, a osim trčanjca i eventualne vožnjice popodne (ako se nađe dovoljno vremena) treba da iskoristim suv i topao dan za još nekih par sitnih poslića pa će to mic po mic da itekako popuni celodnevnu satnicu, već naslućujem

o tempo, o mortes

nisam Ciceron ali sam se čudio kako je moguće ovako sporo trčati, a onda sam nalazio i razloge da se malo tešim.

naime dobro pamtim, a ako i ne pamtim tu je excel da potvrdi jer sam sve brojke sa treninga prepisivao uredno i tabele.

tih godina kada sam trčao kao blesav, i kada mi je svako trčanje bilo jak trening, vodio sam i prolazna vremena.

na krugu koji ima skoro 300m uspona i 300m spusta, imao sam prolazne tačke na svakoj raskrsnici i bilo ih je nakon starta 4, plus cilj, dakle uvek sam imao 5 delova i stalno sam ih upoređivao.

ako popraviš prva dva pa usporiš na poslednjem delu, očigledno si se malo precenio na početku.

krug od 13.7km sam nekoliko puta premerio biciklom sa uvek propisno napumpanim gumama da se ne bi gubilo ni milimetar na račun bržeg okretanja točkova.

kasnije se pojavio i gps pa sve to potvrdio, doduše ako ima puno krivina gps ume ponegde da malo skrati ako se radi o sportskom satu, a ako se radi o lošem telefonu on nacicika putanju levo-desno pa ti na svakih 1km prikaže da si prešao 1.1km i tako ubediš sebe da si za 10°brži nego što zaista jesi.

e sad zašto mi je pokazao 13.5km umesto 13.7, nemam pojma, jedino možda zbog toga što sam dva puta nakratko zastao, a nakon opcije "correct distance" smo se našli na sredini tj na 13.610 to jest na proseku 4'51''/km.

e sad o čemu se tu radi.

tada NEKADA sam ovaj krug trčao čak i po 4'/km, sekunda gore ili dole, ali to je uvek bilo u špicu forme i sezone. to je nešto malo ispod 55 minuta.

danas sam se sve nešto nadao da to mogu za sat vremena, skroz zaboravljajući da sam čak i u tim najbržim danima i sezonama, preko zime kuburio da ga otrčim za sat. sećam se i nekih 1h01' i nekih 59' momenata.

danas sam ga otrčao za 1h06' što je lepa početna tačka za neke dalje treninge jer imam šta da "napadam" i pokušavam da popravim.

tih 10% u odnosu na slične treninge pre tuce godina čak i nisu neka strahota, obzirom na to koliko bi to značilo na recimo maratonu - ako sam ga tada u najboljim sezonama išao 170', deset posto na to je samo 187' a to je nešto što sigurno više nikada neću istrčati (3h07') i to ponajviše iz razloga što mi se iz ove perspektive to čini kao preveliko žrtvovanje.

pokušavam da zamislim dva godine dijete, mršanja sa 67-68 na nekih 63kg, pa onda tako sav kao živi leš i kostur da mažem neke treninge od kojih će čas da me zateže loža čas da mi trne cevanica a hajd i to što prođe za par nedelja ali povrede tipa plantarni fasciitis koje traju po pola godine, ajooojjjj, to zaista ničega nije vredno.

bukvalno da mi neko ponudi obećanje da ću oboriti svetski rekord za veterane od xx godina, ja bih mu rekao neka hvala, radije ću mtb-om po planinama i ovako nepovređen da trčkaram i planinarim gde mi se sviđa. 

