Zahvaljujem se dragom kolegi maratoncu Uglješi Nikoliću, što je ispunio obećanje da će kad-tad dopuniti moj blog svojom pričom, ali mu nikada neću oprostiti što u svojoj priči nijednom nije pomenuo sestru!
Ja bih svojih 10 kilograma medalja bez razmišljanja menjao za samo jedan nokat neke zamišljene Sestre, ako bi mi takvu trampu neko ikada ponudio... :-)
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
2. RECIKLAŽNI MARATON:
Približio se kraj 2013-e, pa sam postavio sebi pitanje da li je moguće da ću i ovu trku propustiti... Jer, mesecima sam "vukao" vrlo neugodnu povredu desne potkolenice koja mi je prvo proredila treninge, zatim ih svela samo na pokušaje i na kraju me potpuno odvojila od staze. Zaista je mučenje gledati druge kako trče trke koje su trebale da ti budu najznačajnije u godini, a ti možeš samo da ih posmatraš, navijaš i plačeš jer si hendikepiran povredom...
Tako da, prelomio sam u sebi da jednostavno moram izaći bar na Reciklažni! A racionalnih razloga za propuštanje tog hepeninga na Keju u NS-u je bila pregršt: totalno sam bio van treninga, 2-3 nedelje pred trku, iako sam polako postajao sposoban za normalno trčanje, imao sam na tapetu svakodnevni, iscrpljujući mnogočasovni fizički posao, koji je bio praćen slabim spavanjem, oskudnom ishranom i jednostavno, nedostatkom energije za ikakav trening kad bi se slučajno otvorila retka prilika za isti...
Al' ajde, reko', da probamo, pa šta bude...
Na brzinu sam sklepao neke nazovi "pripreme" za Reciklažni... :-)
2 dužine od po 35km sa promenom i 3 tempa od sat vremena i to sve u 10-ak dana pred trku, kada normalni trkači skraćuju i zaobilaze ozbiljne treninge... Al' nisam imao kud - morao sam sebi bar nečim da izgradim samopouzdanje, makar i lažno... :-)
Dan pred trku: takođe višečasovni fizički rad, tako da je bilo suđeno da u trku uđem dobrano urušenih rezervi u mišićima i jetri, baš kao što ne treba... A sad, natrpavati se hranom u noći pred trku da bi se nadoknadilo prethodno višenedeljno "gladovanje" bi bilo možda i kontraproduktivno....
Noć pred trku: gotovo nikakvo spavanje i razmišljanje o tome kakve su mi uopšte trenutne mogućnosti, da li ću uopšte završiti trku i da li će mi možda "proraditi" povreda koja je kao prošla... Ali, ipak me je nosila izvesna želja: da određenim internet-trkačima na stazi pokažem gde su u stvarnosti, da i totalno van treninga nekim skepticima zapušim usta, a i da nekima koji za nas, kojima su ultramaratoni specijalnost i glavni prioritet, misle da kao takvi nema teorije da istrčimo iole kvalitetno klasični maraton (a i polu), a kamoli da tu konkurišemo za visok plasman, pokažem da ipak ima izuzetaka u toj njihovoj, ipak potkrepljenoj teoriji... :-)
Subota ujutru: kašnjenje na trku i površno zagrevanje, već po običaju... :-) Pred sam start, pred mene izlazi Zoran Janković i pred svima mi pruža ruku, što me je posebno obradovalo jer verujem da je to konačno označilo kraj našeg sukoba... Trka kreće, a ja naravno ne znam u startu ni s kim se tačno trkam, neke ne poznajem, za neke nisam ni video da li su došli, a neki i trče polumaraton, pa je njihovo zaletanje na startu za mene bezopasno ... :-)
Gledajući maratonce, na čelo odmah izlazi Stranjaković. Ne dozvoljavam mu da pobegne, njegov tempo mi ne predstavlja problem... Ali, čovek je sebi nametnuo tempo koji, po njegovom načinu disanja, nema teorije da duže vreme "proguta", pa onda namerno, možda blago i na ličnu štetu, čak ubrzavam taj njegov tempo, zaobilazeći ga i time ga namamljujući da se "primi" i onda on poželi mene da zaobiđe još više podižući tempo.... i tako sam sebe "uništi"...
U tome sam uspeo, Stranjaković je vrlo brzo počeo da usporava i ostao daleko iza... Jbg, trkamo se, nisam uradio ništa protiv propozicija... :-) Kad smo već kod njih, primećujem da gomila trkača na određenim mestima skraćuju stazu, neki više, neki manje... U više navrata burno napominjem kontrolorima da odmah diskvalifikuju sve koji to zasluže, jer ako ja , kao domaći takmičar, ne skraćujem, nije normalno da to onda gosti čine... :-)
Shvatam da su Janković i Kesić već dosta zaostali: beše mi to čudno, a pogotovo što sam u njihovom društvu primetio i prvog favorita trke, Sašu Antića... Pomislih da sam krenuo prebrzo čim je neko tako vrhunski spreman primetno iza... Inače, trka je bila na dan kada je naglo otoplilo, što mi lično nikako ne odgovara, ali bar se nisam prevario kao mnogi što se tiče oblačenja... Ljudi vidno prokuvaše jer su se pretovarili, a ne zbog samog trčanja...
A glavni utisak od svih vremenskih parametara ostavljao je zaista jak vetar, takav da nas u jednom smeru ubrzava, ali zato u suprotnom mnogo više usporava, koči, ubija i fizički i psihički, ponekad mi se činilo da trčim u mestu... :-)
U takvim okolnostima, pošto se trčalo 10 krugova, valjalo je osmisliti podesnu taktiku kojom bi se doskočilo vetru... Odlučujem da svoje trčanje organizujem kao trčanje tipa (10 x 2,1 km), gde bi se onaj kvalitetni deo trčao niz vetar, a "aktivne pauze" od isto 2,1km uz vetar... Jednostavno, nisam smeo da se junačim sa vetrom: nadjačavanje sa njim bi za mene u tom trenutku bilo ravno "samoubistvu", jer suprotan vetar dodatno povećava napregnutost mišića, slično kao trčanje uspona: a ja, kao što sam već napomenuo, u trku sam ušao dosta iscrljenih mišića i bez ikakvih planinskih treninga u poslednjim mesecima...
Nisam hteo da se kao mulac zaletim uz vetar pokušavajući da držim neki tamo tempo, a onda budem prinuđen da zbog iznemoglosti nogu odustanem daleko pre kraja trke... Kasnije sam saznao da su tu moju taktiku neki videli kao pravilno raspoređene periode krize, i isto tako pravilno, začuđujuće vađenje iz iste... :-)
Tako da, negde u drugom krugu Antić dodaje tempo i zaobilazi me, što sam smatrao kao nešto normalno i očekivano... :-) Ali, nisam mu dao da pobegne previše... Kada je naišao segment niz vetar... vrlo lako ga sustigoh... zaobišao sam ga... ali, naravno, onda kada je nastupio onaj sporiji segment staze (uz vetar), Antić me ponovo sustiže, ovog puta, u okviru grupe trkača za koje se kasnije ispostavilo da su svi polumaratonci... :-)
U tim momentima pokušavam da smanjim lično štetu zbog vetra i trčim iza leđa čas jednog, čas drugog trkača iz ove novonastale grupe, prepuštam im vođstvo, ali i neposredan udar vetra... :-)
"Samo izvolite..." :-)
Nekako sam stekao utisak da Antić potcenjuje svu konkurenciju, pa i mene, kao da neće da se trudi: mnogo priča dok trči, čak usporava u jednom trenutku da bi se lepo uslikao sa prijateljima... (i sâm sam tada usporio, da i ja budem uslikan, da ne ispadne da sam zaobišao čoveka iz netrkačkih razloga...) :-)
Ali, po svim vidnim pokazateljima tela, ni mene nije urušavao taj Antićev tempo... za razliku od ostalih u našoj grupi koji su izuzetno teško disali... Naiđe period kada gomila polumaratonaca počeše polako da završavaju svoje, a i neki maratonci odustaše... Staza se na 6. krugu očistila i tek onda se jasno mogla videti pozicija i sutuacija nas maratonaca... Na čelu Antić i ja, vrlo lako trčimo, kardiovaskularna rezerva neurušena... Daleko iza nas Stranjaković, a zatim Kesić i Janković, ali sa gotovo nikakvom perspektivom da nas stignu, jer se videlo da se dosta muče, da im je već teško, a ne beše preostalo tako malo do kraja... Preostalo je samo da Antić i ja u narednih 2-3 kruga ne posustanemo, možda čak i malo pojačamo, da bi spomenuti izgubili svaku iluziju da nas mogu stići... To smo uspešno odradili... :-)
Ostali, nepomenuti maratonci, objektivno nisu bili u priči za visok plasman što se vrlo brzo videlo već posle par početnih krugova... Ruku na srce, neki su mogli da se prikažu kao daleko bolji, ali su, eto, izabrali da im Reciklazni bude odmor, druženje, slikanje i slično, bez nekog većeg "cimanja"... :-)
Ipak je tada nailazila Nova godina... :-)
E sad, par detalja vezanih sa trčanje sjajnog i prekaljenog Saše Antića, koje se u drugom telu trke pretvorilo u dvoboj sa mnom... Pored toga što mi je delovalo da je čovek ušao (verovatno i s razlogom) potcenjivački u trku, mnogo duže se zadržavao od ostalih na okrepama, kao što, inače, i sam radim, jer ne žalim sekunde da bih se osvežio. Ali, ovo njegovo "zastajkivanje" mi je delovalo više kao neozbiljnost, nedovoljna fokusiranost. Pogotovo sam se začudio kad je Antić počeo i da se prezuva: pomislih da je stvarno preterao ako sad i "tek-onako" menja patike u toku trke...
Zaista prevelik luksus...
(Tada sam bio u zabludi da kod njega sve savršeno funkcioniše, ni ne sanjajući da se čovek našao u ozbiljnim problemima sa stopalima...)
U tom mom dvoboju sa Antićem, za vreme kog smo se više puta smenjivali u vođstvu (ja sam svoju prednost ostvarivao isključivo niz vetar, a on me je stizao i prestizao uz vetar, i obrnuto, sve kao plod moje taktike nadmudrivanja sa vetrom :-) ), Saša mi je u trenucima dok smo bili rame uz rame govorio kako, eto, on ni ne zna ni da li će da trči ceo maraton, kako je imao previše kilometara u poslednje vreme, pa bi mu možda škodilo žešće "cimanje", reče i da je poslednjih noći slabo spavao + put do NS-a...
Nisam tad znao da li je to sve istina, ili "samo "taktičko" opuštanje protivnika. Ali, uspelo mu je, takvim pristupom mi je verovatno nesvesno poremetio fokus... Pogotovo se moj pristup promenio kad sam u par rečenica shvatio da delimo iste stavove po pitanju smisla sporta i zivota... :-) A takav sam, što mi je možda i mana kao trkaču, da ne želim da trkački "nokautiram" prijatelja. Tačnije, želim, ali nekako nisam rešen i naoštren da oflekam nekog koga gotivim kao čoveka i druga, kao onog ko me otvoreno ili tajno mrzi, proziva, ogovara, zagorčava zivot. Kada se trkam sa nekim ološem, nekako dam maksimum, to je van moje kontrole, ne žalim ni najmanje da ugazim takve na stazi... :-)
Uz sve to, sve do pred sam kraj trke, nisam ni sanjao, jednostavno, nisam verovao da mogu na kraju ostaviti iza sebe sjajnog Antića... kako zbog njegovog nesumnjivog iskustva i kvaliteta dokazanog osvarenim vremenima i visokim plasmanima na jakim trkama, tako i zbog skepticizma da umoran, van treninga i sl. mogu nešto kvalitetno da napravim... I tako, došli smo na oko 2 kruga do cilja...
Saša mi je delovao dosta ozbiljnije: predloži da ubrzamo poslednja 2 kruga na po 18min. On tako i uradi, ubrza, a ja sam samo odmahnuo rukom, ne želeći da jurim neko tamo vreme po tako nenormalnom vetru, već samo želeći da sam finiš dočekam sa prihvatljivim zaostatkom za rivalom... :-)
Ali, to Sašino ubrzanje je bilo kratkog daha, verovatno je i njega u tome sprečavao tada suprotan vetar... I još nešto bitnije: primetio sam da se Saša u par navrata, u vreme istrčavanja poslednjih krugova, dosta ozbiljno zadihao... dok sam se ja osećao još uvek "lepo"... :-)
Tada sam definitivno poverovao da ga mozda mogu savladati... Izabrao sam da budem strpljiv do pred sam kraj, a onda da "krvnički" ubrzam i time ga dobijem kada što sam mnoge do tad... Pojma nisam imao da Saša takođe uvek poseduje jako oružje u finišu, ma o koliko dugačkoj trci da se radi... :-) Verovatno jer smo se slabo i sretali na trkama, pa praktično ne poznajemo jedan drugom mogućnosti...
A zatim, jedan, možda i ključan detalj trke: Saša je na samo par kilometara (1 i po krug) do kraja drugi put "ušao u pit-stop" i ponovo počeo da se prezuva... Neverovatno! Pomislih: " Nije valjda lud da sad na to bespotrebno gubi vreme!". E, tad sam se tek osvestio i ukapirao da je čovek sve vreme bio u ozbiljnim problemima sa stopalima, da samim tim ne moze da istrči na način na koji je naumio, da (bar to) nikako nije plod njegove neozbiljnosti i potcenjivanja.... :-)
Ja zgranut, polako protrčavam pored njega i gledam šta se dešava... Da sam tad bio normalan, pravi trkač, trebao sam tad da "trgnem" što jače, zaista je bilo malo ostalo do kraja... i verovatno bi to bilo dovoljno da me Saša ne stigne, bez obzira što se konsolidovao i počeo da ubrzava... Nekako sam sebi bio uvrteo u glavu da kao "pod obavezno" moram biti do pred kraj iza Saše, a onda ga eventualno dobiti u zadnjim stotinama ili desetinama metara... Jednostavno, mentalno se nisam snašao u novonastaloj situaciji... nego sam nastavio onaj svoj tempo "pod ručnom"... što je, ispostaviće se kasnije, bilo dovoljno da Saši ne pobegnem previše da izgubi svaku nadu da me može stići...
I još jedna misao me je mučila: "Bože, zašto mi ovaj čovek ovo radi! Sad i ako ga pobedim, svi će reći da sam ga dobio zato što se prezuvao, ne trkačkim kvalitetom, i to će da ponavljaju bezbroj puta nakon trke čime će mi smučiti tu eventualnu veliku pobedu!" A postojala je i sledeća bojazan, ne bez razloga: pomislih da, ako sad ubrzam, pogotovo ako "silujem" u segmentu koji je uz vetar, mogu ući u teški problem sa mišićima (možda i toliko da moram odustati sa ikakvim trčanjem) jer nisam ušao fit u trku, a uvek je svašta moguće da se desi na kraju trke kod naglih poteza nekog tada, po treningu nespremnog, kao što sam ja tad bio ... :-)
I onda da mi zbog borbe za prvo mesto izmakne i sasvim zasluženo drugo mesto koje sam celu trku gradio (koje bi bilo takođe veliki uspeh za mene, pogotovo tada), možda čak i treće... Baš bi bilo glupo i bezveze! Fokus mi definitivno beše poremećen, umesto da bez kompromisa dokrajčim rivala dok je "ranjen", ja rasipam energiju na razmišljanje... :-)
Neoprostivo... :-)
I zaslužuje kaznu...
Tako je Saša, nakon što se konsolidovao, metar po metar stizao moju veliku prednost i u poslednja oko 2km smo bili rame uz rame... Nisam uopšte bio nesrećan (kao što bi možda bilo normalno) što sam izgubio tako veliku prednost baš kada nije trebalo... :-) Nekako mi je bilo lakše što mi se, eto, sam kad smo rame uz rame, pruža prilika da eventualno pobedim Sašu na sasvim pošten način... ako budem bolje izveo sam finiš, a ne onako, na kvarno, zbog njegovog prezuvanja... :-)
Na tih oko 2km do kraja, Saša je stravično ubrzao, ja nastavio da ga pratim ulažući dosta energije, ali čuvajući dovoljno... :-) A taj žestok tempo smo "tukli" posle 40-ak istrčanih kilometara! To je svakako bio pokazatelj da smo obojica sigurno mogli bolje od onih "cifri" koje smo na kraju ostvarili... Publika svesrdno podržava 2 najkvalitetnija maratonca na stazi uz Dunav u tom trenutku... U momentu dok smo Saša i ja bili na svega 200 metara od poslednjeg okreta (od kog ima vrlo malo, oko 400m do cilja), Saša stiže da mi kaže da se on ne boji finiša ni sa kim, jer žestoko radi na brzini sa sjajnom Anom Subotić, a da se već navikao da sve "pokopava" u finišu...
