pa mi se čini da ću nešto slabo žudeti za biciklom ovog vikenda.
leto nije prošlo, samo pomalo trokira, kao kad prohodaju u drugoj polovini maratona i onda ugledaju fotografa na raskrsnici pa opale sprint, tako nekako.
juče sam nešto razmišljao, koliko grešimo misleći da smo postali sveznajući.
drugarica je napisala poduži status o tome kako ona voli sport, takmičarski, i onda to pomešala sa rekreacijom, napala male ljudi koji požele da se nečim bave da bi stekli osećaj da su nešto postigli, pa onda urone u to i udave se u sopstvenom hobiju.
pri svemu tome, i ona sama je bila i siromašna i niko i ništa osim eto tog sporta koji joj je bio sve, dakle ona se sad razračunava sama sa sobom iz mlađih dana, pride zaboravljajući da su joj upravo ti mali ljudi omogućili drugu mladost, bolju biciklu i suplemente, putovanja, jer su joj kroz školu trčanja koju vodi promenili materijalni status nabolje.
pa je pored coacha poželela da bude i life coach.
pogrešno na tisuću nivoa.
i tak.
možda dopunim ovaj blog kasnije ako se dogodi nešto zanimljivo, a možda sutra napišem drugi, svejedno.
Nema komentara:
Objavi komentar