prugom

deo bloga, prvi:

ala sam vas smorio sa teorijom, još malo ćete da napravite grupu na fejsu "svi mi koji nećemo da pohađamo blogojeva predavanja nego hoćemo samo tračeve pikanterije i provokacije" smile emoticon

evo za nekih sat vremena bih trebao da završim sve analize današnjeg EKSTREMNOG trčanja, polumaraton železničkom prugom, a iz Polarovog fajla se jasno vide prekidi GPS putanje u tunelima, jer sam naravno trčao prema planinama, gde je pruga prosečena kroz kanjon reke Gradac.

grafikon nadmorske nije greška jer se pruga zaista svo vreme blago penje ka planinama, i u ovih 10.5km (do okreta, + 10.5 nazad) sa 180m stigne do 310m above sea level.

deo bloga, drugi:

imao sam neke megalomanske ideje o ovom trčanju, kako ću ko zna šta iz njega izvući kao zanimljivost. onda sam tražio koji mi je lični na ovoj stazi, i nisam mogao da nađem. našao sam prvi Polumaraton prugom, tada sam pretrčao 22km za 2h10, i na blogu nadugačko kukao kako je tuda maltene nemoguće trčati. ovde je potrebno malo objašnjenje:

jednom ću, evo obećavam, otrčati 10.5+10.5km prugom ka Beogradu, tzv Lajkovačka Pruga. to je najobičnija pruga kakvu svako od vas ima u blizini, s malim problemčićem da celom dužinom prati auto magistralu na samo par metara udaljenosti, pa je prevelika buka, što znači da je malo zajebano čuti ako ti voz dolazi s leđa. moraću da obučem nešto drečavo i da se skoncentrišem samo na taj zvuk s leđa.

ova moja staza pak, totalni je pakao u odnosu na taj raj ravnice. ovo je pruga koja vijuga kroz kanjon reke, smenjuju se krivine tuneli i mostovi, na par mesta imaš bukvalno tunel-most-tunel kombinaciju jer pruga "preskače" iz jednog brda i zabija se direktno u drugo.

dalje, zbog okolnog terena i mikro-klime, pruga je celom dužinom vlažna, urasla u korov, između tračnica na mestima imaš malene žbuniće, imaš blata, negde su između pragova rupe od pedalj dubine i uopšte nema dovoljno onih kamenčića kojima bi sve trebalo sa se poravna, a na mestima tog kamenja pak ima previše i skroz prekriva pragove pa se sve pretvara u kros trčanje po kamenčugama veličine od šljive do krompira, biraj.

preko svega toga, na dosta mesta su nakon radova ostavili nered, gomilice kamenja sa strane, pa preko tih malih piramida treba nekako preći, a po sredini između tračnica se često naiđe na 50m metara dugačku šinu koja tako tu spava čekajući da je upotrebe kao zamenu kada skinu staru oglodanu po kojoj ide voz. pa sve to treba stalno preskakati, i na puno mesta moraš doslovno da staneš u mestu, snađeš se na brzaka na koju stranu uopšte da preskočiš, pa da kreneš iznova. masa vremena se tu izgubi.

na jednom jedinom pravcu gde je pruga skroz renovirana u dužini od nekih 300m, bez ikakve velike muke sam trčao 12.8 km/h prema jednom satu odnosno 4'42''/km prema drugom. iz čega se vidi da sam ovu priliku jedva dočekao pa da opet uporedim Garmina (225) i Polara (M400). a i ne ide se svaki dan na polumaraton prugom, pa nisam ništa hteo da prepustim slučaju, ako bilo koji sat krene da se glupira, voleo sam da imam neke upotrebljive podatke s onog drugog.

što se tiče dužine, okrenuo sam na istom mestu, kod nekog trafoa između dva tunela, gde sam prošle godine zapamtio da je tačka 10.5km od kuće. to sam merio i u MapMyRun, a i po vremenu, jer sam prvih 6km tada prešao za okruglih 36 minuta i dalje sam držeći istu brzinu po osećaju "merio" stazu tako što sam na svakih 6 minuta dodao po kilometar. greška je naravno moguća, ali zanemarljiva, i sigurno manja od svakog komercijalnog polumaratona gde je dovoljno opičiti par krivina po trotoaru i ode svako merenje u peršun. 

naime i MapMyRun ima taj problem što ne zna gde su tuneli, pa ako tunel ide kroz brdo, a svaki ide, onda on izmeri kao da si išao preko brda. pa tako doda na kilometraži jer nije isto od tačke A do tačke B doći ravnim putem, i preko velikog brda, naravno da je gore duže. 

danas sam pak pratio šta piše na ovim satovima, koliko sam mogao (*). recimo na ulasku u jedan od dužih tunela, 290 metara (koji je naravno pride u krivini, kao i većina ostalih, pa ne vidiš belu mačku skroz dok se ne primakneš izlazu), bacim pogled na oba sata, na Polaru piše recimo 9.80 km a na Garminu 9.60 km, i onda kad izađem i kad nakon 20-30m trčanja pod oblačnim nebom (oblaci plus brda sa svih strana plus drveće, dobro je da su išta pohvatali, neki prosečno dobar android telefon ne bi na ovoj stazi pohvatao više od 30% putanje) pogledam kilometražu, na Polaru mi se pojavi nekih 50-ak metara više, a na Garminu između 20 i 120, nemam pojma na osnovu čega se tako frljao. evo kako to oni povuku liniju kroz tunel, bez obzira što su tuneli svi redom u krivinama.

tako se svo vreme nastavila tendencija da Polar malo ranije pronađe satelite a Garmin zakasni sa "kasnim startom", i do kraja trčanja je na Polaru pisalo 20.390, a na Garminu 19.460. čekaj da izbrojim tunele. prvi je na 2.2km od kuće, to je jedan dugačak u S, tzv šikana. zajeban jako. zatim idu dva pre brane u Deguriću, jedan kratak u krivini i drugi dugačak 200m ali sa pogrešno ozidanim onim kućicama u koje treba da se skloniš ako naiđe voz, pa na jednom mestu imaš dobrih 70m gde si "ni tamo ni ovamo", a istovremeno prilaziš mestu gde je vodopad koji stvara neopisivu buku, pa ako vetar duva sa te strane svo vreme oko tebe tutnji kao da ide deset vozova i uopšte nije tako zanimljivo kako neko može da pretpostavi, svakog sekunda sam spreman da se bacim levo ili desno i legnem na kamenje jer ako odjednom ugledaš onaj far od lokomotive kako te strelja pravo u čelo sa 50m daljine, teško da svako trčanje i bežanje može imati smisla.

nakon ta dva odmah iza krivine ide tunel broj 4, koji je ceo jedna mala krivina ali nije ozidan nego je sav onako neravan sa strane, samo je izbetoniran nakon miniranja i tu možeš da se skloniš bukvalno na svakom mestu, samo staneš u ulegnuće između tih džombi i miran si. a i podosta je širok. 

br 5 je opet u desnoj krivini (iz valjeva) i malo je duži ali ne strašno, nisi dugo u potpunom mraku nego relativno brzo nakon što ti svetlost ostane iza leđe, ugledaš novu ispred. nakon toga ide grozan deo sav u korovu, noge su mi bile skroz mokre jer je to sve vlažno, a i oni drveni pragovi su više nego klizavi pa praktično stalno menjam izbor, u tunelima koji su suvi pokušavam da gazim po pragovima, a kad izađem napolje izbegavam ljigave pragove i držim se kamenja.

zatim ide br 6 koji je prav i kratak, pa dolaziš na vijadukt sa kojeg je lep pogled na manastir Ćelije. odmah iza mosta se odvaja planinarska staza koja ide preko brda do železničke stanice ali ja je danas naravno ignorišem jer mi je plan drukčiji, i pičim dalje kroz jedan od dužih tunela, ovaj br 7 je pak u levoj krivini. rupe između pragova su ogromne pa trčim sa strane uz zid, ali tu na svakih par desetina metara iz kamenja štrče ogromne žice od nekakvog uzemljenja, i otkako sam se na jednu zakačio kao krpa i prostro se na kamenje, poprilično zazirem od istih. baterijska lampa mi pomaže ali dok trčiš snop svetla šeta levo-desno, kamenje je čas belo (novo) čas braon (prljavo staro) i u tom šarenišu se baš puno i ne vidi. dodaj gomile razbijenih flaša i limenki pobacanih iz vagon restorana, dodaj neke kartonske kutije, komade lima, salonita, bog te pita čega sve nisu tu ostavili nemarni radnici koji rade na "održavanju" (haha) pruge, dodaj par leševa zgaženih kučića koji su nekom uvrnutom logikom krenuli da beže od voza duž tunela, i dobijete sliku, a ta slika koju sad imate pred očima je jedva 20% strahote kada tuda trčite uživo.

naime kad imaš toliko prepreka, onda ti sva koncentracija od koraka do koraka ode na to gde ćeš stati, i kad se trgneš i pomisliš "gde je sledeća kućica, da utrčim ako čujem nailazeći voz?" shvatiš da pojma nemaš gde se nalaziš. nakratko uperiš lampu levo i desno no svuda je zid, domet lampe je desetak metara, pa tako nastaviš da trčiš bukvalno "u mraku" (svesti) nadajući se da ćeš uspeti da ispreskačeš sve na putu i ostaneš u komadu, dok negde krajičkom oka ne spaziš to udubljenje u zidu.

