pa uspelo je, i nije uspelo.
nekako mi duva kroz glavu, čudan je osećaj.
mislim te rupe koje su kao zašivene bile.
stavio sam joda, pa preko komadića vate pritisnuo buff.
rekla mi je dr. da stavim komad gaze ali nekako mi vata deluje punija.
gaza je bre nekako sva šuplja, kao i glava.
(pritom sam jako loše spavao i sav sam šlogiran,
jer svaka sveža rana kad krene da zarasta,
ona neopisivo svrbi/golica, i taj osećaj me ubi u pojam.
kao malo protrljam onako nežno ali slaba vajda)
već nakon prvih par ulica sam video da na satu piše prosek 5'45'' a delovalo mi je kao recimo 5'15'' i to mi je već bio dovoljan znak da nije neki "normalan" dan.
očito se telo još nije oporavilo od one neprospavane noći i prespavanog dana, to što sam juče normalno jeo i jutros prvi put od onog proliva normalno srao, nije okrenulo svet za 180°.
i ništa, nakon 600m sam se obreo u školskom dvorištu, tu naredna dva km ubrzavao na pravcima i trčkarao kroz krivine, te dokaskao nazad kući.
tako su mi se nove patike pomerile sa 10 na 13km, fali još samo 51 do 64.
PS
ona trail trkačica se jeste ubila, našao sam podrobniji članak.
trčala je neke ultra trailove, bila uspešna (top 10 plasmani) no dobila je neku bolest koju joj nisu uspeli odgonetnuti, naime pulsevi u mirovanju su joj bili 120-150 otkucaja u minutu, i zabranili su joj svaku aktivnost. izdržala je pola godine u depresiji i cap. jbg. svaka čast, ja možda ne bih ni pola godine.
Nema komentara:
Objavi komentar