povrede sam odavno prestao da jurim, no na nesreću one se od mene nisu odljubile pa svake godine nešto novo slomim ali dobro, to nije nešto što sam svesno i namerno izazvao.

~~~~~~~~~~ kad ovih 4'51''/km pomnožim sa dužinom ravnog maratona (jer mi se ranije prosek na ovom krugu upravo podudarao sa brzinom na 42km) dobijem nešto malo ispod 205 minuta odnosno 3h25' što pak ne deluje nemoguće obzirom da sam ne tako davno išao i ispod 3h15' i to u full zimskim uslovima ~~~~~~~~~~~~~~

nakon silnog planiranja i promašenih očekivanja, na kraju svega ću dan zapamtiti po još jednoj nenormalnoj prečici koju sam pronašao.

- da li si siguran da ovde uopšte postoji ta tvoja umišljena prečica? - reče Lola
- ako je i nema, napravićemo je! - uskliknuh, malo pre nego što je ostala da na nekom drvetu visi desetak minuta

jaje mućak, tebi za rućak

mućak od prognoze, tojest.
sve se nado da će +10°C doći. 

ihaj šta se sve može na plus deset, 

biciklom donde pa trčeći odonde do donde tamo onog onde pa...

a ovo kad trc milojka ostane plus pet i smog, fuj, nedobog nikom.

da idem pak autom kao neki fenser sad na brdo da bih gore otrčao 10km, ni to mi nešto nije u krvi. 

tako sam razmišljao a noge još uvek nit-nit od onog polumaratona i na kraju rekoh da je ipak najbolje malo prohajkovati naokolo i odmoriti se za nove radne pobede.

jeste fata fata a triput triput, ali ja bih radije jednom fatu nego triput muju tako da mi nije zapelo da udaram recke nekih kilavih polutreninga od kojih ispadne više štete no koristi.

iznad grada se podigla magla no nekako ubrzo se opet i spustila jer je već bilo relativno kasno pa je tako izlet dobio i avanturističku notu jelte.

usput sam razmišljao o FG (fruškogorskom) maratonu koji je zadnjeg vikenda aprila i poklapa se sa polumaratonom u popularnom Iloku koji bi mi bio i simpatičan da nije kao što rekoh POPULARAN pa će kompletna bulumenta domaćeg polusveta da se tamo zaleti željna čekiranja tagovanja i selfiranja, njima je Ilok nešto što je normalnom svetu Island, drugi univerzum.

s tim da nisam ništa naročito smislio jer kompletan FG maraton možeš da podeliš na dva dela, trke koje startuju na Popovici i par onih koje imaju alternativni start.

od ovih drugih (koje dakle begaju od najveće gužve i onog stampeda na startu) jedna počinje i završava se na Letenki, kuda smo pre vikend-dva prošli biciklama.

tu je i cilj, nakon nekih 19km valjda, i negde iz podnožja sa Šabačke strane ako ostaviš auto treba ti do starta možda sat šetnje uzbrdo i nakon cilja pola sata trčkaranja nizbrdo što bi ukupno izašlo na nekih ~30km u šumama.

osim tog mini-maratona, postoji još jedan maraton koji startuje odnosno završava na alternativnim mestima, od čega pak najzanimljiviji ide ovako:
start je kod manastira Jazak koji je u podnožju odmah pored banje Vrdnik i doklen ima pazi sad ASFALTA, što je bolje nego da puzim sat vremena na start.

ko ne plati na mostu platiće na ćupriji pa je tako CILJ (485m) ovog zanimljivog maratona 9km iznad starta (207m), negde gore na samom grebenu FG.

piše da ta trka ima 1458m uspona i 1173m spusta što znači da je cilj 285 metara iznad, i to se baš ne poklapa sa razlikom između cilja i starta na karti koja iznosi 7m manje ali mislim da to u žaru takmičenja neću baš primetiti.

dakle imaš opciju 1) peške do/od starta nekih 4-5km uzbrdo pa na kraju nizbrdo, sa trkom od 19.6km između, i 2) trku od 31km koja se završava 9km iznad starta. 

