bolesnici

čak i da ja to ne saopštim, valjda je sasvim podrazumljivo da bolesnika ima među svim nacijama*

jutros sam otišao na onako neobavezan futingić tu po perivoju i setio se jedne prečice iz starih vremena pa rekoh ajd da dodam taj kilometar, da se podsetim

naime prečica je kada se silazi sa brda pa ode na stadion, a zašto bih DODAO kilometar ako idem prečicom, pa eto ja sam došao sa skroz druge strane pa sam morao prvo da se popnem do pola brda, da bih se onda spustio tom prečicom koja je prečica samo kad se ide odozgo

baš sam objasnio

ugl kao što pišu umesto uglavnom, bilo mi je simpa to malo varanje kada sam sa klincima iz kluba trčao brdski kružić severno od grada, jer smo tom prečicom izbegavali veliku omču po asfaltu i zauzvrat morali da se stuštimo u neku rupu koju su zvali Bunar, jer je tu bio neki porušeni stari ostatak bunara, i onda odatle opet strmo uzbrdo par stotina metara do kraja ulice koja direktno izbija na stadion

onda ja (ovo pišem umesto opisa današnjeg treninga o kojem se nema ništa posebno reći) kažem klinkama da NE ŽURE previše jer meni treba dosta vremena da optrčim "kuda treba" nego da me sačekaju na tom mestu gde se moja omča spoji sa njihovim skraćivanjem, i naravno deca se uspaniče da ja neću namazati svoj dodatak i proći to spajanje pre njih, pa za svaki slučaj požure, gore na nepreglednoj raskrsnici sačekaju pet sekundi i odsprintaju ka stadionu da ih trener ne bi grdio što sam ih toliko ostavio.

i naravno ulete u stadion dva minuta pre mene, što naravno odmah treneru bude sve jasno da tu nisu čista posla, onda ja kažem da sam zastao da dotegnem pertle, on kaže ma jašta kako da ne, i tako se svi smejemo a najsrećnije su klinke jer niti su dobile kaznu za skraćivanje niti su se posebno namučile na trčanju.

napominjem da je to obično bilo u vreme snega bljuzge i/ili blata tako da nam je svakako trčanja bilo preko glave, pa sam im naravno opraštao to što beže od preteranog satiranja u stilu rumunskih škola gimnastike

*negde pored stadiona se nalazi spomen park u kojem je neko vreme goreo večni plamen posvećen drugu Titu no taj se plamen naravno odavno ugasio, a ono što me je šokiralo je što je neko u tom parku dovodio psa da se posere na skoro svaki partizanski grob, ili je čak nečim prenosio pseća govna iz trave i sa zemlje i servirao ih onako na tim pločama 50x80cm na kojima piše nepoznatom borcu šeste ličke ili nešto slično, i ima ih stotinak duž svih staza u parku.

koliko moraš biti poremećen da ti takva stvar padne na pamet, evo nije mi jasno.