nikako

nikako dozvoliti da prođe dan bez bloga
ni-ka-ko!!!!!!!!!!!!

dakle jutros sam iznerviran psima
koji su lajali kao ludi
prvo otiša' da malo protrčim
sa najvećom (the) kobilom,
i to je izašlo nekih 5.5km

iz protesta prema komercijalnom Životu
koji nas pokušava u neke šine stavit,
nisam poneo ni garmina ni polara
niti sam uključio Stravu,
nego sam upalio nekakvu novu aplikaciju
samsung health

i onda smo isprobavali
trči prema kalorijama,
trči prema kilometrima,
minutima...

i od sve šege je ispalo
da ta aplikacija radi savršeno,
za razliku od ostalih

ma auto-pauze perfektne
ti staneš ono kaže stao sam
ti kreneš ono kaže krenuli smo
pet spratova iznad strave polara i garmina
fakat samsung inžinjeri zaslužuju 5x platu
od ovih ostalih početnika...

nakon kobile sam otišao sa ždrebetom
i izašlo nam je na cirka 14km,
od čega smo trčali desetak i planinarili ostatak

a nakon svega toga smo otišli na vožnju,
ne psi nego sporija polovica i ja,
pa ni to nismo ništa fensi merili,
nego smo otišli onako DISKONEKTOVANI

dve bicikle nas dvoje i jedan ciklomaster,
za sreću je dakle potrebno petoro
ništa telefoni wifi prenos podataka 2G 3G 4G ništa
n-i-š-t-a
i prosto da čovek ne poveruje,
živi smo se vratili kući
eto
stvar za razmišljanje

zalutao

Hteo da nešto promenim u 2018-oj pa sam počeo da trčim malo brže a malo kraće. Onda sam shvatio da uz takav režim nije nikakav problem u toku dana pojesti samo onoliko koliko je potrebno, umesto bar jednom dnevno jesti dok god ima mesta u stomaku. Onda sam ta trčanja malo produžio i sad sam stigao u ćorsokak, odnosno na isto mesto gde sam bio i pre nove godine. Ajd jedan dan 17km ajd drugi dan 21km, ajd malo ka istoku ajd malo ka zapadu, blać srać... No dobro. Sada može tako.

"Sada može tako" otprilike znači da tokom januara nije tako važno šta god da sam otrčao nego će tamo nekad jednom negde biti važno, kad se trke približe. I upravo to "sada može tako" je velika greška jer te uči da postoji vreme za pogrešne i loše i nedorađene planove. A ne postoji. I to "sada može tako" te uvek udaljava od discipline i napretka. Mislim, ako ćeš u martu trenirati iks puta ovoliko km, a malo pre toga u februaru nešto sporije ili manje ponavljanja, niko ti ne brani ni da u januaru već kreneš sa nekim blagim "opipavanjima". To bi bio neki veći, lepši plan.

Umesto toga sve mi se čini da ću od vikenda do vikenda, od inspiracije do inspiracije, opet stići do prvih polumaratona i onda će se nastaviti ono tradicionalno "od ravnog polumaratona su me zategle lože jer nisam baš trenirao jako po ravnom, dakle između dve trke moram ići po brdima da bi mi lože malo predahnule" i tako u krug od vikenda do vikenda, i eto ih odjednom Plitvice ili ko zna šta drugo a ja se žalim kako od silnih polumaratona nisam stigao da otrčim nijednu pravu Dužinu pa će mi Plitvice opet biti prva. Mozak!!! Možda bih trebao malo češće da ga uključujem ovih dana...

kalendar

Iste trke, nova sezona, nove startnine :-)

Stara priča koja je krenula pre 2-3 godine kaže da već imam previše medalja pehara i majica, a usput su počeli da štancuju sve lošije plastične majice pa umesto da se raduješ startnom paketu sve češće se pitaš zašto si ispao ovca za šišanje i kupio stvari koje ćeš odmah baciti. Tako to ide, ljude koji su voleli sport polako zamenjuju ljudi koji vole novac i kojima je svejedno da li će zarađivati na vašaru, u butiku, ili na polumaratonima. Na nama je da biramo šta ćemo trčati. Opet vagam šta je lako a šta komplikovano, šta skupo a šta ne.

S druge strane idealno je povremeno trenirati u čoporu, pa treba koristiti svaku priliku koja se za to ukaže. Ove masovnije trke su odlična prilika, posebno iz razloga što između 4000 ljudi sigurno neću pobediti, pa ne gubim ništa ni od moguće slave. Tako su se Novi Sad i naročito Beograd izdvojili kao eventi od najvećeg gušta. Maratoni su im još uvek premali da bi mi solo-trčanje od 15-og km do cilja predstavljalo ikakvu motivaciju, ali su ove kraće trke prave bombonice.

Novi Sad je proletos pomeren 7 dana unapred na 25.03. a zadnji rokovi za uplate (oko 20€) su 25.02. i 11.03.

Prošle godine sam trčao trku od 10.5km koja je krenula u 11h45, i taman sam u cilj dolazio sa polumaratoncima koji su krenuli u 11h00. Super sam se proveo, priznajem. Na taj dobar dojam je uticalo to što sam 1) napokon potrčao brže posle preloma 2) mogao kasnije da krenem na put jer 11h45 ostavlja dosta prostora, i 3) trčao besplatno.

Dobro, i 3a) nisam morao da popunjavam prijave i uplatnice i stojim u redu i uplaćujem u Pošti i plaćam poštarinu i danima kod kuće proveravam da li je prošla uplata i da li sam na spisku i da dolazim još sat i po ranije da bih podigao broj jer to znači sat i po spavanja manje a taman sam napisao da me veseli kasni start! Ah kako se samo opušteno ide na trening-trku, morali bi da probate...

Ostatak kalendara je totalno hoću-neću. Pojavile su se neke silne trke Treking Lige po mestima/planinama na kojima nikada nisam bio i to zvuči jako privlačno. Prošle godine sam se odlično proveo u Kragujevcu, a pretprošle u Kosjeriću, na Rajcu, i u Deliblatskoj peščari. Tome uvek treba dati prednost nad onim istim gradovima u kojima sam trčao već nekoliko puta.

A izvan tih termina će se kalendar već popuniti sâm od sebe.

Nekada sam rezonovao kako je jedino polumaraton vredan putovanja, a sad sam shvatio da to trčim svakog drugog dana na treninzima i da mi je sa aspekta treninga puno korisnije otrčati trku građana na 4-5-7km ili prvi krug Polumaratona na stazi od 3-4 kruga, i gledati ostatak trke. Sutradan dok te još drži adrenalin od kratke trke možeš na kakvu god hoćeš Dužinu kao od šale.

varijable

Lako je onima što uvek treniraju u laboratorijskim uslovima, kada dođe do analize podataka. Ako uvek isti trening radiš utorkom, nakon uvek sličnog vikenda i sličnog ponedeljka, onda je lako upoređivati i te utoračne treninge. Ja sam pak Čedo Varijable pa mi svaki naizgled "isti" trening predstavlja gledanje u staklenu kuglu i znak pitanja nad glavom "šta li će danas ispasti". Otud vrlo retko poredim trčanja na istoj stazi, jer jako variraju i u tempu i u osećaju. Katkad me osim očiglednih uticaja (tipa training history, posao, ili obaveze/radovi kod kuće) dosta poremeti i spavanje. To tek ume da čvrstinu pršuta pretvori u gnjecavost hladetine.

Ovih dana sam sav u nekim pompeznim promenama koje mi blješte u glavi poput vatrometa no teško da se te promene isto tako teatralno očituju kad me pogledaš na trčanju. Ponedeljak je bio neko kilavljenje sa najmanjim od pasa, no sa tog izleta smo barem doneli kući granu badnjeg drveta i obavili taj važan zadatak obiteljskog drvoseče. Utorak je trebalo da bude PTR (produženo tempo-rastrčavanje) eto tek da se trči i da prođem nekim putem kojim nisam skoro, jer kao čuvar županije imam tu unutrašnju obavezu da svako malo svuda protrčim, i proverim da li su sva sela još na svojim mestima.

Danas mi je iznenada dosadilo to tapkanje tapa-tapa (italijani imaju zgodan izraz na taj motiv) pa sam odlučio da malo pojurim, na sumnjivo (ne-)oporavljenim nogama. Opet sam odabrao jedan od krugova koji nisam trčao cele 2017-te. Imam nekih 3-3.5 km dok izađem sa periferije, pa 7km krug, i istih 3-4 km nazad, već zavisno koje ulice odaberem. Po pravilu "gađam" zbir od 14km koji predstavlja 1/3 od maratona i zgodan je za matematičke igrarije.

Pretprošle ili čak "one tamo" godine (2015) sam nekoliko puta taj krug pregazio u nešto jačem tempu te uspeo da ga završim za sat vremena. Kad malo razmislim možda je bilo i "one tamo pre one tamo" godine. Ma mrzi me da tražim. Long stori šort danas sam ga namazao za 1h05' i bogme mi uopšte nije bilo prijatno. OK, zima nije vreme kada baš "letim" i nemoguće je porediti trčanja u helankama i duksericama sa onim leptirastim osećajem na +18°. No dobro, i loše poređenje je još uvek poređenje.

Moram priznati da sam prijatno iznenađen. Prosečan puls od 143 i nije Tempo sa velikim t, imajući u vidu da su pulsevima dosta pomogle i uzbrdice (staza sa +130m -130m). Svakako bih odmoran išao jače. A prosek je ispao nekih 20-ak sec/km sporiji nego u "onim danima". Neću vas zamarati brojkama jer se ne radi o brojevima, iako upravo oni najbolje pokažu koliko smo ostarili. "Kolko ideš tolko vridiš."

Želim da kažem da, ako i smatram da su mi polu- i maratoni u zadnje dve godine sporiji od Onih Najboljih Dana za nekih 30s/km, današnji trening je bio sporiji za 20s/km od nedavnih. A 15-og januara će proći 4 meseca od poslednjeg preloma pa mi taj argument da sam "sveže polomljen" polako izmiče iz asortimana opravdanja za bilo šta.

Život neumitno grabi dalje, i što si stariji teže ga je pratiti jer mu se koraci naizgled povećavaju a tvoji se skraćuju. Vreme izmiče tako brzo da čak i previše analize ima kontra-efekte, jer te matematika odvlači od akcije. Zašto dangubiti i digitronom računati da li je pad 7% ili 8%, obzirom da to neće ništa promeniti. Treba se skoncentrisati na vraćanje svake sekunde na svoju stranu klackalice. Naravno da ćeš u uglu oka uvek imati svaki napredak ili propadanje, kao što pogledom pratiš onoga što na 40-om kilometru trči 100m ispred. No samo će trčanje nešto promeniti, a gledanje i računanje, slabo.

jagnjeće brigade

Kao i uvek u vreme Božića i Nove Godine, drugi dan zaredom srećem ljude očigledno nenaviknute na pešačenje, kako se rumenih obraza već u podne penju stazama ka manastiru ili se vraćaju nizbrdo u grad. Neko neupućen bi se zapitao šta su to toliko zgrešili kad im osećaj krivice ne dozvoljava da u ove praznične dane odspavaju do podne kao sav normalan svet, ne znajući da su samo zapucali da uspinjanjem ka bogu istope sve što su proždrali na novogodišnjim trpezama. Hodočašće umesto povraćanja, to je izgleda neki moderan oblik bulimije. Vaistinu pečenje. Ne mari, dok ima savesti ima i nade. Samo što su jedna molitva i jedna duža šetnja godišnje malo slab tim u borbi protiv 365 jahača holesterolske apokalipse. 

alah

Sinoć menjam kanale na tv-u i pređem preko neke domaće serije upravo u trenutku kad jedan od likova izgovori "ispred džamije piše ALAH SVE VIDI... i dođe lopov i pokrade sve cipele, pa ispod naptisa dopiše AL NIJE DRUKARA". Kao što znamo nekad u povijesti je neko postao svestan toga da su ljudi sebična i neodgovorna govna, pa je u želji da im malo pojača osećaj discipline krivnje i savesti izmisilio boga. Možeš ti biti lenj ali to gleda onaj odozgo i ići ćeš u pakao. Onda je ovaj sirotan kopao od jutra do mraka, i otišao pod zemlju isto kao i onaj što je pokrao cipele. Jednom sam sročio izreku vrednu ulaska u neku enciklopediju mudrosti koja je glasila "bog je baba-roga za odrasle".

