nije svaki dan Petak

može da se kaže i "nije svakog dana PETak" u smislu da ne možeš svakog dana da otrčiš kontrolu na 5km. a to zato jer "petak" kažu za trku ili za kontrolni trening, a ne za obično rastrčavanje od pola sata.

i baš zato što nije svaki dan petak, valjda, meni je došlo da u petak otrčim nešto "netipično" pa sam napokon došao na svoje nakon što su se potrefile sve okolnosti. jutro je svanulo prema prognozi prohladno, s tim da pod prohladno mislim na +8 u odnosu na prethodni poremećeni dan kada je svanulo +14. a naravno da početkom februara +8 ujutru nije "prohladno" :-)

otrčao sam do stadiona i još par krugova da zaokružim zagrevanje na 3km mada sam kasnije skontao da je to malkice malo. onda sam krenuo sa one strane gde nije ulaz u stadion nego je ta krivina uz reku, da bih tu pravio pauze. trčao sam nazovi deonice od 300m, dva pravca i krivina između, a lagano prošetao kroz tu drugu zabitiju krivinu koja je donekle i zanimljivija za šetnju jer preko reke vidiš ulicu, kučiće koji se jure, poneko prođe biciklom a dok je ono pre poplava 2014. kej bio u voznom stanju često je dole neko i trčao, sada je to oranica koju čak i kučkari izbegavaju. 

nakon 5 tih polukružnih 300-tki koje su sve izgledale kao onaj dugačak potkovičasti magnet iz crtanih filmova, napravio sam pauzu od pet minuta istezanja pa sam promenio smer i otrčao još 5 komada kontra od onoga što gledamo na atletskim mitinzima. negde oko pola treninga je sa pijace stigla i Lola na bicikli pa je svratila u stadion i napravila nekoliko slika kao i jedan filmić od pola minuta da bih kod kuće mogao da pogledam ono što zovemo "tehnika" trčanja a što je kod mene bilo nešto radije smešno nego pristojno, prema oštrom samokritičnom gledištu.

popodne sam shvatio da sam od tih jutarnjij 9km ustvari jedan km proveo šetajući tih 9 odmora između 300-tki i da sam praktično pretrčao samo 8km :-/

pa sam otrčao još 3km uz reku, dalje produžio na mini hajk dok izađem iz šire zone planinarskih staza, i onda se uzverao uz jedno brdo preprečivši kasnije kroz neke NOVE livade kojima nisam nikada prošao, i pred kraj tog zvrndanja strčao još možda 2km u prekidima, sav srećan što ću do mraka uz onih 8 ujutru zaokružiti na 10, pritom zaboravivši na ona 3km pre samo par sati.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

zanimljivo je da sam izgleda "zaboravio" kako se trče deonice jer je naizgled lako rasporediti snagu na samo minut i malko napora, no recimo svih prvih 5 mi je bilo preteško pred kraj, kao da sam se malo zaleteo. takođe i šesta, prva u kontra smeru, mi je bila podosta na izdisaju (izdisajna) zadnjih 60-70m i tek tada sam praktično shvatio kako treba tih 70-ak sekundi trčati na pravi način. poseban šou je zatezanje u listovima i ložama kao da sam prvi put u životu potrčao. to me baš zabavilo, i obradovalo, jer znači da sam napokon nešto zaista "trenirao" :-)

svakako će mi sledeći put biti lakše da se snađem u toj novoj ulozi deoničara, jer nakon toliko godina zabušavanja slobodno mogu reći da mi je to opet novo. baš zbog tog rasporeda pravaca i krivina mi se na konkretno ovom stadionu najviše sviđaju 300-tke, koliko god samo trčanje na njemu bila agonija obzirom koliko je podloga propala pa su obe krivine i ciljni pravac (kod većih tribina) neka smeša gnjecavog peska više nego šljake, dok je onaj drugi pravac najobičnija polupotabana stazica kroz grbavu travicu u pokušaju.