Pomislih: "Samo ti pričaj, videcemo... :-)"
Iskreno, nisam baš mnogo verovao da Saša moze sprinterski da ubrza u poslednjih 100-400m, naprosto jer nisam tome nikad bio svedok, a i retkost je da maratonci mogu izvesti tako nešto... što, eto, samo "slučajno" mogu... :-)
I dogodi se onako kako je sam Saša nagovestio: poslednji put smo okrenuli, malo još održavali prethodni jak tempo... i onda... na oko 300m do cilja... Saša sprinterski ubrza, ne mogu reći da nisam očekivao, ali tako nešto, na trkama velike dužine, zaista nisam doživeo...
Ostao sam kao ukopan od iznenađenja na svom prethodnom tempu, dok sam ukapirao šta se događa, Saša mi već beše previše odmakao, ja čisto radi reda "grunuo" najviše što mogu (što nije bilo baš onako brzo kao što sam spreman da izvedem, jer ipak je sprint bio protiv jakog vetra... :-) ), ali već je bilo kasno...
Preostalo je samo da iskreno čestitam velikom trkaču i čoveku na sasvim zasluzenoj pobedi....
Smatram da sam i sam dobio na Reciklažnom tačno ono što sam zasluživao u tom trenutku... :-) U svakom slučaju, posle ove trke sam, kao trkač, pametniji nego što sam bio pre nje... Jedno veliko iskustvo za mene...:-)
16 veljače 2014
kraj nedelje, huh
(smajli za koji ne znaš da li je uzdahnuo, ili odahnuo)
nedelja ujutru, slušam willie nelsona i pišem blog...
šta ćeš više od života, ako imaš sat vremena "viška"?
neki daleki plan je podrazumevao da danas odemo sa ekipom na planinarenje. međutim stvari su se iskomplikovale jer je predložena tura imala dva totalno blesava detalja.
1) trebalo je ustati u 4 ujutru da bi se krenulo vozom u 5, što bi svakog drugog vikenda bilo "piece of cake" ali nakon prethodne noći kad smo spavali od 03 do 08, možete misliti koliko je to uopšte zdravo
2) kraj ture je trebao da bude na Rajcu i to kad već pada mrak, a mi radimo u ponedeljak. tako je taj princip "nekako se snaći za povratak kući" umesto bezbrižnog završetka dana i sređivanja utisaka, mogao da se pretvori u beskrajno premaranje i noćnu moru (igra reči jer bi se kući vratili uveliko po mraku).
3) na stranu što niko nema pojma kako bi u ponedeljak prestajao dan na poslu, ako u nedelju ustane u 4 ujutru i vrati se sa pešačenja negde oko 8 uveče, u najboljem slučaju.
tako sam juče ceo dan kombinovao i nisam ništa uspeo da smislim
bila je varijanta da skrenemo sa Suvobora u Mionicu, ili na pola puta Divčibare-Suvobor da okrenemo nazad (jer iz Divčibara ima bus za Va u 16:30), ali je i jedno i drugo delovalo premalo interesantno u odnosu na to koliko bi smo se izmaltretirali.
da se bar kretalo onim standardnim vozom u 9:00 išli bi sigurno pa makar bilo gde, jer bi, jednom dobro naspavani, mogli da se upustimo u svaku moguću ludoriju koja ne bi trajala duže od 7-8 sati. ali nažalost, ovo je stvarno bila ubitačna kombinacija za nekog ko je premoren dočekao vikend.
obzirom da smo do zadnjeg trenutka gajili nadu da ćemo "nešto smisliti", celu noć su na kuhinjskom stolu čekale dve pite (od sira i od jabuka), ali džaba ti sve to kad nismo stigli ni da se spakujemo, čak i da sam se probudio u 4 morao bih na planinarenje u boksericama + gornjem delu pidžame.
dan ranije (sad cepam kroz sećanje unatraške) sam pošao na trčanje, uključio slušalice u telefon, došao na izlaznu kapiju, kad zvoni telefom, drug mi je tu na 350m od kuće i pita me kada i kako mogu da uzmem nove patike. ja odmah otrčim do njega, preuzmem kutiju i dotrčim nazad. kad sam već morao da se vraćam u kuću, na brzaka prepertlam te nove patike i odem da ih "testiram". neke lagane minimalističke za off-road trčanje. tako sam u hodu (bukvalno) promenio i plan kuda ću ići, pa sam pratio staze uz reku Gradac i kasnije malo otišao uzbrdo, da vidim kako deluju na usponu i spustu. sveukupno 16km tempo trčanja, iliti nekakvog tempo-fartleka. u ludilu zakačih neko drvo i zamalo pocepah dres, srećom sam samo pocepao kožu na podlaktici, a ni patikama nije ništa bilo.
dan ranije smo planirali taj koncert kasno uveče, no meni su uživancija svi koncerti u Gun Club-u jer u sarajevskoj uvek imaš mesta da se parkiraš na 100m od ulaska u klub, plus do/od tamo mi je laka vožnja autom jer praktično ni ne uđem u centar beograda. nešto sam kao čekao da stane kiša, i dočekao, zatim cepio 15km "tempića", ručali na brzaka, obukli se za izlazak možeš misliti kako - uz sive farmerke sam obukao brooks patike za trku, sivo-crne ali sa zelenim detaljima da bi mi se uklopila košulja sa zelenim kockicama, hahahahaha, nikad neću zaboraviti kako me je bledo pogledalo par onih klinki u starkama - i ne da sam se slagao uz Lolinu pletenu bluzu, ma kao kombinacija dve reklame, jedne za jeftino pivo i neke druge za prašak za pecivo. čoveče kolika je bila ova rečenica!?? stigli kući u pola 3 ujutru, baš kako sam i zamišljao da će da ispadne, pa vam je otud savršeno jasno zašto sam trening pre i posle te noći skratio na 15 odnosno 16km, bio je to neki čudan sendvič...
dva prethodna dana sam, nakon onog opevanog glupiranja kroz sred kamenoloma, otrčao tako "dva obična treninga". u sredu 18km po Strmnoj Gori s tim da je prvih 8km Lola išla biciklom pored mene a kasnije sam ja zalomio u brda. malo sam eksperimentisao ali nisam bio pripremljen uz pomoć google earth tako da su me svi pokušaji "da vidim ima li tamo negde dalje puta" završili tako što sam neku livadu ili njivu upotrebio kao kružni tok i vratio se odakle sam pošao. dobro, sad bar znam kuda NE MOŽE da se prođe. i to je nešto...
u četvrtak sam otrčao najklasičnijih pretežno asfaltnih 23km za 1h55 što je ispao savršeni prosek od 5'/km, i nekih 400m uspona (i 400m spusta, naravno). bio sam nešto oduševljen time kako mi je lako da trčim u patikama za asfalt, u odnosu na one za trail, kao da mi se to dogodilo prvi put u životu. ali nekako, nemam pojma, tog dana mi je bilo POSEBNO lako da trčim i svo vreme sam bio bliži Tempu nego Dužini. verovatno jer sam dan ranije prešao SAMO tih brdskih 18km, kao odmor od onih 3.5h planinske dužine. ili to, ili je ovde neko poludeo.
i tako. napolju je sve toplije i sunčanije, nadam se da ćemo za promenu od ovog silnog trčanja uspeti da odemo negde biciklama, jer ako vreme bude po najavi trebalo bi da može da se vozi u kratkoj opremi (???). ili to, ili je JOŠ neko poludeo, pa sad da li zima, ili meteorolozi, ili mi, ko će ga znati u ovoj opštoj ludnici zvanoj "desete". tipa ono osamdesete, devedesete, jbg ovo su desete, koliko god to moglo idiotski da zvuči. a ni ona pita se neće baciti :-)
nedelja ujutru, slušam willie nelsona i pišem blog...
šta ćeš više od života, ako imaš sat vremena "viška"?
neki daleki plan je podrazumevao da danas odemo sa ekipom na planinarenje. međutim stvari su se iskomplikovale jer je predložena tura imala dva totalno blesava detalja.
1) trebalo je ustati u 4 ujutru da bi se krenulo vozom u 5, što bi svakog drugog vikenda bilo "piece of cake" ali nakon prethodne noći kad smo spavali od 03 do 08, možete misliti koliko je to uopšte zdravo
2) kraj ture je trebao da bude na Rajcu i to kad već pada mrak, a mi radimo u ponedeljak. tako je taj princip "nekako se snaći za povratak kući" umesto bezbrižnog završetka dana i sređivanja utisaka, mogao da se pretvori u beskrajno premaranje i noćnu moru (igra reči jer bi se kući vratili uveliko po mraku).
3) na stranu što niko nema pojma kako bi u ponedeljak prestajao dan na poslu, ako u nedelju ustane u 4 ujutru i vrati se sa pešačenja negde oko 8 uveče, u najboljem slučaju.
tako sam juče ceo dan kombinovao i nisam ništa uspeo da smislim
bila je varijanta da skrenemo sa Suvobora u Mionicu, ili na pola puta Divčibare-Suvobor da okrenemo nazad (jer iz Divčibara ima bus za Va u 16:30), ali je i jedno i drugo delovalo premalo interesantno u odnosu na to koliko bi smo se izmaltretirali.
da se bar kretalo onim standardnim vozom u 9:00 išli bi sigurno pa makar bilo gde, jer bi, jednom dobro naspavani, mogli da se upustimo u svaku moguću ludoriju koja ne bi trajala duže od 7-8 sati. ali nažalost, ovo je stvarno bila ubitačna kombinacija za nekog ko je premoren dočekao vikend.
obzirom da smo do zadnjeg trenutka gajili nadu da ćemo "nešto smisliti", celu noć su na kuhinjskom stolu čekale dve pite (od sira i od jabuka), ali džaba ti sve to kad nismo stigli ni da se spakujemo, čak i da sam se probudio u 4 morao bih na planinarenje u boksericama + gornjem delu pidžame.
dan ranije (sad cepam kroz sećanje unatraške) sam pošao na trčanje, uključio slušalice u telefon, došao na izlaznu kapiju, kad zvoni telefom, drug mi je tu na 350m od kuće i pita me kada i kako mogu da uzmem nove patike. ja odmah otrčim do njega, preuzmem kutiju i dotrčim nazad. kad sam već morao da se vraćam u kuću, na brzaka prepertlam te nove patike i odem da ih "testiram". neke lagane minimalističke za off-road trčanje. tako sam u hodu (bukvalno) promenio i plan kuda ću ići, pa sam pratio staze uz reku Gradac i kasnije malo otišao uzbrdo, da vidim kako deluju na usponu i spustu. sveukupno 16km tempo trčanja, iliti nekakvog tempo-fartleka. u ludilu zakačih neko drvo i zamalo pocepah dres, srećom sam samo pocepao kožu na podlaktici, a ni patikama nije ništa bilo.
dan ranije smo planirali taj koncert kasno uveče, no meni su uživancija svi koncerti u Gun Club-u jer u sarajevskoj uvek imaš mesta da se parkiraš na 100m od ulaska u klub, plus do/od tamo mi je laka vožnja autom jer praktično ni ne uđem u centar beograda. nešto sam kao čekao da stane kiša, i dočekao, zatim cepio 15km "tempića", ručali na brzaka, obukli se za izlazak možeš misliti kako - uz sive farmerke sam obukao brooks patike za trku, sivo-crne ali sa zelenim detaljima da bi mi se uklopila košulja sa zelenim kockicama, hahahahaha, nikad neću zaboraviti kako me je bledo pogledalo par onih klinki u starkama - i ne da sam se slagao uz Lolinu pletenu bluzu, ma kao kombinacija dve reklame, jedne za jeftino pivo i neke druge za prašak za pecivo. čoveče kolika je bila ova rečenica!?? stigli kući u pola 3 ujutru, baš kako sam i zamišljao da će da ispadne, pa vam je otud savršeno jasno zašto sam trening pre i posle te noći skratio na 15 odnosno 16km, bio je to neki čudan sendvič...
dva prethodna dana sam, nakon onog opevanog glupiranja kroz sred kamenoloma, otrčao tako "dva obična treninga". u sredu 18km po Strmnoj Gori s tim da je prvih 8km Lola išla biciklom pored mene a kasnije sam ja zalomio u brda. malo sam eksperimentisao ali nisam bio pripremljen uz pomoć google earth tako da su me svi pokušaji "da vidim ima li tamo negde dalje puta" završili tako što sam neku livadu ili njivu upotrebio kao kružni tok i vratio se odakle sam pošao. dobro, sad bar znam kuda NE MOŽE da se prođe. i to je nešto...
u četvrtak sam otrčao najklasičnijih pretežno asfaltnih 23km za 1h55 što je ispao savršeni prosek od 5'/km, i nekih 400m uspona (i 400m spusta, naravno). bio sam nešto oduševljen time kako mi je lako da trčim u patikama za asfalt, u odnosu na one za trail, kao da mi se to dogodilo prvi put u životu. ali nekako, nemam pojma, tog dana mi je bilo POSEBNO lako da trčim i svo vreme sam bio bliži Tempu nego Dužini. verovatno jer sam dan ranije prešao SAMO tih brdskih 18km, kao odmor od onih 3.5h planinske dužine. ili to, ili je ovde neko poludeo.
i tako. napolju je sve toplije i sunčanije, nadam se da ćemo za promenu od ovog silnog trčanja uspeti da odemo negde biciklama, jer ako vreme bude po najavi trebalo bi da može da se vozi u kratkoj opremi (???). ili to, ili je JOŠ neko poludeo, pa sad da li zima, ili meteorolozi, ili mi, ko će ga znati u ovoj opštoj ludnici zvanoj "desete". tipa ono osamdesete, devedesete, jbg ovo su desete, koliko god to moglo idiotski da zvuči. a ni ona pita se neće baciti :-)
12 veljače 2014
891m
utorak, odlazak 16.5km, povratak 17.5km
povratak je trebao da bude kraći od odlaska
ali samo "trebao" :-D
žute crtice su put kojim sam planirao da prođem,
ali mi je sve što sam naučio sa karte, na licu mesta delovalo
"previše levo", pa sam stalno pokušavao da ostanem "desno".
naravoučenije, idi kuda treba, i ne razmišljaj o tome šta ti se čini bolje.
i tako sam umesto između dva brda prešao preko
najviše raspoložive tačke u celom kraju.
rodila majka mesečara.
ajd, sad bar mogu da se kurčim da sam osvojio bačevački vis.
pa još iz najniže moguće tačke, i najtežom varijantom.
s juga.
otprilike kao severna strana Eigera, ako ne i teže.
moš misliti koliko je to važan detalj u mojoj alpinističkoj karijeri...
povratak je trebao da bude kraći od odlaska
ali samo "trebao" :-D
žute crtice su put kojim sam planirao da prođem,
ali mi je sve što sam naučio sa karte, na licu mesta delovalo
"previše levo", pa sam stalno pokušavao da ostanem "desno".
naravoučenije, idi kuda treba, i ne razmišljaj o tome šta ti se čini bolje.
i tako sam umesto između dva brda prešao preko
najviše raspoložive tačke u celom kraju.
rodila majka mesečara.
ajd, sad bar mogu da se kurčim da sam osvojio bačevački vis.
pa još iz najniže moguće tačke, i najtežom varijantom.
s juga.
otprilike kao severna strana Eigera, ako ne i teže.
moš misliti koliko je to važan detalj u mojoj alpinističkoj karijeri...
11 veljače 2014
planinarenje, koncert, trčanje, spavanje
Koliko pamtim, poslednji blog sam napisao u subotu, nakon
one gomile treninga i nekog rođendana u petak gde sam se totalno otrovao od
duvana. Tuđeg. Ubuduće ću da kupim i ja kutiju danhila pa bar da znam zašto se
trujem. Ili nešto još skuplje, najnajnajskuplje cigarete ću da kupim, pa kao što
sam do sada ja bledo gledao njih, i pitao se zašto me truju, tako sad oni nek
blenu u mene i nek im ide voda na usta. Ja kad se svetim, to uvek bude sa
stilom. I nakon te odmarajuće vožnjice biciklom, koja je bila toliko lagana da
nas je maltene uhvatio mrak iako smo krenuli u sred dana i nismo odmakli ništa
dalje nego koliko inače pretrčim, e nakon toga ja došla nedelja.
