subota, 5. rujna 2020.

unazad i unapred

formular na ćirilici popunjen latinicom, 
proverena varijanta šizofrenije tipična za srbe i srbiju:


jutros sam se sekirao unapred jer sam pretpostavljao da mi je plan pomalo preambiciozan ali sam se nekako ničim opravdano nadao da će sve ipak "proći". naime priželjkivao sam da u dva jutra ubacim dva koliko god kratka trčanja, ali eto, tek koliko da "čekiram" taj broj izlazaka na trčanje, pa dalje šta ispadne ispalo je. malo me začudilo onih 19km od pre par dana kada sam krenuo jako sporo i nesvesno pojačavao prema kraju pa su zadnji kilometri bili više od pola min/km brži od prvih, kao da sam se tek posle sat trčanja zagrejao a umor nisam osećao.

sada se "brinem unazad" da li sam bio previše nerealan jer će još malo podne i ne pada mi na pamet da u ovo doba dana krećem na trčanje JER mi je glavna vožnja popodne i ne bih želeo da ugrozim motivaciju pretrpavanjem u nezgodan čas. i tako se sa brige unazad prebacujem na "brigu unapred" jer OBZIROM DA je kulminacija plana ta bicikla u nedelju (sutra), pre koje takođe imam par poslića isto kao i danas (kad nisam stigao ništa), počinjem da se predomišljam da li da danas IPAK ubacim neko trčanje tipa u sredini vožnje, od negde do nigde i nazad, nemam pojma, jer ako sam naumio da čekiram dva trčanja zašto da ne, a ako planiram mega zabavu na bicikli za sutra zašto da malo bicikle ne žrtvujem danas?

jedna od zanimacija mi je bila čišćenje bajka (OPET?) jer sam ga juče tako fino zasrao u prašini da ne poveruješ. kasnije ću da izračunam kilometražu, po novoj navici da na vožnji ne razmišljam o dužinama i brzinama nego ništa ničim ne merim, pa onda kod kuće moram da ukucavam route u mapmyrun (nemam linkove jer mi je sve "private" zaključano) i tako nateram sebe da post-vožnje još jednom u mislima prođem stazom i bolje je zapamtim, a usput pogledam i sva skretanja koja su me kopkala pa ih zapamtim za ubuduće.

imao sam samo jedan jedini uspon kojim nikada ranije nisam prošao i baš mi je bilo lepo i zabavno, zapazio sam kuću na jednom od verovatno najlepših mestâ u celom kraju, bukvalno kao najbolji moteli na razglednici na najboljim vidikovcima, šteta što su siromašni pa nije ni omalterisana (možda jer je i prevelika) i jedina mana je taj prilazak kroz prašinčinu. ali pogled preko nižih bregića na venac planina, da odjaviš i internet i televiziju i kad god baš nemaš šta da radiš po gazdinstvu i sa porodicom samo da sediš na klupi i da uživaš u pogledu i da meditiraš.

ŠEST KILOMETARA
glupih samo 6km dovoljnih da zadnji točak ne vidiš od prašine, zadnji menjač bolje da ni ne pominjem a doneo sam i nešto korova u zadnjim zupčanicima :-)
imao sam i prvo ovogodišnje forsirano STOP. 
na jednom mestu su autima i traktorima toliko šodera i kamenja naterali u krivinu da je izgledalo kao da vozim po separaciji kamenja, čim sam shvatio šta me čeka dodao sam gas do daske da imam što veći momentum i da ne dozvolim bicikli da toliko uspori da prošlajfuje i stane u mestu ali upravo to se dogodilo. neverovatno strm uspončić, jedva 50m, i negde na pola mi je samo prednji točak kroz pesak i kamenje svojevoljno krenuo ulevo, sekund zatim je zadnji prošlajfovao iako su gume bile poprilično meko naduvane, bicikla je u trenu stala u mestu a noge su mi bile jedna skroz dole druga skroz gore u mrtvim tačkama, i jedino što sam mogao da uradim je da naučnofantastičnom brzinom nekog unutrašnjeg procesora što brže iskopčam desnu (gornju, pošto je bicikla stala gotovo popreko nasred puta) i njom što pre stanem na kamenje, u protivnom bih samo tresnuo pljoštimice i dočekao se na šaku i lakat što opet ne bi bilo ništa strašno ali ga je ipak bolje izbeći. obzirom da nije postojala tehnička mogućnost da se dalje vozi morao sam da izguram tih 20m i usput shvatio da ni ova bicikla ne može BAŠ SVE. tja.

Nema komentara:

Objavi komentar