daj nam kurca

koji sam ja car!

slučajno sam se, kao i uvek, 

pre par dana dočepao neke nasumične teme 

koja mi čami u nekom slepom crevu Mozga, i napisao blog. 

(to jest, nije baš bio blog, bio je opis jedne fotografije.

tačnije, opis jedne Pojave, na fejs stranici mog bloga. 

jer kao što znamo, 

ako kučići i mačići svetskih zvezda 

mogu da imaju svoje stranice na fejsu, 

e pa onda istu takvu može imati i moj blog. 

why not?)

u pomenutom mini-blogu, 

tj opisu te gorepomenute Pojave, 

ja sam drugarski pokušao onako "između redova" da pomognem 

nekim mojim drugaricama/poznanicama/nePoznanicama 

da dođu do KURČINE!

sad se izvinjavam/ispričavam svima koji ovo čitaju,

ako vam se upravo zarumenjuju obrazi na pomen Kurca, 

ali ovo je prosto blog o pojavi koja ima veze s Kurcem, 

i samim tim se ograđujem od svake odgovornosti :-)

DAKLE

sada je taj moj opis postao STANDARD u domaćim trkačkim krugovima,

prećutni i podrazumevani selfi svih Skakačica u vis,

svih domaćih ženskih lovaca (lovica?) na Kurčinu!

glas se raširio brzinom svetlosti, kao što se širi svaka genijalna ideja,

i koliko vidim (i koliko mi drugari javljaju),

sve Naskakačice (to je novi sonjizam, za skakačice na Kurac)

su masovno promenile profilku, u neku (na)skačuću!

:-)

smajli !!!!!!!!!!!!!!!

koja god domaća tr(Č)kačica vapi za kurcem,

jedino što treba je, da postavi skakućuću profilku,

i svi potencijalni Jebači će znati da se pojavila nova ženka "u teranju"!

ako Dečko priupita 

"kakva ti je ovo debilna profilka, ko da si kurca gladna???"

ona ima spreman odgovor

"pa draaaagiii, ovo je sa trke, vidiš koliko imam lajkova?"

... a među lajkovima nedojebana prijateljica koja komentariše

"macxkoooo, bash si preribaaaaa, uf samo da sam mushkoooo, GROK!"

(pa ti objasni dečku da i drugarici ne viri Kurac iz očiju, no comment)

e sad, nemojte da se ljutite, 

nikad nisam nešto slušao Plavi Orkestar

a iz par slušanja na raduju ne mogu da se setim da li ova pesma ide 

"daj nam sunca, da nam kurac večno sja", ili

"daj nam kurca, da nam sunce sprži ne-zna-se-šta",

ali osećam da se radi o nekoj jebačini belosvetskoj!

ONO ŠTO SE TRUDIM DA NE ZABORAVIM OD SAMOG POČETKA,

NE TRAŽIM NIKAKVU PROVIZIJU!!!!!!!!!!!

nek jebe ko god hoće, bilo koju od ovih koje hoće,

ja s tim nemam ništa!

ionako na fejsu piše da je Blogoje = Izmišljeni Lik,

dakle kome god se ne sviđa, taj je izmislio razlog :-)

a sad, gaće dole i uživajte!

u regionu je sve više priplodnih trČkačica!

živeli!!!

https://www.youtube.com/watch?v=fAmi_jJx_Y0

hoću majicu!

Eh da, nisam rekao da smo u Požegi dobili MAJICE, a da se nije plaćala STARTNINA!
Već to je dovoljan razlog da odeš 280+290km autom, platiš 50 litara benzina, putarine cestarine i dva puta dva prenoćišta.
Pivo bolje da ne pominjem, u HR košta više nego zlato.
I taman sam se za sledeći vikend bio nameračio na Slavonski Brod jer je STARTNINA 30kn a u Somboru je duplo veća, i još si morao da uplatiš ranije a ja ne volim da plaćam ranije, kad se ispostavilo da u Brodu nema trke građana koju bi L. trčala, nego samo poluMaraton i štafeta.
Da vidiš tragedije kad na kraju ipak odem u Sombor, i platim STARTNINU, a ne dobijem MAJICU?
U čemu ću da spavam sledeće nedelje, obzirom da će mi se majica iz Slavonske Požege dotle isprljati, recite vi to meni, hajde baš da čujem.
Pa poliću se benzinom na startu i zapaliću se, napraviću skandal, doći će policija, hitna, i vatrogasci, i otkazaće se trka, zapamtićete me jednom za svagda! :-)

