petak, 18. rujna 2020.

sreća

neki prođemo sa više a neki sa manje sreće u životu, rekao bih da baš i ne postoje neka pravila u tom sumanutom svetu manjka logike. još jedan od datuma koje bih trebao da slavim umesto rođendana, 18-09 je mogao ko zna kako da se za mene završi. staviću ispod link na onaj trenutak kada je košarkaš revoltiran odlukom sudije udario glavom u koš i nakon oštećenja kičmene moždine ostao paralizovan, a staviću i samo sliku za one koji nemaju džigericu da gledaju snimak.

LINK --->>> traumatismos


skroz desno se vidi kako čovek u crvenom dresu pada na pod jer od pre pola sekunde više "nema noge" odnosno kontrolu nad njima, a pre tačno dve godine sam trčao planinarskom stazom i istom ovom silinom udario čelom u drvo koje od kačketa nisam video, puklo je toliko jako da mi se pred očima pojavio neki beli bljesak kao da zavarujem bez zaštitnih naočara, i skotrljao sam se niz neku padinu desetak metara ka reci.

tada mi je to bilo zabavno, slikao sam crvenu fleku na kačketu ne znajući kolika mi je rupa na čelu i jedva čekao da dođem negde gde imam domet telefona pa da mogu to da objavim na sva zvona. ne samo tada nego još ko zna koliko dana nakon bio sam potpuno nesvestan da je to moglo da se završi puno gore. šta da mi se dogodila ista ovakva povreda, ležao bih bespomoćno satima ili nedajbože i noć i dan dok neko ne bi naišao, zagnjuren licem u lišće i prašinu bez mogućnosti da se okrenem na leđa i normalno dišem, telefon nikad ničemu nije koristio u toj klisuri bez signala a ionako ne bih mogao da ga ugledam ili dohvatim. 

od svega je najgori taj trenutak u kojem ti dolazi do glave da se dogodilo nešto strašno, da si nepokretan, taj strah od onoga što će ti doktori reći. verovatno se nadaš da nije ono najgore, da će nešto moći da se zakrpi, ali da mi je neko rekao da ću ostati vezan za kolica kao ovaj košarkaš sa slike, mislim da bih radije poželeo da umrem nego da prihvatim toliku promenu u životu, kako mom tako i onih oko mene kojima bih postao nemoguć teret.

pre samo par dana sam pisao o potresu mozga 15.09. no nisu prošla samo tri dana između ova dva događaja, naravno. pad sa bicikle je bio 2017, a sudar sa drvetom godinu i tri dana kasnije. 2019 je prošla bez sličnih zapečaćivanja leta i hvala joj na tome, nadam se da će i ova pristojno da se ponaša. 

tek nakon što sam sve napisao, pročitao sam da je na današnji dan 2002. umrla Margita iz EKV, pa evo linka i na to

LINK --->>> Magi

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

što se tiče vedŽbanja na otvorenom, po planu sam juče ujutru otrčao brdskih 11km i popodne provozao par sati mtb bez ikakve druge potrebe osim da namirim još koji sat na suncu. leto je na izmaku i kalendarski će se završiti za 4 dana ali ako je verovati norvežanima izgleda da će se ovaj topli talas produžiti još barem desetak dana. prognoza u telefonu je do juče bila puno pesimističnija sa nekim jutarnjim užasima od samo +8°, daj bože da pobedi yr.no model.

takvo vreme pak više pogoduje bicikli no obzirom da sam potvrdio nastup (!) na polumaratonu svakako ću morati da ubacim što više trčanja narednih nekoliko dana.

Nema komentara:

Objavi komentar