S druge strane sav se taj filozofski elaborat može prevesti na prost jezik tako što se objasni da se umesto reči bog može komotno koristiti reč savest i da bi svet nastavio da funkcioniše odlično, jedino što bi nas jebali ovi što savesti ni nemaju, ali ako ćemo pošteno njih zabole i za boga tako da dođeš na isto. Ali je bolje stvari nazvati pravim imenom. Umesto budi dobar pa ćeš ići u raj poštenije je reći budi dobar pa ćeš mirno spavati i biti zadovoljan čovek koji nema šta kriti i čega se stideti. Srećom sad su širom sveta postavljene nadzorne kamere na svakom uglu pa je policija preuzela ulogu boga i još je odlično naplaćuje za svaki prolazak kroz crveno pa smo se tehnološkim napretkom vratili u ono srednjevekovno "sve to vidi onaj odozgo". NE DA VIDI, NEGO I SNIMA, I POŠALJE TI KAZNU U PLAVOJ KOVERTI.

Moj alah je od juče postao Excel jer sam nakon nekoliko godina pauze počeo da upisujem težinu mog nežnog bića. Da bih izoštrio pogled "onom odozgo" nadzornom organu, otišao sam iz krajnosti u krajnost pa sam umesto stajanja na vagu jednom nedeljno prešao na merenje 4x na dan. Ujutru, pre treninga, posle treninga, i pred spavanje. Osim što je dobro pratiti i te varijacije, možeš pratiti i trend sve 4 pojedinačne linije. Iz toga što si na tempo trčanje krenuo sa 66.6 umesto sa 68.8 kg može se zaključiti da napredak od 2sec/km i nije neki, a iz toga što se sa trčanja vraćaš sve lakši će pokazati da dolazi proleće i da se usput gubi sve više tečnosti. Preniska težina uveče povezana sa jutarnjim umorom može objasniti nedovoljnu rehidraciju ili oporavak i eventualni sutrašnji zamor. Bla bla blah. Kome se opsesivno gleda u brojke može uzeti i špil karata.

Elem sva poenta ovog izlaganja je da se odjednom menja i ponašanje. Kada znaš da je gore kamera teže ćeš se odlučiti da pređeš na crveno. Ja sam 01.01. ujutru otišao na trčanje i obzirom da je grad bio prazan kao pustinja pretrčao sam na skoro sve crvene semafore redom. Da sam išao autom, jebeš ti utisak da je grad pust ako kamera neumorno snima. Zadnja stvar što mi fali je da mi dođe 5 kazni umesto novogodišnje čestitke.

Slično tome, ako znaš da ćeš samo sat-dva nakon doručka opet stati na vagu i izmeriti se pred trčanje, to odjednom pali neku lampicu ispred onog "a da pojedem još dve banane". Ako si doručkovao - doručkovao si, nećeš umreti od gladi ni nakon 3 parčeta tosta sa tunjevinom, šta će ti još 2 banane kao da se pakuješ za igmanski marš? I tako 3 po 4 sata dođe i veče i opet se pitaš zašto posle večere da otvoriš još jedno pivo i uzmeš malo kikirikija ili čipsa, glumeći neki 125-ti uzastopni pasta party jer zaboga i sutra ćeš trenirati. Ako ne planiraš na onaj neki "trening za pamćenje" od 56km preko 1000m nadmorske, seti se da si sve manje od toga pretrčao i sa 2 šolje kafe i da ti treća nikad nije zatrebala.

Eto kako je alah odlučio da mi pomogne kao nekom kriminalcu i da me vrati na pravi put, obzirom da imam kliničku istoriju prežderavanja koje ne služi ničemu a naročito brzini trčanja. Sećam se kako sam u danima kada sam bio najjači na bicikli i redovno "kidao" na treninzima često dolazio u situaciju da pomislim "čoveče, što manje jedem, to brže idem". Jednom kad uđeš u takvu šemu zaista je dovoljno pojesti dve jabuke posle teškog treninga i sledećih par sati možeš i da cepaš drva. Pet parčića torte pak nikada nisu značili da ćeš posle treninga 48 sati cepati drva, a proporcionalno su još kaloričniji od 2 jabuke.

Nakon jučerašnjeg izlet-trčkaranja, ispalo je da sam iz 2017 izašao lagano i u 2018 ušao još sporije. Da je ovo Finska sada bih od gradskih vlasti tražio i dobio 30,000€ naknade za 3 loše prospavane noći zbog petardi. Biće bolje valjda. Još 20' pa na trčanje, ovaj put se usuđem reći "na trening" jer deluje da sam se lepo odmorio. Ispalo je pametno ignorisati novogod. euforiju i rasturiti se na nekom turbo treningu u cilju ubijanja viška kalorija, koje ionako nisam uneo. Tek je "dan drugi" a već imam osećaj da je prošla cela nedelja u novoj godini. Valjda što sam se već izmerio više puta nego u celom decembru :-)

Malo sam skratio sliku da ne bude preširoka, sredina meseca je ionako prazna.
Umesto 66 ili 67 je lakše upisati samo 6 odnosno 7, da ne bude zabune :-)

prvi

Sinoć sam džabe legao u 22h jer su me petarde budile svaki čas a glavno bombardovanje je trajalo od 23:50 do 00:21. Čak mi je i ustajanje u 7 palo teško, a rekao bi čovek da sam dotle već trebao da se dobro naspavam. Prvi dan godine je uvek povezan sa tim osećajem slobode dok ceo grad spava, onda možemo da pustimo pse i tumaramo kuda god zaželiš. Pored reke je ipak najlepše, samo su divlje patke bile budne.

Mora da je strašna gnjavaža u životu
Mora da je jeziva gnjavaža u životu
Mora da je grozna gnjavaža u životu
Doživjeti 2018-tu

Nova godina mi je počela bez jednog uobičajenog i dosadnog zadatka, a to je napraviti dnevnik treninga u Excelu. Naime svake godine se datumi pomere kroz tjedne i kalendari uvek izgledaju drukčije. Pritom se ubace i prestupne godine pa moraš uglaviti i onaj debilni 29-ti februar. Dok ja bezbrižno ukucavam brojke godina prođe i jovo nanovo. Eeeeee ovaj put sam još pre mesec dana sve išpartao i pripremio, i ostalo mi je samo da copy-paste kilometražu patika koja se menjala do zadnjeg dana.

Kad odbiješ tanke i ravne i šuplje, pa kad odbiješ neudobne i pola broja manje kupljene greškom, kao i uvek od nekog beskrajnog spiska ostane šačica raspoloživih. A od tih je pola već jednom nogom u kontejneru. Ko zna kakva će biti zima. Suvo vreme valjda čuva obuću, dakle ili bez padavina ili temperature ispod nule. Vreme sa puno vode i prljavštine na putu bi trebalo da nekako brže uništi patike, mada su neke pokazale da to baš i ne igra važnu ulogu.

Možda ja tome predajem preveliki značaj. Katkad isprljaš patike pa ostaviš da se onako prljave osuše pa sutra pa prekosutra, pa onda sa opremom u veš mašinu i misliš kako si ih prečesto prao i sušio, i na kraju - ništa. Stoje lepe i čiste i nemaju pojma da su trebale već uveliko da istrule. Neće u grob pa to ti je. Poput onih staraca što iz njih 100 godina čadi neki duvan i bazdi rakiještina dok gule slaninu, a izgledaju kao da piju kefir i žive na planini sa đakuzijem i maserkama.

pusčpsn

A možda je i ova statistika nekome zanimljiva: 

koliko km sam pretrčao po danima...

pon 423 

uto 560 

sre 495 

čet 325 

pet 240 

sub 406 

ned 572

Nedelje su tek tesno pobedile, što znači da u vikendima bez polumaratona NISAM trčao redovne Dužine, nego sam povremeno bio i na bicikli. Inače bi nedelja "razbila" ostale dane.

Najkraći je bio petak i to ubedljivo, trebalo je malo predahnuti pred trku u subotu ili nedelju. 

Odmah do njega "second last" je četvrtak, iz istog razloga. Ako u subotu uradim hiljadarku pred trku, u petak je nešto malo bicikle ili šetnja, a već u četvrtak treba malo smanjiti doživljaj. A dosta trka su bilo i u subotu pa je odmor počinjao dan ranije.

Zato su pon-uto-sre standardni dani za mazačinu, čak ako je i bilo trke preko vikenda. Na jedan umor nalepiš još dva-tri pa ćeš se do sledećeg vikenda već odmoriti. Jerbo adrenalin često potraje i par dana pa se jednodnevna trka od nedelje očas posla pretvori u etapnu tokom prve polovine sledećeg tyedna. 

Subote su najnepredvidivije jer nekad prođu i u putovanju. Niti ide da ujutru zapucam na trening (koliko god kratak bio) ako treba što pre krenuti na put, a nakon pola dana u autu još uvek nisam uspeo da nađem recept za predvečernji čardaš na balvan-nogama. 

Godina se unatoč onolikim računicama završila na skroz slučajnih 3021, decembar je stao na 428, a poslednja nedelja godine na 87. Potpuno beznačajne brojke. 

2017 ostaje zauvek upamćena kao Polomljena Godina u kojoj sam 6+6=12 nedelja nosio ortozu na leđima, dakle 25% !!!

2018 će pak biti godina u kojoj će mi na startnim listama pisati M55 i postaje pitanje dokle sve to uopšte ima smisla. Lično smatram da je i M50 (bilo) previše. Nekako sa 45 još i dolikuje da se pojavljuješ na trkama, može biti da ti deca još uvek nisu punoletna, ali jednom kad juniori krenu na trke roditeljima bi mesto trebalo da bude u publici.

Rekreacija je nešto drugo, to je valjda poželjno dok god ne ugrožava zdravlje. Ali fakat mi je oduvek zvučalo zvrknuto kad čiča od 73 godine ode na "takmičenje" i stane na startnu crtu. Pa koja će se ženka u tebe zaljubiti, sve i da pobediš? Čak se i majmuni prestanu udarati u prsa u nekom razdoblju života i shvate da je to vreme prošlo, ali ljudi ne. Svašta.

Mačak

Što se tiče onog razglabanja o kilometrima, naravno da je bilo uzaludno. Svako ko je ikada od mene nešto čuo ili pročitao zna da su to sve Stranice Dnevnika okačene mačku o rep. Iako toga ne možete uvek da se setite, obzirom da imamo psa koji se zove Mačak meni ovakve rečenice uvek budu posebno smešne. U tom aranžmanu siroti Mačak ispadne jelka a moji blogovi postanu novogodišnje trakice loptice konfetice i šljokice. 

To je ovaj sa slomljenom pa nakrivo sraslom nogom, biće da je moja genetika:

Elem, obzirom da sam juče na trčanju MOŽDA shvatio da su oni neki kučići što smo ih bezuspešno hvatali otišli trbuhom za kruhom dva kilometra uzbrdo i sada spavaju na drugoj gomili smeća u skroz drugoj serpentini (ali barem na 120m većoj nadmorskoj i čistijem zraku), postoji pozamašna verovatnoća da ću opet odskakutati do tamo i povesti prikolicu u vidu Lole na bicikli. Tako bih neplanirano (život nije plan, jel tako - tako je) danas pretrčkarao još 15-ak km i promašio sve one lepe brojke o kojima sam fantazirao.