E sad, to planinarenje sa društvom zaslužuje poseban blog, a
ukratko je proteklo tako da smo ušli u voz i odmakli ka jugu među brda, onda
smo zašli Maljenu iza leđa, napustili put koji nam se nije sviđao pa pronašli
neku novu varijantu da bi se na kraju prijatno iznenadili kako smo pogodili
dobar pravac. U drugom delu smo se spustili strmom stazom u podnožje Golupca i
na kraju morali lepo da se natrčimo po asfaltu da bi stigli voz za povratak. I bogme
beše gusto, kao u onoj izreci kad uskočiš u poslednji voz.
Nakon što smo uspeli da celu planinarsku turu sabijemo u
samo 6 sati, shvatili smo da ipak imamo vremena da se organizujemo za koncert. Trebalo
se istuširati, nešto pojesti, proveriti da nešto nije nedajbože otkazano, i što
je najvažnije, trebalo je stići na vreme. A u nedelju uveče je standardno gužva
u prometu jer se ceo Beograd odnekle vraća kući, plus je padala kiša pa baš i
nisu bili uslovi za obaranje ličnog va-bgd.
Na brzaka sam proverio kako se dolazi do tog Kluba gde je
koncert, i reli je mogao da počne. Stigli za sat i po, da ne poveruješ. Nema koga
nisam preticao, a Lola kroz svoj prozor ono kao osmeh "sorry što imaš
beemvea ali jbg mi žurimo na koncert, lajf iz a bič"... I umesto kod
palate pravde skrenem dve ulice ranije i ukapiramo da to nije ta ulica, i ja u
magnovenju ladno uđem u Sarajevsku desno u kontra smer. Još se pitam zašto mi
neko ablenduje, a upaljena mi sva svetla i lepo sam dao žmigavac, rekoh idi
leči se retarde jedan, meni si našao da ablenduješ.
I sad jeste rominjala neka kišica, ali mi ostavismo jakne u
kolima jer me nervira to da vukljam nešto sa sobom, navikao sam (a i Lola
naročito) da tako kad treba da se negde kratko pretrči, da nikada ne uzimam
jaknu. Tipa kad idem u goste tu u prvom bloku do nas, bolje mi je 5 minuta
brzim hodom u džemperu na minus pet, nego da se tovarim u neke skafanderčiće
kao da se ne smrznem. Jedini problem je kao prošli put kad nisam umeo da nađem
gde sam parkirao auto, e onda smo lutali tamo-vamo u duksevima i živi se smrzli
i još nas zajebavala ova cura što je bila s nama kako je ona pametna što uvek
sa sobom nosi jaknu. Što jes jes, ali nije do jakne nego je problem bio do
vodiča, tj mene.
Posle sam morao da prepričavam kako je to izgledalo kad su
nas pogledali momci pored onog natpisa "obavezna garderoba, 100 din"
a Lolai ja onaj pogled "da nećeš gaće da ti ostavim?" i samo prođemo
dalje. buahahahaha. A jbg kad je točeno pivo bilo 220, možeš misliti koji je to
udar u ovo vreme siromaštva. Koncert inače bio super, On Tour su svirali par
novih stvari, pred kraj malo Nil Janga čisto da se vidi čija je obrada bolja, i
tako. Bilo je i poznatih ličnosti u publici, da ih sad ne tagujem u blogu.
Jedino je bio bedan onaj trenutak na kraju kad gledaš kako
svi piju pivo a ti moraš da odeš kući, ne baš toliko što ti se žuri kući nego
kako bre da gledaš druge dok piju pivo, a ti ne smeš zbog vožnje, baš onako
mučna scena. I ništa, vratili se još brže, jedva da je prošla ponoć. Ono kad
legneš u krevet i kad ti se zadnje jutro čini kao da je bilo pre barem tri
dana. Prosto se previše dogodilo u jednom danu. Ali nakon one prespavane
subote, zaslužio sam.
Nšta, u ponedeljak sam se vratio u rutinu, otrčao neki od
uobičajenih brdskih treninga, i baš kao u zadnjem blogu prešao put od mrtvaca
do živog čoveka. Krenuo lagano i tromo, posle se malo mučio na oštrijim
usponima, nakon par spustova mi se odvezale noge iako su skoro sve bili neki
kamenjari da se polomiš, i zadnje brdo ustrčim sasvim lepo, sjurim se nazad na
Gradac i zadnja 4km omlatim u skroz lepom tempu. Greškom sam ceo trening
pretrčao u totalno asfaltnim patikama, jer kad sam krenuo nisam imao pojma gde
ću i kako ću, ali eto, sve češće se pitam koliko su zaista potrebne one
cokuletine od 400 i više grama, za trail trčanje.
Sinoć sam iz nekog razloga osećao neka zatezanja u butinama
i listovima, a jutros mi se čini da su mi se noge odmorile, ako se ovih 5h zove
jutros ili je još uvek "noćas" obzirom da sam već poodavno budan. Nakon
par haotičnih noći sam sinoć zakovao u krevet dosta rano i danas skočio iz
kreveta u pola 5 kao da se još od one subote nisam ni budio.
Što se tiče blogova podosta sam utanjio jer nas zeza
internet a navodno će moći konačno sve probleme da reše tek za 10-ak dana. Tako
sam sinoć kroz poruke drugarici ispričao tri bloga o koncertu, a u tih par sati
sam mogao da napišem još deset puta više da sam umesto bockanja po telefonu
mogao da sedim za kompjuterom i pišem ko čovek. Katastrofa. Najviše mi
nedostaje onaj brži net da bih mogao da ucrtam detaljnu putanju kuda smo
pešačili, jer nema šanse da mi se ovako učitavaju karte i da mogu da zumiram u
google earth dok imam osećaj kako treba ispod stola da okrećem neke pedale da
bi mi se ubrzao internet. Ajde proći će i ovaj mesec mačaka jednom...
08 veljače 2014
mrtva subota
pešačenje 25km (7h)
20km gradac degurić (musa) ob - GAS
23km gradac degurić zajedno (musa) kovačice izvor gradca koma - KLJOK/gas
21km už-kovačice-už - GAS
37km pri - KLJOK
24km kovačice - GAS
šta mu sad pa ovo znači
pa eto, nakon onog planinarenja u nedelju, pretpostavljao sam da ću da budem malo onako, trom za brže trčanje, u ponedeljak
tako sam nekako umislio da MORA biti
dan pred planinarenje sam trčao nešto manje, 15km, ali malo jače
i pre toga sam isto tako redovno trčao, vikend ranije smo takođe u nedelju išli na planinarenje, a poslednji dan odmora je bio nakon Mojstirskog Maratona, ona nedelja kada smo šetali 8km po nekom brdu iznad sela Ribariće(i).
i tako, u ponedeljak krenuo ja na trčanje i shvatio da uopšte nisam naročito umoran
nešto tu trčkarao po okolnim brdima, vidim da mi lepo ide, posle toga me Lola zovne da malo požurim kući, i ja sletim do ulaska u grad, zatim se sjurim Obilanicom i nakon toga poslednja ravna 3km otrčim u jakom tempu. i taj preokret u glavi se događao polako, od polaska od kuće, preko srednjeg dela trčanja kad sam zaključio da je sve bolje od plana, pa do samog kraja.
u utorak pak, sve je krenulo normalno, malo smo trčali zajedno, na jednom mestu uspešačili uz neki strm uspon, posle toga opet malo trčkarali, zatim se razdvojili, onda ja nastavio sa izletom jer sam računao da ona nedelja plus jučerašnji tempo, to mora da je dovoljno muke za noge, i kao rešio ja da ih častim odmorom. i ostao sam na tom nazovi izletu skoro 4 sata, zastajao, slikao predele, sunčao se, i sve je bilo idilično do nekih 7km od kuće kada sam se od napada gladi presavio na pola. shvatim da nisam užinao nego sam onako nakon doručka samo nešto popio u podne i krenuo na trčanje. preskočio i užinu i ručak, zanimljivo. tu nekako uzbauljam uz zadnje brdo, koma nad komama. strčim nazad na reku Gradac i poslednja nepuna 4km opet raspalim neki tempo, samo da bih što brže stigao do kuhinjskog stola i zaronio u tanjir. tako je ispalo 2-u-1, na kraju trčanja, prvo sam pukao pa se oporavio. opet - svašta.
e u sredu sam već trebao da se odmaram, kao što bi se svako normalni odmarao nakon takvih treninga, naročito jer je ovaj jučerašnji imao i puno uspona i spusta, po problematičnom terenu. i ništa, odem opet u brdo, otrčim 10.5km u jednom pravcu, i OPET me zovne Lola i OPET mi kaže da požurim nazad na posao i ja uključim štopericu i tih drugih 10.5km pretrčim za 45 minuta. jeste da je mahom nizbrdo, ali ima dosta i strmih delova a dosta i ravnog, na par mesta čak kontra-nagiba uzbrdo, tako da uopšte nije profil lak za trčanje (Užički put). wow, rekoh ja, pa meni odmor uopšte ne treba, ja sam postao mašina za trčanje.
u četvrtak se probudim odmoran, svež, čio, da ne poveruješ. krenem malo ravnijim putem ka Loznici, i nakon nekog vremena uvrtim sebi u glavu da ću da pretrčim 42km. ta staza bi valjda terbala da ima samo oko 200-250m totalnog uspona, mrzi me da sad proveravam. e ali međutim. posle jedno sat trčanja, odjednom mi se skratio korak, noge izgubile skočnost, počelo da me zateže u loži, u peti, pffff, grozota. odem još par km do jedne česme, tu lepo okrenem nazad i vratim se kući podvijenog repa. ali svo vreme onaj loš osećaj, kako mi je jako teško da trčim. tako kako sam krenuo, tako sam i završio, otprilike svaki km po 5 minuta, kao švajcarski sat. verovatno je uspeh u takvom danu skroz ne "prohodati" i da ti brzina ne pada sve više i više, ali ja sam svejedno bio nezadovoljan, zbog tog osećaja obamrlosti u nogama.
petak je po sistemu cik-cak nastavio niz. em sam mislio da ću da budem umoran, a nisam bio, em sam krenuo na lagano kratko trčkaranje čisto da se pomerim iz kuće a na kraju opet završio sa svežim nogama i zadnjih sat vremena u tempo trčanju. fenomenalan osećaj, a da fora bude veća nakon jučerašnjih 37km me nije bolela ni loža ni peta ni ništa, eto, tek tako, sve se namestilo kako najbolje može. baš svašta.
i prc milojka, sinoć odemo na neki rođendan, na toj žurki se u 10 kvadrata natrpalo 15-ak ljudi od kojih je većina pušila, ostali smo do pola 1, noćas sam spavao kao top ali kratko, i kad sam se jutros probudio, odmah sam namirisao nevolju. čovek balvan. eto to sam ja danas. nepokretan. ne umoran, nego bolestan. kašljao, klecao, čak ni apetit nisam imao, celo prepodne presedeo kao biljka, polusvestan polubunovan. katastrofa. sad gledam šta da radim, ima još 3.5 sata fore do mraka. da li da odem da se provozam biciklom, da malo promrdam ove nogice i pustim nešto krvotoka kroz te balvančiće, ili da po sistemu hladno-toplo krenem na mrtvačko trčkaranje, i još usput da se naivno nadam da će mi se to trčanje opet misteriozno i neočekivano završiti u nekom svežem pomahnitalom tempu?
PS
ipak se sve završilo sa par sati mrtvačkog kotrljanja pedala
20km gradac degurić (musa) ob - GAS
23km gradac degurić zajedno (musa) kovačice izvor gradca koma - KLJOK/gas
21km už-kovačice-už - GAS
37km pri - KLJOK
24km kovačice - GAS
šta mu sad pa ovo znači
pa eto, nakon onog planinarenja u nedelju, pretpostavljao sam da ću da budem malo onako, trom za brže trčanje, u ponedeljak
tako sam nekako umislio da MORA biti
dan pred planinarenje sam trčao nešto manje, 15km, ali malo jače
i pre toga sam isto tako redovno trčao, vikend ranije smo takođe u nedelju išli na planinarenje, a poslednji dan odmora je bio nakon Mojstirskog Maratona, ona nedelja kada smo šetali 8km po nekom brdu iznad sela Ribariće(i).
i tako, u ponedeljak krenuo ja na trčanje i shvatio da uopšte nisam naročito umoran
nešto tu trčkarao po okolnim brdima, vidim da mi lepo ide, posle toga me Lola zovne da malo požurim kući, i ja sletim do ulaska u grad, zatim se sjurim Obilanicom i nakon toga poslednja ravna 3km otrčim u jakom tempu. i taj preokret u glavi se događao polako, od polaska od kuće, preko srednjeg dela trčanja kad sam zaključio da je sve bolje od plana, pa do samog kraja.
u utorak pak, sve je krenulo normalno, malo smo trčali zajedno, na jednom mestu uspešačili uz neki strm uspon, posle toga opet malo trčkarali, zatim se razdvojili, onda ja nastavio sa izletom jer sam računao da ona nedelja plus jučerašnji tempo, to mora da je dovoljno muke za noge, i kao rešio ja da ih častim odmorom. i ostao sam na tom nazovi izletu skoro 4 sata, zastajao, slikao predele, sunčao se, i sve je bilo idilično do nekih 7km od kuće kada sam se od napada gladi presavio na pola. shvatim da nisam užinao nego sam onako nakon doručka samo nešto popio u podne i krenuo na trčanje. preskočio i užinu i ručak, zanimljivo. tu nekako uzbauljam uz zadnje brdo, koma nad komama. strčim nazad na reku Gradac i poslednja nepuna 4km opet raspalim neki tempo, samo da bih što brže stigao do kuhinjskog stola i zaronio u tanjir. tako je ispalo 2-u-1, na kraju trčanja, prvo sam pukao pa se oporavio. opet - svašta.
e u sredu sam već trebao da se odmaram, kao što bi se svako normalni odmarao nakon takvih treninga, naročito jer je ovaj jučerašnji imao i puno uspona i spusta, po problematičnom terenu. i ništa, odem opet u brdo, otrčim 10.5km u jednom pravcu, i OPET me zovne Lola i OPET mi kaže da požurim nazad na posao i ja uključim štopericu i tih drugih 10.5km pretrčim za 45 minuta. jeste da je mahom nizbrdo, ali ima dosta i strmih delova a dosta i ravnog, na par mesta čak kontra-nagiba uzbrdo, tako da uopšte nije profil lak za trčanje (Užički put). wow, rekoh ja, pa meni odmor uopšte ne treba, ja sam postao mašina za trčanje.
u četvrtak se probudim odmoran, svež, čio, da ne poveruješ. krenem malo ravnijim putem ka Loznici, i nakon nekog vremena uvrtim sebi u glavu da ću da pretrčim 42km. ta staza bi valjda terbala da ima samo oko 200-250m totalnog uspona, mrzi me da sad proveravam. e ali međutim. posle jedno sat trčanja, odjednom mi se skratio korak, noge izgubile skočnost, počelo da me zateže u loži, u peti, pffff, grozota. odem još par km do jedne česme, tu lepo okrenem nazad i vratim se kući podvijenog repa. ali svo vreme onaj loš osećaj, kako mi je jako teško da trčim. tako kako sam krenuo, tako sam i završio, otprilike svaki km po 5 minuta, kao švajcarski sat. verovatno je uspeh u takvom danu skroz ne "prohodati" i da ti brzina ne pada sve više i više, ali ja sam svejedno bio nezadovoljan, zbog tog osećaja obamrlosti u nogama.
petak je po sistemu cik-cak nastavio niz. em sam mislio da ću da budem umoran, a nisam bio, em sam krenuo na lagano kratko trčkaranje čisto da se pomerim iz kuće a na kraju opet završio sa svežim nogama i zadnjih sat vremena u tempo trčanju. fenomenalan osećaj, a da fora bude veća nakon jučerašnjih 37km me nije bolela ni loža ni peta ni ništa, eto, tek tako, sve se namestilo kako najbolje može. baš svašta.
i prc milojka, sinoć odemo na neki rođendan, na toj žurki se u 10 kvadrata natrpalo 15-ak ljudi od kojih je većina pušila, ostali smo do pola 1, noćas sam spavao kao top ali kratko, i kad sam se jutros probudio, odmah sam namirisao nevolju. čovek balvan. eto to sam ja danas. nepokretan. ne umoran, nego bolestan. kašljao, klecao, čak ni apetit nisam imao, celo prepodne presedeo kao biljka, polusvestan polubunovan. katastrofa. sad gledam šta da radim, ima još 3.5 sata fore do mraka. da li da odem da se provozam biciklom, da malo promrdam ove nogice i pustim nešto krvotoka kroz te balvančiće, ili da po sistemu hladno-toplo krenem na mrtvačko trčkaranje, i još usput da se naivno nadam da će mi se to trčanje opet misteriozno i neočekivano završiti u nekom svežem pomahnitalom tempu?
