(ali nisam stigao pa sam samo prekopirao onaj tekst o trčanju kao leku protiv depresije, no to smo valjda svi već znali jer odavno trčimo pa to ispadne kao prevencija i otud nam depresija ne može prići ni na puškomet)
naime primetio sam da brojke minuta počinju da se približavaju u vremenskoj prognozi i juče je 06.11. pisalo da sunce izlazi u 06:23 a zalazi u 16:23 što znači da ga se teoretski (bez oblaka) moglo videti okruglih deset sati.
s tim da je to od-do horizonta a Zemlja nažalost nije ravna ploča nego ima brda i planine koje mi ukradu barem pola sata sunca, ako ne i čitav sat na kraju dana.
no dok sam pisao ovo što sam juče preskočio, gore mi se slučajno nametnula još jedna tema, kada sam pomenuo puškomet.
naime zamislimo da to tako funkcioniše da su nam svi problemi onoliko udaljeni kolika nam je autonomija trčanja.
koliko možeš trčati?
pre nego što staneš?
neki mogu samo do semafora ili autobuske stanice na uglu.
neki mogu satima i satima, oni manijaci.
(mada takvi su uveliko bolesni tako da za njih to ne važi, zdrav čovek neće ići trčat 24 sata bez prestanka, moraš za tako nešto imat neku "šifru". op.med.)
ne znam da li sam ikada trčao duže od 43km koliko je nekada iznosio plitvički maraton.
tamo pouzdano nisam zastajao, čak ni da pišam.
jer sam dotle već bio iskusan maratonac i znao sam da ono što ti se čini da ti se piša, prođe kao osećaj za par kilometara i onda ti se više ne piša i štaviše kad se ispišaš u cilju to tek bude puna čaša a kamoli da bi bilo pun bokal kao što me osećaj varao na prvim maratonima.
živeli!
Nema komentara:
Objavi komentar