Ako ugađaš broj kilometara u godini onda će broj za decembar ispasti neki bezveze, kao i broj u poslednjoj nedelji koja se ovaj put poklapa sa završetkom godine. Neki broje te "kilometre tjedno" no ja na to nisam baš obraćao pažnju jer osećam da je 7 dana predugo za ciklus treninga, a prekratko za dugoročne statistike i zaključke. Stoga mi i te nedeljne kilometraže stalno skaču od par desetina kilometara (kad mi naleti zgodan period za biciklu) do par stotina km. Onomad sam imao 3 uzastopne nedelje sa po 300-nak km, kada sam se ganjao na Stravi za titulu Budale Meseca. Kad već toliko pričamo o statistikama, eto da napomenem da čak ne znam ni koja mi je najveća tjedna kilometraža EVER.

Jutro je može se reći prošlo, i kao i svakog dana čija satnica nije uokvirena poslom ili drugim obavezama, upravo mi se uključuje signalna lampica koja kaže - kreni na trening pre nego što bude prekasno! Jer ako prođe još pola sata onda ćeš sačekati još pola sata za prigodan termin za pred-podnevnu kaficu, i malu užinicu, i odjednom te umesto u 10h eto teleportovanog u 13h i češkaš se po glavi gde su prošla tri sata života nigde šta si radio ništa ili što bi rekao Toma Zdravković hej mladosti zašto prolaziš hej starosti brzo dolaziš.

poslednje

Nemam pojma da li je ovo poslednji blog 2017-te ili ću, obzirom da je tek jutro, tokom dana sesti za tastaturu da još jednom svedem jedne iste utiske. Možda dan baci neko dodatno svetlo, ko će ga znati. Nikad ne znaš da li ti je poslednji blog, poslednji dan. Jednom je neko napisao poslednji blog a da to nije znao, naravno. Štaviše osim samoubicâ teško da iko drugi toga može biti svestan.

I onda pričaš o tome, i razmišljaš o tome, i navodno ti je jako važno što ćeš jednom napisati poslednju rečenicu, i to je kao nešto bogzna kako sudbinski i trebalo bi biti uklesano u nekakvom kamenu, i bla-bla na tu temu, a da te bilo ko pita koja ti je bila poslednja rečenica u 2015-oj ne bi imao pojma. Koja ti je bila poslednja izgovorena reč one večeri uoči nekog jubilarnog rođendana, isto tako nemaš pojma.

Sve su to bulšiti!

Kad u parku pogledaš lišće skupljeno na gomilu, da li je sudbinski važno da odrediš koji je poslednji pao, koji se najduže držao na grani i prkosio vetru? Svakako bi bilo kul to znati pa baš njega negde uramiti, ali mućak. Šta ostane za drvetom - ostane gomila lišća. Čak i da se ponudiš da ga pronađeš, taj poslednji list bi ti rekao da to uopšte više nije važno i zamolio da zbog njega džabe ne gaziš sve ostale i pretvaraš ih u prah. Ma serem, ne bi ti ni to rekao. I to je jednako nevažno. Možeš ih nositi u herbarijum i presovati, možeš tu gomilu zapaliti. Samo sebi pridaješ preveliku važnost. Planeta će te preboleti jednako brzo i efikasno kao i svakog od tih listova na gomili.

I kad god pomisliš da si sve počistio vetar će doneti još malo od komšije. Tako da ipak mislim da ću večeras serkati još malo po blogu. Šta god. Serkam dakle postojim.

3006

Ne, nije stigla ni 3006-ta, a danas nije ni 30.06. datum, nego sam se ovih zadnjih par dana godine "naložio" na brojke. Sa današnjih 14km sam stigao di sam stigao i eto. Ako ću na kraju godine da završim sa 3017km onda mi fali još 11km, a danas mi je palo na pamet da je možda bolje da gledam u budućnost umesto u prošlost pa da na kraju 2017-te pokušam da namaknem do 3018km. Ha? Jel glupa ideja? Ko to može znati, samo neki šofer ljut što me prstom prati.

Jutros pak šofera nisi mogao ni svećom da nađeš. Ni-gde ži-ve du-še. Trebalo mi je da prođem kroz pola grada dok nisam shvatio da je danas "subota pred nedelju pred novu godinu" pa je logično da su svi još uvek u krevetima. Hvataju zalet za sutrašnje bdenje do 5 iza ponoći. Prave zalihu kao oni iskusni što pokušavaju da na maratonu prođu prvu polovinu što brže. "Jer posle će ionako hodati". Pa kako i ne prohodao, kad si ga tako stručno taktički napao...

Elem uhvatio sam trkački crveni talas pa sam morao na svakom pešačkom da se osvrćem, pazeći da slučajno neka policijska patrola nije krenula u dokoličarenje, no naravno da nisu. Nakon barem 4 pretrčavanja na crveno sam iz pustog grada produžio u pusto predgrađe, svo vreme hvatajući svaku moguću prečicu kuda inače nikada ne trčim, jer sam imao samo "sat i malko" a ceo krug na koji sam pošao ima 15km pa bi mi na ovakvim drvenim nogama trebalo brat bratu 1h20. Sec ovde presec onde, uspeo sam da ga naseckam na 13.7 a možda je moglo i par stotina metara kraće.

Od novosti imam da prijavim da je sanirano "donje" veliko klizište (pogled odozgo) na starom putu za manastire, i da je ostalo za popravku samo "gornje" koje je nešto manje, kraće, i gde je novi prolaz koji su ljudi utabali peške i traktorima samo malo potonuo a nije odskrolao 20m nizbrdo kao na "donjem" mestu. Pretpostavljam da će i popravka kraće trajati.

Šta će biti sutra? Da li će biti dovoljno toplo za biciklu, ili samo za trčanje? Da li ću uopšte trčati ili ću samo otići na pešačenje, ili ću naprotiv čak i pretrčati normu? Samo jedan dan, a toliko pitanja...

2992

Negde sam se preračunao i sada sam teško nesrećan. A možda i ne budem, ako uspem da kreativnošću pobedim nesrećnost. Nekako sam zapamtio da imam pretrčanih 2976km što JESTE istina, no dok sam jutros trčkarao izračunao sam da mi fali 34km do 3000. I još sam fino sastavio "plan" da u tri dana pretrčim po 17km, dva puta za ovih 34 i poslednjeg dana godine da bih stigao do 3017, obzirom da je godina 2017-ta. Isto tako sam 2008-me pretrčao 3008km i to sam tek pre par dana video. Ko zna, verovatno na nekom od starih blogova piše nešto i o tome, treba kopati po arhivama ako uopšte postoje.

I tako sam sa jutrošnjih 16km neplanirano izbio na 2992 i sad mi fali samo 8+17km do željene "fora" brojke, što je odjednom ispao premali izazov nedostojan MOJE VELIČINEEEEE!!! Hehhh. Šalim se. Ionako je u nedelju najavljeno lepše i vedrije vreme, a obzirom da ne radimo možda nešto i iskomplikujemo na biciklama. Gde ćeš lepšeg završetka godine nego da smetaš hordama i stampedima vozača koji svi odreda pijano i bezglavo žure na neko jako važno odredište. Biciklista na putevima, poslednjeg dana decembra, je nešto slično loptici u fliper aparatu.

A sutra je haotičan dan na poslu pa ću verovatno odmah ujutru pohitati na trčanje da ne bih rizikovao da mi kasnije tokom dana propadne. Dakle sve zavisi koliko će me sabajle pogoditi inspiracija, i koliko će mi "ostati" za nedelju. Nekoliko kilometara "manjka" je najlakše nabiti ovde u školskom dvorištu na betonskoj stazici od 250m, par ubrzanjaca i eto ga. Tako da mislim da mi se plan definitivno iskristalisao. Idemo na 3017km!

(naravno da bih u nekom Izazovu mogao za dva dana da pretrčim mnogo više od tih smešnih 25km, no neka nešto ostane u nogama i za sledeću godinu)

Iako ću se gotovo sigurno javiti do kraja godine, koristim ovu priliku da se svima zahvalim na lepim željama za 2018-tu, i da uzvratim istom merom. Ako mi krene nabolje, neka vama bude još bolje, a ako nešto zaserem e onda POSEBNO želim da vama bude duplo bolje, zbog ravnoteže među zvezdama! :-)

fakti

Fakat više nema one stare redovne publike na blogu. One o kojoj sam pisao pre dan-dva. Sad kad pogledam statistike tačno se uvek pojavi isti broj onih koji pročitaju u roku od prvih pola dana, pa onih 24-časovnjaka, pa ešalon onih "sutra ćemo", i tako sve do negde 3-4 dana nakon svakog teksta. A dobro. Kakve veze ima sve to uopšte. Pisanje vredi i dok čita samo jedan poslednji Mohikanac, a tek ako ih je broj dvocifren ooohhhooooo...

Mislim da sam uspeo da pronađem NOVI IZAZOV. Evo o čemu se radi. Danas sam malo "pokidan" onim juče lomatanjem i glumljenjem lokomotive otišao na jedan tu half-ić koji sam ranijih godina redovno trčao kao tempo-trening. Težak je taj half do zla boga. Jesu putevi veliki i široki i asfaltirani i tako to, dobro jedan deo je i propao. Ali sve je gore-dole a ima i oštrih delova, zbog kojih stalno većam da li je krug teži na ovu ili na onu stranu. Jer je jednako čupavo popeti se uz strm nagib, a opet ako ga izbegneš onda te dočeka nizbrdo.

Jedan tu mostić preko kojeg sam gotovo stalno trčao "onih godina" je odnela poplava 2012-te pa od tada imam rezervne kombinacije koje više nisu rezervne nego default-ne. Sada mi je i taj krug postao 21.0 km a bio je 20.7 km i uvek sam ga pisao kao 21. Danas sam ga otrčao (tako polu-umoran) za 1h47, a nekada sam ga redovno "lešio" za 1h38-1h42. Doduše ono je bilo krvničko trčanje "na nož" a danas je bio negde tempo a negde tempić, zbog ovog silnog zatezanja u listovima i kukovima.

Sve se to može izračunati bez puno muke. Pa kontam da bi izazov mogao da bude ovakav. Da pokušam da što više "priđem" starim vremenima sa treninga. Bogme se tu nakupilo dobrih 10 godina otkako sam bio u onoj životnoj formi. Maratone više ne mogu po 4min i par sekundi /km, a ni polumaratone ne mogu po 3'45''. Kontam da bi skroz simpa izazov bio da stalno merim razliku.

Imam ovde sijaset staza, na svaku stranu mogu da izmerim 21km ili 10km a imam i nekih krugova poput današnjeg, i to više. Doći na 30s/km od onog Najboljeg sebe, pa pokušati na nekoj od staza doći do "samo" 28, 27 sekundi zaostatka, to bi mogla da bude sasvim fina motvacija. Probati na kraćim i na dužim treninzima. Hmmmm... 2018-ta bi mogla da počne na jako zanimljiv način. A svaki taj test bi se itekako računao kao dobar trening.

Kako vi koji ste prošli kroz svoje najbrže dane podnosite taj pad, i da li se usuđujete da izmerite razliku, ili radije izbegnete suočavanje sa istinom? Buuuuu...

half prugom

Slika prva. Od svih mogućih trčanja nijedno mi jutros nije bilo privlačno. Ni po brdima ni po ravnom. Ne znam da li je neko unutrašnje zasićenje ili umor, zbunjen sam tražio nešto što bi me motivisalo. Najavili su kišu i moguće pogoršanje narednih dana. Tada ću moći bilo gde. A na prugu mogu još samo danas, jer sam je cele godine potpuno izbegavao.