nakon železničke stanice Gradac dolaze dva tunela, prvi br 8 je gotovo kao podvožnjak, kratak i prav, a drugi br 9 je skoro 300m i takođe u krivini, to je onaj koji prolazi ispod grebena poznatog po imenu Šareno Platno, na kojem se nalazi ukleta razvalina Jerinin Grad. on otvara taj najgori deo u kojem ne postoje kratki tuneli, a ni mostovi. pruga svo vreme prati istu obalu reke, sa desne strane je Suvaja koja je nešto malo žuborila zbog par kišnih dana i nije bila samo pust kamenjar, a sa leve strane su skoro celom dužinom visoke podzide jer su brda jako strma. ne deluje baš kao predeo gde ćeš sresti živog stvora, ni na dve ni na 4 noge. čuo se samo jedan soko ali previsoko i nisam uspeo da ga ugledam, jer nisam mogao sebi da dopustim nekoliko sekundi zevanja u nebo, da se ne bih složio na onom kamenju.

tunel br 10 je takođe od podugačkih, sav u levoj krivini, nisam mu video dužinu jer je spala tabla koja bi trebala da stoji na ulazu sa obe strane. uglavnom ta zadnja tri su svi negde na potezu od 200-300m i ovaj je nekih 200-ak metara, što ovako napisano može da zvuči i kratko ali zamislite dužinu jedne i po ulice pa će vam delovati manje kratko. 

nakon trčanja kroz dugačku desnu krivinu tunel br 11 je opet sav u levoj krivini i on je još duži, skoro 300m, to je onaj koji smo Slađa i ja hteli da izbegnemo na planinarenju pa zalutali po brdima i jedva se na dupetima sklizali kroz šumu preko siparâ i srnećih stazâ kroz šikare, nazad na prugu. taj je ujedno sav razrovan između onih pragova i živ sam se polomio pokušavajući da trčim, a u povratku mi je kad sam bio nadomak izlaska pride naišao i voz pa sam čučao u onoj kućici ceo minut razmišljajući da li da zaustavljam štoperice pa kad sam shvatio da mi trebaju tri ruke da bih na dva zgloba pipkao dugmiće unakrsno a trećom da držim lampu, odustao sam i pustio da teče vreme. otud u oba fajla piše 1h53 a ja računam da sam trčao 1h52.

tu ti se već smučio život i kamenje i tuneli i korov i blato i proklizavanje i saplitanje koje ti oduzima duplo više snage od samog trčanja, ali nakon dugačkog tumaranja kroz nepreglednu desnu krivinu gde je pruga opet sva u niskom korovu koji je vlažan i natapa ti patike, dolaziš do poslednjeg tunela na ovoj Stazi Polumaratona. br 12 (ako nisam neki preskočio) je za promenu ceo u desnoj krivini, dovoljno je dugačak da provedeš bar minut u totalnom mraku i kad srećan izađeš i pomisliš fala bogu ovaj je poslednji, za samo 200m dolaziš na tačku gde treba da okreneš, stisneš LAP, i kažeš sebi - a u pičku materinu, sad kroz sve ovo NAZAD!!!???

tako da, nemam pojma, ima ta dva kraća od 100m otprilike, i ostali su svi dugački. mislim da ima dosta ovih od 270, 290, a da baš i nema nekih bitno kraćih od 200m. tako da verujem da se u jednom pravcu nakupi sigurno 2500m, što sa povratkom izađe na monstruoznih PET KILOMETARA kroz tunele, odbij ulazak i izlazak i ostane ti 4km u mraku, čisto lomatanje i napipavanje i saplitanje i usput ti bulja žvaće gaće jer DAAAA, OVO SAM ZABORAVIO, IMA JOŠ SEKSA! ...

dakle u odlasku, blago uzbrdo, jer rekoh da ta pruga ide u planine i od Valjeva se u tih prvih 10.5km popne sa 180 na 310m nadmorske, svo vreme sam računao da će mi povratak biti bar malo lakši. okej, lakši je i bio, vratio sam se za dva minuta brže od odlaska, a u to vreme povratka je uračunato i ono stajanje dok je prolazio voz. ALI!! VETAR!!! ne radi se o brzini. nego se radi o tome da u klisuri reke uvek duva, a kako je klisura kao što joj ime kaže, tesna, onda dobar deo tog strujanja vazduha ide kroz tunel. i šta sad. pa ništa, toliko ti huči u ušima celim povratkom da pojma nemaš da li se čuje voz ili ne. 

ima tu jedan mali trik koji sam naučio, a to je da trčiš sa blago zakrenutom glavom, onda ti ušne školjke stvaraju manji huk. ali to bi bilo moguće na asfaltu, a kroz onaj haos od kamenja i klizavih pragova, pa tek kroz tunele gde praviš ogromnu buku svakim korakom jer šutiraš kamenje i to je jedno strahovito prštanje koje odzvanja kao sam pakao, PLUS sav taj vetar koji te skroz zagluši, a hajde sa baterijskom lampom dok gledaš da se ne sapleteš na neku žicu ili da ne nagaziš razbijenu staklenu flašu koju ugledaš u poslednji čas, hajde pokušaj u takvim uslovima da trčiš za glavom koja gleda negde u stranu, da bi smanjio taj huk vetra u ušima? malo morgen burazeru. nije ti ovo pruga od smedereva do požarevca nego kanjon reke gradac, i sve druge pruge su za ovo autoput...

kad sam izašao iz 24-og tunela danas i shvatio da imam još "samo" 2.2km do kuće, došlo mi da zaplačem od sreće. i u ta zadnja 2km sam se sapleo pet puta, i tek onda shvatio koliko sam umoran. valjda te celim putem drži adrenalin i sva čula su ti na maksimumu, i kad odahneš onda odjednom shvatiš koliko si u stvari uništen. kad sam strčao sa pruge jedva sam prešao ove dve i po ulice do kuće, mislio sam da ću se na svakom trećem koraku saplesti i pasti onako na najravnijem mogućem trotoaru. noge oduzete "do daske" odnosno krute do nivoa daske. 

gornje dve sličice su bile od Polara, a evo i jedne od Garmina. vidi se mesto okreta gde mi je "dodelio" brzinu 0km/h, i nakon par minuta to stajanje u tunelu kad je naišao voz. bar da se setih da se ispišam, da ne stojim džabe, ali "upišao" sam se i bez toga :-)

na grafikonu se vidi i ovih dana često pominjana kadenca, dosta sam se vrteo neposredno ispod 180 odnosno uglavnom sam trčao sa 87-88 dvokoraka/min što je čista poezija na ovakvom terenu koji te stalno tera da usporiš, i to znatno. možda je tu nešto pomogao i jučerašnji trening pa su noge "zapamtile" tu brzinu. 

ponavljam da sam bio dosta umoran od jučerašnjeg trčanja i nemam pojma šta mi bi da se danas dohvatim ovako teškog zadatka ali kako bilo, preživeh i to!

a ovi Spajder(Fenser)meni što vole Ekstremne Sportove 

neka nastave da džogiraju po košutnjaku. 

čuo sam da tamo na mestima ume da se nađe nešto blata. 

a to je opasno po život. 

čuj opasno, ekstremno opasno.

i još kažu da može i pokoji zlgobić da se iskrene.

jao, mislim strašno. 

jezivo.

brrrrrrrrr

mutav treći put na telefon

evo o čemu se radi, ako ne platiš na mostu padneš sa ćuprije, ili tako nekako.

elem, moguće je trčati i sa 300 koraka u minuti, s tim da se sve svede na pomeranje stopala od po 10cm kao kad igraš neko sitno kolo, i tako uopšte nije problem ubrzati rad nogu, problem je što se jedva pomeraš i što bi tom "brzinom" mogao da dobiješ naziv ultra šetač a vrlo teško maratonac. kao što ovi podaci kažu, prosečna dužina koraka je obračunata na samo 117cm. dakle to što sam ubrzao rad nogu, mogu da okačim mačku o rep, ako mi je dužina korakčića kao kod neke tetkice...

e sad, ovde može da bude i mala greškica jer koliko god puta sam pogledao na sat, da proverim prosečan tempo, dužinu, vreme, ja par koraka zadržim sat ispred nosa, da tako kažem, dok desnom rukom nastavim da "verglam". pa je tako možda i promašio par koraka na svakih par minuta, neka bude da je sve ovo u 1% odstupanja pa možemo da ga uzmemo dovoljno ozbiljno.

evo o čemu se radi:
zamislite dva trkača koji idu uporedo, ISTOM BRZINOM.

zamislite da ih posmatrate samo u ovom segmentu od 6 metara.

ovaj trkač gore, napravio je 6 koraka po jedan metar,

a ovaj dole je napravio 5 koraka po 1.20m.

odnosno da razvučemo ovaj segment na neku normalnu dužinu...

ako se kreću brzinom od 12 km/h iliti 5'/km,

to znači da će svakog minuta preći po 200 metara,

s tim da će gornji napraviti 200 koraka po 1m,

a donji će napraviti samo 167 koraka od 1.20m.

i sve to nema nikakvog uticaja na brzinu, jedan prirodno trči tako kao zujalica, drugi ima te dum dum korake kao King Kong. 

pa šta te onda brate muči, pitaćete me.

pa ništa, 

mučilo me je to što sam istripovao kako sam od ovih silnih brdskih trčanja po kamenju i blatu izgubio sposobnost da trčim visokom frekvencijom, eno vratite se samo par blogova unazad pa ćete videti poslednje brdsko trčanje po kiši i baruštinama.