4

Sunac ti žarki, otkad nisam trčao 15 km/h. Izgleda da su ipak u pravu ovi što kažu da se i to treba vežbati, i da nije moguće preko cele godine trčkarati 8-9-10 km/h po brdima, pa na par trka uključiti neki čarobni štapiČ i raspaliti po duplo većim brzinama. E sad, ima tu par kvaĆica.
Kao prvo, ovo nije bio polumaraton nego trka od 15.6km, dakle čak ni 3/4 od te referentne dužine. Kao drugo, ni staza nije bila ravna nego smo se iz podnožja Papuka spustili do Požege, što će reći da smo imali netto pad od stotinak metara nadmorske. No pošteno je reći da ovo nije staza na blagom spustu, nego osim što imaš i par kratkih uspončića i dosta ravnice, sav taj pad ostane sabijen u nekoliko kraćih segmenata/pravaca gde se fijuuu sjuriš par stotina metara pa dalje opet Jovo Nanovo po ravnom.
Tako da, sve zavisi od toga koliko bi mi trebalo da je staza išla u kontra smeru. Eto pre tačno 7 dana smo tako "kontra" trčali u Križevcima i tada sam u prvih 14km regularnog blagog uspona (takođe sa par nizbrdica "kontra", dakle skroz preslikana staza u ogledalu) imao prosek od 4'16''/km, ako se dobro sećam.
Dakle taj sat vremena tamo (14km) i ovaj sat ovde (15km) bi mogli da budu jedan skroz fin Komplet od jednog maleckog Gore i jednog maleckog Dole. Preslikano na polumaraton, dobije se 1h29-1h30 blago uzbrdo odnosno 1h24-1h25 blago nizbrdo, ne znam koliko je to "nije loše" a koliko je "nije ni bogzna šta" :-)
Da bi i vi i ja imali nešto od svog ovog računanja, trebao bih da istrajem u ovome i da ceo Maj izguram u ovom "novom" režimu koji NE podrazumeva tri dužine u utorak-sredu-četvrtak, i trku za vikend :-)
Ideja je da nastavim sa "igranjem" i da u toku svake sedmice napravim po dva nekakva eksperimentalna treninga, u stilu ovih 12x200m i 4x800m uzbrdo, koje sam izmislio pre par dana. Šta li će biti sledeće, samo nebo zna, a ne znam ni koliko ću početi da se "zagrevam" za trke kako godina odmiče.
Danas sam bio u istom raspoloženju kao i prošle nedelje, i skroz zadovoljan tempo trčanjem, bez neke želje da "ginem". Štaviše kad sam na 500m od kraja dostigao jednog od domaćih trkača samo sam ga otpratio do cilja i ležerno utrčao 5m iza njega, bez želje da mu nekim divljačkim sprintom pokvarim raspoloženje. Nisam siguran ali mislim da smo ušli sedmi i osmi ukupno, što mi je više nego više nego više nego svejedno :-)
Ovo je prelep kraj, vreme je bilo odlično, domaćini su bili pravi Domaćini, super staza, super trka, super organizacija, fenomenalno obezbeđenje, u par mahova je delovalo da nas čuva jedno 20 policajaca na motorima koliko brižno su ovih dvojica ili trojica zujali stazom napred-nazad. Daj bože da se barem pola od svih koji su u Skopju ili Banja Luci trčali polumaratone ovako dobro provelo, i to bi već bilo premija. Za maratonce (u Skopju) se ne brinem, oni su unapred znali da će najebati :-)
Pisao bih još, ali moram opet Loli da namažem ramena kiselim mlekom :-D

juče danas sutra

započeh juče pa "ostavih za sutra", po staroj narodnoj :-)
zelena linija na slici predstavlja frekvenciju trčanja, da ne bi neko pomislio da se radi o nadmorskoj koje nema na grafikonu. crvena linija je puls, a ova plava je more :-)