Na ruci sam napisao flomasterom kada nailaze vozovi, da bih znao u koje vreme na kojem mestu da ih očekujem. Eh samo još kad bi išli po redu vožnje, moj bi život bio Švicarska... Na kraju će to što sam mislio da sam "unapred završio" ispasti najveća golgota.

Slika dva, odakle se lepo vidi u kakvom je stanju pruga. Sva sreća pa vozovi idu 30-50 km/h, inače bi bilo puno zajebanije. Nepregledne krivine, tuneli, mostovi sa kojih nije tako lako pobeći u trenutku, i podloga. Nije ovo neka lepa ravničarska pruga, ovo je gore od svih trailova. Korov, kamenje, tračnice koje čas vire iznad kamenja a čas potonu u blato. Povrh svega ove rezervne šine koje čekaju zamenu, nove ili stare, uvek su tu gde ne treba. 

Slika tri, ako ste mislili da je po slici dva teško trčati. Noge propadaju kroz pragove i po 10cm u dubinu. Korake je nemoguće namestiti da gaziš po tračnicama jer su nekih 65cm blizu a 130cm je predugačko za ovoliko dugotrajan Tempo. Mogu zavrteti 100m tako na svaku drugu ali i to iziskuje toliku koncentraciju da ti se počne vrteti pred očima. Takvo pak fokusiranje te skroz isključuje iz spoljnjeg sveta pa duboko zaronjen u lasersko gađanje pragova bez saplitanja podrazumeva da nemaš pojma da li te nešto stiže ili ti ide u susret. Sukob interesa...

Pri svemu tome ni najjača čeona lampa ne pomaže da u tunelu vidiš baš sve. Naprotiv, pravi prejake senke, svaka rupa deluje beskrajno duboka. Jedino čemu lampa zaista pomaže je da na bočnom zidu tražiš onu kućicu u koju treba utrčati kad se začuje voz. Te su kućice više-manje na svakih 50m, i u tunelu dugačkom 400m koji je pride u krivini i sav u potpunom mraku, one su jedini spas. Trčiš od jedne do druge i brojih 23 dvokoraka između svake dve, da bi u svakom trenutku znao da li si bliži onoj ispred ili treba brzo okrenuti i pobeći u onu iza. Kad zatutnji voz, uglavnom nema previše vremena ni za razmišljanje ni za trčkaranje tamo-vamo. Moraš odmah znati "plan dejstva" odnosno bekstva.

Izračunao sam da se ukupno nakupi preko 4.5km tunelâ. Imam i mostove, dva u gradu i tri u kanjonu, pa nazad isto toliko. Zanimljiv je i osećaj dok trčim. Tokom prvih i poslednjih 5km dok sam najbliži gradu, nekako se osećam sigurnije jer sam tuda puno puta već prošao. Onaj udaljeniji deo, on je strava i užas. Tuneli su duži, i zbijeniji. Taman izađeš iz jednog i par minuta se prilagodiš dnevnom svetlu kad paf - opet u crni najcrnji mrak.

U odlasku sam bio smireniji jer sam pošao iz grada neposredno nakon prolaska voza. Doduše nisam ga čuo ni video jer sam kasnio 5 minuta, pa je mogao i on kasniti i negde me iznenaditi. U povratku pak, negde nakon par km trebao je da naiđe voz koji ide prema moru. Dakle spreda, od grada. I nema ga i nema ga. Plan je bio da se mimoiđemo na jedinoj žel. stanici gde postoje dva koloseka i nešto šireg prostora. Jok. Prošao sam dalje, ušao u prvi tunel, pa preko prvog mosta i odmah u drugi tunel... I TAKO SVE DO KRAJA!

Uopšte nije naišao, dakle kasnio je dobrih 40 minuta! A ja, kao na iglama, pod pritiskom kao da sam na nekom testu za prijem u Legiju Stranaca. Pa korov pa krivine pa jak vetar huči preko četinara kao da će voz naići iza svake krivine. Pa buk vodopada kod velike brane, sve tutnji a voza nigde. Kad sam izašao iz poslednjeg tunela odahnuo sam da se čulo do neba. Nek se nose svi vozovi i redovi vožnje. Bolje bi bilo da ništa nisam ni tražio na internetu, trčao bih kao tele u magli, i ništa. Kao i svaki drugi put.

Lampu sam bio toliko stegao preko kačketa da mi se urezala u čelo, i nju sam odmah skinuo i nosio je u ruci zadnja 2 kilometra. Nisam osećao ni zamor u nogama iako je više nego "lomatanje" trčati dva sata po onom krupnom oštrom kamenju. Na mestima je bilo i vlažno, ne treba ni naglašavati kako je klizavo kad se mast sa pruge pomeša sa mahovinom i blatom, kao ulje. Još mi se od korova neko trnje podvuklo između jezika od patike i čarape pa bode li me bode, a ja imam nula sekundi za zastajanje jer u najbržem scenariju stižem kući 10 minuta pred polazak na posao. Treba se istuširati rehidrirati presvući trči tamo trči ovamo kao u zoni tranzicije na sprint triatlonu.

Imam desetak slika koje sam sve napravio u povratku dok sam čekao da se sretnem sa famoznim voz-duhom, jer bi kao bilo cool imati i tu fotku. A i telefon sam prvi put izvadio iz neke mikro-torbice tek na okretu, da bih uporedio podatke sa Polara i sa Strave. Strava je dosta ispravila krivine i ukrala mi od dužine dok je Polar na osnovu nekog meni nepoznatog algoritma odlično pratio kilometre koji su se uklapali prema vremenu koje je prolazilo. Otprilike sam po dnevnom svetlu trčao oko 5'30'' a kroz tunele oko 6'/km. Bliže gradu sam trčao brže jer pruga nije u katastrofalnom nego "samo" u lošem stanju, pa se na mestima može mazati i po 5'20''/km što nakon onog horrora deluje kao autoput. Imam negde na blogu dugačak zapis sa poslednjeg halfa prugom kada sam istrčao rekord staze, verovatno 2016-te, no sad je već 22:47 i vreme je da se pajki a ne za statističko ludilo.

radule

Sa idejom da treba iskoristiti nekoliko neočekivanih (hvala!) toplih dana pred kraj godine za biciklu, juče sam zapucao do jednog od uobičajenih odredišta. Biće dana za trčanje, ipak zima praktično još nije ni počela. Računam ako je neka budala opet ostavila neke kučiće ili mačiće "višta" pored puta, da ih nahranim za Doček. Sreća u nesreći je da sam našao samo jednog. Obzirom da se selo zove Raduša, nazvao sam ga Radule.

Danas sam opremljen rancem otišao po malog gospodina i doneo ga u grad. Juče sam na 15kg teškom MTB-u sa kramponkama napravio 23 prosek na 49km, preko 750m uspona. Danas sam sa praznim rancem na tamo i punim u povratku (otpadoše leđa!) napravio 23.5 prosek što će reći da se dobrobiti jučerašnjeg treninga već primećuju :-)

Šalu na stranu, juče sam verovatno još uvek osećao posledice zamora od one kombinacije Dužina + Planinska Trka u petak i subotu, pa sam stalno vrteo "sitne" prenose na bicikli, a danas sam vozio, da kažem "normalno". Onako kao što pravi biciklista vozi, sa potrebnom dozom snage da se ista ne nadoknađuje brzim okretanjem. Zadovoljan.

Još sutra je najavljeno lepo vreme ali kako se približava Nova Godina dani na poslu su sve natrpaniji pa ću sre-čet-pet imati nešto manje vremena za jurišanje. Ako svane toplije jutro možda se opet zaletim negde biciklom, obzirom da je za četvrtak najavljena kiša pa mi trčanje u svakom slučaju "ne gine". Šta mi onda gine ako mi trčanje ne gine?

Spremam se da izbacim jedan podatak, samo evo par sekundi da otvorim Excel...

2934 je broj kilometara pretrčanih u 2017-oj!
Dakle fali mi 66 do 3000km, a uopšte nisam siguran da ću se baktati oko toga. Tačnije, postoje dve mogućnosti. Da kažem "baš me briga", otrčim koliko mi se i ako mi se bude trčalo, i da samo upišem broj, a postoji i mogućnost da se tamo zadnja dva dana naložim pa da otrčim nešto, negde, nemam pojma, u smislu i cilju zaokruživanja. Kao neki "Izazov".

Ono što je u svemu tome pušaona je što tako završiš efektno toreadorski staru godinu i u Novu uđeš kao govno. Zar nije bolje lepo se odmoriti i prvog januara dok cela zemlja spava do 14h fino odeš na neki epohalan trening i tako započneš novu godinu udarnički, umesto pokojnički? Zanimljiva tema za razmišljanje. Ali kao što rekoh, zavisno od umora na poslu i zbog posla, sve će biti stvar inspiracije. Koliko znam trka u Beogradu 31.12. u podne se više ne održava zbog smrti jednog od ljudi koji su je organizovali, tako da je i ta varijanta propala. Vidim da postoji nekoliko trkačkih "evenata" u subotu ali nama je subota najradniji mogući dan pa te događaje ni ne pratim.

gaćice

Astigmatizam je nepravilnost rožnjače zbog koje tačkicu vidimo kao crticu. Kad ne nosim naočari onda (sa daljine veće od 50cm) na monitoru tačku vidim kao malecki zarez, a zarez vidim kao malo podužu zapetu. Više-manje. Eto objašnjenja zašto teško prihvatam tačke u životu. Pretvaram ih u zapete. 

Još sam u mislima u tamo nekoj 2008-oj recimo, kada su mi neki ljudi pričali kako im dan krene naopako ako ujutru uz kavicu nemaju moj novi blog. Onda ja zapnem čak i kad mi se ne piše naročito, jer ipak je to velika odgovornost ako nekim poznanicima zbog mene dan može početi bolje ili lošije. I prođe neki treći dan toliko natrpan da se tek sutra setim da ništa nisam napisao, pa brže-bolje u 6 ujutru natipkam nešto tek da nikog ne izneverim. 

Eh, to su bila vremena - reče neki tamo solunac. Kada su ljudi bili povezani sa drugim ljudima. Danas kao da čoveku ne postoji Neko poseban. Prijatelj više nema ime i oblik. Prijatelj je svako ko je tog trenutka online. Lajkovaćemo ono što je na raspolaganju. Nedostajanje je izumrlo. Život se sveo na slučajne zamene, koje su uzgred budi rečeno sve manje zanimljive, sve manje lepe, sve manje pametne, i sve manje inspirativne. 

Ako često skokneš da vidiš šta ima novo i obično zaključiš "opet ništa", da li se tešiš da je sve to vredno zbog par bisera nedeljno? Ako unapred znaš u kojim ćeš izlozima videti biser, zašto svakog dana traćiš sate i sate na razgledanje deponije? Internet je postao najobičniji virus koji ovisnicima iz godine u godinu snižava kriterijume vrednosti. 

Kad-tad pašćeš toliko nisko da ćeš stisnuti i na reklamu sa strane, jer u sredini (zbog koje si došao) nema ništa interesantnije. Stisnućeš i na idiotski naslov neke kao bajagi "vesti". SKANDALOZNO! JEZIVO! Svaki taj borbeni poklič marketinških sektaša ti govori - pusti prijatelje, porodicu, ma pusti i samog sebe, dođi kod mene. 

Došlo je doba u kojem zaista postoji "hleb bez motike". Manipulatorima taj hleb kupuju svi koji nemaju bolju ideju kako da potroše svoje vreme nego na - bacanje! Pa klikću levo i desno. Ubijaju vreme. Kakav divan izraz. 