PS
ipak se sve završilo sa par sati mrtvačkog kotrljanja pedala
05 veljače 2014
šest sati
evo kako je to bilo. video ja na nekom od blogova one "rang liste svih vremena". i tako, prošetao pogledom gore dole, pokušavao da prepoznam neka imena, da se setim ko je ko. i vidim taj podatak koji je mnogima zapao za oko, da je rekord srbije na 6h trenutno 69km. koji je to ritam? to je ritam kojim bi neko, ako bi nastavio (kažem AKO) do 100km, istrčao vreme 8h42'. odnosno, ako tih 69km smanjiš na 42.2km, dobiješ brzinu kojom se trči maraton od okruglo 3h40'.
nebitno i nezavisno od toga koliko JA mogu, a koliko ne mogu, očigledno je da to nije "elitni" rezultat, i da u svakoj zemlji gde sportisti drže do ugleda, to neko treba da obori. recimo, marija vrajić, u čijem društvu sam pretrčao nebrojeno polumaratona i maratona, na 100km ima lični rekord od 7h37'.
e sad, postoje tri stvari koje mi odmah padaju na pamet.
1) trening, i povrede
"može da bidne, a ne mora da znači" - to je uvek važilo i važiće. činjenica da sam na Mojstir Extreme Trailu mogao da pretrčim 42km a da uopšte ne primetim da sam se trkao po planinama, govori dovoljno o tome da sam ove zime trenirao kao stoka i da mogu ove noge da teram do besvesti, kao da su tuđe. e sad, dokle će to da traje, videćemo. uvek se pojavi neki problem, čak i kad mu se ne nadaš, a ja ga očekujem evo već dva meseca.
2) vreme
nema šanse da trčim 6 sati po hladnoći i vetru. ako se u najavama pojavi mogućnost mlakog vikenda, imaću nekoliko dana fore da se malo odmorim od treninga i da se psihički spremim za tu "malo dužu Dužinu". trčao sam i na Tari skoro 6 sati, ali ono je bilo gore-dole sa pauzama pešačenja, što nema blage veze sa 6 sati ravnomernog pregrevanja.
2a) na hladnom vremenu mi se nekako skrate i ukrute mišići, i sve svoje najbolje maratone sam istrčao na 18-25 stepeni. problema sa dehidracijom nisam nikada imao, a tu dođemo i do
2b) a to je da "konkurencija" ima te probleme. onaj ko će da me tesno pobedi na maratonu kada je +10 i vetar, taj će verovatno da stigne kilometar ili dva iza mene, ako bude vrućina. a na trci od 6h, sa startom u 08, gde se druga polovina trči od 11-14:00, sunce može da ima vrlo surovu "sporednu" ulogu
3) verovatnoća
pogled na startnu listu i vidim markovića iz rume. zoki je realno brži od mene, 10 minuta na maratonu. nemam pojma koliko može tu brzinu da produži do 6h, kako trenira, koje su mu mogućnosti da se izbori sa krizom kad postane teško tamo u petom i šestom satu trčanja. ali tu se pojavljuje drugi faktor. ako nisam siguran da mogu da pobedim, zašto bih se toliko mučio? to nije kros od 6km, pa "ako i ne uzmeš medalju, bio je dobar trening".
3a) loš scenario
odemo na trku, međusobno se "vučemo" i motivišemo, i on otrči bolje nego što je planirao. možda on planira da pređe 72km, eto tek da obori rekord. i onda dođem ja pa mažemo pa se trkamo pa na kraju on pređe 77 a ja 76km, i šta sam uradio, ništa. mogu svoj rezultat da okačim mačku o rep jer neće biti rekord, a za njegov rezultat mi niko neće reći hvala što sam pomogao da bude kvalitetnija trka.
3b) dobar scenario
pustim lepo zokija da se trka sâm sa sobom, što je puno teže, pa polako. kad vidimo koliko je istrčao, ja uvek mogu da se spremim za palić, za ušće, svejedno, znaću koji rezultat treba da ganjam. a ja imam glavu tvrdu kao čelik i uopšte mi ne treba konkurencija ni društvo, da bih istrčao onoliko koliko mogu. najbrži maraton sam istrčao u podgorici tako što sam ostao sâm već nakon 15km.
eto.
briga me i ako neko ovo shvati kao da sam odustao jer sam se nečeg uplašio. jednostavno, veliki je ulog, i neću da ga poklonim nekom drugom. neka se svako sâm izbori za svoj rezultat. a ja ako budem hteo, boriću se za svoj. uostalom možda i nisam odustao. ako najave preko 20 stepeni, svašta može da se desi.
dok je sasvim normalna stvar da svako mulja planove po svojoj glavi i da to sačuva samo za sebe, ja volim sve da napišem. čisto da kolege maratonci pročitaju kako to razmišlja Neko, makar na ovim prostorima postojao samo jedan takav koji će o tome da piše. šta ću vam, ne možete da birate :-)
uostalom, nije ovo berlinski maraton.
hoću dva meseca priprema u namibiji,
sedam dana u hotelu pre i posle trke, testiranje i hemiju,
sponzora za opremu, i par hiljada evra startninu.
odmah potpisujem, i za 100km, i za 12h, po kiši i ledu, no problem...
(ovo je bio samo drugi način da objasnim istu stvar)
nebitno i nezavisno od toga koliko JA mogu, a koliko ne mogu, očigledno je da to nije "elitni" rezultat, i da u svakoj zemlji gde sportisti drže do ugleda, to neko treba da obori. recimo, marija vrajić, u čijem društvu sam pretrčao nebrojeno polumaratona i maratona, na 100km ima lični rekord od 7h37'.
e sad, postoje tri stvari koje mi odmah padaju na pamet.
1) trening, i povrede
"može da bidne, a ne mora da znači" - to je uvek važilo i važiće. činjenica da sam na Mojstir Extreme Trailu mogao da pretrčim 42km a da uopšte ne primetim da sam se trkao po planinama, govori dovoljno o tome da sam ove zime trenirao kao stoka i da mogu ove noge da teram do besvesti, kao da su tuđe. e sad, dokle će to da traje, videćemo. uvek se pojavi neki problem, čak i kad mu se ne nadaš, a ja ga očekujem evo već dva meseca.
2) vreme
nema šanse da trčim 6 sati po hladnoći i vetru. ako se u najavama pojavi mogućnost mlakog vikenda, imaću nekoliko dana fore da se malo odmorim od treninga i da se psihički spremim za tu "malo dužu Dužinu". trčao sam i na Tari skoro 6 sati, ali ono je bilo gore-dole sa pauzama pešačenja, što nema blage veze sa 6 sati ravnomernog pregrevanja.
2a) na hladnom vremenu mi se nekako skrate i ukrute mišići, i sve svoje najbolje maratone sam istrčao na 18-25 stepeni. problema sa dehidracijom nisam nikada imao, a tu dođemo i do
2b) a to je da "konkurencija" ima te probleme. onaj ko će da me tesno pobedi na maratonu kada je +10 i vetar, taj će verovatno da stigne kilometar ili dva iza mene, ako bude vrućina. a na trci od 6h, sa startom u 08, gde se druga polovina trči od 11-14:00, sunce može da ima vrlo surovu "sporednu" ulogu
3) verovatnoća
pogled na startnu listu i vidim markovića iz rume. zoki je realno brži od mene, 10 minuta na maratonu. nemam pojma koliko može tu brzinu da produži do 6h, kako trenira, koje su mu mogućnosti da se izbori sa krizom kad postane teško tamo u petom i šestom satu trčanja. ali tu se pojavljuje drugi faktor. ako nisam siguran da mogu da pobedim, zašto bih se toliko mučio? to nije kros od 6km, pa "ako i ne uzmeš medalju, bio je dobar trening".
3a) loš scenario
odemo na trku, međusobno se "vučemo" i motivišemo, i on otrči bolje nego što je planirao. možda on planira da pređe 72km, eto tek da obori rekord. i onda dođem ja pa mažemo pa se trkamo pa na kraju on pređe 77 a ja 76km, i šta sam uradio, ništa. mogu svoj rezultat da okačim mačku o rep jer neće biti rekord, a za njegov rezultat mi niko neće reći hvala što sam pomogao da bude kvalitetnija trka.
3b) dobar scenario
pustim lepo zokija da se trka sâm sa sobom, što je puno teže, pa polako. kad vidimo koliko je istrčao, ja uvek mogu da se spremim za palić, za ušće, svejedno, znaću koji rezultat treba da ganjam. a ja imam glavu tvrdu kao čelik i uopšte mi ne treba konkurencija ni društvo, da bih istrčao onoliko koliko mogu. najbrži maraton sam istrčao u podgorici tako što sam ostao sâm već nakon 15km.
eto.
briga me i ako neko ovo shvati kao da sam odustao jer sam se nečeg uplašio. jednostavno, veliki je ulog, i neću da ga poklonim nekom drugom. neka se svako sâm izbori za svoj rezultat. a ja ako budem hteo, boriću se za svoj. uostalom možda i nisam odustao. ako najave preko 20 stepeni, svašta može da se desi.
dok je sasvim normalna stvar da svako mulja planove po svojoj glavi i da to sačuva samo za sebe, ja volim sve da napišem. čisto da kolege maratonci pročitaju kako to razmišlja Neko, makar na ovim prostorima postojao samo jedan takav koji će o tome da piše. šta ću vam, ne možete da birate :-)
uostalom, nije ovo berlinski maraton.
hoću dva meseca priprema u namibiji,
sedam dana u hotelu pre i posle trke, testiranje i hemiju,
sponzora za opremu, i par hiljada evra startninu.
odmah potpisujem, i za 100km, i za 12h, po kiši i ledu, no problem...
(ovo je bio samo drugi način da objasnim istu stvar)
31 siječnja 2014
a od sutra, Mesec Mačaka...
eh opet ti planovi kojih nema.
verovatno sam nešto uradio i naopačke, ko će ga znati.
okvirni plan je bio ovakav, da nekako preživim četvrtak, odmorim u petak, da u subotu odem na neki jači trening, i u nedelju opet na planinarenje s društvom.
u svemu tome sam skroz zaboravio, a lola me je prekasno podsetila, da je ana rekla kako ostaje u valjevu i kako treba da se dogovorimo za zajedničke treninge.
tako sam juče, nakon što sam napisao blog i najavio dva dana trčkaranja, krenuo na trening.
i ništa, idem ja, lagano, i razmišljam šta ću i kako ću. za promenu od planina, krenem prema Loznici, to je onako blago valovit put, mada ja to računam u ravno. i rekoh, iako sam relativno trom i nekako usporen, da pokušam da ipak pretrčim malo više. jer mi se celog januara vrzma po glavi ta ideja, da ako bih uspeo da u februaru ostanem nepovređen, da pokušam u martu da istrčim na adi onu trku na 6h.
i tako, trčkarao ja, odmakao 15.5 km od kuće. e sad se trebalo vratiti, a vetar onako pozamašan, pravo u grudi. znao sam to naravno, svo vreme, jer mi je bilo podosta toplo u odlasku, na tih +5 s vetrom u leđa. čak sam skinuo jednu od majica ispod duksa, i zadenuo je u helanke pa mi je onako vijorila na boku.
i tako, očekivao sam, najblaže rečeno, problemčiće, u povratku.
jbg, vetar, umor, a i taj put je nekako zamoran, po pravilu mi je težak taj povratak iz Pričevića. uvek se nekako otegne tih 15 km...
međutim, nešto me obuzelo. možda neki centar za termoregulaciju, koji me je poterao da malo ubrzam, da se ne smrznem. promenio sam muziku u telefonu na malo življu i vreme je izgubilo tu naglašenu perspektivu, koje se uvek drži kad te čeka neki "umoran povratak sa Dužine".
primetno sam ubrzao, prešao iz "lagane dužine" u lagani Tempo. bez zapinjanja, ali onako, idem, gazim, više nije to onaj intenzitet za koji misliš da tako možeš do sutra. prolazili su mi kilometri negde između 4'30 i 4'20, i tako sve do pred kraj. fora je da sam taj trening otrčao u onim adidas gumenjacima od 30 evra. reče lola - da ti se raspadnu koliko sutra, već su se isplatili.
tako je trening dobio ovaj oblik:
3.5 km da izađem iz grada
12 km lagano, nežno uzbrdo
12 km malo jače, povratak
3.5 km lagano kroz grad, do kuće
ispalo sve skupa 31 km, da te bog sačuva...
total 2h26, a prosek cele papazjanije 4'43''/km
ako bih tako mogao 6 sati, prešao bih 76 km, a trenutni rekord srbije je 69km (???). nemam pojma zašto ovi ultraši to ne samelju u paramparčad, nešto mi tu nije jasno. i to mi mnoooogo nije jasno.
i tako, danas je trebao da bude dan odmora, pa kao sutra da nešto cepnem, neki jači trening, jer u nedelju ne trčim nego planinarim. i umesto da se setim toga da sam sutra mogao sa anom da se dogovorim, ja danas prvo krenem da nahranim neko kuče gore na brdu, pa produžim do vrha da vidim koliki vetar duva, i tako mi ispadne brdskih 21km!
jeste bilo neobično po vetru, ali i ranijih dana je duvao, ništa strašno. onako skrati ti korak za dobrih 10cm, ali zato kad okreneš nazad ne možeš da ukočiš koliko te gura nizbrdo, bilo je i to solidno zanimljivo. što je bilo (modernim rečnikom) najKUL od svega, uopšte nisam bio "toliko" umoran. nego čisto ono, trčim, i, ništa se ne događa. kao da su tuđe noge.
nekim čudom je i peta prestala da me boli. sad se ne sećam ni kada me je najviše bolela, ali onaj utorak sa brdskih 30 km po snegu blatu i ledu je bio dosta hrabra odluka. čitaj čista budalaština. posle toga laganih 17 km, polu-brdskih, pa onih 31 km, e tu je pred sâm kraj tempo trčanja počela malo da me štrecka, i evo danas ništa. fino.
total januara = 569 km, za 52h37'
oko 12000m D+, 12000m D-
zbog ovog zadnjeg detalja nije baš neka naročita prosečna brzina ;-)
verovatno sam nešto uradio i naopačke, ko će ga znati.
okvirni plan je bio ovakav, da nekako preživim četvrtak, odmorim u petak, da u subotu odem na neki jači trening, i u nedelju opet na planinarenje s društvom.
u svemu tome sam skroz zaboravio, a lola me je prekasno podsetila, da je ana rekla kako ostaje u valjevu i kako treba da se dogovorimo za zajedničke treninge.
tako sam juče, nakon što sam napisao blog i najavio dva dana trčkaranja, krenuo na trening.
i ništa, idem ja, lagano, i razmišljam šta ću i kako ću. za promenu od planina, krenem prema Loznici, to je onako blago valovit put, mada ja to računam u ravno. i rekoh, iako sam relativno trom i nekako usporen, da pokušam da ipak pretrčim malo više. jer mi se celog januara vrzma po glavi ta ideja, da ako bih uspeo da u februaru ostanem nepovređen, da pokušam u martu da istrčim na adi onu trku na 6h.
i tako, trčkarao ja, odmakao 15.5 km od kuće. e sad se trebalo vratiti, a vetar onako pozamašan, pravo u grudi. znao sam to naravno, svo vreme, jer mi je bilo podosta toplo u odlasku, na tih +5 s vetrom u leđa. čak sam skinuo jednu od majica ispod duksa, i zadenuo je u helanke pa mi je onako vijorila na boku.
i tako, očekivao sam, najblaže rečeno, problemčiće, u povratku.
jbg, vetar, umor, a i taj put je nekako zamoran, po pravilu mi je težak taj povratak iz Pričevića. uvek se nekako otegne tih 15 km...
međutim, nešto me obuzelo. možda neki centar za termoregulaciju, koji me je poterao da malo ubrzam, da se ne smrznem. promenio sam muziku u telefonu na malo življu i vreme je izgubilo tu naglašenu perspektivu, koje se uvek drži kad te čeka neki "umoran povratak sa Dužine".
