zove očeva druga žena i javlja da je upravo umro, tačnije jutros u 5 ali tek sad joj je doktorka javila
nakon moždanog udara i 3.5 nedelje u bolnici prebacili su ga negde na rehabilitaciju da pokušaju da mu poprave govor i kretanje no maltene neposredno po prijemu je doživeo srčani udar i eto
sad nit da trčiš maraton nit da ne trčiš, s jedne strane ta dva nemaju nikakve veze, noge su noge, šta one znaju, s druge strane ti neki hormoni stresa pa hoće neće tu nešto ometati, ko će ga znati
neko bi rekao pusti maraton nije ti valjda sad do trčanja, sedi kući napij se padaj u depresije i pokrij se ponjavom pa plači, drugi bi rekli sve je to normalan tok stvari, ljudi se rađaju i umiru, to treba prihvatiti bez previše dramaturgije jer i ti ćeš tako jednog dana, ako si neka faca otrči taj maraton eto baš za njega i neka te to vodi, jer nešto mora da te vodi napred
no ja nekako nisam ni imao dilemu, svakako bih morao sutra u beograd, da njegovoj drugoj ženi odnesem neka dokumenta potrebna za obavljanje formalnosti, dobijanje raznih saglasnosti i uverenja, a kad sam već tamo moraćemo u neki restoran na ručak, a to znači da pre toga moram ogladneti i ožedneti, a broj me već čeka kod šefa kluba tamo kod šatora od saveza odakle kreće državno, i po svoj prilici tako će i biti
popodne evo beše neka polukraća rikaverić vožnjica čisto da provetrim mozak i razmislim da li sam sve to pametno ili barem logično zaključio, otkrio sam novi asfaltić tu kroz selo navr brda koji mi je oduvek nedostajao jer je stari put ruiniran a i taj omiljeni krug za trčanje mi je oduvek bio 13.7km, sada kontam da će možda biti okruglastih 15, bingo (za ubuduće)
inače evo kako izgleda kad se vratiš kući pa ne ugasiš sat na vreme a gps-bicikla nastavi da skače po komšiluku sa krova na krov
Nema komentara:
Objavi komentar