No ako ćemo pošteno, uvek je bilo ljudi koji su "ubijali vreme". Paaa, onda je možda ovako i bolje. Bar neka neko od toga ima koristi. Pisao bih još ali mi u vrhu ekrana trepće ljubičastim slovima "HTELA JE SAMO DA SE POČEŠE I NEĆETE VEROVATI ŠTA JE NAPIPALA U GAĆICAMA!!!!!". Kladim se da je buva, ali moram da proverim.

čuda

Plan je (kao i uvek bio skroz drukčiji od onoga što se dogodilo).
Plan je (da počnem rečenicu opet) bio da u petak završim trkačku "radnu nedelju" jer smo na poslu trebali da imamo radnu subotu kao i uvek pred Novu Godinu.
Zato sam kao što je već poznato u petak otišao na trčanje od 38km iako sam pre toga svakog dana trčao po sat i po - dva.
Jutros je došlo do nekog tumbanja termina na poslu i negde oko 8h30 je ispalo da će biti neradna subota.

Već neko vreme sam imao u vidu planinsku trk(ic)u na Košutnjaku no nisam je baš nešto uzimao za ozbiljno upravo zbog tog subotnjeg termina.
Jutros je pak postalo najvažnije ono drugo, a to je da je start trke tek u 11h30.
Dakle bilo bi dovoljno krenuti i negde iza 9, da bi se stiglo pre 11 (velike su gužve na putevima) i na vreme uzeo broj. Hmm...

Bum tras natrpao sam jedne druge patike par gaća par dukserica sat HR traku pet pari čarapa tri različite podmajice (underwear) i nekoliko različitih debljina helanki, da se nađe. Kad ne znaš šta poneti, ponesi sve.

Imao sam puno bolje patike za trčanje ovako kratkog krosa (*) no nokti su mi malo porasli a nisam imao vremena za detaljan pedikir pa sam probrao šta mi je pola broja veće i to poneo. Na kraju sam trčao u Cascadia koje su više nego preteške ali koga briga, bitni su njihovi duboki žljebovi jer je staza bila pola lišće pola blato.

(*) U propozicijama nije bilo precizno naznačeno da seniori trče 12km a juniori + mlađi srednji i stariji veterani 6km. Tačnije svako se mogao prijaviti na dva kruga, ali kao senior, bez posebnog proglašenja. Navedene kategorije su bile samo pobrojane ali nije bilo proglašenja svih kategorija na obe dužine već seniori na 2 kruga a svi ostali na jednom.

Sad se tu preklapaju tehnički i taktički aspekt, i suprotno mojoj ideji da ću "naravno ići na 2 kruga" oba ta aspekta su se spojila u samo jedan zaključak.
Tehnički mi nije važno da li će biti proglašenja, da li ću uzeti medalju u kategoriji, jedino mi je bilo važno da ne preteram sa ambicijama naspram ovih umornih nogu.
Nekom sumanutom logikom sam bez previše razmišljanja smatrao da je lakše trčati 12km u lakšem Tempu, nego 6km u nekom zahtevnom Tempu.

Taktički pak, noge možeš naterati na veći napor samo jakom motivacijom, bilo da se radi o 6km ili 12km. A koju bih motivaciju imao dok trčim drugi krug kao recimo 10-ti ukupno, i to verovatno skroz sâm na stazi? Da postoji samo jedna trka naravno da bih se "trkao" i protiv svakog senora i juniora, pa dvadesetak sam ih već isprolazio između prvog i trećeg kilometra. No ovako bi ispalo da drugi kupe kajmak a ja se džabe trkam protiv vazduha.

Da se zadržim kod taktike.
Iako sam malo "zaspao" na startu preticanje nije bilo baš nemoguće, pa iako su se svi držali dve spoljne ivice staze a ja morao da pretičem po sredini gde je blato do gležnjeva, nisam se zbog toga nešto baš strašno dodatno potrošio.

U drugom kilometru se sa single-(i-po)-track-a prešlo na trčanje po celoj širini šume pa si mogao da biraš između najkraće i najmanje blatnjave putanje.

U trećem kilometru je uz nešto prepreka i par dubokih jazova u terenu ipak bilo dosta prostora za odmor. Obzirom da je ispred mene na 50m trčala manja grupica a da se iza sve raspalo i rasulo, već tada sam znao da do kraja neću doživeti neke epske dvoboje. Rastrči nizbrdo, opusti ruke zavali ramena odmori leđa iskoristi gravitaciju i skoncentriši se da što manje proklizavaš jer to pojede više snage od svega drugog.

Čim sam ugledao uspon odmah sam znao da tu od trčanja neće biti ništa. Da juče nisam išao na dužinu od tri i po sata i ujedno nekim glupavim previdom 80% od svega toga pretrčao po asfaltu u teškim trail patikama, verovatno bih ustrčao sve. Na kraju krajeva to je ukupno samo jedan kilometar. No po ovoj blatnjavoj podlozi koja je prekrivena mokrim lišćem (jučerašnji sneg se otopio tek ujutru pred start) mogao sam jedino da uzhodam sa šakama na kolenima uz sve te ljigave nagibe od 15% naviše, i da sačuvam snagu da bih potrčao na ravnijim delovima. Tu sam na prvom drugom i trećem kratkom hodajućem segmentu od 50-ak metara prestigao jednog po jednog sve iz one grupice koju sam pratio.

Na samom vrhu je pak mene dostigao kolega koji cele godine ima bolja vremena na polumaratonu i bio sam ubeđen da ćemo biti prvi (on) i drugi (ja) u kategoriji koje su bile po 10 god. široke, no ispostavilo se da je okruglo za kategoriju mlađi. Svejedno mi se uopšte nije finiširalo pa sam zadnji kilometar blago nizbrdo već počeo da "odahnjujem" zadovoljan učinkom. Nema apsolutno nikakve šanse da bih kod kuće na blatnjavoj stazi kroz šumu napravio prosek 4'50''/km. A 12km bi mi sigurno bilo više od potrebnog za zadovoljstvo, jer sam na trku došao na "staklenim nogama".

Uz sve ovo ne smem zaboraviti da tek (i upravo) sutra proslavljam 90 dana od preloma, pa sam sve nizbrdice morao da trčim jako oprezno jer nikakvo tumbanje nije smelo doći u obzir. To je posebno teško palo meni koji sam navikao da svuda slećem naglavačke, padam i ustajem kao neka neuništiva buba, i po pravilu dolazim u cilj odran i krvav.

"Trči oprezno" je za mene uvek bio oksimoron.

Pored sve te silne taktike ispalo je da smo najviše nagrabusili upravo tehnički!
Trku sam završio do podne, a kući smo krenuli tek iza 14h jer je sređivanje rezultata trajalo unedogled pa sam zadnjih pola sata kad se naoblačilo drhtao na vetru kao prut. Zato je sve do kuće grejanje u kolima radilo do daske, a ja sam vozio ovako kao na slici u dva duksa i vetrovci.

ne znam

Ne znam. Sve mogu i ništa ne mogu. Ovisno radi li se o svetu mašte ili stvarnom svetu. Tako mi je lepo bilo danas tokom poslednjih 14km trčanja. Zamišljao sam da završavam (Il) Passatore i kako mi uopšte nije tako strašno teško trčati tih zadnjih 15-ak km, iako sam do tog trenutka trčao samo 2.5 sata a ne 8-9 sati koliko bi mi u Italiji zaista i trebalo. A dobro. Neke stvari je bolje uraditi makar u mašti, nego nikako.

Pretprošle godine sam mislio da ću sigurno otići. Trčao sam na proleće dužine od 55-60km u planinama i uvek sam držao prosek veći od 10 km/h. A na svakoj sam imao uspona čak i više nego što ukupno ima na Passatore-u. Onda je došao drugi deo proleća i "setio" sam se da mi je vrućina uvek bila veći neprijatelj od planina. Sve je to lepo kad ti otrčiš prvih 50km do najviše tačke između 3 popodne i 8 uveče, a kad odjednom zahladni i padne noć (koju na trčanju mrzim iz dna duše) dok se istovremeno stomak pretvori u veliko bure puno proliva od popodnevne dehidracije, e to je otprilike sve što mi na trčanju ne treba, pa spojeno na jednom mestu.

Tako da sam na vreme odustao. Rekoh bolje je to malo isprobati pa videti kako izgleda tu kod kuće, pre nego što zapucam na put od 1500km. No nikad nisam zaista ni isprobao kako izgleda trčati više od 3-4 sata po vrućini. U svom tom nećkanju će život proći i ta ultra će postati samo još jedna na podugačkom spisku stvari koje nikada nisam uradio.

I kao i uvek, kad od nečeg odustaneš tek onda počne posebno da te kopka i žulja i svrbi. Pa u krug. Dok se nalazim u ovakvoj fazi koju odlikuje puno kilometara i nula problema sa hardverom, po pravilu se uključe te fantazije tipa šta bi bilo kad bi bilo i da li bih mogao i koliko bih mogao i kako bi to sve izgledalo. Ako nisam kukavica, a ne bi mi prijalo da se ispostavi da jesam, mogao bih i da pokušam da otrčim nešto "malo duže". Pa da ga polako prilagođavam vremenskim uslovima kako godina protiče.

Jer puno je manja razlika između istrčane VELIKE dužine u martu aprilu i maju, nego između treningića od 3-4 sata tokom zime i odjednom PAFFF trčanja od 10 sati u leto. Kad malo razmisliš, 90% bolova i grčeva se nalazi upravo u tom prelasku, a završetak je samo kruna teškog rada. Valjda je zato lakše fantazirati nego trenirati. S druge strane, znam i neke koji su više nego štreberski odradili sve moguće NAJdužine tokom proleća pa se opet usrali na nekoj letnjoj ultri. Ako mi je neka uteha, među svim mogućim pravilima važi i ono da nema pravila.

šta daju minus i plus?

U svetu bez plana i reda se obično taj nedostatak zakona isplati kroz neočekivane i ničim izazvane talase euforije i depresije. Nakon treninga "za čistu desetku" bi čak i oni okoreli anti-plan-ovci sebe verovatno počastili danom odmora i nekom rekreativnom bahanalijicom, no "nezasita moja ćud oće samo još pa još" ili kako već glasi taj stih, ne želim da guglam i činjenicama obezvredim poštovanje spram svoje memorije i intuicije.

Prvi dan anti-odmora sam zapucao na neki trening tipa "priprema-pozor-sad". Imao sam minutne (30-30-20, 40-20-20, ili već prema inspiraciji) i kilometarske mogućnosti za progresiju lagani->srednji->jači tempo. Bio je jak vetar i već uobičajenih +2° pa nisam znao gde će me tačno opaliti i sa koje strane. Strčao sam čitavih 10-ak metara nadmorske u prvih 7km a to je sa vetrinom u leđa delovalo kao ugodno prolećno trčkaranje gde umalo ne zaspiš na brzini od 12 km/h. Nakon okreta sam se na nekim manjim putevima oprostio od gluteusa i duše dok se nisam vratio prema gradu, a brzina je porasla za neverovatnih 1 km/h. Rekao bi čovek da ću duplo ubrzati a jedva da sam korake produžio za 5cm i malo zavrteo kadencu. Zadnji deo naravno nije imao prostora za dodatnu progresiju pa sam samo dotrčao do kuće, a priprema-pozor-sad! se pretvorilo u priprema-pozor-dečkoajdeoladi.

Bez obzira na delimični fijasko čak je i takav trening dodat na onaj prethodni ostavio predivne utiske na moje nogice naviknute na penzionersko džogingovanje. Kad sam noćas ustao na pišanje (pivo i po je ipak bilo previše rehidracije) hodao sam kao šestar zbog zatezanja u listovima. Koja sam ja komedija od rekreativca kad sam u periodu oporavka od preloma istrčao dva maratona bez ikakvih posledica, a oćopavio od dva jača tempo-trčanja? Koliko sam "dobro" bio pripremljen za te maratone bespotrebno je analizirati, dokazi su brutalno & sirovo očigledni.

