13 rujna 2020

nedelja nije dan za tugu

 pre nekoliko godina na jednom od polumaratona pitam koleginicu trkačicu kako je bilo na nekom maratonu, a ona uskliknu "PUŠENJE!"
pamtim da mi je bilo veoma smešno jer se radilo o ozbiljnoj ženi i valjda profesorki u nekoj HR školi, no taj iskreni izliv razočaranja kad negde popušimo ili ispušimo za neka očekivanja, baš me zatekao, kao da razgovaram sa nekim od njenih đaka
tako sam i ja danas pomalo "popušio" jer sam očekivao ne znam ni sâm šta, a naravno dobio ono što postoji na datom mestu

moram reći da sam podosta razočaran stanjem puteva po planinama, jer gde god pokušaš da prođeš nekim makadamom koji održavaju šumarska preduzeća, prosto je iznova i iznova neočekivana količina prašine i kamenčuga kojima stalno posipaju te puteve
ne daj bože da je još i strmo uzbrdo
razumem da je kamionu punom oblovine bolje da ide po kamenju veličine pesnice jer takvo nikada neće potonuti u zemlju/blato nakon kiše, ali vožnja po takvoj podlozi je bogme na mestima sasvim nemoguća biciklom
na par mesta sam izgurao po 20-30-50m jer je bilo očigledno da je pitanje trenutka kada će mi se bicikla zaustaviti u kamenju koje mi se kotrlja pod točkovima i zbog kojeg na mestima prošlajfujem a na mestima mi prosto prednji točak ode svojim pravcem bez obzira koliko se ja trudio da ga ukrotim

nekako nisam bio raspoložen da beskrajno trpim to nezadovoljstvo, možda neki put budem motivisaniji pa krenem u patikama da bih pošto-poto prošao tamo kud sam zamislio, pa ću onda napraviti biciklističko-pešačku turu
inače ostatak sam fino provozao, prošao sam desetak km obeleženom biciklističkom stazom koja se odvaja od magistralnog puta u podnožju uspona i spaja se s njim na samom vrhu
jako zanimljivo, pomalo neočekivana trasa koja u sredini ide negde blago nizbrdo do tačke da se zapitaš da možda nisi promašio, no sve što si se spustio se itekako popneš u zadnjoj trećini staze i čak izađeš dosta iznad magistralnog puta na koji se u zadnjih 500 sjuriš nizbrdo


ovako sam usput proveravao da li ću uopšte prići glavnom putu, u par navrata odoh negde kontra i sneveselih se da ću ako zalutam morati da se vratim istim putem nazad, no imao sam sreće koliko i orijentacijskih talenata


na kraju se vidi kako sam dole levo krenuo preko plana u novo istraživanje pa se nakon pogibije u kamenju do ušiju okrenuo nazad i dole desno izašao na glavni put, pa odatle produžio dalje uzbrdo asfaltom
možda mi je ova vožnja bila malo predugačka jer sam skroz zaboravio kakve planove imam za sutra i sad sam pomalo nespokojan i po tom pitanju, ko zna šta će od mene biti

Nema komentara:

Objavi komentar