subota, 6. veljače 2021.

a nije ni subota ono što je nekad bila

nikad nije ni bila, mislim, subota, mislim bila petak, pa jelda
imam ovde jedan psihološki ogled koji je možda ništa drugo nego još samo jedna od posledica čudnog spavanja otkako su mi krenule alergije pa noću malo spavam a malo ne po sistemu par-nepar ili već nekoj drugoj šemi časovnika

naime nakon onih deonica sam bio nekoliko puta umorniji nego što sam pretpostavio da ću biti, a i to ne znam zašto je BAŠ tako ali nema veze
i onda sam popodne pokušao nešto odmarajuće trnde mrnde i sve mi je bilo teško ali obzirom da se radilo o rikaveri aktivnostima nisam se brinuo nego sam pokušao da uživam
jutro kasnije na bicikli sam bio više nego raspoložen, i da sam bio pametan kao što nisam trebao sam za ovu subotu da isplaniram neku bici vožnju

ali ne, ja sam otišao biciklom 25km od grada i dalje odatle rešio da otrčim jedan brdski poludugačak izlet u salomonkama
naravno da je prvo usledio šok koliko mi je odjednom teško da trčim, a da je odmah za njim usledio šok saznanja da su one deonice bile JUČE a ne pre dva dana
naime moj kijavicom isprani mozak je nekako povezao da su deonice bile jednog dana, onaj rikaveri sledećeg, i da eto sad trećeg dana mogu opet na trčanje i to štaviše na jedno onako pozahtevno lomatanje

nakon nekog vremena sam digao ruke od mučenja, pogotovo jer sam između ostalog bio obučen 2-u-1 i za biciklu i za trčanje, i obzirom da mi je na bicikli bilo okej, logično da mi je na trčanju bilo pretoplo i jako neugodno.
tako bih mogao barem za sledeći put da zapamtim šta treba obući i kako se organizovati, jer s proleća tek nameravam da pravim ovakve kombinacije
dobro, nije sve tako crno, napravio sam neki polukrug sa elementima orijentacije, zatvorio krug preko brda na skroz drugu stranu sveta i vratio se drugim putem kojim nisam skoro vozio, sve 5.


ionako mi je dan prošao u znaku podsećanja na onaj 06.02.2017. kada mi se praktično prekinulo svo takmičarsko trčanje i to trajno, da ne kažem zauvek
samo dva dana nakon što sam trčao na cesti 10km promena 100/100m za samo 41 minut, preleteo sam preko kučeta i slomio ključnu kost, pa proveo narednih 6 nedelja uvezan kao kulen
jeste da sam u par godina nakon toga pobedio i maraton branka ćopića, i trku na 10km na valjevskom half-u, i bio drugi na reciklažnom no ona forma od pre preloma mi se nikada nije vratila a postepeno sam i dizao ruke od jurenja za istom

eto koliko je samo jedna sekunda, kada pokušavaš da izbegneš psa koji se baca pod točak, uspećeš, nećeš uspeti, druga sekunda, tras, koliko je ta sekunda važna i koliko može da ti promeni ostatak života
pa još jedan bronhitis i mesec dana temperature udruženo sa nekim istegnućem i OPET dva meseca pauze na početku 2020 i tako godina za godinom sve ode u neki centrifugalni ponor
to što još uvek mogu da oborim svaki segment u okolini ako se baš zainatim uopšte ne znači da sam ja uskrsnuo kao feniks nego da su drugi oko mene pokilavi i ne baš neki brutalni profesionalci

Nema komentara:

Objavi komentar