Zato od današnjeg dana nisam očekivao puno. Sve jednom dođe na naplatu, a naročito ono što se podrazumevalo. Srećom satnica mi je bila takva da tokom prvog dela dana nisam ni mogao da razmišljam o trčanju. Na poslu je "legla" još jedna kafa i to veća i to jača i to crnja od najcrnje, što je uz pola crne čokolade donelo hmmmm... da li crno i crno daju belo? Da! Pored puta je svuda bilo snega! Ali srećom na asfaltu ne. Negde mokro negde vlažno a negde čak i suvo.

Ideja je bila da trčim kraće od onog broja "smučilo mi se". Trebalo je samo pogoditi koji je taj broj i u tom trenutku već biti kod kuće, a ne na nekom brdu 13km udaljenom. Nisam mogao znati da će današnji dan biti suprotan jučerašnjem, i da će "trčkaraj trčkaraj trčkaraj" da se izrodi u "priprema pozor gas!". No eto. Ko ne veruje u čuda, neće mu se ni dogoditi. 

Ovaj put sam umesto ka istoku krenuo ka zapadu pa sam odmah imao čast da se sretnem sa vetrom. A i umesto blago nizvodno morao sam uzvodno, jer reke u tom smeru protiču kroz grad. Stavio sam da mi se pokazuje prosek LAP-a pa je nakon kilometra bio negde oko 6'00'' zbog semafora, pešačkih, pretrčavanja ulice, i uopšte startne tromosti, a onda je krenulo da silazi ka 5'50'' pa prema 5'45''. Uohooo ovo je već odlično. Trčao sam lenjo, odmarajuće, bez ikakve namere da nogama grabim jače ili da ih vrtim živahnije. Pustio sam ih da se same okreću, pa koliko im se dâ. 

Nakon 9km sam okrenuo na jedan mali trokut koji makadamom preko brdašceta pređe sa jednog puta na drugi. Tih srednjih 3.5 km uopšte nisam bio svestan ni napora ni vremena koje prolazi jer sam morao da se usredsredim na podlogu i na vreme razaznam zaleđenu zemlju od one malo mekše. Kad sam sišao na taj drugi asfalt ostalo mi je opet 9km do kuće. A to je put na kojem uvek radim promene, deonice, strukturisane fartleke. Obzirom da sam sa okvirno zamišljenih sat i po već opasno odlutao spram dva sata trčanja, pretilo je da zakasnim na posao pa sam morao da "smislim nešto".

Svako duže ubrzanje bi se pretvorilo u tempo trčanje od kojeg sam upravo trebao da se odmorim, pa sam bez previše razmišljanja odabrao stotke. Izbor je ionako bio jako uzan, između stotki stotki i stotki. Pet kilometara od 100/100 brzo/lagano je proletelo bez muke jer sam imao i vetar u leđa. Umorne noge su bile na svom terenu i pomognute nežnim spustom ("nizvodno") i vetrom nizale kilometre ispod 4''30''. Fe-no-me-nal-no. Još poslednja 4km rastrčavanja kroz grad i to je bilo sve. 

Dakle napravio sam dva po učinku jako slična treninga, prvi u danu kad sam bio jako motivisan i pun veselih hormona, a drugi u danu koji je počeo kao totalni off zbog nakupljenog zamora. Studio?

bajka

Zašto ne bismo bili ona neka, već poluzaboravljena, najbolja verzija sebe? Šta je najbolje za nas? Ono što kaže medicina, politika, psihologija, ono što nam najviše prija bez obzira na sve nauke? Jednom smo imali ovakvu "maratonsku" fazu i u biciklizmu. Vozili smo stotine i stotine kilometara, privremeno zaboravivši na kratke hronometre, uzletanje uz brda, sprinteve. Došla je prva trka i sve žene su onako nabrijano poletele sa punim gasom a Lola se nekako za njima šlepala dok nije ostala pozadi sa slabijima.

Posle trke, trener je upitao
- Jel vi ovako i trenirate, kad ona ovako vozi?
- Kako??? - upitao sam zbunjeno
- Pa "peške"!?
Tu mi je sinulo. Peške na treningu = peške na trci. Drukčije je bilo dok su treninzi bili "na juriš", sa juniorima, drž ne daj, povuci potegni, skoči iz grupe ili ulovi begunca. Desetine raznih intenziteta promenjenih u samo par kilometara pa jovo nanovo. To te bogme pripremi za najnervozniju moguću trku, uvek imaš pravi odgovor.

Zahvaljujući internetu koji nas navodno čini pametnijim osobama i svesnim svih propusta koje možemo napraviti, jednom sam čitao o tome kako tempo trčanje i uopšte svaki trening iznad aerobnog praga (70% od maksimalnog pulsa) značajno doprinosi otvrdnjavanju arterija i kasnijim velikim problemima sa kardiovaskularnim aparatom.

Za razliku od bicikle gde puko sedenje na sedištu ne pomaže ničemu osim pojavi ojeda na najgorim mestima, na trčanju je dosta ublaženiji taj koncept "junk miles". Na bicikli možeš doslovno baciti dane mesece i godine ako se samo tako vozikaš u prazno i na svaki minut pet puta okreneš pedale, dok na trčanju čak i ono najsporije truptanje nečemu služi. Tehniku ćeš skroz uništiti, aerobno ćeš se iz zeca pretvoriti u kornjaču, ali ćeš barem moći ono što "treniraš" a to je da tako trupćeš od jutra do mraka bez potrebe za čestim i dužim zastajanjima.

I ušuškan u ta duga tumaranja nisam ni primetio da godine prolaze i prolaze, i da sam iz godine u godinu sporiji kao da ih u svakoj prođe po pet. Ako bi mi se posrećilo da do jeseni ništa novo ne polomim, i da ne upropastim zdravlje nečim drugim, baš bi me zanimalo za koliko bih mogao da otrčim jedan običan ravan maraton po ugodnom (za mene) mlakom vremenu. Nije tako daleko bila 2013-ta kad sam u Podgorici završio ispod 2h56' što uopšte nije tako strašno loš rezultat.

Danas sam zaboravio na otvrdnjavanje arterija i visok tlak u starosti, rekao what the heck i izleteo u brda. To što sam juče trčao neke tempo-deonice mi je izgleda više poslužilo kao neki podražaj nego što sam ga osećao u vidu nekog zamora. Nemam na šta da se požalim.

Nisam krenuo baš kao iz topa ispaljen što se vidi po kadenci kojoj je trebalo nekih 2km da iz lenje joggerske pređe blizu 90 rpm. Onda su krenula brda a moj cilj je bio u nekoj neodređenoj tački ka planinama, gde god sat pokaže 10.5km. Kad se na tu stranu popnem na 520m nadmorske dođem iznad dva čuvena manastira a danas je kao za inat bio Sveti Nikola po zastarelom kalendaru domaćih popova pa sam imao barem 10x veću publiku od planirane. Sve što ima i nema džip je zapucalo u planine da se pomoli na što većoj nadmorskoj, valjda jer su tako najbliži bogu.

Česma je bila zaleđena što me je jako razočaralo jer mi je baš falilo malo vode na okretu, no ne mogu reći da sam zbog toga imao neke silne probleme u povratku. Okrenuo sam na 57' a obzirom da sam se vratio za 1h45 ispada da sam se vratio za 48'. Staza nije baš uzbrdo sa povratkom nizbrdo, nego ima nekoliko lepih "začina" u oba pravca, tako da se nakupilo puno više uspona od razlike između polazne tačke i okreta.

Nekako sam imao u glavi da bi Onaj Stari Ja kao od šale napravio prosek od 12km/h i nekako mi je bilo baš stalo da u tome uspem. Polar i Strava su se složili da je prosek 4'57''/km. Od svih manjih problemčića možda mi je najveći bio što su mi helanke polako klizile nizbrdo pa sam imao osećaj zatezanja po butinama dok ih ne povučem nazad ka struku. Nije baš dobro kad su knap, jer je noga oblika korneta i pri trčanju nizbrdo od potresa tih udaraca o tlo pantalone se srozavaju sa svakim korakom.

Pred kraj mi se i kačket natopio i znoj je (opet na +2° kao i juče) počeo sa ruba da mi kaplje po naočarama pa sam morao da ga upijam rukavicama. Ni treći odnosno 19-ti kilometar po kockama mi nije bio naročito otežavajući iako se klizalo više nego po asfaltu. Prvi dani snega su u napravili kombinaciju prljavštine na putevima, voda preko nešto ulja i nešto blata, i u nekoliko navrata sam osetio ono pravo proklizavanje. Asics Noosa Tri imaju đon od malo plastičnije gume koja deluje dosta "oštra" po suvom, no za ove ljigave asfalte su bolje neke (što bi u F1 rekli) ultra soft gume.

I eto. Šta da vam kažem. Bio sam opet onaj stari Ja, makar na jedan dan. I bilo mi je lepo. Treba biti zahvalan genima ili već čemu logičnijem, jer na ovakvoj stazi (+550m -550m) vrlo ograničen broj rekreativaca u punoj snazi i mladosti može da istrči trening-polumaraton ispod 1h45, dok veterane možeš na prste da prebrojiš. Da, uvek može bolje. Ali treba naučiti da ponekad budeš zadovoljan i onim-do-najboljeg. Zavidim onome ko je svakog dana svog života popravio Lični. Ako takav postoji.

priče

Jedna me stvar ovih dana, kako da kažem, proganja. Sad ću zvučati kao 19-godišnjak kome je prvi put došlo da razmišlja o nekim velikim strašnim stvarima. Sve mi to znamo i sve se to podrazumeva ako si pametan i neispranog mozga, no opet, svaki put kad ti te stvari o životu i smrti padnu na pamet imaš osećaj kao da je prvi put.

Sećam se kad smo pričali sa kolegama biciklistima koji su imali baš onako užasne nezgode. Jedan je nizbrdo preticao auto i nije stigao da završi preticanje do kraja pravca pa je u desnoj krivini "produžio" pravo i sleteo s puta te udario svom silinom u drvo. Tog drveta tamo više nema, krivinu još uvek zovemo po njemu (iako se on odselio), i svi zajedno se na taj dan setimo incidenta kao njegovog "drugog rođendana".

Drugi drug je vozio trku i nekim čudom je iz suprotnog pravca naišao motociklista koji nije bio svestan da je put zatvoren, pa je punom brzinom uleteo u grupu. Ovaj drug se samo seća da je video nešto poput rakete kako ide pravo prema njemu i sve što je u deliću sekunde uspeo bilo je da pokuša da glavom i grudima napravi neko malo zakretanje i izvlačenje sa te putanje. Svejedno se u bolnici probudio sav polomljen.

No ono što je obojici zajedničko je 1) da su se u nekom trenutku setili tog svog poslednjeg trenutka, događaja, i 2) da su nakon toga to sećanje mogli i imali kome da prepričaju.

Treći pak kolega, koji je nakon završetka Trke kroz Srbiju na Kopaoniku pre 20-ak godina krenuo da se sa još par drugova iz reprezentacije "za svoju dušu" spusti sa Kopaonika u podnožje, nije imao tu priliku. Sličan spust kao i ovaj naš lokalni, nešto bolja asfaltna podloga i puno duži pravac, pa pretpostavljam i veća brzina. Opet desna krivina, i u njoj sa unutrašnje strane spomenik krajputaš.

Možda mu je neki auto zasmetao, možda mu je točak proklizao, možda mu se guma probušila kao i Loli kada je bez mogućnosti upravljanja sletela u potok i polomila plećku. Tu priču nećemo saznati, niti je on mogao da je se seća. Dogodio mu se taj "poslednji trenutak treninga", no nakon njega ga niko nije probudio iz nesvesti kao mene na bankini ili nekog drugog u kombiju hitne. Kraj.