primetno sam ubrzao, prešao iz "lagane dužine" u lagani Tempo. bez zapinjanja, ali onako, idem, gazim, više nije to onaj intenzitet za koji misliš da tako možeš do sutra. prolazili su mi kilometri negde između 4'30 i 4'20, i tako sve do pred kraj. fora je da sam taj trening otrčao u onim adidas gumenjacima od 30 evra. reče lola - da ti se raspadnu koliko sutra, već su se isplatili.
tako je trening dobio ovaj oblik:
3.5 km da izađem iz grada
12 km lagano, nežno uzbrdo
12 km malo jače, povratak
3.5 km lagano kroz grad, do kuće
ispalo sve skupa 31 km, da te bog sačuva...
total 2h26, a prosek cele papazjanije 4'43''/km
ako bih tako mogao 6 sati, prešao bih 76 km, a trenutni rekord srbije je 69km (???). nemam pojma zašto ovi ultraši to ne samelju u paramparčad, nešto mi tu nije jasno. i to mi mnoooogo nije jasno.
i tako, danas je trebao da bude dan odmora, pa kao sutra da nešto cepnem, neki jači trening, jer u nedelju ne trčim nego planinarim. i umesto da se setim toga da sam sutra mogao sa anom da se dogovorim, ja danas prvo krenem da nahranim neko kuče gore na brdu, pa produžim do vrha da vidim koliki vetar duva, i tako mi ispadne brdskih 21km!
jeste bilo neobično po vetru, ali i ranijih dana je duvao, ništa strašno. onako skrati ti korak za dobrih 10cm, ali zato kad okreneš nazad ne možeš da ukočiš koliko te gura nizbrdo, bilo je i to solidno zanimljivo. što je bilo (modernim rečnikom) najKUL od svega, uopšte nisam bio "toliko" umoran. nego čisto ono, trčim, i, ništa se ne događa. kao da su tuđe noge.
nekim čudom je i peta prestala da me boli. sad se ne sećam ni kada me je najviše bolela, ali onaj utorak sa brdskih 30 km po snegu blatu i ledu je bio dosta hrabra odluka. čitaj čista budalaština. posle toga laganih 17 km, polu-brdskih, pa onih 31 km, e tu je pred sâm kraj tempo trčanja počela malo da me štrecka, i evo danas ništa. fino.
total januara = 569 km, za 52h37'
oko 12000m D+, 12000m D-
zbog ovog zadnjeg detalja nije baš neka naročita prosečna brzina ;-)
30 siječnja 2014
500+
ovako sam juče počeo da pišem blog (pre nego što sam shvatio da je pametnije da pauzu u sred dana upotrebim na trčanje nego na pisanje):
"primetih skroz slučajno da sam ovog meseca pretrčao 500km, okruglo.
to bi mi bio solidan motivacijski podatak, da sam lepo raspoložen.
međutim zbog nekog poremećenog (ne)spavanja sam od jutros poprilično onako "kljok", preko čega se naravno nalepio onaj poznati problem da se neispavanom i neodmorenom organizmu preterano traže šećeri, da bi ga održali budnim, a taj efekt traje vrlo kratko, i tako u krug. dovoljno je dva puta nedeljno loše spavati i pokušavati da treniraš, i već sledeće nedelje ćeš da se pitaš otkud ti opet kilogram viška.
verovatno je kao i uvek problem u glavi. možeš i da udariš tom nagonu onu košarkašku rampu, verovatno. mada je puno lakše otvoriti novu teglu eurokrema :-)"
nakon ovoga sam odjurio na trčanje, tj tzv rastrčavanje. pošao sam zajedno s lolom, a čak i njen ritam mi je na mestima delovao jak. to jest, kad krenemo zajedno onda ona napiči do daske jer misli kako se ja dosađujem trčeći njenom brzinom, i onda često dođemo do sitaucije da kukam ja, a ne ona. možda zvuči čudno kad to kaže neko ko je pobedio poslednji maraton u 2013 i prvi maraton u 2014, ali tako je. jer ja uglavnom krenem s njom kad sam "mrtav" i onda mi je svaki tempo prejak. a da umem da trčim i jako sporo, umem nego šta. nisam od onih koji tvrde kako presporo trčanje loše utiče na bore, meni ništa ne smeta.
nakon 3km smo se razišli pa sam možda (ili da napišem valjda? ne, ipak neću) malo i ubrzao, ali nagalsak je na reči "malo". ako ništa drugo pustio sam muziku pa mi je delovalo da idem to malo brže, ovde je pak naglasak na "delovalo" i to ne mora ništa da znači.
17km kasnije su mi noge bile jednako mrtve kao i na početku trčanja, ali se nisam osećao dodatno zamoren. nekako sam doneo kući to stanje u kojem sam krenuo, bez ikakve promene. pa šta da kažem, nije ni to za bacanje, ako možeš da mrtav umoran pretrupćeš 17.330m (tako je izmerio MapMyRun) i da se vratiš kao da si se prošetao pola sata, to je valjda dobro. zbog nečeg, nemam pojma čega. eto tako. može se, trči se. jbg.
ali fora je onaj dan ranije. da počnem opis tog treninga od sredine. zove me lola i pita za koliko sam kući, ja se osvrćem oko sebe, pokušavam da u magli ugledam neku šumu, i neodlučno kažem - pooooojma nemam! gore iznad 600m nadmorske je bila gusta magla, ja sam krenuo pravim putem, pa se nešto pokolebao jer tamo sad prave neku crkvu koja ranije nije bila tu (zvuči logično, da nešto što se ozidalo jesenas nije bilo na tom mestu ranijih godina, zar ne?) pa sam se vratio i krenuo drugim putem, koji je kružio kroz selo i po nekom skroz drugom brdu...
i mrzelo me je da upalim navigaciju, nego sam donekle uživao u toj neizvesnosti. idem kroz neku polu-maglu, ponešto se nazire levo i desno, i čekam da li ću ugledati neku poznatu raskrsnicu. a ti Bačevci su kao neki lavirint, gde god zalutaš uvek kad-tad dođeš na pravi put. uglavnom. mislim, ne moram baš da zvučim kao dobar katolik. čisto da se drugi ne bi osećali loše. odatle sam se vratio na pravi put (eto, jesam rekao?!) i taj trenutak sam ovekovečio u onom maglovitom FB albumu kod Blogoja. povratak je delovao malo poduži, ipak nakon dva sata trčanja noge počnu da gunđaju, naročito jer je u drugom satu gore na brdu bilo dosta leda a to šlajfovanje i secanje zamori na neki svoj način. tipa žena vaga u horoskopu, s njom sat vremena traje kao dva dana sa nekom drugom, normalnom.
nakon sredine i kraja samo da dodam da je početak bio neodlučan, da sam tumarao tamo-vamo i da sam u zadnji čas gotovo slučajno odlučio da produžim na Bačevce, i tako zapečatio sebi sudbinu da ću umesto planirana dva sata trčati tri. ajd sad, kao da je neka razlika. tada nisam bio svestan brojki i onih zaokruženih 500 km, koji su juče postali 517, a danas je novi dan. i fino sam se naspavao noćas, za početak tog novog dana. nek sam i umoran ali se bar osećam živ a ne mrtav.
i sutra je zadnji dan januara.
a ja sam već prebacio normu, dakle sad mogu dva dana da trčkaram i da se kurčim koliko sam pretrčao, i još dodatno da konkurenciji dosipam so na živu ranu filozofiranjem "da sam celog meseca trčao po ravnom umesto po brdima, do sad bih pregazio 700 a ne 500 km". ali to mi ne pada na pamet da ikome kažem jer 700 već zvuči bolesno, tipa, get a life, imaš li ti kuću, krevet, šporet, ili po ceo dan trčiš? a ove cifre na 500 su onako kul, ni premalo ni premnogo.
"primetih skroz slučajno da sam ovog meseca pretrčao 500km, okruglo.
to bi mi bio solidan motivacijski podatak, da sam lepo raspoložen.
međutim zbog nekog poremećenog (ne)spavanja sam od jutros poprilično onako "kljok", preko čega se naravno nalepio onaj poznati problem da se neispavanom i neodmorenom organizmu preterano traže šećeri, da bi ga održali budnim, a taj efekt traje vrlo kratko, i tako u krug. dovoljno je dva puta nedeljno loše spavati i pokušavati da treniraš, i već sledeće nedelje ćeš da se pitaš otkud ti opet kilogram viška.
verovatno je kao i uvek problem u glavi. možeš i da udariš tom nagonu onu košarkašku rampu, verovatno. mada je puno lakše otvoriti novu teglu eurokrema :-)"
nakon ovoga sam odjurio na trčanje, tj tzv rastrčavanje. pošao sam zajedno s lolom, a čak i njen ritam mi je na mestima delovao jak. to jest, kad krenemo zajedno onda ona napiči do daske jer misli kako se ja dosađujem trčeći njenom brzinom, i onda često dođemo do sitaucije da kukam ja, a ne ona. možda zvuči čudno kad to kaže neko ko je pobedio poslednji maraton u 2013 i prvi maraton u 2014, ali tako je. jer ja uglavnom krenem s njom kad sam "mrtav" i onda mi je svaki tempo prejak. a da umem da trčim i jako sporo, umem nego šta. nisam od onih koji tvrde kako presporo trčanje loše utiče na bore, meni ništa ne smeta.
nakon 3km smo se razišli pa sam možda (ili da napišem valjda? ne, ipak neću) malo i ubrzao, ali nagalsak je na reči "malo". ako ništa drugo pustio sam muziku pa mi je delovalo da idem to malo brže, ovde je pak naglasak na "delovalo" i to ne mora ništa da znači.
17km kasnije su mi noge bile jednako mrtve kao i na početku trčanja, ali se nisam osećao dodatno zamoren. nekako sam doneo kući to stanje u kojem sam krenuo, bez ikakve promene. pa šta da kažem, nije ni to za bacanje, ako možeš da mrtav umoran pretrupćeš 17.330m (tako je izmerio MapMyRun) i da se vratiš kao da si se prošetao pola sata, to je valjda dobro. zbog nečeg, nemam pojma čega. eto tako. može se, trči se. jbg.
ali fora je onaj dan ranije. da počnem opis tog treninga od sredine. zove me lola i pita za koliko sam kući, ja se osvrćem oko sebe, pokušavam da u magli ugledam neku šumu, i neodlučno kažem - pooooojma nemam! gore iznad 600m nadmorske je bila gusta magla, ja sam krenuo pravim putem, pa se nešto pokolebao jer tamo sad prave neku crkvu koja ranije nije bila tu (zvuči logično, da nešto što se ozidalo jesenas nije bilo na tom mestu ranijih godina, zar ne?) pa sam se vratio i krenuo drugim putem, koji je kružio kroz selo i po nekom skroz drugom brdu...
i mrzelo me je da upalim navigaciju, nego sam donekle uživao u toj neizvesnosti. idem kroz neku polu-maglu, ponešto se nazire levo i desno, i čekam da li ću ugledati neku poznatu raskrsnicu. a ti Bačevci su kao neki lavirint, gde god zalutaš uvek kad-tad dođeš na pravi put. uglavnom. mislim, ne moram baš da zvučim kao dobar katolik. čisto da se drugi ne bi osećali loše. odatle sam se vratio na pravi put (eto, jesam rekao?!) i taj trenutak sam ovekovečio u onom maglovitom FB albumu kod Blogoja. povratak je delovao malo poduži, ipak nakon dva sata trčanja noge počnu da gunđaju, naročito jer je u drugom satu gore na brdu bilo dosta leda a to šlajfovanje i secanje zamori na neki svoj način. tipa žena vaga u horoskopu, s njom sat vremena traje kao dva dana sa nekom drugom, normalnom.
nakon sredine i kraja samo da dodam da je početak bio neodlučan, da sam tumarao tamo-vamo i da sam u zadnji čas gotovo slučajno odlučio da produžim na Bačevce, i tako zapečatio sebi sudbinu da ću umesto planirana dva sata trčati tri. ajd sad, kao da je neka razlika. tada nisam bio svestan brojki i onih zaokruženih 500 km, koji su juče postali 517, a danas je novi dan. i fino sam se naspavao noćas, za početak tog novog dana. nek sam i umoran ali se bar osećam živ a ne mrtav.
i sutra je zadnji dan januara.
a ja sam već prebacio normu, dakle sad mogu dva dana da trčkaram i da se kurčim koliko sam pretrčao, i još dodatno da konkurenciji dosipam so na živu ranu filozofiranjem "da sam celog meseca trčao po ravnom umesto po brdima, do sad bih pregazio 700 a ne 500 km". ali to mi ne pada na pamet da ikome kažem jer 700 već zvuči bolesno, tipa, get a life, imaš li ti kuću, krevet, šporet, ili po ceo dan trčiš? a ove cifre na 500 su onako kul, ni premalo ni premnogo.
27 siječnja 2014
izlet, by numbers
km 0 - u najavi rekoh da ćemo negde među brdima da iskočimo iz voza, i na kraju mi je stvarno trebao padobran jer kondukter nije video da iskačemo s pogrešne strane
km 1 - ajte deco slobodno nizbrdo, reče baba i potera nas kao ovce. može da se folira koliko hoće ali na onim papulama je garant odozdo imala nalepljene đonove od Salomon S-LAB Fellcross, mislim, nema drugog objašnjenja
km 2 - pokušavamo da udamo vladu u prvom selu, ali ne pomaže čak ni to što je babi nosio prašak 20 minuta
km 3 - niko nije propao kroz prvi most. što je još važnije, niko nije propao ni kroz drugi. a onaj što je filozofirao da je sigurnije pregaziti reku, ma i on je pretrčao preko mosta ko bela lala
km 4 - da smo znali koliko ćemo da se smrznemo do kraja, ne bi gunđali što je na prvom dugačkom i strmom usponu tako toplo. posle smo znoj mogli samo da sanjamo
km 5 - prvi put u životu čuh za izraz - oćemo li da ukrstimo rakije? zabrinjavajuće sam neinformisan za svoju uzrasnu kategoriju. ipak je još veći blam bio kad sam na opasku "ova rakija klizi ko mleko" nesebično ponudio čokoladno mleko iz ranca
km 6 - ovde negde sam urgirao da se zbog gorepomenutih promila niko ne penje na čeku visoku 6 metara, jer sam se uplašio da više neće hteti da siđu. tj da ni oni što bi hteli, neće umeti
km 7 - mogu one kalifornijske seronje da surfuju po talasima celog života, ali kad probaju da surfuju niz zaleđenu krupno uzoranu njivu, ima posle toga da sanjaju ajkule do kraja života. ajd do kraja zime, da baš ne preterujem. a srđan će da sanja kako iz leda umesto ajkula izranjaju traktori
km 8 - oćemo da sednemo pored ovog groblja, nekih 17 minuta, da nešto pojedemo i da se dogovorimo gde ćemo dalje? ispostavilo se da smo se svo vreme dogovarali GDE NEĆEMO dalje
km 9 - igramo Mravinjačko Kolo i ja, umesto maramicom, vitlam kesom punom đubreta. plus, ne zameraj se tipu u roze rukavicama (i sa armiranim dupetom)
km 10 - lola oblači slađine čarape, ja loline hulahopke, taman pomisliš - srećom je onaj sa go-cam već odmakao daleko nizbrdo, kad naiđe neki domorodac i upita nas šta radimo tako gologuzi dok je na planini minus 11. pomisliš jbt jel ovde i seljaci nose Casio G-Shock Burton
km 11 - trčimo nizbrdo uz onaj poznati osećaj rasterećenosti i ukapiramo da smo onu kesu punu đubreta ladno zaboravili na katancu od nečije garaže
km 12 - nakratko prekidamo trčanje da ne bi pobegli vladi koji je morao da kaki. ali kasnije smo se uhodali, ovo mu je bio tek drugi put
km 13 - formirali smo komisiju i procenjujemo razliku između stava na šakama sa 1, 3, i 5 promila. kao da nismo znali koji je najzanimljiviji. e sad, kako je njemu bilo, to samo ivan zna. priča se da je odmah na ulasku u grad kupio 4 kutije brufena
km 14 - svi pokušaji da organizujemo igre bez granica su propali iz tehničkih razloga, mada ovaj montirani snimak koji kruži fejsbukom može da navede na drukčiji zaključak. a ni džip nas nije pregazio
km 15 - držimo se dragane jer su kod nje bonžite. lakoverni i surovo obmanjeni, ne kapiramo da je pod "domaće" mislila da su poreklom iz srbije a ne iz njene kuhinje, i umiljato skakućemo oko nje kao pudlice
km 16 - lola skida slađine čarape jer se zagrejala nizbrdo (moš misliti, biće da je ipak do klimaksa) i izjavljuje kako je bog drži. u tom času bojana shvata da poseduje natprirodne moći i da to ipak nije do dunjevače
km 17 - onih dvojica su opet daleko zaostali, i sve više počinjemo da se pitamo da li su zaista "samo drugovi". lola naglas razmišlja da li da ipak obuče nazad one čarape ali se mi pravimo da je ne čujemo jer nam ne pada na pamet da je na vetru pridržavamo još pola sata
km 18 - shvatamo da bonžite imaju tvrdoću (pre)kaljenog čelika a ukus im je kombinacija kocke leda, kocke šećera, i kocke dvopeka. pazili smo da nam ne ispadne neki komadić jer je postojala opasnost da ga pronađu veverice i polome zube
km 19 - dolazimo u prodavnicu srećni što ćemo se možda malo ugrejati, ali shvatamo da su kapaciteti popunjeni, što lokalcima što duvanskim dimom. mazimo neko kuče usranog repa, srećni što lola nije primetila taj detalj inače bi dohvatila da ga riba grudvom snega pa bi se ispovraćali i oni što piju pivo u kontejneru i mi što napolju jedemo sladoled od jabuka
km 20 - sad kad smo se najeli napolitanki možemo da ubrzamo nizbrdo, i da ostavimo draganu sa preostalim bonžitama na milost i nemilost planinskom zverinju. ko god je napadne, ona će mu ponuditi bonžitu, zver će da samelje zube i postaće bezopasna, pis of kejk
km 21 - nas troje najmahnitijih sve smo isplanirali u detalje, slećemo u lelić brzinom vetra, ne znajući da su i oni pozadi sve isplanirali, i da taj drugi plan nema nijednu dodirnu tačku s našim planom. pa znaš kad ćemo opet da odemo na pešačenje sa tako neozbiljnim društvom...