poenta je verovatno da treba naći neki balans, idealnu meru između snage zamaha i broja "obrtaja" u zglobovima. svako telo pronađe nešto što mu najviše odgovara, spontano. ako sam stalno polu-umoran, trčaću uvek sa malo nižom kadencom, onako "lenjo", kontakt sa zemljom će biti duži, svaki pokret će duže trajati, opterećenje na recimo ahilovoj tetivi će biti skroz drukčije nego kad praviš sitnije brže korake i gaziš prednjim delom stopala, u odnosu na spore truptave korake na peti. jednostavno je SVE drukčije, ono u nedelju i ovo u utorak su bile dve krajnosti, i ne verujem da bilo koja od te dve može da bude recept za season's best u maratonu. "spori ritam" donosi nizak puls i manji osećaj napora ali i manje brzine, "brzi ritam" donosi nešto veću brzinu ali po cenu dramatično višeg pulsa jer dosta te energije ode u prazno mlataranje rukama i nogama. 

danas pak osećam neka sitna zatezanja u tetivicama iza kolena, koja NISU posledica jakog tempa, nego mislim da su posledica tog ubrzanog trčanja, jer pri kraju svakog koraka treba i zaustaviti nogu pre nego što staneš na zemlju. to je detalj/napor koji je praktično zanemarljiv kada trčiš prirodnom frekvencijom i pustiš koleno i potkolenicu da se sami zaustave u nekom prednjem položaju pre nego što spustiš stopalo na asfalt. 

eto malo sam se igrao, naučio stvari koje sam već znao, i tako to.

jer sve ovo ti je skroz isto kao i na bicikli, ideš određenom brzinom i onda prešaltaš prenos a pokušaš da držiš istu brzinu, pa ti odjednom deluje previše sitno ili previše krupno, zavisi na koju stranu si prešaltao. a takođe i na bicikli postoje ovakvi treninzi, obično se preko zime vrti sitno da bi se očuvala dobra tehnika i eliminisali mrtvi uglovi u pedaliranju, a u proleće/leto se prave treninzi na krupnom prenosu, zbog povećanja snage.

danas je poslednji dan septembra, dakle još jedno trčanje pa da sabiramo kilometre za ovaj mesec. pokušaću da smislim nešto zanimljivo, obzirom da su mi noge umorne pa da se opet nečim poigram i završim tromesečje u velikom stilu, namig.

mutav drugi nastavak na telefon

siđem u prizemlje sa idejom da spojim sat i telefon, pa da zatim uključim LIVE TRACKING (jebote ukucam LOVE tracking, pa prepravim, šta mi je bre?), i da ipak ostavim telefon kod kuće jer mi je izgledalo kao da će mi se smrznuti šaka ako ga tako budem nosio po ovom vetru i jedva +11°...
i ništa od svega, spustim telefon negde u stepeništu, pa odem na trčanje, bez da sam išta stisnuo, povezao, uradio obećano.
kao opravdanje, zamuljaše me patike i ulošci, deset minuta sam tražio neku idealnu kombinaciju za ovo što sam zamislio u prethodnom blogu.
e sad, nećete verovati.
prebacio sam plan, oj-hoojj!!!
kakav crni kurac plavi i zeleni, uleteo sam u ljubičasto podRučje (pod čijom rukom bre???) i tamo ostao do kraja trčanja, zamal' da kažem treninga.
misleći da se samo klonim onih brojki od ispod 90 dvokoraka, ja sam ladno prelazio i preko 100...

pazite, preveliki broj koraka po minutu je krajnje NE-ekonomičan, jer se udaljava od nekog optimalnog koraka, ide u drugu krajnost, troši puuuuno više energije od bilo koje uštede/po/mišiću/stanovnika koju može da (pro)izvede.
dakle svesno anti-ekonomično i maksimalno (pardon srpski jeziče, ne kaže se maksimalno nego) KRAJNJE rasipajuće sam se odnosio prema pulsu, disanju, aktivaciji mišića kuka i kolena, jednostavno sam bio u duhu eksperimenta, a nikako neke štednje i racionalnosti.
a zašto ja ovoliko serem?
zašto jednostavno u duhu modernih tr(Č)kača ne kažem POKIDAO, IZDOMINIRAO, (is)POSTIZAVAO (tek te nepismenjake treba sve uza zid i mašinkom uzduž i popreko dok ne postanu kavurma) i postanem Heroj u svojim očima?
hej bre, biti HEROJ, uopšte nije mala stvar.
jeblo me nebo!

mutav na telefon

opet ja o kadenci
evo šta me "muči"

gledam ove grafikone sa NPD-a (nedeljne propale dužine, jer sam je skratio za pola sata) i hajde da pretenciozno kažem "analiziram" podatke o frekvenciji koraka/minutu. u sredini se vide dva špica nadmorske visine, i ako pažljivo pogledate (NAKON što završite čitanje ovog pasusa) videćete da su ove tačkice koje predstavljaju kadencu zgusnute negde oko 90 tj 180 na prvom spustu koji je bio po asfaltu, a da su na drugom spustu po kamenju i blatu rasute skroz nisko ispod 85 (dvokoraka) tj. 170 koraka/min.

takođe se vidi da sam ceo prvi dugačak uspon ustrčao (jako lagano doduše, a to je druga stvar koja utiče na brzinu koraka) sa lenjih 84-85 dvokoraka/min, dok sam recimo pred kraj trčanja, kada sam već trebao da budem "umoran" i dobrano smrznut po onoj kiši i vetru, uglavnom trčao u onoj zoni iznad, malo živahnijoj.

danas ću pokušati da se skoncentrišem na tu skočnost i brzinu koraka, čisto da vidim da li će se razlika lepo pojaviti na ovim grafikonima ili će garmin opet nešto sjebati. dužina treninga nije toliko važna, videću kako ću se osećati, mada se NIKADA nisam lepo osećao kad dnevna temperatura za 48h spadne sa sunčanih +27 (osećaj +30) na kišnih i vetrovitih +11 (osećaj +6). ovo kad stavim velika slova ne znači da urlam nego samo podvlačim na kojoj reči je naglasak u rečenici, a mrzi me da koristim zadebljana/bold slova, nisam navikao.

opet ću uključiti LIVE TRACKING, pa sad šta ispadne. 

pretpostavljam da ću otrčati neki "Tempić" između 14km i 20km. 

ako krenem sporije tipa 5'/km onda verovatnije produžim, 

a ako krenem malo živahnije tipa 4'40''/km onda verovatno skratim i čak pokušam da ubrzam prema kraju, mada ponavljam, jako ružno se osećam u helankama i šuškavcima i uopšte ne mogu da predvidim ikakav tempo, odjednom mi nekako svaka brzina izgleda nekomforna i osećam se kao da bih najradije nekoliko dana samo šetao. 

dakle vrlo lako može da se desi da bude i sporo i kratko :-) 

no rekoh, danas je poenta u toj igri sa frekvencijom, 

čisto da vidim da li još uvek umem normalno da trčim...

Vale

ova priča bi mogla da ode na sve blogove, 
sportske i manje sportske.
pre desetak dana je umrla Valerija Kapeloto, 
mlađa sestra čuvene Alesandre, svetske šampionke 1997.

Valerija je stigla "samo" do titule prvaka Italije, 1999.,
a iste godine je bila 5. na Svetskom, u Veroni.

(upravo te godine kada se Lola kvalifikovala za Svetsko ali su joj neki fašisti iz Saveza oduzeli broj i nisu joj dali da startuje. mi smo o svom trošku otputovali do Verone, i vratili se nazad, pa usput u nekoj piceriji odgledali uživo prenos nesuđene trke...)

pokorila se Valerija, kako se to stručno kaže, nepobedivoj bolesti.
a Alesandra se ovim rečima oprostila od sestre:

"ovog jutra nas je napustila moja draga sestra Valerija. uvek je na najtežim usponima umela da promeni brzinu i ostavi me daleko iza. jutros sam je opet videla kako se udaljava, i sigurna sam da će me čekati, na tom najuzvišenijem cilju, Prva, kao i mnogo puta ranije. ko joj želi dobro, neka se pomoli, biće joj drago"

Alesandra je "samo" biciklista, ali je ovim rečima oduvala većinu samozvanih pesnika. jer pesnik se rađa takav, ili ga život takvim napravi, no pesnikom se ne postaje na mišiće. 

