rekoh juče samo ona vožnja od sat i po, uveče odustao od trčanja a sve u cilju kvalitetnijeg odmora, pride pojeo tri jaja na oko znate ono sa umakanjem korice hleba u žummmmmance, mmmmm, i rekoh to je to.
i bila neka akcija u lokalnom dućanu, kupiš tri limenke hajnekena i dobiješ čarape, zelene sa crvenim zvezdicama, doduše pivo je teško sranje iz zaječara po kao bajagi nečijoj licenci a čarape su još gore od onih sa buvljaka ali eto izađu dve čarape 400 dinara a pivo moš i prosut. mada je greota da se baci.
i tako osvežen rehidriran i očara(plje)n crvenim zvezdicama krenem da pravim planove koliko ću miliona kilometara pretrčati u ranu zoru da stignem što više pre posla i krenem i kao nešto noge neodlučne, slabo primaju gas, ja kao ćutim i pravim se lud ništa ne pominjem nego stojički trpim i čekam da se dogodi čudo ali ni čudu se nije izlazilo iz jazbine na vetrovitih +5 i naravno oblačnih i lagano sve otkliza uz propast.
prvo 4.5km greškom u pogrešnom pravcu jer mi je vetar bio u leđa pa mi je bilo pretoplo, pa skinuo wind stopper pa malo prošetao planinarskom stazom i preskakao potoke jer je reka nabujala pa se popeo na brdo pa obukao wind stopper pa se spuštao direktno prema vetru i sledio se i smrzao i strčao u grad i umesto planiranih 18 završio sa 10 pretrčanih i možda kilometar i po hajka.
što je bolje nego ništa.
ali je puno gore nego planirano.
to jest ne baš planirano, više sam maštao, očigledno.
još dve nedelje i dva dana do maratona.
prekasno marko na stadion stiže.
Nema komentara:
Objavi komentar