km 22 - vlada i ja trčimo već treći kilometar nizbrdo, izlećemo u krivinama, na izmaku smo snaga, i nikako da stignemo lolu i bojanu koje "samo pešače" i treba da su tu negde samo 200 metara ispred
km 23 - deklasirana momčad predaje meč i ulazi u bus. pognutih glava. mi ih tužno posmatramo sa brda preko puta, ali se pretvaramo kako ništa ne vidimo, da im ne stajemo na muku
km 24 - i heroji ulaze u bus, da ne bi ispali pičke. sad ovo može da zvuči čudno ali tako je bilo majke mi
km 25 - autobus zastaje, na tričavih pola sata, da bi nam šofer nažvrljao 4 karte. kad bi malo češće izdavao karte valjda bi se bolje ispraksao
km 26 - bus se niz onu okomitu šumu na ćelijama spušta po ledu 15 na sat, majstor je ubacio u prvu i koči mašinom, a putnici su svi u grču i sa napetim facama kao kad treba da kenjaju
km 27 - 31 ostatak puta je brzo prošao jer smo u šaragama organizovali test čeonih lampi. ostatak busa je verovatno mislio da smo krenuli na neki karneval. ili da smo sa istog upravo pobegli
km 32 - gladnija većina napušta bus, a ja se prekasno setih da sam zaboravio da uzmem ključeve od njihovog auta koji je ostao na žel stanici, pa ćemo tako lola i ja za samo sat vremena morati da prepešačimo još 2km s kraja na kraj grada, fuck
km 33 - na poslednjoj stanici i mi napuštamo autobus, sa dve leve rukavice viška. posmatraš to čudo prirode i pitaš se da li je bolje prošao ovaj koji ih je izgubio, ili onaj što je otišao kući sa dve desne
km 35 - sa rancem punim rukavica čarapa gaća i svega ostalog što treba da razdužimo, preprešačili smo dva kilometra po zaleđenom gradu za cirka 15 minuta. a svi semafori su nam bili crveni! doduše taj detalj smo u žurbi ignorisali. nakon nekoliko godina opet sedim sa društvom u kafani, a nije proslava mature. srećom smo kafanu ubrzo pretvorili u bioskop
km 37 - dopešačili kući, ovo mora da nam je lični s kraja na kraj grada. ono kad ulećeš u kuću i u cipelama i jakni sedaš za kompjuter, i zatim "na prste" prebrojavaš da li si poslao sve zahteve za prijateljstvo ili si nekog nedajbože zaboravio
km 1 - ajte deco slobodno nizbrdo, reče baba i potera nas kao ovce. može da se folira koliko hoće ali na onim papulama je garant odozdo imala nalepljene đonove od Salomon S-LAB Fellcross, mislim, nema drugog objašnjenja
km 2 - pokušavamo da udamo vladu u prvom selu, ali ne pomaže čak ni to što je babi nosio prašak 20 minuta
km 3 - niko nije propao kroz prvi most. što je još važnije, niko nije propao ni kroz drugi. a onaj što je filozofirao da je sigurnije pregaziti reku, ma i on je pretrčao preko mosta ko bela lala
km 4 - da smo znali koliko ćemo da se smrznemo do kraja, ne bi gunđali što je na prvom dugačkom i strmom usponu tako toplo. posle smo znoj mogli samo da sanjamo
km 5 - prvi put u životu čuh za izraz - oćemo li da ukrstimo rakije? zabrinjavajuće sam neinformisan za svoju uzrasnu kategoriju. ipak je još veći blam bio kad sam na opasku "ova rakija klizi ko mleko" nesebično ponudio čokoladno mleko iz ranca
km 6 - ovde negde sam urgirao da se zbog gorepomenutih promila niko ne penje na čeku visoku 6 metara, jer sam se uplašio da više neće hteti da siđu. tj da ni oni što bi hteli, neće umeti
km 7 - mogu one kalifornijske seronje da surfuju po talasima celog života, ali kad probaju da surfuju niz zaleđenu krupno uzoranu njivu, ima posle toga da sanjaju ajkule do kraja života. ajd do kraja zime, da baš ne preterujem. a srđan će da sanja kako iz leda umesto ajkula izranjaju traktori
km 8 - oćemo da sednemo pored ovog groblja, nekih 17 minuta, da nešto pojedemo i da se dogovorimo gde ćemo dalje? ispostavilo se da smo se svo vreme dogovarali GDE NEĆEMO dalje
km 9 - igramo Mravinjačko Kolo i ja, umesto maramicom, vitlam kesom punom đubreta. plus, ne zameraj se tipu u roze rukavicama (i sa armiranim dupetom)
km 10 - lola oblači slađine čarape, ja loline hulahopke, taman pomisliš - srećom je onaj sa go-cam već odmakao daleko nizbrdo, kad naiđe neki domorodac i upita nas šta radimo tako gologuzi dok je na planini minus 11. pomisliš jbt jel ovde i seljaci nose Casio G-Shock Burton
km 11 - trčimo nizbrdo uz onaj poznati osećaj rasterećenosti i ukapiramo da smo onu kesu punu đubreta ladno zaboravili na katancu od nečije garaže
km 12 - nakratko prekidamo trčanje da ne bi pobegli vladi koji je morao da kaki. ali kasnije smo se uhodali, ovo mu je bio tek drugi put
km 13 - formirali smo komisiju i procenjujemo razliku između stava na šakama sa 1, 3, i 5 promila. kao da nismo znali koji je najzanimljiviji. e sad, kako je njemu bilo, to samo ivan zna. priča se da je odmah na ulasku u grad kupio 4 kutije brufena
km 14 - svi pokušaji da organizujemo igre bez granica su propali iz tehničkih razloga, mada ovaj montirani snimak koji kruži fejsbukom može da navede na drukčiji zaključak. a ni džip nas nije pregazio
km 15 - držimo se dragane jer su kod nje bonžite. lakoverni i surovo obmanjeni, ne kapiramo da je pod "domaće" mislila da su poreklom iz srbije a ne iz njene kuhinje, i umiljato skakućemo oko nje kao pudlice
km 16 - lola skida slađine čarape jer se zagrejala nizbrdo (moš misliti, biće da je ipak do klimaksa) i izjavljuje kako je bog drži. u tom času bojana shvata da poseduje natprirodne moći i da to ipak nije do dunjevače
km 17 - onih dvojica su opet daleko zaostali, i sve više počinjemo da se pitamo da li su zaista "samo drugovi". lola naglas razmišlja da li da ipak obuče nazad one čarape ali se mi pravimo da je ne čujemo jer nam ne pada na pamet da je na vetru pridržavamo još pola sata
km 18 - shvatamo da bonžite imaju tvrdoću (pre)kaljenog čelika a ukus im je kombinacija kocke leda, kocke šećera, i kocke dvopeka. pazili smo da nam ne ispadne neki komadić jer je postojala opasnost da ga pronađu veverice i polome zube
km 19 - dolazimo u prodavnicu srećni što ćemo se možda malo ugrejati, ali shvatamo da su kapaciteti popunjeni, što lokalcima što duvanskim dimom. mazimo neko kuče usranog repa, srećni što lola nije primetila taj detalj inače bi dohvatila da ga riba grudvom snega pa bi se ispovraćali i oni što piju pivo u kontejneru i mi što napolju jedemo sladoled od jabuka
km 20 - sad kad smo se najeli napolitanki možemo da ubrzamo nizbrdo, i da ostavimo draganu sa preostalim bonžitama na milost i nemilost planinskom zverinju. ko god je napadne, ona će mu ponuditi bonžitu, zver će da samelje zube i postaće bezopasna, pis of kejk
km 21 - nas troje najmahnitijih sve smo isplanirali u detalje, slećemo u lelić brzinom vetra, ne znajući da su i oni pozadi sve isplanirali, i da taj drugi plan nema nijednu dodirnu tačku s našim planom. pa znaš kad ćemo opet da odemo na pešačenje sa tako neozbiljnim društvom...
km 22 - vlada i ja trčimo već treći kilometar nizbrdo, izlećemo u krivinama, na izmaku smo snaga, i nikako da stignemo lolu i bojanu koje "samo pešače" i treba da su tu negde samo 200 metara ispred
km 23 - deklasirana momčad predaje meč i ulazi u bus. pognutih glava. mi ih tužno posmatramo sa brda preko puta, ali se pretvaramo kako ništa ne vidimo, da im ne stajemo na muku
km 24 - i heroji ulaze u bus, da ne bi ispali pičke. sad ovo može da zvuči čudno ali tako je bilo majke mi
km 25 - autobus zastaje, na tričavih pola sata, da bi nam šofer nažvrljao 4 karte. kad bi malo češće izdavao karte valjda bi se bolje ispraksao
km 26 - bus se niz onu okomitu šumu na ćelijama spušta po ledu 15 na sat, majstor je ubacio u prvu i koči mašinom, a putnici su svi u grču i sa napetim facama kao kad treba da kenjaju
km 27 - 31 ostatak puta je brzo prošao jer smo u šaragama organizovali test čeonih lampi. ostatak busa je verovatno mislio da smo krenuli na neki karneval. ili da smo sa istog upravo pobegli
km 32 - gladnija većina napušta bus, a ja se prekasno setih da sam zaboravio da uzmem ključeve od njihovog auta koji je ostao na žel stanici, pa ćemo tako lola i ja za samo sat vremena morati da prepešačimo još 2km s kraja na kraj grada, fuck
km 33 - na poslednjoj stanici i mi napuštamo autobus, sa dve leve rukavice viška. posmatraš to čudo prirode i pitaš se da li je bolje prošao ovaj koji ih je izgubio, ili onaj što je otišao kući sa dve desne
km 35 - sa rancem punim rukavica čarapa gaća i svega ostalog što treba da razdužimo, preprešačili smo dva kilometra po zaleđenom gradu za cirka 15 minuta. a svi semafori su nam bili crveni! doduše taj detalj smo u žurbi ignorisali. nakon nekoliko godina opet sedim sa društvom u kafani, a nije proslava mature. srećom smo kafanu ubrzo pretvorili u bioskop
km 37 - dopešačili kući, ovo mora da nam je lični s kraja na kraj grada. ono kad ulećeš u kuću i u cipelama i jakni sedaš za kompjuter, i zatim "na prste" prebrojavaš da li si poslao sve zahteve za prijateljstvo ili si nekog nedajbože zaboravio
25 siječnja 2014
plan(čić)
za sada deluje. prosto me začudi kad nešto krene po planu, po MOM planu. toliko sam... biram pravu reč... ogrezao (jel znate za tu reč) u tom NEplaniranju, da se osećam vrlo nekomforno u svakom planu. nešto poput onog filma kad su Edi Marfija pokupili kao prosjaka sa ulice i obukli mu lepo odelo. gotovo svo vreme provedeš pokušavajući da proširiš okovratnik, koji ti btw uopšte nije tesan. ali tako, malo malo pa probaš da ga razlabaviš, a najbolje bi bilo da uopšte ni nije tu. fuj. ništa groznije od zakopčane košulje na dripcu.
e sad nakon obavezne doze samokritike mogu da pređem na nešto ukusnije. plan je ustvari slučajno ispunjen! heh heh! naravno da bih nakon jučerašnjih SAMO 1h40 morao danas da otrčim malo duže, ali nam je veterinarka rekla da dođemo za dva sata, i tako, odjednom se pojavio cajtnot. zvuči logično da to u originalu znači "nemam vremena", ali nije, jer not na nemačkom znači nešto skroz drugo. ih kako mrzim ovakve blogove kad se neko proserava, ja to odmah prestanem da čitam. fuj.
i tako, u tom cajtu notu, srednje slovo Đ, odjurim ja opet gore na brdo i sjurim se nazad kući. eto. long stori šort. šta bih imao da izdvojim iz tog današnjeg iskustva. bio je prvi dan zime. tj prvi dan druge četvrtine, jer smo ono tamo negde krajem novembra imali jedno uvodno lopatanje, da ga tako nazovem. ono kad momčad razmeni zastavice, šejk hends, bacanje novčića, biranje strane i tako dalje.
za tu priliku sam, onako u tesnoj košulji (sećate se) i sa tom vremenskom omčom, ovaj, kravatom, oko vrata, morao da odaberem prikladnu obuću. e sad, tu dolazi do izražaja sva moja genijalnost. noge će mi biti mokre, pa mokre. od sve silne obuće, odmah sam za tako kratko trčanje odbacio sve što još uvek vredi preko 20 evra. neću da perem sušim i mučim lepe stvari. preturim onako po kutijama i ukažu mi se asics 1110 koje sam ostavio da bih na njima u proleće šišao travu i eventualno farbao ogradu. ovo drugo naravno samo pod uslovom da prežive šišanje trave.
jaaoooo kako sam im se obradovaoooo. a pazi kad sam uzeo crveno crni šuškavac i ukapiram da su mi i patike crveno-crne. fantastično. mogao sam i na neki prijem ladno da odem, tako cakum-paknut. uzmem neki koktelčić, koji mi se slaže, do pola čaše crna kafa a preko toga bladi meri. i grickam integralne medenjake, sa kečapom. ima tu zanimljivih kombinacija.
i toliko sam bio srećan, ma šta srećan, oduševljen, ma šta oduševljen, ushićen sam bio tim izborom patika. jedino da su im đonovi otpali negde gore na vr' brda, morao bih po vodi i snegu da se vraćam barefoot, e to bi bilo čupavo, naročito što su posipali puteve rizlom. pa bih tako umesto vazdušnog, imao kameni đon, hmmm. i tako, jurio ja neuobičajeno brzo, uzleteo gore, malo se divio svojoj brzini, sjurio se nizbrdo, divio se duplo više svojoj brzini nego malopre, logično, i dotrčao kući onako sav hepi. pronašao unutrašnji mir. sećate se, onaj što sam ga izgubio još dok sam ležao u inkubatoru, tamo u riječkom rodilištu.
i tako, prošlo je sve po planu. (bar ova dva dana pred planirano (sic!) nedeljno planinarenje). to jest da lepo priznam, sve je prošlo neočekivano po planu. jer taj plan je bio "ono što bi bilo najpametnije uraditi" a meni ne pada na pamet da radim pametne stvari. čak štaviše ne znam ni zašto se zovu pametne stvari, ako mi nikad ne padnu na pamet. tu se nešto ne slaže. i to mnogo.
