Danas sam morao da se osvetim vikendu koji mi je prošao pomalo "kljok". Po oprobanom receptu sam ignorisao ručak i opet se najeo napolitanki i posle toga POKIDAO par lokalnih makadama, osim jednog koji je mene pokidao pa sam morao da izguram nekih 50m uz 20% nagib i kamenje veličine pesnice, pre nego što isto napadnem laktom ili nosom u brišućem letu (s bicikle). Odmah posle toga sam imao skroz sličnu situaciju s tim da je kamenje bilo nešto malo manje i kao u dečijoj pesmici "ide patka ulicom trte-vrte guzicom" nekako sam uz šetanje točkova kud koji hoće ipak zadržao pravac i dovoljnu brzinu da izađem na vrh brda. Huh.
Sva sreća da je tu i tamo bilo ravnijih delova pa sam mogao i da slikam onako bez zastajanja:
Posle istraživačkog dela (obavezni program) sam samo presekao glavni asfalt i već polu-poznatim makadamom prošao kontra smerom zapanjen kako ništa nisam zapamtio, tačnije ne znam da li me je više začudilo kako sam zaboravio onako grd spust (sada uspon) ili nemoguć uspon (sada ubistven spust) ali kad se boriš za goli život iliti neoguljena kolena valjda se uvek skoncentrišeš na još metar i još metar pa ti celina prođe nezapažena u tom bunilu.
I nakon te sečke sa puta onog na put onaj, predahnuo sam desetak kilometara goredoliranja po širokom asfaltu i opet skrenuo na jedan put koji po vrhu brda vodi do zabitih domaćinstava i kuda sam nekoliko puta već trčao. Fora je kad sa neke čuke ugledaš onaj dole put kuda obični smrtnici treniraju, kontam da se ovako dobro oseća soko dok kruži visoko i posmatra ovčice kako bezbrižno pasu.
I nakon te sečke sa puta onog na put onaj, predahnuo sam desetak kilometara goredoliranja po širokom asfaltu i opet skrenuo na jedan put koji po vrhu brda vodi do zabitih domaćinstava i kuda sam nekoliko puta već trčao. Fora je kad sa neke čuke ugledaš onaj dole put kuda obični smrtnici treniraju, kontam da se ovako dobro oseća soko dok kruži visoko i posmatra ovčice kako bezbrižno pasu.
I ovde sam imao jedno omanje zapanjenje kako je praktično *svuda* moguće protrčati jer patike puno bolje prijanjaju na svaku podlogu, dok nasuprot njima prednji točak skakuće a zadnji proklizava i otud i onaj moj usklik na mnogim puteljcima "ovo je puno bolje za trčanje, za vožnju se drži prohodnijih puteva".
Usto kada trčiš nije nikakav problem u trenu promeniti pravac za pola metra levo ili desno, prekoračiti kanal ili gomilu kamenja, popeti se uz stepenik koji je voda napravila, dok je na oštrom usponu biciklom nemoguće samo se tako teleportovati sa leve bankine na desnu nego moraš napraviti liniju po zemlji koja prolazi kroz kanal pun peska ili iz tog kanala izlazi po oštro nagnutoj zemlji koja se kruni i otklizava te nazad. Čari i draži. Leta.
Nema komentara:
Objavi komentar