(u) ime bloga

da, Hamartia.

naleteo sam na to slučajno, naravno, kao što i jeste suština reči "naleteti".
i dopalo mi se to, barem na način na koji je opisano u Vikipediji.
ta neka tragična greška, ili previd, eventualno i greh, Junaka, 
koji iznenada izmene tok priče od dobrog ka lošem završetku.
zato sam i odabrao tu reč, za koju nažalost ne postoji domaća, naša.
koliko puta sam sanjao da dolazim kao vodeći u cilj nekog maratona, 
onda me skrenu u neku zgradu i trčeći po hodnicima levo-desno na kraju stanem.
jebo maraton, ja odustajem od ovog sranja, nek ga pobedi ko god hoće.
ako si se provodio svo vreme, neka medalja ili lajk na samom kraju ništa ne menjaju.
s jedne strane to je "zabole me" stav, a opet Društvo na to gleda kao na tragediju.

kao u pančevu pre dve godine, u komentarima su mi "predlagali" da idući put odustanem na dva metra pre cilja.
vraćam film, slično sam se osećao i na reciklažnom.
pola martona trčati na stopalima koja su ti skroz utrnula uopšte nije ugodno, a obzirom da to nije bila nikakva "svetska" trka bilo mi je ravno sve do himalaja kako će se završiti. idem još pola kruga, još pola, promenim patike, još pola, ma more marš šta se glupiram, ajd da odem još pola, i na kraju sam nekako sasvim slučajno došao do cilja, iako sam čak i na ulasku u poslednji krug ozbiljno nameravao da odustanem. jer "koga briga".

par godina kasnije, evo, pojavio se element koji je to sve spojio u još jedan od tih tragičnih preokreta: opet sam uradio naopako!

kad bi mi dali život da ga ponovo proživim, onda bih u novom sadu odustao još na pola trke da se džabe ne saplićem još sat i po i zapamtim to kao jednu od najgorih trauma u životu, a u pančevu bih otkaskao maraton do kraja, jer sam pobedu uveliko imao u džepu osećajući se duplo jači nego u novom sadu, po principu "baš me briga za sudije, znam koliko sam krugova/kilometara pretrčao i ako mi fale još samo tri, pa da isfiniširam onog skota..." (nije neophodno biti profesionalac pa shvatiti kolilko rezerve u zadnjih 5km ima neko ko je u to vreme trčao Maratone ~3h a u pančevu trčkarao Laganu Dužinu sa projekcijom 3h15). eto danas bi mi to bilo puno veće zadovoljstvo nego što sam pobedio reciklažni protiv skroz druge "krajnosti od čoveka", istinskog pravdoljupca (uglješe), naspram đubreta (zaboravio sam mu ime).

ovih zadnjih par pasusa mi se vrzmalo po glavi pre par dana ali sam na to skroz zaboravio, i setio se juče na kraju treninga. dolazim tu na nekoliko km od kuće, biciklističke su mi spale do kolena jer su natopljene kišom, u onom poprekom zadnjem džepu mi se telefon spustio na sredinu dupeta, i odlučio sam da ga izvadim i nosim u ruci, ionako je bio u kesici, dobrano vakumiran i zalepljen. pošto su mi se donji delovi rukava šuškavca napunili vodom ispravio sam jednu ruku ka zemlji, da to šljissss iscuri napolje, onda sam premestio telefon u levu ruku i dok sam "praznio" desni rukav osetio sam onaj BRRRRR vibrirajući efekt od jedne sekunde i momentalno shvatio - moron je jako stiskao telefon i zadržao neki prst na dugmetu power off, i on se ugasio. DOĐAVOLA!!!!

trčim dalje, pritiskam isto dugme, telefon se pali, nakon pola minuta mi traži PIN no preko onih pet slojeva namotane kesice ne mogu mokrim prstima ništa da ukucam, puštam ga da se zatamni displej i vraćam ga u džep, pa nek silazi ka dupetu, ko ga šiša. tako je sve lepo išlo 22 kilometra i eto sad pred kraj usrah sve. znam da kad se prekine prenos onda se izgube svi podaci na LIVE grafikonu i ostane samo putanja. 

doduše i puls je grešio, uzbrdo sam išao jako rezervisano kao da sam krenuo do Tare a ne tu dva i po sata po lokalnim brdima, dakle sa pulsevima 130-135. na nizbrdicama 110-115, baš ono "peške" intenzitet. i odjednom vidim 170, ma nosi se. skinem ga, obrišem ruku podmajicom, vratim, nakratko pokaže 118 122 i odeeeeee na 150. bez veze. posle više nisam ni gledao puls, ionako sam znao gde je otprilike. ali eto, kad sam već najavio, voleo sam da eko je iko stisnuo na link, bar da vidi i sve podatke, a ne greške. 

no sve to je još i bilo pomozi bože, eto do samog kraja kad sam ugasio telefon. 
hamartia, bam! 
i tad mi nešto dođe, kao zvuk iz daljine, 
ček ček ček, šta sam ono hteo da zapišem, da zabeležim, 
šta sam se ono setio da je nekada bilo nevažno, naizgled, 
a evo kad se nakon par godina slegao kojekakav mulj i talog, 
sad je ispalo kao greška?
i setih se toga "odustao si na pogrešnom maratonu". 
to je ionako bilo prvi put da sam odustao, da se tako izrazim, iz hira, jer sam pre toga imao samo dva odustajanja i oba puta zbog žuljeva, oba puta na beogradskom, oba puta sa rupama na tabanima kao po ekserima ili užarenom uglju da sam trčao. 

pa je tako danas ispao blog 2-u-1, jedan o jučerašnjem trčanju (kiša potoci niski oblaci magla vetar na par mesta kaljuga čitaj sranje) i jedan sa zaostatkom, a oba o istoj stvari.

medved i noj

svaki put kad se vreme ovako promeni na lošije, moj organizam ustukne pred skoro svakim "treningom". probudim se prekasno, do podne mi se spava, ceo dan se čudim kako sati tako brzo prolaze, počnu da se javaljaju neki sitni bolovi u svakom trećem mišiću ili tetivi, osećam se nekako usporen i trom i najradije bih se vratio u krevet do proleća. NIJE tako samo ove ili prethodne godine pa da bi neko rekao "omatorio si", tako je oduvek.

e sad, postoji razlog i zašto mi to po pravilu ne smeta naročito, a to je moje manijakalno koprcanje od kojeg sam ionako uvek polu-umoran. pa tako nikada nisam ni tražio neki zaobilazak kroz taj Jesenji Šok. kad pogledam nazad kroz septembar i vidim da sam samo dva dana izostavio trčanje ili biciklu (u smislu jurnjave a ne vozikanja), zaista mi ništa ne bi falilo ni da uplatim sedam dana u tunisu i da odem samo da se kupam i ništa drugo da ne radim.

to mislim sa te hardverske strane. no glava se pita šta sad, gde je zapelo, zašto se tapka u mestu, kad se kreće, gde se ide. i otud taj nesporazum između dvoje. sad ovo polako izlazi iz okvira sportskog bloga pa ću ga nastaviti negde drugde, a u ovu Nedelju evo upravo smišljam šta ću.

kiša sipi, nema nameru da zastane, prognoza je da će do kraja dana temperatura dodatno padati, a predveče imamo jedan rođendan tu na 500m. dakle plan je otprilike - idi da trčiš koliko god lagano trebalo da bi ostao na ovoj kiši što duže, i vrati se što kasnije da ne bi preterao sa rehidratacijom i otišao na nečiji rođendan sa pet piva u ušima.

obzirom da po kiši ne može da se koriste touch ekrani, spakovaću telefon u kesicu, zalepiti selotejpom, ubaciti u džep od šorca ili šuškavca, i uključiti LIVE TRACKING, a link ću okačiti ovde dole u komentaru za nekih pola sata. pa ako ima neko pametan kome se ne izlazi po ovom govnetu od vremena, nego mu se trči mojim nogama, eto moći će da se uživi. 

još jednom napominjem da na dnu stranice ima jedna linija na kojoj piše Graphs, i kad je stisnete otvore se grafikoni pulsa brzine nadmorske i šta god odaberete, a dole desno imate imperial/metric opciju da prebacite iz milja u kilometre. mislim da i gore desno ima da se odaberu neke opcije ali sad ne znam koje, jer još uvek nisam krenuo a svi ti linkovi imaju "rok trajanja" od 24h, pa ne mogu da otvorim nijedan.

(na garmin stranici naravno sve moje aktivnosti ostaju na mom profilu, na nekim drugim linkovima, nego ovi LIVE treninzi imaju i ovo neko drugo lice)

italija

kao prvo, jezero se ništa nije povećalo. možda je ona bara ispod Brane sada prečnika 30 a bila je 25 metara, no pored nje protiče rečica i odlazi dalje. tuu mač buke ni oko čega. put je zatvoren sa gornje strane, prosuto je par šlepera kamenja, no kroz branu i dalje može da se prođe (crveno je moja putanja, a plavo je oblik budućeg jezera, ako ga ikada uopšte bude).

kod crkve se ne vidi niko, a gore na starom putu za Poćutu i Debelo Brdo stoji parkiran neki pikap registracije TT (Trstenik??!!) a u dvorištu pored sede 4 vidno zarakijana mudžahedina sa nekim krezavim Domaćinom. deluje kao da ih je on usvojio, nakon što su ostali bez skloništa kad ih je policija isterala iz crkve koju su tokom zadnjih par godina pretvorili u auto-kamp. moram priznati da ta crkvica tek sada izgleda onako kako bi svaka crkva i trebala da izgleda, a ne onako prekrivena transparentima, kao pogled na tribine usred Velikog Derbija. zato mi je na neki način i drago što sam tuda prošao. jeste u neku ruku sablasno trčati kroz nešto što će jednog dana biti džinovsko jezero, 4 kilometra doslovno bez živog stvora na vidiku, a pejzaž kao na nekoj nenaseljenoj planeti. uspeo sam da pronađem par lokalnih puteljaka i to je ono što je obeležilo celo trčanje. pošto sam snimao celu aktivnost, evo ga taj sendvič od 14km bicikle + 16km trčanja + 14km biciklom nazad kući.

za kraj nešto o samoj nauci trčanja, dakle na ovoj stanici mogu da izađu oni koje ne zanimaju strogo sportski blogovi i tematika tipa tehnika/biomehanika.

dobijem juče mejl od poznanika iz italije, koji je slično meni dugo godina bio biciklista i takmičio se, a nakon toga je počeo i da trči pa, opet isto kao i ja, kombinuje ta dva. s tim što u Italiji postoji jaka bici federacija koja pod svojim okriljem drži hiljade rekreativaca i veterana, svakog vikenda, i ne samo preko vikenda, imaš trke u svakom gradu, tamo nije kao ovde muka pronaći trku nego je muka odabrati koja ti najviše odgovara i koju ćeš zbog nje da žrtvuješ.

elem, taj poznanik je nakon dve sezone biciklizma rešio da se opet vrati trčanju. kuriozitet je da je on proletos napunio 58 godina! što ga ne sprečava da se tako lako poigrava raznim sportovima. nakon par meseci trčkaranja po južnoj italiji, vratio se na sever zemlje gde živi, par nedelja ozbiljnije trenirao, i kao neki test prošle nedelje istrčao nimalo ravan već poprilično valovit polumaraton za 1h26. i sada je napravio plan da se za sledeća dva meseca pripremi za maraton u firenci koji namerava da istrči za manje od tri sata. ja rekoh, ovaj manijak sve to radi samo da bi mene ponizio. šalim se, ne trebaju meni drugi, sve to ja umem i sâm.

opet se vraćam na temu kadence odnosno broja koraka po minutu. naravno da ćeš to poboljšati kratkim brzim treninzima, konkretno deonicama ili ubrzanjima, i naravno da ćeš svu tehniku upropastiti upravo ovako kao što ja to radim, dugačkim laganim trčanjima. koliko snažan zamah iz kuka može da ima neko ko dve zadnje godine trči totalno suprotnom tehnikom? evo i juče, na kraju trčanja mi je ovaj program ispostavio račun kao nakon večere u kafani, kaže prosečna dužina koraka 105 cm.

recimo, kada sam počinjao da trčim, te prve i druge godine, kada sam vreme u polumaratonu pomerao sa 1h30 prema 1h23, koliko je recimo potrebno da bi se istrčao maraton za 3h, tada mi je na Tempo trčanju korak bio negde oko 125cm. dakle "dvokorak" negde oko 2.5 metra, puta 90 (frekvencija trčanja iliti Kadenca) izađe na 225 metara po minutu, odnosno za svaki kilometar mi je trebalo 4'24''. eto, a polumaratone sam trčao brzinom od 4'10'' - 4'20'' /km, a maratone sam te prve godine išao u rasponu 3h10 do 3h13, to mu dođe malo sporije od 4'30'' / km, verovatno istom frekvencijom trčanja ali koracima od 123 cm.

za polumaraton od 1h24 potrebno je trčati frekvencijom od recimo 92 dvokoraka po minutu, i dužinom koraka od 136 cm. pazi koje su to razlike u dužini koraka, a moja trčanja po strmim kamenjarima, gde ideš sporo i uzbrdo i nizbrdo, imaju prosečne korake od metar, par cm gore ili dole. nekada sam običavao da to zovem "antitrening", tipa kad odemo biciklom i vozamo se 6 sati, pređemo 150km ali nekim bolesno niskim brojem obrtaja i smešno malim brzinama. naravno da je puno efektnije napraviti dva kratka jaka treninga, ali... ima nas raznih. imao sam periode u životu kada sam mogao da funkcionišem kao robot, a imao sam i ove skroz suprotne. odem u planine, trčkaram, istražujem predele, vežbam sposobnost orijentacije bez ikakvih pomagala, učim, otkrivam, igram se, uživam.

jednako tako sam uživao u merenju svake sekunde, jurcanju svakog metra na stazi, to nikako ne znači da sam ovaj ili onaj tip trkača ili čoveka. imaš neke koji celog života samo treniraju po šemi utorak tempo četvrtak deonice nedelja dužina, imaš neke koji celog života samo trčkaraju i jednom mesečno odu na trku čisto da bi se malo promuvali, družili, pojurili ovog ili onog, napravili promenu. ja sam pak uglavnom bio pola-pola, a evo zadnjih par godina sam malo odlutao u ovu drugu krajnost, što se primećuje i po brzini. nekada sam i na treningu s lakoćom trčao po 21km tempa za 1h24-1h27, ove godine mi je najbrži trening-polumaraton bio 1h33 što je zemlja i nebo u odnosu na one brzine. čisto sumnjam da bih kao ovaj poznanik, mogao da izjavim da ću za dva meseca spremiti domaći zadatak u vidu maratona za tri sata. štaviše, ako se ne trgnem iz ovih planinskih avantura, vrlo lako može da se dogodi da mi se vreme neopaženo provuče iza leđa kao lopov, i da za par godina shvatim da je postalo prekasno da bih IKADA više otrčao maraton ispod 3h. što bi bilo svojevrsno otrežnjenje. tipa odvojiš 500 evra na stranu i kažeš najbližima evo ovo je za sahranu, neka niko ne dira, može svakog časa zatrebati. tako rade ljudi kad vide da im je odzvonilo, da su predugo čekali sve što se moglo čekati, i sad im je ostalo samo da sačekaju i taj poslednji event.

još (pre)malo o trčanju

u maleckom sam šoku jer mi je upravo stigao mejl da je Polar sat popravljen i da potvrdim adresu za dostavu. a ja se spremao da pitam da li je uopšte stigao, jer mi niko ništa ne javlja. mislim da sam ga poslao u prošli četvrtak, dakle 7 dana. obzirom da se radilo o mehaničkom kvaru, verovao sam da će postojati izvesna verovatnoća da mi kažu kako je do kvara došlo nepravilnom upotrebom i pokušaju da mi naplate popravku, no u ovom kratkom mejlu ništa ne piše. ionako sam bio spreman da se svađam, zamisli kupiš novi auto i posle 4 meseca ti ostane volan u ruci u pola neke krivine, a oni ti kažu da si verovatno prejako vukao. slika je iz juna, dok je satić još uvek bio lep i mlad.

sad se pitam dal se nisam zajebo što sam uzeo i Garmina, ali šta fali, moći ću još malo da upoređujem ta dva. Garmin je neuporedivo komforniji jer meri puls direktno na ručnom zglobu, a Polar ima tako napravljen softver ili kako oni to kažu firmware da su mu GPS putanje dosta preciznije, nema onog skraćivanja krivina. Garmin pak koristi akcelerometar za merenje frekvencije koraka što Polar nema, mada ima sve što je potrebno za tu funkciju. ali zato Garmin ima samo opciju "trčanje" umesto izbora sporta, pa sve moraš da prepravljaš kasnije. npr ako odabereš km/h, deluje čudno na nekim trčanjima, a da ne pričam koliko brzina izražena u min/km deluje sumanuto na bicikli. Polar pak puno lepše izgleda, za šta me iskreno boli dupe. 

hrvatska zatvorila granice za srpske pasoše i srpske aute, da li će se to srediti do zagrebačkog maratona nemam pojma. za novi sad su opet poskupele prijave jer gospodin Dolga ima tendenciju da su svake godine skuplje a trke sve gluplje. ako nema logike, barem se rimuje. kao što je krajem oktobra Podgorica oduvek bila varijanta za sve koji nemaju para da odu u Ljubljanu, meščini da je i Novi sad alternativa za sve koji nemaju love za Zagreb. nešto tipa šta ima da idem na koncert omiljenog benda, sedeću kod kuće i slušaću njihove ploče. mislim, nije da će hrvatska da propadne zbog 20 srpskih maratonaca, ali će Dolga da se ovajdi.

dakle sutra sam ceo dan "na gotovs" čekajući da mi zvrkne telefon ili da ugledam kurirsku službu na ulici, a nakon toga ću da vam vadim mast kad krenem na trčanje sa dva GPS sata na dve ruke. da vidiš kad na kraju još i postanem popularan! vole mase da se dive i da mrze istovremeno, da pričaju kako si sranje dok ti non-stop vire kroz ključaonicu u neki deo života. a to moraju, da bi stalno sebi dokazivali da si sranje, pa jelda. a ja sad odoh na trčanje dok ne počne ta najavljena kiša, jer pre dotične i pre posla moram i oluk da popravim. to vam je taj život superstara.

žvake

kaže lola najavili su neka naoblačenja, idi danas-sutra na trening biciklom, natrčaćeš se preko zime. rekoh pa sa ovim dlanovima stvarno ne znam kako bih vozio, jedino bez ruku da spičim jedno stotinak kilometara pa da uđem u ginisovu knjigu gluposti. mada kad malo razmislim, sigurno je neka zaludna budala već prevezla bez ruku preko cele amerike od obale do obale. neću ni da proveravam, NEMA ŠANSE da nije :-) 

inače juče je bio čudan dan. bio sam ubeđen da ću se probuditi odmoran nakon što sam par dana/trčanja baš otkilavio, probudim se i - ništa. odem na trčanje, počnem toliko da se vučem da sam bio na granici da okrenem posle 500m nazad, upišem u svesku "pretrčao 1km" i da čekam još jedan dan. no hajde, računam, ne zaleći se. uvek možeš da se vratiš, ajd malo trpi, sačekaj, možda ipak preživiš, tako u mislima tapšem sam sebe po guzi. 

a jesam zamislio lagano trčanje, jebalo mesečinu, kreneš sa 200m nadmorske i u par kilometara treba da izletiš na 540m. mnogo volim što imam ta dva brdašceta odmah iznad grada, zato što je avala visoka 511m a fruška gora 539m. ovde pak imaš na levoj obali reke gradac 540m a na desnoj 550m. eto volim da budem iznad obe metropole pa to ti je. kao oni jarci kad se popnu navr plasta sena pa odozgo gospodare u stilu ja na nebu vi na zemlji. 

obzirom da su skoro svi domaći fenseri gusto skoncentrisani u beogradu i da od ekstremnih visina o kojima stalno sanjaju imaju na domak ruke samo avalu, eto baš mi je gušt da ih svaki drugi dan pogledam odozgo tako "sa visine" za desetak spratova veće. kompleks bato kompleks teški, isti sam kao i oni samo se veštije krijem. 

i tako sam onda s te visine (što reče bob dilan ko je gore biće dole i vice versa) aterirao u kanjon gra'ca, tu zabo jedan ravnjikav kilometar pa preko brda nazad na početnu tačku. i gle preokreta, kilometar pred kraj mi nadođe da počnem da pojačavam, uradim 5 ubrzanja od po stotinak metara, rekoh iju šta mi se ovo događa, moram popodne da zakažem kod egzorciste. a jeste lep pogled kad ti na štoperici piše da ideš 22 km/h, uf milina.

dođem do bicikle koju sam ostavio na 4km od kuće, tu na jednom mostiću, i razmišljam ako mi je već ovako "krenulo" da li da produžim, još 5-6km da dodam, da ih spičim onako žešće. ma jok, nek ostanu ova ubrzanja za kraj, ko zna da li zaista imam još puno snage ili mi se samo učinilo. tipa kad te kasirka pita imate li nešto sitno, ti u džep, napipaš nešto papirnato, pomisliš joj evo one hiljadarke koju sam negde zaturio, izvadiš srećan, kad ono 50 dinara, kažeš dajte mi žvake. e pa možda sam i ja tako na kraju treninga imao viška za 5 žvaka i to je to, ko sme da tvrdi da sam našao riznicu kalorija za razbacivati. 

đubrivo

ahaha kako sam se prosuo danas, 
ko đubrivo po livadi :-)
ovo na slici nije ništa, 
kako je izgledalo odmah nakon trčanja...

a što jes jes, bio je zadnji dan Leta 2015.
dakle poslednja prilika da ove godine POLETIŠ. 
ma ništa, samo igra rečima.

ALI TAKO MI I TREBA!!!
jesam li se smejao starletama,
koje trče Beogradski Polumaraton s biciklističkim rukavicama?
to jest, one su to kupile za teretanu, ali nema veze.
šta je poenta, poenta je da se čovek uči dok je živ.

dakle svaka budala ume da padne, VAŽNO JE KAKO SE DOČEKAŠ.
sutra kupujem rukavice za teretanu, ne zvala se ja Saška Bajkić!
i ne skidam ih ni dok spavam.
ovde su česti zemljotresi, dakle oću i u snu da se dočekam!

dolazim kući, širim ruke, a na oba dlana se skorila krv,
kao da si pre minut sa krsta skinuo isusa.
lola me pogleda, pa kaže mrtvo ledenim tonom
- štae, nik'o novi kamen na stazi, pa ste odma morali da se pobratimite?
eto vam kako izgleda ta podrška, tipa porodica prijatelji i najbliži.

da, i još reče - stoj tu, ne pomeraj se!
ja reko sad će da donese telefon da me slika za fejs,
juhuuuuuu, kad ono PRC!
stiže sa flašom alkohola za dezinfekciju.
aaaaaaaaaaa, neću ja trpeti nasilje u porodici, kakav bre alkohol,
otrčim u kola i čvak čvak čvak čvak, zaključam se iznutra!

rekoh, možda nisam dovoljno jak da se odbranim,
ali ću to nadoknaditi mozgom, jer, um caruje, heh heh...
tek eto ti nje, dolazi s ključem, otvara vrata i kaže - izlazi!
jbg vidim ja da nije moj dan danas :-(

u sudijskoj nadoknadi, profil staze.
kaže 14km, prosečan nagib 9%.
jelda zvuči lako, vako na papiru? ;-)
mači kašalj.

samo ulično

Došao trenutak za dnevno-humorističku kolumnu, ili još jedan pokušaj onog što ja zovem ulično filozofiranje.

Ima jedan problem s tim kad si pun sebe, a to je da onda u tebe, osim samog sebe, ništa drugo ne može da stane. Šta li sam ja bio u prethodnom životu, živo me zanima. I gde se to uopšte saznaje. 

Deluje mi da sam bio neka šljiva, koju je letnji pljusak omlatio s drveta dole u blato, pa me pojela prva svinja koja je naišla, i israla me odmah metar dalje. 

Mislim, možda nije baš život o kojem može da se snimi film za zlatnog medveda, ali ima tu akcije više nego u pola ekstremnih sportova. Pazi, živeo na drvetu, preživeo potop i let bez padobrana sa visine 100 puta veće od moje, da bi na kraju tragično završio u čeljustima zveri, sine, pa HEROJ ladno! 

Nego bez zezanja, šta fali ako sam i bio šljiva. Tako se bolje osećam u ovom životu, deluje mi da sam negde napredovao. A ne da sam spao s konja na magarca, da mi oprosti magarac. Jer ako ti se ovaj život sveo na priču o tome šta si bio u prethodnom, i svoj CV baziraš na mašti a ne na realnosti, idi upucaj se odmah.

I kako ja sad da se družim s nekim ko je bio engleska aristokratkinja, jebote pa ja ne znam ni šta to tačno znači, koje je to zanimanje. To valjda znači da je pušila nekom baji na dvoru, imala hrta, prelistavala knjige koje ne razume, išla na koncerte da bi pokazala novu lepezu, pomagali joj da navuče korset kao da je invalid, i još je sve to smatrala uspehom u životu. 

