shvatio da može! a ne radi se o vijagri!

prva dva dana je sve išlo po planu, A EVO I KAKO!
nakon 10+10km u petak, u subotu sam otrčao 10+11km. 

A EVO I KAKO!

naime posle jutarnjih tromih 10km nisam polagao neke nade u popodne.

krenuo mlitavo, skontao da se naprasno razvedrilo i da ću na sunčanih +12 trčati odeven za oblačnih +3, bravo ja!

i tu se dogodilo šta? 

dogodilo se sledeće.

na vrhu tojest prevoju, levo obeleženo zvezdicom, ispao mi je sintetički duks, nešto poput majice dugih rukava kakvu dobiješ u ljubljani, izvukao se jer sam ga zadenuo za kaiš od torbice, one male oko struka.

i to sam primetio u ovoj desnoj tački okreta, cca 600m kasnije.

prvo sam otrčao ovaj mali deo nazad-napred, obeležen narandžastim, ili orandžastim, ili pomorandžastim strelicama, tek koliko da mi se ukaže dugačak pravac blagog uspona (u povratku).

kako nisam video ništa na putu, okrenuo sam opet prema desno, rekoh baš me briga, stari duks sa par rupa, neka ode u otpad, ionako u toj torbici imam neki tanki šuškavac a već sam se skinuo u majicu i još mi garderobe svakako neće trebati.

za ubuduće, kupiću, briga me.

dok sam trčao opet taj zadnji deo prema desno tj nizbrdo, setio sam se da mi ta majica dugih rukava savršeno odgovara na bicikli, ispod dresa, i da stvarno nemam pojma zašto je povremeno uzmem za trčanje.

e onda sam opet okrenuo uzbrdo, i pretrčao ceo zeleni povratak od čega je ovaj isprekidani zeleni deo bio najoštriji uspon, 10 posto ili više, i tek tada mi se u krivini ukazao na putu moj pomorandžasti duks.

bio sam rešen da, ako ga ni tu nema, da definitivno odustanem jer mi se nije vraćalo još kilometar do mesta gde sam ga zadenuo za pojas.

i tu sam shvatio šta, drugovi moji, i drugarice, shvatio sam da sam sasvim žustro ustrčao uz taj povratak uzbrdo, iako sam na treningić krenuo sa ubeđenjem da će mi sve što je iole uzbrdo biti teško ako ne i nemoguće.

tako je to kad ti je baba iz Pirota pa trčiš uzbrdo sve petama u guzicu zbog stvarčice kakvu u svakom sekond hendu možeš naći za dva evra, sa duplo manje rupa nego na ovoj mojoj.

granice se pomeraju, itekako.

i do kraja sam sasvim živahno trčao, na mestima uzbrdo, pa pred kraj upravo i istim ovim delom, kao što se i vidi na ilustraciji.

dakle kad krenem na maraton, treba nešto da bacim negde na 39-om kilometru i da hrlim ka tome nečemu i prođe maraton dok si reko keks.

keks.

jutros pak kratka vožnja do pijace pa kratka šetnja s pesekima pa sad šta raditi kad nije prijatno za biciklu, budi pametan, baš je lep ovaj april ceo ispod 10 stupnjeva, verovatno odgovara nekim maratoncima...