Prilikom prvog pada u februaru nisam ni gubio svest. Samo sam preleteo preko kučeta koje mi se bacilo pod prednji točak, drljao sam po hrapavom asfaltu dok mi je kroz glavu kao neonska reklama svetlela samo ta jedna misao NE OPEEEETTTT (i podnaslov "jebem ti kuče-idiota"!). Da sam jače udario glavom došlo bi do prekida filma i ponovne uspostave svesti malo kasnije pa bih se onda "setio" kako sam pao, no sve je teklo u kontinuitetu. Zato je više i bolelo, naravno.

Koliko ljudi je slično završilo? Koliko urođenika je u šipražju začulo šuštanje i kad se onako gologuz okrenuo i video tigra jedino je mogao da pomisli "oh ne". I to je sve. Taj nikada nikome nije mogao da ispriča šta mu se dogodilo, kako je izgledao njegov poslednji trenutak lova. Niti je u mogućnosti da ga se seća. Kraj je tu zaista kraj. Bez tri tačke.

Sličnom riziku smo izloženi svakog dana. Nema tog puta na kojem neka budala ne može da iz suprotnog pravca odjednom izleti iz kolone i krene u preticanje direktno prema meni dok ja vozim svojom trakom. Dok razrogačiš oči i stigneš da uzvikneš (ili samo pomisliš) ŠTA RADIŠ IDIOTE, ako je 70m daleko možda mu i ablenduješ, ako je 20m možda pokušaš da skreneš a možda je desno neki branik pa nemaš gde ni da pobegneš. Pri 72 km/h putujemo 20 m/s, ako neko ide stotinak km/h on će u istoj sekundi preći 30-ak metara. Dakle ako neko iz kolone izađe na čitavih 100m udaljenosti, pri ovakvim brzinama je za manje od 2 sekunde već sve gotovo. Nije to isto kao kad ti se u padobranu nešto zaglavi pa imaš minut fore da čačkaš i prepipavaš gde je zapelo. Mada ni ovo poslednje nije naročito prijatno.

Tako su mene pitali šta se dogodilo, ja sam rekao da su bili radovi na putu i da sam išao jako sporo nizbrdo a ionako nigde nisam žurio i jedino mi je bilo važno da se vratim kući na vreme (zbog posla) i čitav (zbog polumaratona u Varaždinu na koji smo trebali da otputujemo sutradan). Prošao sam pored neke kuće i pogledao u dvorište u kojem je nekad bio vezan pas, i sećam se da sam se zapitao da li još uvek imaju kuče. Često je lajao, bio je vezan. Kako je odatle došlo do toga da ležim bez svesti na putu 50m niže, ostala je misterija.

A šta ćemo sa svima onima koji su otišli lišeni mogućnosti da se sećaju i da ispričaju detalje tog poslednjeg trenutka (nezgode)? Koliko ljudi je ubijeno greškom? Pritrče čoveku s leđa i opale pištoljem da bi minut kasnije shvatili da kod sebe nije imao gotovine. Uhvatiš se za grudi zbog jakog bola a pre minut su svi ukućani negde otišli i nemaš kome da vikneš zovi hitnu, možeš samo da prošapućeš "e jbg".

Ali eto, ja sam ipak tu. Doduše nemam ničeg bogzna važnog da se setim i da vam ispričam, osim tog poslednjeg trenutka. Čudan je taj osećaj dok pričaš o nečemu što je jednom bio "poslednji trenutak". Čudan je i onaj drugi trenutak kad se probudiš i shvatiš da se život resetovao i ipak nastavio.

21 (17)

ukratko
plan je bio 21 a otrčao sam 17km
što je najmanje bitno
važnije je da je efektivni deo treninga ispunjen sa 2/3

zamislio sam trčanje isprekidanog Tempa tako da na svakih 800m otrčim 200m lagano
3km zagrevanja + 15km trening + 3km kroz grad nazad kući = 21km

... a ja sam otrčao ta prva 3km, pa 5km od 800/200m i onda mi se nekako učinilo da će mi svih 15km biti previše, a i bio sam iznenađujuće žedan...

onda sam promenio plan
obzirom da 300m kasnije imam česmu pored puta, nakon prvih 5km tog "programiranog fartleka" ću ubaciti 1km laganog trčanja, usput zastati da se napijem vode, i otrčati nazad istim putem 5km treninga + 3km kroz grad

rečeno-učinjeno, s tim da sam u povratku trčao dosta jače kao što će se videti kad u blog dodam i sliku (javljam se sa telefona u poslednjim minutima pred spavanje)

pod "jače" ne mislim na brzine koje su bile jako neregularne jer je bilo veoma vetrovito u odlasku, a staza je vrlo neravna jer se trči preko 2.5 kupsera i nazad, nego na osećaj naprezanja i odgovarajući puls

kad sam sabrao svih deset 800-tki prosek mi je izašao na 3'16'' što bi bilo sasvim OK i za pravi Yasso trening u ovo doba godine na +2° u vetrovci i odmah u danu nakon 21km Tempića (juče), a ovo je do pola bilo u slabijem tempu a od pola u recimo yasso režimu, po valovitoj stazi, sa odmorom od 200m umesto 400m

retko ćete od mene čuti da sam zadovoljan a naročito nakon samo 66% ispunjenog plana. ali zima je tek počela pa ako sam brzopleto i ubacio jedan prolećni trening možda je bolje da je ovako ispalo, da se upoznam sa više raznih intenziteta odjednom :-)

zbog povećanog posla ću sve do nove godine moći da trčim samo jednom dnevno, a ne mislim ni da ću se vikendima nešto silno razbacivati kilometražom. sledeće subote je brdska trka u Košutnjaku (beogradski park) no zbog kombinacije pomenutog posla i vremenske prognoze šanse su jedva 17% da bismo povikali POKRET!

21

Previše sam pričao, a životni učinak se ne meri plastovima rečenica već koeficijentom pretvorenih reči u delo. A šta ću. Bilo bi lepo reći kako sam nešto naučio pa ću sutra biti mudriji. Kažu da je jutro pametnije od večeri a ja sam kroz svoje jutro projurio pre 25 godina. Sada mi preostaje da kroz glupost večeri tonem sve bezbolnije. Imam i vazelina i masti i wd40. Pa će to samo da klizi. Lako je pametnima, oni mogu vremenom postajati još pametniji, jer imaju temelj na koji mogu nazidati još koji sprat. Mi glupi zauvek ostajemo glupi i tačka.

Juče sam shvatio da mi dva dana sa po samo jednim trčanjem baš i nisu predstavljala neki "odmor". Pa sam uzeo dan odmora od onoga što sam do trenutak ranije smatrao odmorom. Revolucionarno! Otišao sam na neko pešačenje-planinarenje ili bi to beogradske kolege možda rekle "otišao sam na hajk". To baš zvuči ono, kao da si otišao ko zna gde. Bedasto je reći "išao sam po Strmnoj Gori i zaglavljivao se čas u trnju čas u gustom granju". Zna se iz stare narodne čemu služi gusto granje.

Ne znajući koliko sam daleko "dohajkao" uključio sam gugl mape i nakon tričavih deset minuta putem srbijanske 4G "brze mreže" shvatio da sam prešao jedva četvrtinu zamišljene linije do vrha. Kod nas to izgleda funkcioniše po gradaciji 2G = duplo golo, 3G = ..., a 4G = ...? Zamišljam nekog sirotog stranca kojeg je uhvatilo nevreme a on bi da mu se u trenutku učita karta preko 4G mreže i da otrči najkraćim putem ka najbližem putu ili naselju.

Eto čak su i krst povezali sa nebesima, sve preko te čuvene 4G mreže, da i Strmna Gora bude deo sveta.
- Pomozi mi, o Svevišnji, izbavi me odavde! - zavapio bi naš stranac.
- Ne čujem te sinko, nešto nam štuca signal! Okreni nulu!

Elem nakon tog hajka sam se već valjda definitivno odmorio. U nedeljno jutro sneno i mutno, malčice prohladno, u VŽ kačketu Pong-ovom, otisnuo sam se kroz kišicu i povremeno susnežicu. Nakon preskakanja pruge blata i baruština domogao sam se predgrađa odakle me je vetar majka svih vetrova oduvao nizvodno ka istoku. Nogice naizgled nisu ništa radile a tempo se vrteo oko 5'20''/km. Što bi rekli crnogorci: blago zmiji, leži a ide. 

Naravno da je sve to moralo doći na naplatu prilikom povratka, tokom kojeg sam uživao u osećaju akupunkture po licu zahvaljujući kapljicama koje su mi se pod oštrim uglom zabadale u obraze. Zakopčao sam onu plastičnu vreću zvanu šuškavac do grla, i nagazio na gas. Tih 7km efektivnog treninga su u povratku prošli po 5'10'', nakon čega sam se preostali deo kroz grad prebacio u trčkarajući režim, uživajući u postignutom. 

Došao sam kući, pojeo 2 džinovske pomorandže, 2 normalne (iz druge prodavnice), nekoliko mandarina (to je koliko sad vidim sve išlo redosledom "s konja na magarca") pa sam skuvao ovsenu kašu i povrh nje naređao par štangli čokolade za torte, s tim da sam pojeo samo površinski sloj, posle toga sam pojeo jednu čašu pudinga i nešto badema, pa sam iz velike kese muesli-ja vadio lešnike i neko suvo voće, i siguran sam da sam još nešto pojeo ali sam do sada srećom zaboravio inače bi me ubio osećaj krivice pa bih morao na još jedno trčanje. Nakon užine ponosno rekoh sebi - ako ovo nije peemes, ne znam šta je!

hoćeš-nećeš

Nekad se desi da iznenada udarim po trčanju, bicikli, jednom, dvaput, triput, danas, sutra, prekosutra. Kako mi fino ide ovo nabrajanje, muka je zaustaviti se. Juče i danas sam pak više bio u fazonu "nećeš". Ne kao da ja to kažem sebi nego ona viša sila koja određuje sve. Neki to zovu Motivacija, neki Glikemija, neki Hematokrit, a neki "lepša polovina".

Juče sam nakon živahnog jutarnjeg trčanja napokon prelomio i skupio volju da skratim jelku. Imamo dve jelke, jedna se već osušila i obrasla bršljanom a druga je "skoro suva", no ima na par grana sa po nešto malo zelenih iglica. Ona suva je bila visoka nekih 10m pa joj je vetar pre par meseci slomio vrh koji štrči preko kuće i sada je ostalo nekih 7-8m.

Ova malo veća je bila recimo 13m, a sada kad sam je skratio je malo viša od ove manje, negde je na 8 ili 8+ metara. Zvaću je 8+, kao mog zamzunga. Sve grane ispod 6m su bile suve i njih sam odsekao jednu po jednu sa zemlje, tojest sa merdevina koje su stajale na zemlji. Onda sam merdevine vezao na dno ograde od terase, u visini njihovog vrha sam ostavio par metara jelke sa sporednim granama, i iznad toga odsekao sve iznad.

Obzirom da nisam imao nikakvu radnu ni planinarsku opremu, jedino što sam mogao je da dobro vežem merdevine za ogradu od terase, i za samo drvo na vrhu, a ovu žutu gurtnu za šlepanje automobila sam spojio sa ovim cevima na kojima na slici stojim (kuda se penjem na krov), i koristio je prvo kao gelender, a zatim da se na nju malo naslonim dok drugom rukom sečem.