ukratko, nešto malo su me zatezale zadnje lože jer sam nakon dugo vremena u Križevcima potrčao malo brže, pa sam ove nedelje uglavnom trčao gore-dole, da bih što veći deo tereta prebacio na neke druge mišiće.
1)
tako sam nakon onih 200-tki uzbrdo (u sredu), juče otrčao 4x800m takođe na brdu, s tim da nije bilo baš sve po 800 nego 900 800 750 800, jer sam bio ograničen raspoloživom dužinom asfalta između dva klizišta preko kojih sam prehodao koristeći onaj minut odmora između deonica. taj stari put je skroz urastao
izgleda da sam se tako sa 3 šet(K)ajuće pauze popeo uz to brdo od 3.7km za isto vreme kao kada sam ga poslednji put ustrčao u Tempu! možda nije loša taktika za Plitvički Maraton :-)
2)
druga tema je zašto sam "trenirao" juče ako sutra trčim Trku, ali i ta trka nije ništa više nego najobičniji trening pa mi se stoga sve savršeno uklapa u šemu sreda-petak-nedelja. u istom stilu bih mogao da otrčim i sledećih par polumaratona, pa tek nakon toga da razmotrim koliko da "pooštrim" pristup tim takmičarskim vikendima. jeste da je razlikica možda samo minut-dva između polumaratona kao treninga i onog kao trke, ali nešto mi se ne pada u sevdah ovako rano u sezoni :-)

inspektor Papak

Sad ću malo da vam pripovedam. Umesto Uvoda ću da napišem mali uvod. Dakle kao što (ni)ste primetili, retko se hvalim i samoreklamiram, nekako više volim one poučne anegdote u kojima ispadnem majmunčina. Recimo nisam vam pričao kako sam pred kraj jednog trčanja, pre par meseci, u ulici koja se obrušava u grad, primetio na bankini (to što je ulica ne znači da mora da ima trotoar) nešto što mi se učinilo kao novčanica od 100 dinara, za strance da prevedem da to nije ni 1 evro, dakle vrednost čokolade ili litra mleka. Zaustavim štopericu, vratim se par koraka nazad, stvarno stodinarka. Sagnem se, uzmem, a kiša neka padala nešto ranije, i sad ja kao brišem tu presavijenu novčanicu o butinu tj o helanke, jer je malo blatnjava, ali ništa strašno. Utom primetim kako prema meni ide čovek sa dve kese stvari iz prodavnice, u nekom sakou-jakni impregniranom od prljavštine, i zainteresovano me posmatra. Dok sam zinuo da kažem "našo sto dinara" on me već pita "šta nađe?" :-) Ja onako na pola koraka, nisam još uključio štopericu ali se spremam, opet zastanem, kažem "sto dinara našo, eto da nisam naišao ti bi je našo" i nasmejem se. On se nasmeje, ja pogledam u kese koje nosi i u sekundi pomislim "ako nema alkohola, daću mu, jbg njemu pripadaju". Jedna kesa puna hleba, tri vekne recimo, u drugoj neke paštete i ne znam šta još, uglavnom očekivao sam ono pivo od dva litra ali ga nije bilo. I kako je imao džep na tom nekom debelom sakou, isto onako impregniran od masnoće, kao što je Štulić pevao "džepova usukanih od znoja dlanova", ja ga iznenadim i brzo mu gurnem paru u džep "ma evo ti, ja je nemam gde, pokvasiće se". On nemoćan da se odbrani jer drži dve kese u dve spuštene ruke, reče "neću, nemoj, tvoje je!" a ja već u odlasku dodah "e a sad je tvoje", uključih štopericu i pobegoh nizbrdo. Da sam onda to napisao ispalo bi kako pravim od sebe Isusa i prosim lajkove kao ovi što moraju da napišu status kad god neku svoju aktivnost dožive kao "dobro delo". Koje crno dobro delo, posle sam se pitao zašto sam se uopšte vraćao, kao da sam ne znam šta našao. Realno ko god tuda prođe, tom ulicom peške, taj je siromašniji od mene. Suprotno od "dobrog dela", pohlepno sam dograbio nešto što bi svakom drugom puno više ulepšalo dan. Priča je zanimljiva samo po tome što sam od tog dana/događaja počeo drukčije da razmišljam o nekim stvarima.