дазед анд цонфусед

dragi dnevniče, koji jesi na banderi, da te u selu prelistava svaki, i cepa listove kad mu se prikaki... ne, nije ta molitva. šta je danas, utorak? zašto se tako zove, zato što se ovce vraćaju u tor? ne, danas je ponedeljak. eto odgovora. rešio sam da gledam neki rijaliti ali ne znam koji. pa ću se raspitati kod upućenih. možete i komentar da ostavite, pa bar neku korist da imamo od svega ovoga. ne treba mi nešto gde se po ceo dan izležavaju i smaraju, ne treba mi nešto gde se iznapijaju pa se tuku, čitao sam u vestima da se i to događa. nego ako ima nešto gde se nešto iole normalno događa. neki rijaliti koji možeš da odgledaš pola sata, sat, i da ti nije žao bačenog vremena. hoću da znam kako to izgleda. i šta rade ljudi u kavezu, i da vidim kako se to ponašaju kada se kao normalno ponašaju a u stvari svo vreme znaju da ih neko snima. i kad pokušavaju da odglume da su opušteni i ne misle da su najveće zvezde na svetu, pretpostavljam, mada zbog toga potiskuju u sebi onaj krik kako ipak misle da jesu. jel uopšte tako izgleda neki rijaliti ili ja previše fantaziram? verovatno zvučim kao neka baba koja je rešila da kupi televizor pa ne može da se odluči koji joj odgovara, pa pita prodavca koja je razlika između laptopa i ajfona. nekad tako sedneš sa društvom pa tupite o bilo čemu, onda se oni koji baš i nisu iz društva, smore, pa odu, a vi onda srećni nastavite da... tupite o bilo čemu. to je ta razlika. tako i ja sad, posmatram kako nekima raste žbun nad glavom i čekaju ovde neki rasplet, u crtanom liku radnika gradskog zelenila da im malo skrati taj DŽbun. jednom sam ceo dan pisao o fontovima, kako koristim verdanu koju naravno zovem vedrana i koje su mi alternative. izgleda da sam se nakon jučerašnjih delimično brdskih 14km i današnjih skoro ravnih 9km dovoljno odmorio čim mi se ne spava, obično zakujem već u 21h a sad čak razmišljam da upalim neki film ako završim blog do 22h. pa makar odgledao samo uvod, često je i to dosta. mislim zašto bi neko gledao rasplet koji su drugi smislili. odeš na spavanje nakon što su se upoznali, i celu noć razmišljaš da li su se smuvali ili su se poubijali, to je puno zanimljivije nego kad nastaviš da gledaš. tipa kad kreneš na trčanje i sve do petog kilometra nemaš pojma da li ćeš da okreneš nazad kući, ili ćeš da produžiš još 5km po ravnom, ili još 25km prema planinama. to za nas koji imamo izbora. slušam neki album obrada od zeppelina i kontam da je kashmir najkraća pesma, kako su to uspeli živo me zanima. mislim immigrant song je dva minuta duža, to je kao da obučeš patike 42 preko vunenih čarapa 44. inače ta drugarica s kojom se lola dopisuje i o kojoj pričam od početka ovog dnevnika na banderi, između redova, ona je razlog za taj rijaliti. samo nisam rekao da će za dve nedelje da bude neka koka kola trka u beogradu, to je zato što je propao ruski tok gasovoda, inače bi bila ruski kvas trka a ne koka kola, eto to sam morao da vam otkrijem. više volim američko govno nego ruski lebac, tako nekako je išao onaj poklič naših dedova, jel tako beše? e deda deda toliko se okrećeš u grobu da te zovu žika propeler. i ta drugarica, ona je ceo jedan rijaliti u malom. a lola kao pola mama pola frojd pokušava da joj razveže životne čvorove. kaže zvonko mi se nije javio pa sam pitala dragana jel hoće da izađemo, ali se pojavio ovaj mirko koji dolazi u beograd nekim poslom pa se pitam da li da ispalim janka za ručak ili miroslava za večeru, ili da ostanem kući i da se kuckam sa nebojšom. mislim ako me gile ne cimne preko vibera. onda lola pita zar nije borko iz subotice a ne ivan, a ova kaže ne nije subotica, taj je prošlost, nego je ilija iz bečeja, odnosno njegov drug mikica je mršav ali je mukica čak i bolji jer sluša suede. onda lola pita zar nisu bili the smiths a ova kaže da je to bilo na egzitu ali je tada bila pijana pa se ne seća da li je bila sa jocom ili malim malinkovićem iz firme. tako nekako, ako sam dobro zapamtio, pošto imena uopšte ne pamtim. i onda ja rekoh loli, jebote pa ova ti je zanimljivija nego da staneš iza kase u metrou i da gledaš šta narod kupuje, pa kaže pašteta, toalet papir, napolitanke, veniš, salvete sa deda mrazom, JEBOTE EVO NOVE GODINE IZA ĆOŠKA, čips rebrasti onaj XXL, koka kola, kvas, ne kvas nisam stavila u korpu to mi je neko podmetnuo, kaže domaćica, oke storniraćemo kvas, kaže konobarica, čuj ovo majke ti meni neka konobarica, kaže kasirka, e nemojte da idete još biće u nastavku blog o najzanimljivijem maratonu koji sam ikada istrčao, pa dalje štedna sijalica na akciji koja košta kao deset običnih a ima da crkne prekosutra iako piše pet godina garancije ali kad si fenser tako ti treba, a i nisi nikaki fenser kad kupuješ stvari na akciji ovo ti je osram mejd in rumunija, pa ide tunjevina, još jedna tunjevina, kasirka se udari po čelu i seti se da je sutra sveti blogoje crveno slovo i posti se, ne smem da zaboravim da kupim sardinu, pa ide vino, e neću mu kupiti vino majku mu jebem prošli put se em napio em prosuo i ništa nije pomogla so na stoljnjaku ostala fleka kao tamna mrlja prošlosti na beloj košulji davora gobca. pa ne mogu da napišem gopca, to mi ni na šta ne liči, vidim da je i taj vuk karadžić umeo dobro da potegne, koješta mu se omaklo. evo stervej tu hevn traju osam minuta ali sam tek na kraju primetio, jebo me blog, treba mene nabiti na banderu pa da me narod lista kad sam ovako pametan. i ja kažem loli, jel tako, pusti ti tu drugaricu neka ona nađe nekog drugog da joj bude knjigovođa u ljubavi, a ako već voliš taj tip zabave bar da znamo šta gledamo. pa tebi su i joca i škljoca i zvoca svi isti, otkud ćeš ti znati razliku između njenih ljubavnika kad ih ni sama ne raspoznaje. daj bar da upalimo teve sat vremena nedeljno, pa da gledamo sve te ljude, pa kad mi dođu klinke u radnju i pitaju me da li sam gledao, da se ne blamiram. sad je to postalo deo opšte informisanosti, ako ne gledaš budalaštine od jutra do mraka, normalan svet se zgražava i pita te JAO PA GDE VI ŽIVITE, TO SVI GLEDAJU. dakle moram i ja da postanem nenormalan, da ne bih bio nenormalan, ako kapirate šta hoću da kažem. eh da, the rover mi je jedna od omiljenijih stvari cepelina, volim to kad te "vozi" u nedogled (moradoh da ga napišem razdvojeno, jer samo tako odgovara onome što hoću da kažem). obično mi se od takvih bendova više dopada drugi deo diskografije, ono kad sa duvanja i tableta pređu na iglu. možda zvuči surovo ali tako je. malopre sam gledao program ovaj na naslovi-net i našao sam da ima veliki brat the best of ali tek u 23:00 a tada sam uvek u krevetu, i našao sam farmu, a znam da je pisalo da će biti ili 3 rijalitija na 4 tv stanice ili 4 rijalitija na 3 tv stanice, sad da me jebeš ne mogu da se setim. dakle još 1 ili 2 uopšte nisam uspeo ni da lociram. pa eto pomažite, dajte neke sugestije, hoću da se uključim u moderne tokove, a kad lola vidi kako je to sve zabavno (?) možda i prestane da nalazi uzbudljivom ovu smorušu od starlete koji je zatrpava svojim avanturama kao što se kučići posipaju praškom za buve. eto to je bilo sve i o tom naj maratonu, kao što sam i obećao. pusa. 

fuj, pljuc, prc, bljak, blać, truć, srać, buć

otkud znam, ljudi moji, 
valjda je tako oduvek bilo. 
nečiji čukundeda je bio dobar čovek, 
pa kad mu je trebao neki ventil da se izduva 
on bi otišao da popravlja krov na štali. 
nečiji pradeda je bio loš čovek, 
i kad je hteo da se oslobodi nekog đavola u sebi 
on bi otišao u kafanu da se posvađa i potegne nož. 
geni su naravno preskočili s kolena na koleno 
pa nas i danas ima svakakvih. 
i obično je jednima teško da shvate one druge. 
društvene mreže su donele mogućnost 
da rečima udariš ljude koje ne vidiš, 
čak i ne poznaješ, 
i mnogi su je prigrabili širokih ruku 
kao priliku da potegnu nož, 
šćućureni u svom kompjuterčiću. 
nažalost, to se nije pokazalo kao rešenje 
da se iz sebe istera Zlo. 
jer Zlo se ne bi tako zvalo, 
kad bi ga se bilo tako lako rešiti. 
Zlo ima tu osobinu da se dopuni čim ga malo prospeš. 
verujući da mu odvrćeš ventil da izađe, 
otvaraš mu slavinu na koju ulazi u tebe. 
jer svojim delovanjem ne udaraš na sebe, 
u kojem čuči Zlo, nego na druge. 
ko je još, osim Zlog Čoveka, postao zadovoljniji 
nakon što je opsovao, pljunuo, prokleo, udario? 

još malo o ...

... trkačima.
trčkaram danas, jer obrnutom logikom da od svakog dana treba izvući što više, ponekad dođem u bizarnu situaciju da mi u Nedelju padne dan odmora :-)

i ništa, uključio sam Live Tracking, poslao Loli link, ona je nastavila uz reku s kučićima i usput na telefonu pratila gde sam. haha, kao neki robijaš koji ima onaj uređaj da ne bi pobegao iz kućnog pritvora, tako ja omogućim svojoj ženi da me uživo "prati" i nema makac sa najavljene putanje :-)

u jednom trenutku, setih se ovog dečka, a ne bih ga se ni u ludilu setio nego sam uzeo da sve slike preselim na google photos, i tako mi evo već treći dan sa jednog od Hard Diskova tandrlja i prebacuje se sva ta arhiva od 51,000 slika. pa povremeno provirim dokle je stiglo, i jutros slučajno ugledah ovu sliku, i upali mi se neka Lampica za Zaborav. 

nisam ga video možda 3-4 godine, a možda i više jer obično kad misliš da je nešto bilo pre 3-4 godine, ono je bilo pre 5-6, to vam pričam iz iskustva. 

a do tada, STALNO SAM GA VIĐAO. ujutru, u podne, uveče, i ujutru i uveče, ma stalno. uvek u gradskom parku Pećina, na kružnoj stazi od 1290m, i uvek je išao krug u istom smeru, obrnut od onog kojim ja trčim, a obzirom da ja trčim kontra od skoro SVIH koji tamo trče, on je dakle išao taj neki uobičajeni krug. 

(ja naime volim da ustrčim uz najstrmiji deo, i da mi je ostatak blago nizbrdo, ali ta strmina je toliko oštra da izgleda da niko tu ne može da ustrči, pa svi rekreativci radije odaberu varijantu da trče kilometar nežno uzbrdo i da se zatim "polome" na tom oštrom spustu, pa opet u krug)

nekako sam u to vreme relativno često prolazio tuda, ali zadnjih godina mi se taj park nije uklapao u koncepciju "treninga" jer je na par mesta klizište malo oštetilo stazu, pa ako mi se ide u prirodu onda ću otići daleko od grada a ne u park, a ako mi se ide na neki Trening onda ću opet odabrati neki manje prometan asfalt u okolini a opet ne Gradski Park, pa da preskačem klince na bmx-ovima i majke koje guraju kolica, da ne pominjem grupice penzionera koji se rašire celom stazom od metar i po i svađaju se o dnevnoj politici.

ali, ipak katkad prođem tuda. nekad ujutru, nekad u podne, nekad popodne. i njega definitivno tamo više nema. ne trči. ne hoda. a ranije je bio uporan. kao neka igračka navijena do kraja. tri puta dnevno je tu negde iz blizine, ne znam tačno odakle, dolazio do parka, u trenerci, i trčao. tri puta po sat vremena. kako prvi drugi i treći Dnevnik, nije mogao da omane. počne da trči, sporo ali ipak trči, recimo da je došao na neki polumaraton mislim da bi mogao da ga pređe za 2h15. 

