petak, 4. rujna 2020.

od inata do uspeha


nije baš neki inat, više upornost. kao kad kažu za ovna da je tvrdoglav, nije isto uporan i tvrdoglav. pokušaću da te ubedim ako sam siguran da grešiš i to uglavnom kada je nešto za tvoje dobro, ali ako vidim da si tvrdoglav onda ja više neću biti uporan, reći ću da je možda tako kako ti misliš i rastaćemo se u miru. svako ima pravo da veruje u svoja ubeđenja, ne zovu se džabe ubeđenja. isto tako, da nije bilo puta tamo kuda sam naumio da prođem, a šta ću, sigurno ne bih iznajmljivao helikopter nego bih odustao. provlačio sam se kojekuda ali ponekad sam se i vratio unazad. pa sam preživeo. netaknutog ponosa.

pre možda mesec-dva sam prošao jednim putem (crveno) a pre par dana drugim (ucrtano žutim) i juče sam bio rešen da pošto poto pronađem vezu između jer sam bio ubeđen da neka veza MORA da postoji, što je naravno neosnovano jer se često desi da oni što oru leve njive dolaze do njih levim putem a oni desno desnim i između bude neka živa ograda i korov i trnje i cvrc. no evo juče mi se posrećilo, malo sam oklevao pa hajd pored ove kuće ima nekih tragova od traktora pa ajd kroz onu ledinu uzbrdo dok ima puta pa sam na vrhu ostavio biciklu u ambroziji i nastavio da trčkaramsve dok nisam video neke druge kuće a gde su kuće tu je i auto i traktor a gde je auto tu je i neki veći put i bingo ugledah asfalt 200m ispred, okrenuo sam nazad i dotrčao do bicikle pa se vratio na stari pravac.

dalje sam nastavio tuda kuda sam prošao pre mesec-dva crvenim putem ka gore jer na karti tu apsolutno NEMA puta, a ja sam bio siguran da sam baš tuda prošao jer tačno znam i odakle sam krenuo i gde sam stigao. i šta sad? idem kontra pravcem pa ću naravno negde doći, a usput ću se prisećati tog putovanja iz suprotnog smera. i znate šta se dogodilo? skoro se ničeg nisam sećao. možda neki uspon kroz šumu koji mi je danas bio spust, ali onda je delovao strm a sada samo tehnički težak zbog prekrupnog kamenja. kilometarskog uspona po šoderu se naravno ne sećam uopšte jer je to onda bio spust pa sam samo sleteo kao na zaletištu za ski skokove. 

takođe me zbunilo i par raskrsnica, kako sam onda znao gde treba da skrenem kada puteljci deluju kao da su iste važnosti, mora da sam i tada zastajao na svakih par minuta i gledao u mapse. no sada sam valjda već zapamtio, a ostalo je i da proverim par odvajanja, imaju li neku perspektivu tj budućnost u mojim planovima.

imam još jednu vest, zakazano je prvenstvo srbije u polumaratonu. 


i sada imam opciju da to ignorišem obzirom da sam baš baš slabo trčao letos, ili da se napalim pa da iskoristim naredne hladne dane za malo više trčanja u odnosu na ovo na šta sam navikao. ne bi bilo loše otarasiti se bar 1 do 1.5kg jer je fakat teško trčati sa bilo kakvim viškom. opet s neke treće tačke gledišta, možda bar tolicno dugujem klubu za trud oko štampanja opreme, i jedino što bih osim trčanja morao da obavim bi bio lekarski pregled pošto mora da bude svežiji od 6 meseci pa mi onaj zimski više ne važi. 

preko svega, startnina za učešće na prvenstvu se ne plaća i pretpostavljam da se ne dobija nikakav "startni paket" osim broja što mi savršeno odgovara, kuća je do plafona puna dresova torbica i kojekakvih budalaština koje više nemam kome da ispoklanjam jer sam sve polu- i poznanike već zatrpao. biće i posebne okrepe za prvenstvo, možda poslednja šansa da se u životu osećam kao VIP jer nemam pojma kako će sledeće godine da se razvija "epidemiološka situacija".

Nema komentara:

Objavi komentar