Čitav ovaj uvod (umesto Uvoda) je trebao da posluži kao potvrda toga da izbegavam sve blogove koji bi zvučali kao da se pravim nešto fino, lepo, dobro, plemenito. Sebe doživljavam kao papka i moje je pravo da se toga uporno držim. A kad sam već pomenuo reč Potvrda, evo i dokaza. Strčavam jednom skroz suprotnom ulicom od ove s početka priče, sipulji rosulja (valjda je zato zovu i sipulja) i primetim kako na 50m od mene neko prelazi ulicu sa moje strane na onu preko puta. Odrpano nešto, fuj. Pogledam ga bolje, čemu doprinosi to što ja trčim nizbrdo a on hoda uzbrdo pa mi je sve bliži, i shvatim da se radi o momku, nekih 25 godina, ali koji deluje kao totalna propalica. Neki ranac na leđima koji nikako ne izgleda kao da je pošao na planinarenje ili da se vraća sa faksa, nego kao da je nakrao puno nečega, ili da je nakupio starih novina pa nosi za potpalu, ili kao da unutra nosi ono veliko pivo koje nije nosio onaj siromah iz prvog dela priče, pa je krenuo da zalegne negde gde je suvo i da cirka do mraka. Prelazi ulicu taj sumnjivac, ja ga pratim pogledom, već je pored mene, odlazi prema groblju. Ha, garantovano će da zaređa između grobova i da skuplja nešto, ostatke hrane, pića, naš narod voli da ostavi i pokoji kolačić ili čašicu rakijice, pa su te skitnice koje trkeljišu po grobovima baš česta pojava. Sad već moram da se okrenem da bih ga video, pazim kuda trčim jer svaki čas imam sporednu uličicu zbog koje treba saskočiti pa naskočiti na trotoar, a on ulazi na groblje kroz neku malecku kapiju, a možda nije ni kapija nego samo fali jedan segment ograde, nisam siguran. Eto, klošar, znao sam, tačno sam ga pročitao, likujem u sebi i trčim dalje, sad sam već 30-50m ispod tog mesta ali sam rešen da ga povremeno potražim pogledom sve dok ga ne izgubim sa vidika, čisto da vidim na koju stranu će otići i da li će nešto odmah uraditi. Kad PAF iznenađenja, okrećem se prvi sledeći put i vidim ga kako se nagnuo prema napred, ispred njega neki beton, šta on to radi, i shvatim da pije vodu! Upravo tu uz jednu od glavnih ulica, na samoj ivici groblja, postoji česma. Koliko puta sam tuda prošao, zapenjenih usta nakon par sati trčanja po vrućini, i brojao svaki korak do kuće kada ću uleteti u šupu (ona mi je najbliža s ulice) i naroljati se hladne vode. Da ne beše tog sumnjivog lika, ne bih nikada shvatio da redovno protrčavam pored česme. Koja mi u budućnosti može i zatrebati, zašto da ne? Hmmm. Eto kako život ume da nas iznenadi. Sad više nije ni bitno da li je onaj nosio pun ranac ženskih gaća nakradenih u kineskoj radnji, ili nije, bitno je da sam ga ja pratio pogledom kao Inspektor Kluzo ne bih li dobio potvrdu svoje sumnje da će po groblju nešto da pretura, a on mi je pokazao gde se nalazi česma.

I kako ja sad da veličam sebe,
da pišem o sebi kao o nekoj dobroj duši,
kad lepo rekoh da sam papčina?
Uostalom Fejsbuk je prepun tih koji o sebi pišu lepo,
pa izvolite čitajte.
I usput ih utešite.
Jer ne bi oni o sebi lepo pisali, da ih nešto puno krupnije ne muči u životu.

1-2-3-4

Ovaj koncept da nemaš FB profil nego samo stranicu, iliti Pejdž, je donekle ograničavajući jer katkad imam želju samo tako da se "javim" sa nekom opaskom, ali mi to ne deluje prikladno jer zaboga ako imaš Pejdž-a onda bi tu uvek trebalo natrabunjati nešto epohalno i vredno svačije pažnje.