Imam i električnu testeru kojom bi sve išlo nekoliko puta brže no za nju mi trebaju obe ruke a ja nisam imao dobru platformu na kojoj bih stajao. Svo vreme sam morao da se držim jedom rukom za drvo, i da sečem drugom. Srećom imam odličnu malu ručnu testeru koja seče kao laser. U biti i električna testera je to isto samo radi puno brže, dakle rukom nije nemoguće samo je sporije i treba dosta strpljenja.

Nekih metar i po iznad sam vezao drugu gurtnu i bacio je na krov, pa kad sam presekao 80% debljine stabla popeo sam se na krov i jako povukao, tako da se sav taj vrh slomio u željenom pravcu i pao na krov. Obzirom da je i taj "mali" vrh imao preko 5m onda sam na krovu nastavio da sa njega sečem granu po granu i bacam na zemlju, a na kraju sam i samo stablo presekao na 4 dela po metar - metar i po, i spustio ih užetom tih 7m, na koliko je oluk iznad dvorišta. Nisam mogao da bacim da ne bih razlupao beton dole, jer metar drveta od pedalj prečnika nije baš lagan kao perce, ko god se ikada grejao na drva zna o čemu pričam.

Elem nakon te operacije i čišćenja svog krša je već bio pao mrak pa sam samo odveo psa u šetnju i to je bilo sve za juče, jutarnjih 16km i fizikalisanje. Jutros sam naravno bio sav "polomljen" pa sam samo otrčao laganih 12km nakon kojih sam odmah znao da bi pokušaj još jednog trčanja večeras bio samoubistven.

Kao što rekoh na početku, nekad uradiš više od planiranog, a sad je ispalo da sam evo dva dana trčao "samo" po jednom i "samo" 16km + 12km, što mnogima verovatno nije "SAMO" ali eto, kad navikneš na više onda na iste stvari gledaš skroz drukčije. Zato ću za vikend biti odmoran pa se može reći da će dva minusa dati plus. A meni hibiskus (kako kaže kineska narodna).

13

Ne znam kako se juče uopšte nisam ni setio bloga? Verovatno me je opet zbunio Fejsbuk. Tamo sam slikao mačku u nekoj pozi "sve 4 u vis" i rekako kako ona nema briga da li da trči jednom ili dvaput dnevno. Onda sam opet otišao na posao, to se malo oteglo, vratio se prekasno kući, i večera se malo otegla, a čekalo me je prebacivanje fajla u kompjuter dok razmišljam kako je pračoveku bilo lako jer nije morao da vodi dnevnik, bilo je dovoljno da jednom u 20 godina nacrta bizona na zidu pećine i to ga je podsećalo od čega se živi.

Nakon dva dana bez trčanja sreda je bila pravo vreme za naponsko ispitivanje nogu pa sam otrčao nešto manje od onog novembarskog preterivanja, ali malo brže. Tačnije jutarnjih 15km su samo delovali brži a bili su spori kao tipično lenjo rastrčavanje. No važan je osećaj. Puno je bolje ići brzinom kornjače uz ushićenost zeca JA LETIM, nego ići makar i najvećim brzinama a osećati se sporo i popišano.

Zato je popodnevnih 12km po kiši prošlo puno brže. Uzmem neke od starijih patika i umesto da očajavam što sam mokar pothlađen i trom pod svim tim helankama i šuškavcem, ja sam u sebi pritajeno zadovoljan jer upropašćujem neke stare patike i tako kao bajagi čuvam sve preostale, novije, koje imam. Kad imaš periode u životu gde trčiš po 30km dnevno, onda odjednom i 27km može da se učini malo.

Realno 31 dan po 27km bi izašlo na 837km što je više nego previše, i taj broj uvek treba imati u nekom ćošku unutrašnjeg displeja. "Današnji volumen je ekvivalentan iks kilometara na mesečnom nivou." Onda ti je sve jasnije i dani odmora puno prihvatljiviji. Na tri takva dana jedan dan bez trčanja oduzme 1/4 mesečne kilometraže i u tom slučaju total ispadne negde oko 630km što je još uvek puno, no kad ubaciš par trka i par dana smanjenog obima pre i posle njih, odjednom sve dođe na svoje mesto. Tako da koješta "puno" ustvari i nije baš PUNO. Sve to govoreći isključivo o obimu, koji je svakako obrnuto proporcionalan kvalitetu odnosno intenzitetu. Ništa lakše nego iz 2-4-6-8 puta pretrčkarati 40km dnevno i usrati tehniku za vek vekova amin.

horizont

Večeras mi je prvi put u životu pala na pamet tako očigledna stvar da je horizont tako nazvan jer je uglavnom horizontalan. Mislim, i najveći testerasti planinski masiv je opet horizontalan, ako linijom spojiš dve krajnje tačke. Svašta.

Za juče nisam ništa ni planirao. Dan nakon maratona nije uvek nužno "za bacanje" ali je trčanje po vetru i hladnoći uvek ostavljalo jake tragove na mom nežnom bićencetu. Niti sam imao nekog života u nogama, niti nekih ambicija da uopšte pokušavam da dodatno prežvakavam koru od banane. Ma koga je briga. Uspeo sam da se spremim za maraton ispod 3h20' u duplo kraćem roku od teoretskog minimuma. Negde je moralo doći do naplate, pa valjda nije nikakva sramota reći da mi se dan nakon maratona nije ništa "treniralo".

Danas sam od posla imao samo pola druge smene pa sam ludački topao (i isto tako vetrovit!) Prolećni dan od +20° iskoristio 1) da još malo odmorim noge, u prevodu 2 jutarnje šetnje sa psima + prepodnevno skraćivanje suvih grana na jelkama sa vrha merdevina od 7 metara ali hej, valjda sam već izlomio sve što sam imao, i 2) nakon toga (i samoubilačke doze kafe hohoho) sam otišao biciklom sa nejasnom idejom o intenzitetu, i na kraju se vratio kući sa kezom od uha do uha nakon sasvim pristojnog tempo gaženja po planinama od 2.5 sata. Jupi!!!

Maglovita ideja je da do kraja godine pokušam da odgonetnem koji tip trčanja mi najbolje topi salo, jer mi nijedan magičan plan treninga neće povećati dužinu koraka koliko bi pomoglo da se do proleća rešim 2-3kg. E sad... Previše kilometara ume i da udvostruči apetit i napravi kontra-efekt, jer svaka najblaža pretreniranost i sve što je na granici "previše" odmah popali raznorazne alarmne lampice u organizmu.

Trebaće mi sad prvo nekoliko dana da uđem u bilo kakav ritam, i nakon toga će mi ostati još 10-ak dana pre početka prednovogodišnje ludnice na poslu. Zadnju nedelju 2017-te ću morati da smanjim trčanje na minimum i sačuvam leđa da bih zaradio što više $$$ a ako bude novogodišnje trke na ušću (dunava u savu) eto prilike da te nove laganice dužinice fartlečiće i ubrzanjca presečem jednim poštenim tempom od 8km.

Čudim se svim tim svilenim ljudima koji su toliko fizički sačuvani kao nekakve princeze na zrnu graška da usred novogodišnjeg ludila po putevima i hotelima još zapucaju i na neko putovanje i ng trku u nekoj zamisli lepšoj državi. Meni je brate i beograd (90km) daleko! Ne bih ti čučao skvrčen u autobusu 2x po 12 sati i buljio po graničnim prelazima pola noći tačno da mi za to daš 300€ a kamoli da za svo to maltretiranje treba još i da plaćam, pu pu. Nema ništa lepše nego kad sam zadovoljan svojim životom takvim kakav jeste i kakvim sam ga oblikovao, i kad nemam stalnu potrebu da ga šminkam i posipam šljokicama.

fartlek

Šta da vam pričam. Video sam da će da bude i hladno, i malo leda na stazi, i vetra. Jedino sam se suncu radovao. Zato sam ipak umesto šuškavca ili prsluka uzeo nešto probojno, što će dozvoliti da bar malo znoja ispari kad mi je leđni vetar. Mislim, 3.5 sata u šuškavcu na suncu, nije dolazilo u obzir. Na treningu obično nosim vetrovku bez rukava koji se skidaju i taj prsluk mi dobro dođe da zaštitim stomak od ledenog vetra ili kišice. Ovo je ipak trebalo da bude nekakvo tempo trčanje, koliko god da je na kraju ove polomljene godine u meni ostalo T od tog _empa.

Kontao sam (bez pokrića) kako ću imati za kim da se malo zaklonim kad idemo na vetar, jer je prognoza bila više nego jasna, uzvodno jak u grudi, nizvodno u leđa. No čim se raščistila gužva svi su se zaklonili iza mene pa sam u drugom krugu usporio kao da sam na samrti, pa me je dobar deo te grupe prošao. E onda sam već mogao da trčim svoju trku.

U trećem krugu sam upravo na vetar znatno pojačao i razbio svoju polovinu grupe u paramparčad, i stigao slabiji odsek prvog dela Bivše Grupe. Tipovao sam (i to bez pokrića) da će led da se otopi do trećeg kruga no zadržao se sve do kraja. Na 4 mesta po 10 metara, pa nazad isto, pa 10 krugova puta sve to, dođemo do 800m trčanja po ledu. Na to dodati 20 "mrtvih" okreta oko čunja, i vetar koji je sve pretvorio u deonice.

Zadatak se umesto "3.5 sata Dužine" iznenada pretvorio u "10 puta stići do gornjeg okreta". Kažem gornji jer je uzvodno, koliko god Dunav tu bio "ravan" morao si se valjda popeti bar pedalj na tih 2km? Nek računa ko ima vremena, ne znam ni kolika je razlika u vodostaju između Novog Sada i recimo Iloka, pa to treba podeliti sa udaljenošću da se dobije tačan pad po kilometru...

Naravno da je presudan bio vetar jer sam veći deo tog trčanja uzvodno uz Dunav pokušavao da savladam višom kadencom i trčanjem na prednjem delu stopala, dok sam se nizvodno vraćao "odmarajući" se na petama. Baš me zanima kako su drugi doživeli to da se ova Dužina jednostavno nije mogla otrčati ravnomerno. Vidim da se pre kraja 10-og kruga zaustavilo negde oko 1/4 učesnika što je povisok procenat, jer znamo da Maratonci obično ne odustaju osim ako baš moraju.

Iskreno sam svakome ko me je pitao kako se osećam odgovorio NIKAKO! Subota me je ipak dotukla, jer sam nakon nekoliko bic. vožnji (završno sa 3h tempa u petak) u subotu ipak morao više da se odmorim, a ja sam sat i po hvatao neke male kučiće po šumi uz 30% nagib kroz lišće i granje, da bih popodne prvo sačekao kišu pa tek onda otrčao hiljadarku uz najstrmiju ulicu u gradu.

Ono što je dobra vest (!) je da mi ništa lošije nije bilo kako je maraton odmicao. Trome noge u drugom i trećem krugu, trome u devetom. Jedino sam u desetom bio siguran da sam malo pojačao no brzine su ostale iste. Kojih desetak sekundi gore ili dole, krugove sam redovno vrteo oko 20 minuta da bih maraton završio za okruglo 199. Negde sam išao sa puno više napora uz vetar, kada je bio najjači, i pokušavao da se odmorim nizvodno, a u mirnijim krugovima sam se trudio da držim sličan osećaj u oba pravca.

Sve u svemu popravio sam onaj neslavan SB (rekord sezone) u kojoj sam istrčao samo 3 maratona, no i to "samo" je bilo dovoljno da se utakmica Maratoni : Prelomi završi sa 3:2. S tim da do kraja godine više nema prostora za maratone, a za prelome ima još čitavih 20 dana. Proletos Plitvice 3h34 (4 meseca nakon preloma), i jesenas Ada Ciganlija 3h24 (8 nedelja nakon DRUGOG preloma) Novi Sad 3h19 (nakon 12 nedelja).

prosečan puls 148
prosečna kadenca 91
prosečna brzina 4'42''/km