i da na kraju kažem ono zbog čega sedite na ivici stolice dok ovo čitate: patike su preživeleeeee! jesu mi čarape bilo mokre kao da mi se probušio čamac, ali za sat trčanja to nije ništa, stopala su ostala topla u nekakvoj varijanti termo čarapa. znate one mckinley, što ako nosim patike 44.5, kad kupim čarape na kojima piše 39-42, budu mi samo par cm prevelike. e jedne od tih. nisam ih ni prao, samo sam ih ostavio na radijatoru da se ukrute. nek i one čekaju prolećno šišanje trave. ako prođu prvi test, to jest ako ne istrule do jutra.
da stvar poprimi neku mističnu notu, prestala je i peta da me boli. juče je sa 15% od onog osećaja "da li da se zabrinem" sišla na 9%, a danas na 6%. kod mene je sve tako fino i precizno, šta ću. ostaje još da vidimo kako će ova napaćena stopala da prežive sutrašnje celodnevno pešačenje kroz sneg. yikes!
e sad nakon obavezne doze samokritike mogu da pređem na nešto ukusnije. plan je ustvari slučajno ispunjen! heh heh! naravno da bih nakon jučerašnjih SAMO 1h40 morao danas da otrčim malo duže, ali nam je veterinarka rekla da dođemo za dva sata, i tako, odjednom se pojavio cajtnot. zvuči logično da to u originalu znači "nemam vremena", ali nije, jer not na nemačkom znači nešto skroz drugo. ih kako mrzim ovakve blogove kad se neko proserava, ja to odmah prestanem da čitam. fuj.
i tako, u tom cajtu notu, srednje slovo Đ, odjurim ja opet gore na brdo i sjurim se nazad kući. eto. long stori šort. šta bih imao da izdvojim iz tog današnjeg iskustva. bio je prvi dan zime. tj prvi dan druge četvrtine, jer smo ono tamo negde krajem novembra imali jedno uvodno lopatanje, da ga tako nazovem. ono kad momčad razmeni zastavice, šejk hends, bacanje novčića, biranje strane i tako dalje.
za tu priliku sam, onako u tesnoj košulji (sećate se) i sa tom vremenskom omčom, ovaj, kravatom, oko vrata, morao da odaberem prikladnu obuću. e sad, tu dolazi do izražaja sva moja genijalnost. noge će mi biti mokre, pa mokre. od sve silne obuće, odmah sam za tako kratko trčanje odbacio sve što još uvek vredi preko 20 evra. neću da perem sušim i mučim lepe stvari. preturim onako po kutijama i ukažu mi se asics 1110 koje sam ostavio da bih na njima u proleće šišao travu i eventualno farbao ogradu. ovo drugo naravno samo pod uslovom da prežive šišanje trave.
jaaoooo kako sam im se obradovaoooo. a pazi kad sam uzeo crveno crni šuškavac i ukapiram da su mi i patike crveno-crne. fantastično. mogao sam i na neki prijem ladno da odem, tako cakum-paknut. uzmem neki koktelčić, koji mi se slaže, do pola čaše crna kafa a preko toga bladi meri. i grickam integralne medenjake, sa kečapom. ima tu zanimljivih kombinacija.
i toliko sam bio srećan, ma šta srećan, oduševljen, ma šta oduševljen, ushićen sam bio tim izborom patika. jedino da su im đonovi otpali negde gore na vr' brda, morao bih po vodi i snegu da se vraćam barefoot, e to bi bilo čupavo, naročito što su posipali puteve rizlom. pa bih tako umesto vazdušnog, imao kameni đon, hmmm. i tako, jurio ja neuobičajeno brzo, uzleteo gore, malo se divio svojoj brzini, sjurio se nizbrdo, divio se duplo više svojoj brzini nego malopre, logično, i dotrčao kući onako sav hepi. pronašao unutrašnji mir. sećate se, onaj što sam ga izgubio još dok sam ležao u inkubatoru, tamo u riječkom rodilištu.
i tako, prošlo je sve po planu. (bar ova dva dana pred planirano (sic!) nedeljno planinarenje). to jest da lepo priznam, sve je prošlo neočekivano po planu. jer taj plan je bio "ono što bi bilo najpametnije uraditi" a meni ne pada na pamet da radim pametne stvari. čak štaviše ne znam ni zašto se zovu pametne stvari, ako mi nikad ne padnu na pamet. tu se nešto ne slaže. i to mnogo.
i da na kraju kažem ono zbog čega sedite na ivici stolice dok ovo čitate: patike su preživeleeeee! jesu mi čarape bilo mokre kao da mi se probušio čamac, ali za sat trčanja to nije ništa, stopala su ostala topla u nekakvoj varijanti termo čarapa. znate one mckinley, što ako nosim patike 44.5, kad kupim čarape na kojima piše 39-42, budu mi samo par cm prevelike. e jedne od tih. nisam ih ni prao, samo sam ih ostavio na radijatoru da se ukrute. nek i one čekaju prolećno šišanje trave. ako prođu prvi test, to jest ako ne istrule do jutra.
da stvar poprimi neku mističnu notu, prestala je i peta da me boli. juče je sa 15% od onog osećaja "da li da se zabrinem" sišla na 9%, a danas na 6%. kod mene je sve tako fino i precizno, šta ću. ostaje još da vidimo kako će ova napaćena stopala da prežive sutrašnje celodnevno pešačenje kroz sneg. yikes!
24 siječnja 2014
petak
nakon 440km u januaru, dobio sam sinoć, od najkompetentnije moguće osobe savet da pokušam da u naredne 4 nedelje pretrčim još 450km, da posle toga odmorim desetak dana, i da nakon toga uradim ono što niko ne sanja da će mi pasti na pamet :-)
no baš u sred sve te diskusije i fantaziranja, juče me malo zabole leva peta. ne bol, ali onako, kao neka najava problema, malo bridi, malo, onako, osećam nešto čudno, nepoželjno. pffff, rekoh sranje.
tj nije sranje, jer nisam nikada u životu pretrčao preko 600km u mesec dana, mada sam imao kraćih fazâ ludila. tipa 250km u deset dana, onomad na Divčibarama na pripremama, i to sve po brdima i sve po snegu/ledu! hoću da kažem, da sam mogao, ja bih trčao više. ali me je uvek neka povreda zaustavila.
oduvek sam se divio ljudima koji se ne povređuju. jbt kad pročitam da je neko na treningu pretrčao 70km, krene mi voda na usta. i to ne ono da tako trenira danas pa sedam dana odmara, nego imaš ludaka koji tako mogu redovno da mažu. svašta. mene odmah nešto zakovrne, koleno, stopalo, kuk, peta, uvek ali uvek mora nešto. jedina neizvesnost je ŠTA će ga me zaboli, a nikako DA LI će.
i tako, krenuo ja danas kao po jajima. srećom je prestala ona kiša od jutros. kasnije je sve bilo neko ronjenje kroz maglu, ali srećom suvkasto. mislim, suvkasto odozgo, a po zemlji je bilo "nema čega nema". prvo sam mislio da ću BITNO skratiti trčanje, pa su mi se posle noge malo razvezale, i tako, pred kraj sam malo produžio okolo naokolo pa je to "pred kraj" iznenada postalo sredina.
što se tiče pete, videću sutra, mada nekako ne osećam ništa sada. voleo bih da poverujem u mogućnost da se "klin klinom izbije" ali kao što znamo to je samo zavaravanje, bar kad se radi o povredama.
rekordi pak nisu značajno ugroženi. najviše u januaru imam pretrčanih 562km, što mi je relativno dosežno, ali samo pod uslovom da se napalim da jurim tu neku beznačajnu brojku. a brojke služe da stoje tu gde su, i da im se ne pridaje preterani značaj. odlično mi je sve preko 500km + izostanak povreda. dodati na to još 10% pa posle ćopati i pešačiti dva meseca, baš i nije nešto kako zamišljam neko Srećno Proleće.
ustvari ja ne razmišljam o proleću, o godini. meni je život okrenut ka tom doživljaju dana. ne dana u množini, nego svakog pojedinačnog dana. sad sam bar malkice spokojniji nego jutros jer mi deluje da ovo u levoj peti nije "ništa strašno", a sutra je poslednji dan trčanja nakon maratona prošle subote. za nedelju se dogovaramo za jedno pešačenje, treking turu po valjevskim planinama, sa društvom. a to bi moglo da bude zanimljivije od svih ovonedeljnih trčanja zajedno.
dakle ostao je još samo sutrašnji dan, koji treba pametno iskoristiti. ne verujem da "pametno" znači da odem da trčim predugačko, jer ću KAO dan kasnije da odmorim od trčanja. naprotiv, verovatno bi puno pametnije bilo da otrčim nešto kraće a intenzivnije, jer ima bogme podosta, od 5. januara, otkako sam otrčao neki tempo trening. sve ostalo je neko lagano i polu-dugačko tapa-tapa. tako da, toga bi trebalo da mi je dosta. a obzirom da će u nedelju da bude izlet, sutra nema potrebe ni da negde eksperimentalno zalutavam, po ko zna koji put u životu. aj' da vidimo i to čudo...
no baš u sred sve te diskusije i fantaziranja, juče me malo zabole leva peta. ne bol, ali onako, kao neka najava problema, malo bridi, malo, onako, osećam nešto čudno, nepoželjno. pffff, rekoh sranje.
tj nije sranje, jer nisam nikada u životu pretrčao preko 600km u mesec dana, mada sam imao kraćih fazâ ludila. tipa 250km u deset dana, onomad na Divčibarama na pripremama, i to sve po brdima i sve po snegu/ledu! hoću da kažem, da sam mogao, ja bih trčao više. ali me je uvek neka povreda zaustavila.
oduvek sam se divio ljudima koji se ne povređuju. jbt kad pročitam da je neko na treningu pretrčao 70km, krene mi voda na usta. i to ne ono da tako trenira danas pa sedam dana odmara, nego imaš ludaka koji tako mogu redovno da mažu. svašta. mene odmah nešto zakovrne, koleno, stopalo, kuk, peta, uvek ali uvek mora nešto. jedina neizvesnost je ŠTA će ga me zaboli, a nikako DA LI će.
i tako, krenuo ja danas kao po jajima. srećom je prestala ona kiša od jutros. kasnije je sve bilo neko ronjenje kroz maglu, ali srećom suvkasto. mislim, suvkasto odozgo, a po zemlji je bilo "nema čega nema". prvo sam mislio da ću BITNO skratiti trčanje, pa su mi se posle noge malo razvezale, i tako, pred kraj sam malo produžio okolo naokolo pa je to "pred kraj" iznenada postalo sredina.
što se tiče pete, videću sutra, mada nekako ne osećam ništa sada. voleo bih da poverujem u mogućnost da se "klin klinom izbije" ali kao što znamo to je samo zavaravanje, bar kad se radi o povredama.
rekordi pak nisu značajno ugroženi. najviše u januaru imam pretrčanih 562km, što mi je relativno dosežno, ali samo pod uslovom da se napalim da jurim tu neku beznačajnu brojku. a brojke služe da stoje tu gde su, i da im se ne pridaje preterani značaj. odlično mi je sve preko 500km + izostanak povreda. dodati na to još 10% pa posle ćopati i pešačiti dva meseca, baš i nije nešto kako zamišljam neko Srećno Proleće.
ustvari ja ne razmišljam o proleću, o godini. meni je život okrenut ka tom doživljaju dana. ne dana u množini, nego svakog pojedinačnog dana. sad sam bar malkice spokojniji nego jutros jer mi deluje da ovo u levoj peti nije "ništa strašno", a sutra je poslednji dan trčanja nakon maratona prošle subote. za nedelju se dogovaramo za jedno pešačenje, treking turu po valjevskim planinama, sa društvom. a to bi moglo da bude zanimljivije od svih ovonedeljnih trčanja zajedno.
dakle ostao je još samo sutrašnji dan, koji treba pametno iskoristiti. ne verujem da "pametno" znači da odem da trčim predugačko, jer ću KAO dan kasnije da odmorim od trčanja. naprotiv, verovatno bi puno pametnije bilo da otrčim nešto kraće a intenzivnije, jer ima bogme podosta, od 5. januara, otkako sam otrčao neki tempo trening. sve ostalo je neko lagano i polu-dugačko tapa-tapa. tako da, toga bi trebalo da mi je dosta. a obzirom da će u nedelju da bude izlet, sutra nema potrebe ni da negde eksperimentalno zalutavam, po ko zna koji put u životu. aj' da vidimo i to čudo...
21 siječnja 2014
triglav
ako trening izrazim kroz vreme, možda će drugima biti lakše da se uporede.
u prvih 20 dana januara imam 31.5 sati trčanja.
podeljeno na 16 dana u kojima sam trčao, prosečno trčanje mi je dugačko 1h58'.
(jer nijednom nisam trčao ujutru+uveče, svaki trening je imao svoj dan)
na trčanje ne nosim vodu ni ikakvu drugu okrepu, navikao sam da mi ni leti ne treba voda, odnosno da mi ni zimi ne treba dodatna "energija".
a ako ćemo pošteno, dva sata zaista nije previše.
zbog svega toga sam vrlo bezbrižno otputovao na maraton za koji sam pretpostavljao da bi trebao da traje tu negde maksimalno do 4 sata, već zavisno od terena, podloge, vremenskih uslova.
obećao sam poseban blog u kojem ću se pozabaviti svim detaljima oko organizacije ovakve trke, kako bih ja to uradio ako bih se uopšte u to upustio, a posebno od toga sam već detaljno opisao svoje pripreme za ovu (ili bilo koju drugu, sličnu) trku.
možda ja jesam pomalo "manijak" kad su neki detalji u pitanju, tipa ono da sam pomno analizirao svaki kilometar staze u Google Earth, ali to je potrebno čak i na stazama koje ne zahtevaju ni trunku orijentacije.
sećam se kako sam, kada sam prvi put trčao Plitvički Maraton, za vreme pasta partija gledao onaj grafikon i "upijao" profil staze, pripremajući se za sutrašnju trku.
svi su mi govorili - šta bleneš u to kao hipnotisan, videćeš sutra stazu, uživo, haha!
ali ja sam nastavio da blenem dok je u mislima nisam prošao nekoliko puta.
to se po moderno valjda kaže vizualizacija.
sutradan je bilo +30, ja uopšte nisam bio u nekoj naročitoj formi jer nakon što sam prvi put u životu istrčao maraton ispod 3h (u beogradu, mesec i po ranije) skoro da nisam ni trčao nego sam uglavnom častio svoje noge biciklističkim vožnjama.
da nisam TAKO DOBRO analizirao stazu, verovatno bih se puno više namučio u zadnjem delu trke. jer koliko god sam bio pripremljen, opet sam samo mislio da sam pripremljen a u stvarnosti je staza bila još teža. da sam je olako shvatio, zlo i naopako, mogao bih samo da sanjam onih 3h07, i da ću već prilikom prvog susreta na nekoj trci odmah pobediti čuvenu Lidiju Rajičić.
tako sam i sada proveo u par navrata po pola sata zakrećući google earth uglove i nagibe staze, pokušavao da uživo zamislim sve to što vidim na ekranu, i moram priznati da sam se lepo osećao kada smo jutro pred maraton došli autom do mesta gde staza trke preseca magistralu, i kako sam kao da sam već nekoliko puta tuda prošao, odmah uzviknuo "eno sa onog mosta kreće drugi uspon, ovuda presecamo asfalt i penjući se dalje zalazimo u onu klisuru iza!".
dok smo u koloni išli na start svo vreme sam upijao sve moguće detalje, a čak sam u glavi napravio i plan gde mogu da izmem gel jer sam shvatio da negde oko 20-og km maratona prolazimo pored česme. zlu ne trebalo, ako baš u blizini ne bude neka okrepna stanica, uvek treba imati rezervni plan.
tada sam shvatio da čak ni google earth ume malo da prevari i da taj poslednji uspon uopšte nije tako ravnomeran kako se činilo, pa sam već tu znao kako ga treba trčati, gde malo popustiti a gde potrošiti ostatak snage (ako tog ostatka uopšte bude bilo).
kad smo se popeli na vrh brda pogledao sam unazad i video veliki deo trase trke, i još jednom se zamislio o tome gde mi može trebati šuškavac, ako bude prejak vetar.
neki delovi staze su bili zaklonjeni jer su vijugali između planina, a drugi, mada kraći, su bili poprilično na brisanom prostoru, pa je nakon što vidim koliko jako i iz kog pravca duva, trebalo odlučiti šta obući kao idealnu kombinaciju. naravno svo vreme imajući u vidu i temperaturu, jer sam shvatio (juče i tog jutra) kako je u kotlinama uz reku dosta hladnije nego iznad 1000m nadmorske kuda jugo donosi onaj vlažan i mlak vazduh.
