neloše

 šta reći

bio sam ubeđen i to čvrsto ubeđen da nema šanse da mogu da trčim brže od 5'/km duže od 10km a ispalo je da sam umesto tih 1h46' koliko sam potajno priželjkivao ovako sa napuklim rebrom, istrčao čitavih 7 minuta brže.

*napomena, ciljno vreme se razlikuje od ovog jer je trka bila dugačka negde između 21.8km i 22.3km koliko su raznorazni uređaji izmerili, a ovo je vreme koje je proračunato nakon što sam pretrčao oficijelnih 21.1km i nisam ga izračunao ja nego kompjuter/algoritam ekipe 26:virtual nakon što sam poslao link na svoj fajl na Stravi, dakle ja s ovim nemam ništa niti mogu na to da utičem, sve se obračunalo automatski, i svakom drugom isto tako.

da stvar bude baš onako neuobičajena kao što i treba da bude kada ti je prva trka u godini tek krajem septembra pa si više nego zaboravio kako se to radi, pobrinulo se nekoliko sitnica od čega kao prva moja odluka da mi ne treba zagrevanje pa mi treba pa mi ne treba pa sam na kraju radio ubrzanja bez zagrevanja i stajao na startu i kad je krenuo prvi krug mislio sam da ću maltene odmah morati da odustanem jer sam stalno u butinama imao onaj odvratan osećaj "samo što nije grč".

nemam pojma kada je to prestalo ali sam ceo prvi i drugi i pola trećeg kruga strepeo i opet bio ubeđen da ću "pući" jer sam povremeno osećao nešto tu u stomaku a nisam mogao da odredim da li me to štreca ovo rebro koje krcka kad se napregnem ili je najava onoga poznatog kao "bodac" ili će mi neki organ eksplodirati od ova dva brufena koja sam spičio jedan pre doručka a drugi pred start trke.

onda sam na pola trećeg kruga malo pojačao iako sam opet bio ubeđen da je prerano, pa sam imao 1. krug 26', 2. krug 26', treći krug 25.5' i rekoh nadrljo si ko žuti. i onda sam krenuo da mažem zadnji 4. krug i odmah je počelo da me peče dole na metatarzalnom delu stopala (što bi biciklisti rekli the ball of the foot tj onaj deo kojim pritiskaš pedale) i shvatio sam da mi se tu polako pojavljuje žulj/plih i rekoh murate murate baš si sreće kurate otkud sad to.

i tada su me negde 1.5km u zadnjem krugu (4 kruga po 5.5km, i na kraju je skoro svima staza izašla na 22km umesto na 21.1km) stigla dvojica pa sam krenuo za njima i zaboravio stopalo, usput otresao dvojicu koji su dotle išli oko mene ili ja oko njih, još kilometar kasnije sam se naložio pa otresao i ovu dvojicu i do cilja u slalomu obilazio za krug sve koji su tek završavali svoj 3. krug tj one koji su okvirno išli celu stazu preko 2h10'.

ovde se jasno vidi ta mahnita progresija prema kraju jer sam se izgleda tek tada setio da polumaraton ipak nije beskrajno truptanje nego tempo trčanje ali avaj prekasno.

pulseve nemam jer nisam nosio sat da ne bih dolazio u iskušenje da virkam, hteo sam da trčim skroz naskroz "na osećaj" i na kraju je bilo puno bolje jer da sam video koliko ispod 5'/km idem verovatno bih se pokolebao i bespotrebno usporavao.

koliko god ne-trenirao i sporadično trčao celog leta, izgleda da je onaj silni mtb ipak ostavio nešto traga na noge, a da li je ova zadnja nedelja u kojoj sam napravio mega "mini pripreme" (natrpao milion trčanja i kilometara) više koristila ili štetila, nikada neću saznati.

tako da sam uzeo najlakši od telefončića i ubacio ga u zadnji džep šorca i skroz zaboravio na njega sve dok nisam prošao kroz cilj.

ali avaj, smejurije, bukvalno je na svakih par minuta neko pored mene morao da usklikne "idemo četri četrdeset!", ili "zadnji kilometar četri dvaes devet moramo da usporimo!" i tako od početka pa sve do pred kraj. funny.

prošle godine sam sezonu otvorio polumaratonom u Kovačici sa slomljenim prstom na stopalu, ovu sam otvorio i možda istovremeno i zatvorio sa naprslim rebrom, mašala, jedva čekam 2021.

a oborio sam i rekord u disciplini "koliko omašiti u proceni svojih mogućnosti", bravo ja.