odlaze, i vraćaju se s lastama

neke godine, neko je pričao
kako postoji izvestan SLJEMENSKI MARATON.
i da je to najteži od svih mogućih maratona.
da se tamo po vrhu planine prave neki krvoločni krugovi.
otišli Lola i ja tako grlom u jagode, pa šta bude.
trenutni selektor Planinske Reprezentacije mi je "stručno" objasnio da su savim OK najobičnije patike za trčanje po asfaltu.
naravno da sam po kiši i blatu izgubio bar 33% snage na proklizavanje (nike skylon, ćelave skroz), naspram bilo kojih patika za planinsko trčanje, sa kramponima/ripnama.
bio sam u prvom krugu iza prvih 20, pa iza 15, pa sam se probijao u top 10 dok su me domaći takmičari bodrili jer je svako imao nekog svog "trkačkog neprijatelja" ispred, vikali su mi daj Sale STIGNI ONOG ŠVABU.
stigao sam nekako i švabu, i završio na osmom mestu.
tada smo se mnogi zavoleli, ja njih jer su za mene navijali, oni mene što sam im prestigao konkurenta, i ostali evo još uvek prijatelji.
organizator, koji će nam kasnije postati kum, tojest mi njemu, širokogrudo je ponudio pehare za prvih 10 (slovima DESET, hej, neprevaziđeno!) plasiranih.
tako se i moja početnička malenkost ogrebala za jedan, za osmo mesto u ukupnom plasmanu.
nakon proglašenja su mi rekli da je onaj što mi je uručio pehar, bio ni manje ni više nego GRADONAČELNIK Zagreba, a ujedno i sâm trkač i maratonac.
bila mi je tada fascinantna i istovremeno neverovatna ta činjenica.
a jutros sam saznao da je gospodin umro.
meni će taj maraton ostati u pamćenju kao verovatno zauvek najteža trka koju sam ikada otrčao, što zbog težine staze što zbog mog početništva u svetu maratona.
kada me je na kilometar pred cilj Lola bodrila i vikala ajmooooo, još maloooo, kroz očajnički poluplač sam onako pokisao i smrznut zavapio ŠTA AJMO, POGURAJ ME!!!, a kada je sutradan ujutru voz stigao u stanicu Beograd, niz stepenice vagona sam se sav u grčevima spuštao na dupetu dok su iza mene invalidi i penzioneri strpljivo čekali u redu.
naravno da neću ovde stavljati slike pehara, medalje, majice, jer samopromocija nije tema, tema je jedna od najvećih (u)trka u Hrvatskoj, klub AKSljeme čiji sam, nadam se, još uvek počasni član, i jedan gradonačelnik koji je poslednjih par desetina godina srcem stajao uz ideju trčanja u Zagrebu.
slava mu.