sa jednim okom na stazi i terenu, drugim na auto termometru, trećim ka hrastovima da bih video koliko jako treperi lišće, četvrtim napred-nazad po predelima da tačno uhvatim pravac istok-zapad zbog vetra, mora da sam izgledao kao neko čudovište iz naučnofantastičnog crtanog filma.
bilo bi hvalisavo reći da sve to mora da se uradi da bi se pobedila trka, jer da je na startu bila ekipa koja trči jungfrau maraton situacija bi se promenila u skroz identičnu sa onih Plitvica, opisanih ranije - sve bih to isto radio, ali skroz. samo ne zbog toga što imam šanse da pobedim, nego zbog toga što hoću da budem što pripremljeniji za izazov, da otrčim što je moguće bliže svojim trenutnim mogućnostima, bez obzira da li će to značiti ulazak u top 20 ili top 100 ili štagod već. s te strane su sve trke iste.
i ja sam na svim trkama isti. hoću da budem superkompjuter koji će sve operacije da obavi bez greške, a ne čamac bez kormilara kojeg neka bujica nosi tamo-vamo i koji svo vreme proklinje svoju zlu sudbinu. poneo sam nekoliko pari patika, i tek kada sam autom prošao tih 5km staze znao sam koje će biti najbolji izbor. i upravo te su i bile naj izbor.
i oprema mi je bila cakum pakum. na kraju drugog brda sam ušao u onaj topao vazduh i skinuo duks da se ne bih džabe preznojio pa sam nekoliko km trčao u kratkim rukavima one rupičaste pod-majice. jedino sam mogao samo malo deblje čarape da uzmem, jer mi je u par navrata trnuo prednji deo stopala odozdo, na mestima gde je bilo leda na stazi. eto to je jedino što je moglo bolje.
na 16-om km sam imao kratak pit-stop, skrenuo sa staze u zoni starta/cilja, dotrčao 30m do auta, ubacio kačket i šuškavac (vratili smo se sa 1600m i dalje staza nije išla preko 1100 nego se spuštala u dubinu) i uzeo traku za glavu, zgrabio sa sedišta pripremljeni gel, trgnuo preostalu polovinu energy drinka i zalupio vrata. niz sledeća 3km nizbrdo sam uspeo da dostignem 2-gog polumaratonca s kojim sam trčao prvih 16km, što znači da u svoj toj auto-tranziciji nisam izgubio više od minut, od-li-čno.
i to naravno nije sve, jadan bi bio taj kompjuter koji bi se na tome zaustavio. staza je zaista zahtevna i sve ono što sam shvatio na treninzima sada je trebalo primeniti u praksi. prilagoditi frekvenciju koraka, ponegde svesno odizati stopala malo više da se ne bih sapleo o krupnije kamenje, negde trčati energičnije a negde štedljivije.
na početku svake uzbrdice skratiti korak jer to što deluje kratak nikada ne znači da zaista i jeste. kasnije na mestima gde je najoštriji uspon svesno produžiti korak, prosto pokušati da se grabi "overstriding"-om da se ne preopterete kvadricepsi, jer ako uzbrdo malo dalje zagrabim ispred sebe više ću koristiti zadnje lože koje se na ovako brdovitoj trci nikada ne premore. nešto tipa uključiš pomoćni motor na ravnom a vratiš na sve cilindre kad žuriš uz serpentine.
kad su mi deca na 19-om km dodala vodu popio sam pola flašice i zapamtio gde sam ostavio ostatak, jer sam pretpostavio da će nakon što svi polumaratonci završe trku (tu im je bio okret) da se ta okrepna ekipa pokupi i ode. upravo tako je i bilo, a da nikog nisam ni pitao. kada sam na 30-om km uzeo vodu drugu polovinu flašice sam nosio nizbrdo znajući da sporiji trkači duže "putuju" od okrepe do okrepe pa se ispostavilo da sam negde na pola spusta (njima uspona) tu flašicu odlično "udomio".
ona česma u podnožju brda mi na kraju nije ni zatrebala, sve dok se tuda autom nismo vraćali u hotel, pa smo natočili izvorske vode u sve raspoložive flaše.
ionako sam treninzima povećao autonomiju organizma na upravo ovoliko koliko je maraton i trajao, i to samopouzdanje da možeš totalno sâm da pređeš celu stazu, eto da pivneš par gutljaja vode na onoj česmi na 20-om i 36-om km (ili već na kojem tačno km, nije ni bitno), i to je to. neprocenjiv osećaj.
krenuo si, i znaš da ćeš stići na cilj, u deset minuta gore ili dole.
znaš da nema nemogućih nagiba i da si utreniran da pretrčiš celu stazu, dakle nema bojazni od grčeva, premora, hodanja, plakanja, zapomaganja, ideš u misiju naoružan do zuba. spreman za sve uslove na stazi, profil sam u mislima "pretrčao" već nekoliko puta do nivoa da je to postala polu-poznata staza slična ovima kojima stalno trčim,
nisam napomenuo da sam trku trčao bez ikakvog sata ili gadget-a jer bih se samo bespotrebno opterećivao brzinom, dužinom, nadmorskom visinom, virkao koliko je ostalo do tamo pa nazad do onamo.
imao sam u glavi sliku staze:
1) popni se,
2) spuuuuuusti se,
3) popni se,
4) spusti se,
5) popni se.
(6) eventualne probleme reši u hodu, i odmah ih izbriši iz glave
koga briga za detalje ako je trka već toliko jednostavna?
za kraj, da napomenem da se OPET nisam baš naročito odmorio za maraton nego sam neumorno trčao do četvrtka, petak je bio rezervisan za putovanje, a subota za trku. dobro, to u četvrtak je bilo "samo pola od uobičajenog treninga" ali verovatno malo preterano kao uostalom i svi ostali treninzi cele te nedelje. ali ajde, dosadno je čekati trku i ništa ne raditi. ja sam od onih kojima prija akcija. a nekako sam se i navikao da nikada nisam onako "divlje" odmoran, tako da sasvim lepo funkcionišem kao neka ringla stalno uključena na 2.5. nemam "trojku" ali mi i ne treba, ako to podrazumeva da često moram da je gasim :-D
u prvih 20 dana januara imam 31.5 sati trčanja.
podeljeno na 16 dana u kojima sam trčao, prosečno trčanje mi je dugačko 1h58'.
(jer nijednom nisam trčao ujutru+uveče, svaki trening je imao svoj dan)
na trčanje ne nosim vodu ni ikakvu drugu okrepu, navikao sam da mi ni leti ne treba voda, odnosno da mi ni zimi ne treba dodatna "energija".
a ako ćemo pošteno, dva sata zaista nije previše.
zbog svega toga sam vrlo bezbrižno otputovao na maraton za koji sam pretpostavljao da bi trebao da traje tu negde maksimalno do 4 sata, već zavisno od terena, podloge, vremenskih uslova.
obećao sam poseban blog u kojem ću se pozabaviti svim detaljima oko organizacije ovakve trke, kako bih ja to uradio ako bih se uopšte u to upustio, a posebno od toga sam već detaljno opisao svoje pripreme za ovu (ili bilo koju drugu, sličnu) trku.
možda ja jesam pomalo "manijak" kad su neki detalji u pitanju, tipa ono da sam pomno analizirao svaki kilometar staze u Google Earth, ali to je potrebno čak i na stazama koje ne zahtevaju ni trunku orijentacije.
sećam se kako sam, kada sam prvi put trčao Plitvički Maraton, za vreme pasta partija gledao onaj grafikon i "upijao" profil staze, pripremajući se za sutrašnju trku.
svi su mi govorili - šta bleneš u to kao hipnotisan, videćeš sutra stazu, uživo, haha!
ali ja sam nastavio da blenem dok je u mislima nisam prošao nekoliko puta.
to se po moderno valjda kaže vizualizacija.
sutradan je bilo +30, ja uopšte nisam bio u nekoj naročitoj formi jer nakon što sam prvi put u životu istrčao maraton ispod 3h (u beogradu, mesec i po ranije) skoro da nisam ni trčao nego sam uglavnom častio svoje noge biciklističkim vožnjama.
da nisam TAKO DOBRO analizirao stazu, verovatno bih se puno više namučio u zadnjem delu trke. jer koliko god sam bio pripremljen, opet sam samo mislio da sam pripremljen a u stvarnosti je staza bila još teža. da sam je olako shvatio, zlo i naopako, mogao bih samo da sanjam onih 3h07, i da ću već prilikom prvog susreta na nekoj trci odmah pobediti čuvenu Lidiju Rajičić.
tako sam i sada proveo u par navrata po pola sata zakrećući google earth uglove i nagibe staze, pokušavao da uživo zamislim sve to što vidim na ekranu, i moram priznati da sam se lepo osećao kada smo jutro pred maraton došli autom do mesta gde staza trke preseca magistralu, i kako sam kao da sam već nekoliko puta tuda prošao, odmah uzviknuo "eno sa onog mosta kreće drugi uspon, ovuda presecamo asfalt i penjući se dalje zalazimo u onu klisuru iza!".
dok smo u koloni išli na start svo vreme sam upijao sve moguće detalje, a čak sam u glavi napravio i plan gde mogu da izmem gel jer sam shvatio da negde oko 20-og km maratona prolazimo pored česme. zlu ne trebalo, ako baš u blizini ne bude neka okrepna stanica, uvek treba imati rezervni plan.
tada sam shvatio da čak ni google earth ume malo da prevari i da taj poslednji uspon uopšte nije tako ravnomeran kako se činilo, pa sam već tu znao kako ga treba trčati, gde malo popustiti a gde potrošiti ostatak snage (ako tog ostatka uopšte bude bilo).
kad smo se popeli na vrh brda pogledao sam unazad i video veliki deo trase trke, i još jednom se zamislio o tome gde mi može trebati šuškavac, ako bude prejak vetar.
neki delovi staze su bili zaklonjeni jer su vijugali između planina, a drugi, mada kraći, su bili poprilično na brisanom prostoru, pa je nakon što vidim koliko jako i iz kog pravca duva, trebalo odlučiti šta obući kao idealnu kombinaciju. naravno svo vreme imajući u vidu i temperaturu, jer sam shvatio (juče i tog jutra) kako je u kotlinama uz reku dosta hladnije nego iznad 1000m nadmorske kuda jugo donosi onaj vlažan i mlak vazduh.
sa jednim okom na stazi i terenu, drugim na auto termometru, trećim ka hrastovima da bih video koliko jako treperi lišće, četvrtim napred-nazad po predelima da tačno uhvatim pravac istok-zapad zbog vetra, mora da sam izgledao kao neko čudovište iz naučnofantastičnog crtanog filma.
bilo bi hvalisavo reći da sve to mora da se uradi da bi se pobedila trka, jer da je na startu bila ekipa koja trči jungfrau maraton situacija bi se promenila u skroz identičnu sa onih Plitvica, opisanih ranije - sve bih to isto radio, ali skroz. samo ne zbog toga što imam šanse da pobedim, nego zbog toga što hoću da budem što pripremljeniji za izazov, da otrčim što je moguće bliže svojim trenutnim mogućnostima, bez obzira da li će to značiti ulazak u top 20 ili top 100 ili štagod već. s te strane su sve trke iste.
i ja sam na svim trkama isti. hoću da budem superkompjuter koji će sve operacije da obavi bez greške, a ne čamac bez kormilara kojeg neka bujica nosi tamo-vamo i koji svo vreme proklinje svoju zlu sudbinu. poneo sam nekoliko pari patika, i tek kada sam autom prošao tih 5km staze znao sam koje će biti najbolji izbor. i upravo te su i bile naj izbor.
i oprema mi je bila cakum pakum. na kraju drugog brda sam ušao u onaj topao vazduh i skinuo duks da se ne bih džabe preznojio pa sam nekoliko km trčao u kratkim rukavima one rupičaste pod-majice. jedino sam mogao samo malo deblje čarape da uzmem, jer mi je u par navrata trnuo prednji deo stopala odozdo, na mestima gde je bilo leda na stazi. eto to je jedino što je moglo bolje.
na 16-om km sam imao kratak pit-stop, skrenuo sa staze u zoni starta/cilja, dotrčao 30m do auta, ubacio kačket i šuškavac (vratili smo se sa 1600m i dalje staza nije išla preko 1100 nego se spuštala u dubinu) i uzeo traku za glavu, zgrabio sa sedišta pripremljeni gel, trgnuo preostalu polovinu energy drinka i zalupio vrata. niz sledeća 3km nizbrdo sam uspeo da dostignem 2-gog polumaratonca s kojim sam trčao prvih 16km, što znači da u svoj toj auto-tranziciji nisam izgubio više od minut, od-li-čno.
i to naravno nije sve, jadan bi bio taj kompjuter koji bi se na tome zaustavio. staza je zaista zahtevna i sve ono što sam shvatio na treninzima sada je trebalo primeniti u praksi. prilagoditi frekvenciju koraka, ponegde svesno odizati stopala malo više da se ne bih sapleo o krupnije kamenje, negde trčati energičnije a negde štedljivije.
na početku svake uzbrdice skratiti korak jer to što deluje kratak nikada ne znači da zaista i jeste. kasnije na mestima gde je najoštriji uspon svesno produžiti korak, prosto pokušati da se grabi "overstriding"-om da se ne preopterete kvadricepsi, jer ako uzbrdo malo dalje zagrabim ispred sebe više ću koristiti zadnje lože koje se na ovako brdovitoj trci nikada ne premore. nešto tipa uključiš pomoćni motor na ravnom a vratiš na sve cilindre kad žuriš uz serpentine.
kad su mi deca na 19-om km dodala vodu popio sam pola flašice i zapamtio gde sam ostavio ostatak, jer sam pretpostavio da će nakon što svi polumaratonci završe trku (tu im je bio okret) da se ta okrepna ekipa pokupi i ode. upravo tako je i bilo, a da nikog nisam ni pitao. kada sam na 30-om km uzeo vodu drugu polovinu flašice sam nosio nizbrdo znajući da sporiji trkači duže "putuju" od okrepe do okrepe pa se ispostavilo da sam negde na pola spusta (njima uspona) tu flašicu odlično "udomio".
ona česma u podnožju brda mi na kraju nije ni zatrebala, sve dok se tuda autom nismo vraćali u hotel, pa smo natočili izvorske vode u sve raspoložive flaše.
ionako sam treninzima povećao autonomiju organizma na upravo ovoliko koliko je maraton i trajao, i to samopouzdanje da možeš totalno sâm da pređeš celu stazu, eto da pivneš par gutljaja vode na onoj česmi na 20-om i 36-om km (ili već na kojem tačno km, nije ni bitno), i to je to. neprocenjiv osećaj.
krenuo si, i znaš da ćeš stići na cilj, u deset minuta gore ili dole.
znaš da nema nemogućih nagiba i da si utreniran da pretrčiš celu stazu, dakle nema bojazni od grčeva, premora, hodanja, plakanja, zapomaganja, ideš u misiju naoružan do zuba. spreman za sve uslove na stazi, profil sam u mislima "pretrčao" već nekoliko puta do nivoa da je to postala polu-poznata staza slična ovima kojima stalno trčim,
nisam napomenuo da sam trku trčao bez ikakvog sata ili gadget-a jer bih se samo bespotrebno opterećivao brzinom, dužinom, nadmorskom visinom, virkao koliko je ostalo do tamo pa nazad do onamo.
imao sam u glavi sliku staze:
1) popni se,
2) spuuuuuusti se,
3) popni se,
4) spusti se,
5) popni se.
(6) eventualne probleme reši u hodu, i odmah ih izbriši iz glave
koga briga za detalje ako je trka već toliko jednostavna?
za kraj, da napomenem da se OPET nisam baš naročito odmorio za maraton nego sam neumorno trčao do četvrtka, petak je bio rezervisan za putovanje, a subota za trku. dobro, to u četvrtak je bilo "samo pola od uobičajenog treninga" ali verovatno malo preterano kao uostalom i svi ostali treninzi cele te nedelje. ali ajde, dosadno je čekati trku i ništa ne raditi. ja sam od onih kojima prija akcija. a nekako sam se i navikao da nikada nisam onako "divlje" odmoran, tako da sasvim lepo funkcionišem kao neka ringla stalno uključena na 2.5. nemam "trojku" ali mi i ne treba, ako to podrazumeva da često moram da je gasim :-D
Pretplati se na:
Postovi (Atom)