ničeg nemam važnog za piskaranje, nastavlja se hronična neispavanost, celodnevni poluzamor, nekako sam na mišiće (igra reči) uspeo da pretrčim 12km u pauzi posla jer sada radimo duplo trudničko radno vreme.
inače tako svi rade i ne žale se ali ja sam pola života radio trudničko i sad kad radim normalno onda moram da zapomažem kako radim duplo (od onoga na šta sam navikao) kme kme.
noting spešl, pa ću umesto bloga o Ničemu prekopirati neki tekst koji sam upravo pročitao na internetskim pučinama:
Živimo u doba neke čudne oskudice. Nisu u pitanju (samo) finansije; često imamo osećaj da nemamo ni dovoljno vremena, energije, ljubavi, sreće... knjiga, odeće u ormanu. Osećamo da nismo dovoljno mršave, obrazovane, uspešne, dovoljno dobre majke; da nismo dovoljno proputovale ili da nismo dovoljno postigle i zaradile. A da stvar bude još gora - čitave industrije žive od ovog našeg osećaja nedovoljnosti i "nemanja", vešto ga u nama raspiruju, i zaradjuju, naravno, na našem nezadovoljstvu ogroman novac...
Kako da pomognemo sebi? Možda za početak samo da zastanemo i pomislimo, ma koliko nam stran osećaj bio: Dovoljno je. Dovoljna sam. Hvala na ovome što imam, i hvala na ovome što jesam. To ne znači da neću biti ili imati nešto više, niti je u ljudskoj prirodi da ne želimo da budemo i doživimo više - ali u ovom trenutku, sasvim je dovoljno. Udahnimo duboko, i probajmo da osetimo...
Jer bitnije je da zarad sebe i naših najbližnjih negujemo unutrašnji mir i tihu ispunjenost, nego li da hranimo tu bezdan unutar nas, koju izgleda ništa spolja ni ne može da zadovolji i koja od nas traži prinose neutemeljene u realnosti. Tako večeras kada legnemo, neka nam staru, samo-kritikujuću misao zameni nova: "Uradila sam DOVOLJNO".
Ne moramo da se igramo igre zvane "Još, još, još!". Jer ona je upravo to, samo igra. A s obzirom na to da smo rođeni kao slobodna bića - u njoj možemo i da ne učestvujmo.
Nema komentara:
Objavi komentar