1)
Primetio sam jednu smešnu stvar vezanu za naše kolege trkače, a to je da se broj lajkova na stranici uporno smanjuje, dok broj poseta raste. Evo u zadnje tri nedelje 96-95-94-93. To je ta cena negativne popularnosti :-) Neće svako da mu na profilu piše da je lajkovao, ali redovno svraća i čita. Ne shvatajući da je jedino bitno da li svraćaš i da li čitaš, a da je skroz nebitno da li si javno lajkovao, pa nemamo 13 godina zaboga? Šta, mama će ti oduzeti tablet ako primeti da imaš blogoja među lajkovima? C, c, c...
Ko god je otišao zbog "suprotstavljenih stavova" ne mora ni da se vraća, jer ionako ne želim puno dodira sa klovnovima, cirkuzanima, krstonošama, nedojebanim skakačicama u vis, i ostalim jednoćelijskim organizmima.

2)
Juče i danas sam primetio koliko je zamarajuće ovo stalno putovanje. To su sati i sati traženja smeštaja, rezervacija, mejlovanja u vezi staze startnina i koječega, i kad na kraju dana povučeš crtu shvatiš da u stvari "nisi radio ništa" :-( Ukratko, mislim da ću morati da angažujem neku sekretaricu da mi to sve radi. Ponude u inboks :-)

3)
Dosta posla danas, pun novčanik ali neduvene noge :-(
No nema tog umora od kojeg želja za trčanjem nije jača!
Idemooooooooooooooooooooo!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
(ovo je naravno bilo ironično, zbog ovih džihadista koji tako euforično moraju da najave svaki polumaraton koji će istrčati ispod 4 sata)

4)
Kako je ružna ova bezvrata Ilse DeLange, kao zvonar bogorodičine crkve u parizu ili gde već beše. Ista ona cvećarka iz radnje do naše, što je gazdarica otpustila jer je za osmi mart kad je bio najveći promet ukrala dvesta evra. Ali lepo peva. Mislim na ILSU a ne na cvećarku, naravno. Kad bi svake godine ceo Evrosong bio u ovakvoj atmosferi to bi čak i moglo da se gleda.

https://www.youtube.com/watch?v=bWe8PRsW4T0

200^^^^^^^^^^^^

danas sam otrčao 12 puta 200m na usponu od 6-7%
sa 11 pauza od 100m šetnje nizbrdo.

nakon pola sata napred/nazad 200 gore 100 dole,
ipak stigoh do vrha brda :-)
(prosek deonica 3'52''/km odnosno 46.5 sekundi = puž golać)

uz 3.5km zagrevanja i 4.5km trčkaranja nazad kući ispalo mi je oko 10.5km ukupno s tim da sam mislio da sam uradio 11 puta 200m, za svaki slučaj ako sam se zabrojao, pa da budem siguran da je 10 ili više od 10. međutim kad sam kod kuće pogledao fajl, ispade 12 komada :-)

netipičan utorak

Ne znam da li je ovo bilo 30-to ili 40-to jutro da se nekako "jedva budim". Koliko god ležao i nešto čekao, ipak ustanem umoran i malaksao. K svemu tome još i ova kiša, da te bog sačuva. Prosto poželim da kiša pređe u susnežicu, da na tv-u jave da je došao decembar, i da padnem u neki zimski san po principu "sve trke su prošle, odmaraj par meseci, jedi kikiriki i čvarke".

Kao i uvek kad si nenaspavan prvi refleks ti je da doručkuješ jedno desetak puta, ali ja sam se zadržao na samo dva. Delovalo mi je da su mi noge u totalnom nok-autu od jučerašnjeg putovanja, koje se sa neplaniranim čekanjem na granici od sat i po oteglo preko svake mere. Na brzaka smišljajući šta da uradim u onih par sati pre posla, skočio sam na biciklu. Na kišnom MTB-u sam imao neke kramponke koje se dosta klizaju po mokrom, a i trebalo ga je čistiti i podmazivati, pa bih na to potrošio svo raspoloživo vreme. Zato sam dograbio neki hibrid koji ja zovem Lolina Ponika, a to je oblik pony bicikle ali sa točkovima od 26'' i nexus menjačem u zadnjoj nabli, doduše od samo 3 brzine. Ali barem ima blatobrane.

