utorak, 1. rujna 2020.

traljal

 nisam ni znao koliko sam imao kilometara u Žarkom (žarki je novo ime za avgust) i nakon jučerašnjih 4km (!) ujutru sam zaokružio na 200, to tek sad vidim. a još jedna okruglasta brojka se istakla, pored mi stoji onaj ukupni zbir "od početka trčanja pred prvi maraton" i tu sad imam 59002, dakle ako ništa ne polomim do kraja godine bih trebao da pređem 60 iljada km, tu se naravno ne računa kao dete kad sam trčao za loptom ni u školi na fizičkom ni sve one zime biciklizma kada se trčalo u nemogućnosti da se vozi, dakle ovih samo što nisu 60 iljada to je otkako sam pomislio daj da krenem malo više da trčim pa bože zdravlja na proleće maraton, i bi maraton.

ono što mi je čudno je da sam u Srednjem (nekako mi je jul srednji mesec u godini, šta znam, nova godina počinje 1.1. a druga polovina godine počinje 1.7. i eto logike) pretrčao 40km manje ali sam zato bajkom prešao čitavih 500km više i to mi nije baš najjasnije gde se i kako nakupilo (onda) ili gde fali (sada). 

nakon tih ranojutarnjih 4km gde sam na jednom segmentu nadmašio kolegu iz kluba za čitavu sekundu (lolčina) mi se više nije ni trčalo nego sam se malo šetao gore po brdu i lagano se spustio nazad na reku do bicikle pa se odvozao kući pod tuš. no glavni fras je ostao za popodne.

otišao sam da se rikaveri provozam bajkom i da ispitam neke puteljke tu u ravnici, gledao sam na karti sve i svašta i "odlučio" da presečem iz jednog sela u drugo preko reke, računajući kako TAMO MORA DA IMA NEKI GÂZ tj prelaz kroz vodu. ako treba nosiću biciklu iznad glave ali me ništa neće sprečiti da napravim tu sečku. i dogodi se šta, dogodi se čudo što bi rekao Điboni, u cik cak dođem do obale i ugledam šta, ugledam drugu obalu vertikalnu 10m visoku kao da sam na nekom okeanu udario u najstrmiju liticu na svetu.


jedino što nije malta nego kolubara, po visini drveća na vrhu možete da vidite da je još veća visina od površine reke do vrha stene


i tako je meni džabe bila odlučnost da ću preplivati i preneti biciklu u zubima kao komandos kad sam što bi starci rekli udario glavom u zid, šta ću, podvio rep okrenuo biciklu za 180° i vratio se u cik cak kroz njive i kukuruze nazad na glavni put.


ponadah se da je strava vratila besplatno sastavljanje putanja ali ne, ovo u šta sam uperio strelicu je da sačuvaš to kuda si već prošao, a novo ne možeš da ukucavaš i planiraš bez pretplate pa tako mapmyrun ostaje jedina mogućnost za istraživačke vožnje. uglavnom na karti se lepo vidi da su njive tamo njive ovamo i ko bi rekao da je jedna obala deset metara iznad druge i to tako oštro kao da je bukvalno na litici, svašta. staviću na fejs videić tog udaranja u zid, baš deluje spektakularno a eto samo je kilometar i malko od asfaltnog puta.

novi mesec je počeo, valja mu smisliti ime, jel tako Atomiče?

1 komentar: