putovanje u Suboticu je naravno otpalo pa se nisam brinuo što ću se dodatno umoriti.
juče (subota) sam ipak otišao na trčanje i unatoč drvenim nogama nekako "na mišiće" (heh, igra reči) uspeo da pretrčim čitavih 14.2km, dakle nešto više od trećine maratona.
ovo je prvi put u životu da sam nakon subotnjeg posla otišao na trening, doduše ovo se nije ni moglo nazvati treningom ali ajd...
nakon tutnjanja, pljuskova, poplava, otišao sam jutros (nedelja) na groblje da vidim kakvo je stanje, i par minuta stajao šokiran činjenicom koliko se slegla zemlja.
znao sam da kad zatrpavaju tu bude dosta vazduha između onih grumena zemlje, ali da će se slegnuti pedalj ako ne i više, nisam očekivao.
praktično su ostale tri gomile zemlje, dve sa strane i jedna u sredini, sa dve pukotine između.
ostao sam nekih dva i po sata dok sam to sve ispremeštao kako treba i opet formirao onaj tradicionalni oblik groba na sredini.
ionako sam kao klinac navijao za partizan pa mi nadimak grobar nikada nije smetao.
problem je nastao kasnije, kada je oko podne trebalo užinati pa krenuti na vožnju.
naime najavljeno je znatno pogoršanje sa štaviše i snegom narednih dana, pa je ovo opet bio jedan od onih "poslednjih lepih dana" kakvi se pojavljuju i nestaju na svakih par nedelja.
ništa spektakularno, sim-tam što bi rekli, napravio sam neki krug prema severoistoku gde je bilo puno više neba, iako sam zamišljao nešto bliže brdima no tuda se "nasukalo" previše oblaka i iz daljine je delovalo kao da po planinama pada solidna kiša.
povratak je bio puno sumorniji, zaboravio sam kako mi je bilo lepo dok sam išao "tamo prema nebu" a sada mi je svo sporadično plavetnilo ostalo iza leđa pa sam kao kod Krleže gde "i kraljevi i hulje podjednako u Crno bulje" merkao da li ću se na kraju ipak smočiti ili ne.
kiša po meni pala nije ali je ispolivala puteve pa sam svejedno kući došao mokar kao miš, barem se tako kaže iako od svih miševa koje su nam donele mačke nijedan nije bio mokar.
kao miš.
Nema komentara:
Objavi komentar