Uzeo sam običnu trenerku i šuškavac, i obične patike jer nemam baš bici-sprinterica za bacanje koje bih tako kvasio i sušio često. Iako sam garmina držao povezanog na kompjuteru sinoć, on se iz nekog razloga nije napunio - ovo mu se događa drugi put u zadnjih par meseci. Prilikom skidanja sa štipaljke na njemu piše 100%, a nakon sat treninga pokaže "batery low". Inače svakodnevno može da snima 6-7 sati bez problema. Tako se dogodilo da se nakon 34km ugasio, ali sreća u nesreći je da je dovoljno "pametan" pa je pre gašenja sačuvao ceo dotadašnji deo fajla.

Za (ne-)poverovati (?) je da sam na neku foru uspeo u trenerci da navrtim 26 prosek na onoj smešnoj bicikli, sve po kiši i valovitom terenu. Kad sam nakon ručka trebao da sednem da se malo odmorim, podosta se razvedrilo i kiša je malo zastala. U trenu smo odlučili da izvedemo kučiće u kratku šetnjicu, i posle pola sata umesto da se odmaram meni pade na pamet ideja da malo protrčim.

Osećaj je bio kao da "mažem" ali brzine nešto manje, oko 4'30''/km, i dok si rekao keks već sam se vratio kući neodlučan da li mi je pametnije da bez ijednog dana pauze nastavim da "treniram" ili da ovo računam kao dan odmora. Sve skupa sam ubeležio 5km što mi je lični rekord u kratkoći treninga u zadnjih nekoliko godina. Nešto tipa "bolje išta nego ništa", mada je često puno bolje "ništa" jer se barem odmoriš kako treba.

Još jedna novost je da sam neočekivano i više nego slučajno ("PREslučajno"!?) pronašao trku iz snova, koja nije ni Skoplje ni Banja luka, jer mi se ne ide ni u jednu od te dve "gužve". Kad sam video slike iz Dubrovnika život mi se smučio. Rekao bi čovek da pola tih ljudi u mozgu nema više od 9 godina. Slikamo se u restoranu, slikamo se u kupaćem kostimu, skačemo po stazi, i sav ostatak do kompletnog asortimana uobičajenih kretenizama. Jebote umem i ja da se šalim i zabavljam, ali nisam retard. Vidi mama pijem kafu u centru grada. Ma dajte bre. U idućem životu hoću da se rodim kao snajper s prigušivačem. Ili kao živi pesak, pa da selfi-trkačima samo dovikujem - ej dođi ovde da se slikaš. Nemate pojma koliko sam srećan što smo zadnja dva vikenda bili upravo u Rovinju i u Križevcima, daleko od "naših". To što oni zovu dobra atmosfera, ja zovem zagađenje. Jer ne moram da se kreveljim da bih ubedio sebe da mi je lepo. Meni je najlepše kad ništa dodatno ne moram da radim da bih nekom drugom dokazao koliko mi je lepo. I uopšte, mislim da čovek može dobro da se provede samo ako nije sebi postavio Zadatak da se lepo provede, i ako mu nisu potrebni selfi-Dokazi da se ekstra provodio. Izgleda da je to postala jedna od ovih novih bolesti, šta ćeš, sažaljevam slučaj.

Još jedan dan

Kad god razmišljam o tome šta je to što je zaista vredno plaćanja još jednog prenoćišta nakon trke, i kad oduzmem par evra za tuširanje, par evra za večernje izležavanje, par evra za spavanje i doručak, shvatim da kao najskuplja tj neprocenjiva stvar ostaje upravo taj trening ili izlet ili kako god biste to nazvali, sutradan ujutru. Danas zbog kiše nisam mogao da nosim telefon pa sam bez navigacije bio u strahu da ću ostati predugo. Ipak je i ova "skraćena verzija" od 16km bila više nego zanimljiva i vredna šljapkanja. Više detalja u sutrašnjem broju, sad nas čeka 8 sati puta :-)

Munja

setio sam seeeeeEureka!

nakon što mi je trening (skroz slučajno, naravno) ispao 26km dugačak, to mu dođe isto kao i 21km, jer u kompletu sa onih 25-24-23-22 imam FLEŠ! (kao u pokeru)
dakle moj najnoviji Plan Treninga se sam od sebe, da ne kažem spontano, nazvao FLEŠ.
eto.
sutra je u planu neko pešačenje/planinarenje, u subotu putovanje, a u nedelju kreće novi Plan koji će do četvrtka dobiti ime, već prema tome šta od njega ispadne :-)