obrni okreni ne gine ti tih 7-8-9km bonusa koje bi svakako dobio i da trčiš bilo koji od ostalih 20-ak maratona koji startuju i završavaju na Popovici gde je tradicionalno najveći krkljanac, zatvoreni putevi, kilometarske kolone auta autobusa i planinara u onim smešnim gojzericama i sa rančinama na leđima kao da su pošli na desetodnevno preživljavanje u prašumi.

godinama već merkam taj FG i nikako da prelomim da odem delimično i zato je jer taj vikend posle Beogradskog uvek bio rezervisan za trku u Slavonskoj Požegi koja nam je oduvek bila jedna od omiljenih, kao što su nam i organizatori (ljepa Mara) a i sa ženama u onom hotelčiću smo se već sprijateljii. 

par godina pre otkrića Požege je u tom terminu bio Rovinj, eh, Rovinj...
tamo sam 8 dana nakon Beogradskog istrčao lični u polumaratonu (1:15:17) u jednoj od najboljih trka u životu.

u zadnjem kilometru me isfiniširala Helena Javornik koja je tada bila zver intergalaktičkih razmera ali sam joj vratio s kamatom na uličnoj trci 5km u Čakovcu godinu kasnije, gde sam je otresao kao trulu krušku.

i da zatvorim krug, i taj Rovinj je dakle jedan od krivaca što mi nikad nije palo na pamet da trčim FG maraton, no najveći krivac su bile staze nekih vrljavih formata tipa 101km 80km 63km i tek pre neku godinu su koliko se sećam uveli varijantu sa 42.2km koja mi je MOMENTALNO otpala iz razmatranja zato što su je prijavili kao kvalifikacionu trku za Ultra Trail Mont Blanc i onda, pošto donosi važne poene fenserima koji bi da se kurče po mon blanu, automatski je tu uletela startnina od sto evra tako da baj baj, možda nekad otrčim bez broja taj maraton PRAVE MARATONSKE dužine, ali za te pare neka hvala da bih uzimao startni broj.

pjesme za djecu

seća li se neko one pesmice iz osnovne škole kada učiteljica pita životinje koliko je 2 + 2 pa svraka valjda vikne PET a vrana vikne TRI i na kraju upita sveznajućeg vrapca pa dalje stihovi idu kroz njegov odgovor i reakciju ostatka razreda

- četr, četr! - viknu mališ

- ti se šališ, ti se šališ?

e tako gledam jutros kod norvežana prognoze i kaže da će ČETVRtog februara u ČETVRtak sunce izaći u šest i pedeset ČETIRI a da će zaći u šesnaest i pedeset ČETIRI što znači da će sunce na nebu biti vidljivo dvocifren broj sati, eto opet nakon skoro tri meseca.

dan će naravno trajati duže jer svane i smrači se nekih okvirno 20-ak minuta pre izlaska odnosno nakon zalaska no to se ne može tako precizno izmeriti, posebno kada je oblačno ili kišno pa "mrak padne" puno ranije.

kraj juče-ta i početak danas-eta mi je prošao u analiziranju nekoliko različitih čvorova na mapama jer sam se neočekivano obreo u nekim virtuelnim turama i nastavio da istražujem "za svoj groš". ne znam kako ko barata nacrtnom geometrijom i orijentacijstvom ali nakon što dovoljno puta izobrćem i izokrećem mape u svim pravcima ja prosto steknem sliku kao da sam na tom mestu i kada fizički zaista i treba da prođem uopšte se ne osećam kao da sam tu prvi put. 

na tu foru sam bez problema protrčao završnim delom Tara trejla one godine kada sam pobedio, dok su mnogi drugi stajali u mestu i sa nevericom gledali kako da prođu kroz hektar trnja odmah iznad puteljka, dok sam ja odmah skontao da je na karti to bila greška i da je gps malo "bacio" u stranu, tamo jednostavno nije bilo prolaza.

eto ništa
nakon što sam pokidao polumaratončeka, danas sam sebi priljuštio jedan onako korektan hajk u ćizmama i po blaturdi.