jer nikada nije ni pokušavao da trči "brzo". no iako nikada nije imao ambicije za neke brzine, ja sam ga doživljavao kao Trkača. ne, sa tim da li je neko trkač ili nije, nema nikakve veze da li je on pametan ili glup, da li je "normalan" ili mu fali koja daska. ovom momku je očigledno nešto falilo. uvek tako autističan, kad mu se javim on samo prođe, delovao je odsutan i skroz u nekom svom svetu. kao da pokušavaš da razgovaraš s mravom, ili sa nekom pticom koja leti ka jugu. jok. pogled opsesivno u daljini, ili u zemlju, i korak korak korak, gazi gazi gazi.

radijus kretanja mu je u tom stanju bio nekih sat vremena po seansi, da se tako izrazim. kad prođe 45-50 minuta, počinjao je povremeno da hoda. malo prošeta pa nastavi da trči. i tako uporno sve do tačke kad više hoda nego trči, e onda se pokupi i ode kući. i vrati se u podne, pa se vrati uveče. nećemo da se rugamo sad, tipa on je lud ili šta god. svi smo mi zvrknuti, na neki način, samo je razlika u tome ko je manje a ko više. 

i tako, povremeno kad protrčim tuda, setim se kako njega više nema. uopšte. gde je nestao, samo bog zna. možda se odselio, možda je našao neki drugi hobi, drugi ventil, i nadam se da nije ništa loše ili ne daj bože ono najgore. a eto jutros mu slučajno videh i sliku.

nikada nije nosio telefon ni vokmen, on je trčao jer je voleo, ili morao, između ta dva često i nema razlike. nije mu trebala muzika da bi mu "pomogla" da trči, nije mu trebao niko drugi, nikakav Badi ili Pejser, jer da bi čovek potrčao dovoljne su mu dve sopstvene noge, a ako misliš da ti trebaju i dve tuđe onda imaš neku muljevitu baruštinu u vijugama.

nije se slikao, naravno da nije bio "selfi trkač". nikada nije došao ni na jednu od tri lokalne trke. nije bio od onih razmaženih koji preko nedelje kukaju kako "ne mogu da se nateraju na trčanje" a preko vikenda sve petama u guzicu odlete na bilo kakvu trku, da bi se zabavljali iliti "proveli". za razliku od fensera, trčanje mu NIJE bilo zamena za disko klub.

još nešto, umalo da zaboravim. događalo se da ga sretnem i u danima kada sam bio ubeđen da sam jedini ludak koji je otišao na trčanje. na minus 15, kroz najgoru bljuzgu, po najvećoj vrućini, po pljusku. zaista su retki ljudi koji imaju takav pristup, da ih uopšte ne zanima kakvi su uslovi napolju, jednostavno izađu na ulicu i krenu da trče. 

bog te pita kada sam i kako uopšte napravio ovu fotografiju. vidi se da je korišćen neki jak zum, dakle neki je od fotoaparata a ne telefon. verovatno sam se vraćao sa pešačenja, nemam pojma. u "properties" od fotografije stoji neki datum i vreme kada smo bili na bici treningu po suncu (?), dakle teško da ću odatle nešto saznati. ali dobro. sama činjenica da sam odmah potegao aparat i opalio par slika zumirajući 20x sa 200m daljine, govori o tome da sam se obradovao mogućnosti da ovaj susret zabeležim, a obzirom da mi već godinama stalno doleće ta ideja da mu posvetim jedan blog, eto konačno se sve sklopilo u jednu celinu. 
bar što se mene tiče.

zabaz

nije da baš često trčim uz samu reku Gradac, uvek sam koristio staze koje je spajaju sa okolnim selima na brdima. Gradac mi je na trčanju bio nešto do čega se spusti, i odakle se opet negde popne.

kad sam prekjuče odlučio da se protiv podnevne vreline izborim trčeći kroz vodu, morao sam da se podsetim nekih puteljaka kojima nisam prošao godinama, ako ne i decenijama, a par staza sam upoznao prvi put u životu.

na jednom mestu sam se totalno razočarao u svoje orijentacijske sposobnosti, ili možda radije u sposobnost održavanja koncentracije na visokom nivou. u odlasku uzvodno sam, osim na jednom mestu gde sam malo lutao napred-nazad, svuda "ubo" stazu i prešao reku na potrebnom mestu.



u povratku pak, rekao bi čovek da je trebalo da mi bude lakše. no zbog silnih krivina koje Gradac pravi, a kao što vidite na ilustraciji (povratak je crvene boje), ne znajući da na jednom mestu postoji staza sa obe strane reke, ne obraćajući pažnju na to da li pretrčavam s leva na desno ili obrnuto kao i na tok reke, ladno sam okrenuo za 180° ne primećujući ništa čudno.

nakon minut mi se nešto "učinilo poznato", pa sam zatim bio nekako neodlučan, i da ste mogli da vidite taj znak pitanja veličine topole, kad sam došao u tačku u kojoj sam bio par minuta ranije (???????????????). napomena, sa obe strane je visoko drveće ili litice i preglednost je nula, ovde na slici deluje kao da reka teče po livadi.

stojim tako zgranut na obali, gledam iza sebe, zaboga kako sam mogao da otrčim tamo i da odmah zatim dotrčim istom stazom nazad. i ona lampica koja je oklevala da mi se upali, kad sam pored neke spaljene gume protrčao dok je bila s desne, a zatim s leve strane "gle opet guma, ista kao ona, samo sa druge strane puta?!" :-)

sada mi sve to deluje smešno, no u tom času, em što sam bio mrtav umoran i nije mi se trčao nikakav dodatak od 300-400m tamo pa ovamo, em sam se demoralisao jer sam mislio da se takve stvari događaju samo kretenima. ali HEJ, Jednom Meni da se to dogodi, ma daj ne zezajte da je moguće! ali eto. izgleda da ipak niko nije savršen. šmrc.

sitnim slovima

PRVO, MINI-BLOG

idu mi (da ne kažem na šta) svi ti rekreativni "sportisti" koji kad se predstavljaju kažu "ja sam Maratonac", rekao bi čovek da su upravo ispunili olimpijsku normu. a ono najobičniji džabalebaroši na maminom hlebu. radnim danima malo trčkaranja u slobodno vreme, za vikend na trku, a u međuvremenu 16 sati dnevno na fejsu. kako mogu da cenim nekoga kome su jedini žuljevi od trčanja, a nikada u životu ih nije dobio od lopate ili krampa? ljude koji ne zarađuju/žive od sporta, cenim prema tome koliko su radni i vredni u onom ostatku dana, kad oduzmeš taj sat trčkaranja. jer koristan rad, i iluzija rada, nikako nisu isto i sasvim lepo idu zajedno. od svih Rekreativaca, cenite jedino one koji svakog meseca čekaju platu. ovo drugo, sikter.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

A OVO ISPOD JE ONO ŠTO ISPOD SVAKOG BLOGA STOJI SITNIM SLOVIMA ALI KANDA TO SKORO NIKO NE ČITA. A TREBALO BI.

auf bre ala se ovde narod lako ostrašćuje :-P

gomilice nekog uvredljivog sveta. posle svakog mog razmišljanja pojavi se bar jedan novi neprijatelj. ko puževi posle kiše. i što je najzanimljivije, najglasniji budu oni koje nisi ni pomenuo nego su se sami prepoznali. i tako, gle ironije i parodije, odmah etiketiraju sebe. ovde, kao što rekoh pre neki dan, svako sebi daje pravo da mu se ne sviđa ovo i ono, a kad se nekome ne sviđa to što on radi, zlo i naopako! pa gle drskosti još to ovako polu-javno i napiše.

moja ideja je pak da kao i svaki blog (skraćenica od weB LOG) to što je nešto dostupno za čitanje ne znači nužno da sam ja to pisao ni kao neki pamflet ni kao doktorsku disertaciju. to što ja sednem svakog dana da desetak minuta kuckam neki (uglavnom sportski) Dnevnik, umesto da ga pišem u svesku, ja to radim uglavnom zbog ljudi koji me znaju i koji vole to da pročitaju. usput i svakom drugom omogućim da tu zaviri, inkognito.

izgleda da prosečni balkanac to ne kapira. on dođe ovde i misli da je blog isto što i nju jork tajms. a moj blog je moja prćija, mogu da pišem o stvarima a da nisam o njima ni razmišljao, mogu da lupetam, mogu da psujem, dobro, umereno, a to što si zavirio i pročitao nešto što ti se ne sviđa, šta ću ti ja? stisni UNLIKE na stranicu i nemoj više svraćati, srećan put i laku noć igumane.

nisam vam ja od "onih" blogera koji za sebe kažu Ja Sam Bloger i to im dođe kao zanimanje, tipa Tviteraš, ili Ultra Trkač. jok brate, nisam ja ovde došao da se obogatim, nego da popričam sa prijateljima. ako proširim krug za samo jednog godišnje, ihahaaaajjj, puna kapa.

ali sad on dođe pa se svađa sa mnom pa mi piše neke komentare a niti smo se ikada u životu sreli ni popričali niti znam ko je on/ona uopšte. idi brate sestro pa piši kontra blog ako imaš vremena, nije zabranjeno zakonom. uopšte nije lepo kad upadneš u nečiju kuću samo da bi se svađao, niti je lepo da dohvatiš nečiju svesku pa hajde ako si i prelistao ali ti uzmeš pa žvrljaš po njoj i precrtavaš sve što ti se ne sviđa. alo?