u nekoliko navrata sam pomno analizirao mapse i gledao može li da se prođe iz jednog sela kroz neke šume u drugo selo gore na brdu, i nijednom nisam bio siguran šta je to tačno na mapsima vidljivo a šta ne. ovo donje selo sam apsolvirao što se tiče glavnih puteva, a iz iskustva znam da sve što obećava kao "veći put" tj makadam postepeno postane malo uži kada prođeš prve kuće, pa još uži kada prođeš par skretanja u njive i livade, pa još uži kada uđe u šumu, i nemalo puta se dogodilo da se taj šumski put razgrana na nekoliko strana i da je to prosto mesto odakle seljani kradu/pribavljaju ogrev, i onda se fino vratiš nazad, nisi poljubio vrata ali si poljubio šumu i korov.
slično tome, juče sam zapucao rešen da proverim s tim da nisam ni imao nikakva bogzna očekivanja ni nadanja. idem da vidim dokle ide koji put, pa ću se vratiti, ali ću barem znati da prolaza nema. i zaista, kad sam sa levog asfalta koji negde "(po)vezuje" skrenuo na desni, on je ubrzo prerastao u tri makadama, jedan u neke kuće, drugi u šumu pod 25% nagibom, i treći po sredini koji bi mogao biti "ono pravo".
dobar kilometar strmog peska i kamenčića i još mi je naišao traktor sa prikolicom prepunom drva pa sam morao da stanem i sklonim se, a na tom nagibu u prašini i kamenju je nemoguće krenuti uzbrdo pa sam teška srca izgurao zadnjih 100m. ovo mi se događa već treći put u mesec dana, ne znam čime sam to zaslužio ali eto.
nakon toga je usledio fantastičan deo puta kao u bajci, lako prolazan zemljani makadam kroz gustu šumu, čak pomalo i ravnjikav pa sam mogao da ubrzam i rešim se mušica koje su prava napast i božija kazna kada uzbrdo sav oznojen ideš 7 km/h i ne možeš ni na sekund da pustiš guvernalu da bi ih oterao.
kada sam došao negde blizu vrha ukazalo se opet par skretanja u livade, put je prerastao u traktorski horror od pola metra dubokih kanala i zemljurinom nagnutom pod 30°, rekoh ako sve ovo budem morao da se vraćam nazad ubiću se. opet sam pregurao pedesetak metara s tim da sam mogao da biram da li da idem kroz kanal i biciklu guram sa dignutom rukama kao da se predajem, ili da idem po onom grebenu i guram guvernalu negde u nivou kolena, koliko je to bio neupotrebljiv put.
e tu sam ugledao neku kuću i totalno nelogično pomislio da put možda ide samo dotle. jer nijedno domaćinstvo ne bi išlo 10km kroz šumu od čega zadnja 2km totalno neprohodnim putem, mislim trebao bi da od svega imaš samo traktor a ne i auto ili bilo šta drugo, čak ni motor nije koristan čim padne kiša. naravno da mi je čovek rekao da kroz sred njegovog dvorišta mogu da izađem na veći put, pored štala sam ugledao i auto i kamiončić i smirio sam dušu, fala bogu pronađoh put.
koliko god ona "kartu čitaj, seljaka pitaj" zvučala simpatično, zanimljivo je da te često nehotice zeznu jer sve kuda idu napamet ne umeju da opišu u detalje pa ladno zaborave da do onog skretanja postoje još tri skretanja koja ti nisu pomenuli i onda nemaš pojma kako do te treće ili četvrte tačke doći. ovaj mi je pak tri puta ponovio svaku raskrsnicu, da utuvim, zadnji put sam zajedno s njim sve ponavljao u horu kao da me preslišava. kod trafoa desno pa odmah zatim levo u krug i tako do jedne vikendice na uzvišenju gde na X raskrsnici ona treba da mi ostane sa leve strane. bukvalno kao da mi je ukucao gpx trek u mozak, bez ikakvih dilema sam izbio tačno gde sam hteo i gde mi je objasnio, bravo.
vožnja nije bila preduga, ovaj istraživački deo je bio samo 22km od čega samo četvrtina asfalt, a u preostalih 15-ak km sam više nego uspeo da opet tako usvinjim biciklu da sada više zaista nisam siguran šta je gore, proći kroz blato do kolena i oprati je za dva minuta, osušiti i podmazati, ili voziti po zemlji i prašini i onda šta? фуцк!!!
do i od tog kruga je trebalo 2x14km pa tih 28 i 22 daju samo 50, a od polaska popodne sam potrošio toliko vremena da me je uhvatio sumrak pa ništa nisam video kroz tamne naočari zadnjih par ulica. ne pametnjakovići, nisam mogao da ih skinem jer su duple, zbog dioptrije.
MRZIM PRAŠINU.
ajd što nestade cela bočica mašinskog ulja na svakodnevno podmazivanje nego što mi tih pola sata dnevno prepolove sav jučerašnji užitak i očekivano današnje uzbuđenje.
jutros ništa trčanje, samo 32km brzog asfaltnog mtb-a da se nahrane neki psići u pomenutom selu koje naravno baš ja nađoh pa odmah na posao. sve oči su uprte u drugo poluvreme, da ne kažem u popodne.
Nema komentara:
Objavi komentar