srijeda, 30. rujna 2020.

otvori zatvori

ne mislim na otvore na zidu i zatvore za robijaše, nego mislim na otvori nešto pa zatvori nešto a konkretno na excel fajl u kojem ću da proverim jelte kilometražu ili što bi ameri rekli majlidž (mileage). i zaista, ako bih popodne pretrčao 31km ovo bi mi bio mesec sa najviše kilometara, iako sam rekord istrčao u martu koji ima 31 dan. eh da mi je sada još jedan dan, kao u onoj pesmi "moj život je kratak bio... a ja žeeeelim samo jedno". ajd, nije prvi put da me čačkaju te brojke u pozitivnom smislu jer umeju da potpale malo motivacije, katkad upali a katkad shvatim da ne moram da zagrizem baš svaki mamac. jest da se tada možda osetiš pomalo poražen, ali navikao sam.

(nakon pet minuta)

bio sam proletos u nekoj balkanskoj grupi za biciklizam i opekao se debelo jer ti se svaka interakcija svede na borbu sa vetrenjačama i jednoćelijskim organizmima. naravno da sam brže-bolje napustio grupu, nek se oni plaše raskrsnica i brzina preko 40 km/h. i sad sam se setio toga jer mi je malopre iskočila neka slika poznanice koja pokušava da popravi najblaže rečeno OČAJNU poziciju na bicikli za hronometar/triatlon. laktovi su previsoko kao na šanku pa je onda podigla i sic da bi joj leđa bila što ravnija i sad jedva dohvata pedale pružajući prste kao balerina pa naravno nečim (?) nije zadovoljna. i vidi jada tu se odmah našlo tuce stručnjaka da joj objasne neka naučna rešenja i naravno krene rasprava i ja shvatim da pričam sa kokoškama koje pokušavaju leteti a ne sa lastama ni sa sokolima. ali navikao sam.

godina se nekako stalno pretapa u tim promenama vremena, i zavisno od toga da li je pretoplo (ruke i dlanovi se znoje) ili je prehladno (nosim rukavice) smenjuju se faze kada radije nosim telefon, pa usput nešto fotkam, zastajem, trčanja su više izleti, ili kada radije nosim gps sat pa sam onda (nemajući druge dekoncentrišuće faktore) više okrenut gledanju u dužinu, brzinu, kadencu, puls... pa tako i ovih dana, stalno je paduckala ili pretila kiša i onda da ne bih previše brinuo ostavim telefon kod kuće. mana toga je da moram što brže da prepišem kilometraže i u kojim sam patikama trčao, jer nemam slike iz kojih bih za nekoliko dana mogao da se unazad svega prisetim. ali navikao sam.


pola dana kasnije pravim planove i razmišljam kako da napravim polukrug s jednog kraja grada na drugi jer kao i pre neki dan opet imam jedan zadatak na jugu a drugi na zapadu, s tim da je valjevo kao neka podmornica ispred halkidikija pa odakle god bi negde da preskočiš moraš da pređeš preko brda ili preko reke/klisure što baš i nije tek tako teren za obično trčkaranje. ali navikao sam. 

Nema komentara:

Objavi komentar