-1

eto kažu danas je VELIKI četvrtak, praštaju se i gresi i grijehovi. 

ja volim da praštam ali još više volim kad me neko moli a ja se nećkam da li da mu oprostim, nekako mi slađe. 

pa mi javite kad dođe Mali Četvrtak, taj je za mene ko izmišljen :-)

popunjavajući podatke u Excelu shvatio sam da sam u nedelju u Rovinju zajedno sa mini-zagrevanjem pretrčao 25km, pa onda u
ponedeljak 24km
utorak 23km
sredu 22km
i danas bih mogao 21km, šta mislite?
da nastavim sa primenom te Naučne Metode treniranja? :-)
- doktore Antiću, kao se zove Vaša najnovija Metoda?
- nikad ne biste pogodili, zove se "Minus Jedan"



u međuvremenu sam za predstojeći vikend tražio neku trku na kojoj neću završiti zadnji, i taman kad sam pomislio da sam uspeo, primetim da je preko noći benedek prijavio čopor kenijaca...
dođavola, stići će me za krug!
hmm, ili da odem danas 36km i pokušam da na brzaka podignem formu za nedelju? :-D

Mušego

Obećao sam priču o tom arheološkom nalazištu. Evo kako je do nje došlo. Krenuo sam na trčanje sa pola ideje, a to je da se držim malo dalje od donjeg dela obale (ka jugu) i da pokušam da uhvatim što više asfalta. Moje pretpostavke da je skoro sve asfalt su naravno bile pogrešne, jer ako i na obodu samog Rovinja imaš pretežno makadam, zašto bi po selima 5km izvan periferije putevi bili bolji? Tu sam se malo oneraspoložio, ali obzirom da se skoro ništa od kiše nije zadržalo na površini, prevagnulo mi je dobro raspoloženje. Par sekundi po kilometru će doneti par minuta duže trčanje, ali nisu to sati, zaboga.

Celim putem sam obračunavao kuda da se vratim, da ne ostanem preko 2h jer smo se tako dogovorili za polazak kući. Tako sam prvo produžavao taj nazovi krug, još malo, pa još malo, videvši da imam tek 6, 7, 9km. U nekom trenutku sam morao da prelomim i da krenem polukružno nazad. Ideja je bila da se vratim asfaltom za Bale, odnosno Valle, koje od milja zovemo BaleVale jer su putokazi uvek dvojezični.
(*) Ovde imam prvu zamerku jer nigde nisam video putokaze na ćirilici.

Međutim ta magistrala ili regionala, kako god, bila je previše prometna, i već nakon par minuta sam počeo da tražim alternativu. Obzirom da sam okrenuo nazad prema Rovinju more mi je bilo sa leve strane, i tuda sam upravo prošao, pa sam počeo da (na mapi android aplikacije za trčanje) merkam puteljke s desne strane, prema Rovinjskom Selu i brdašcima između dva velika asfalta.
(*) Ovde imam drugu veću zamerku jer je na putu Rovinj - ValeBale dosta bankine omeđeno ivičnjakom pa je tako put praktično sužen za maratonce kojima tu ionako nije mesto. Da bi se u Istri svako osećao kao kod svoje kuće, bankina treba da je duplo šira, pa makar sva bila u korovu.

I tako sam skrenuo negde desno, videvši putokaze za lokalne biciklističke ture koje sam i dotle delimično pratio. Nije baš da znaš gde će te odvesti, ako unapred nisi opremljen kartama, ali barem znaš da je to neka veća džada koja igde vodi, a ne slepi put. Tako sam nastavio uzbrdo prema samom centru tog Rovinjskog trouglastog nazovi-poluostrva. Tu sam se vrteo oko 12km valjda, i nekako mi se sve savršeno uklapalo u plan. Ako baš stignem na obod grada sa 18-19km lako ću dodati neku malu zvrčku i ispitati par naselja na periferiji.
(*) Ovde nisam našao nijednu zamerku.

Negde iza pola treninga sam primetio putokaz. Piše Mušego, i piše 1km. Zastao sam da slikam taj putokaz i video nacrtano nešto što bi moglo da predstavlja neki stari grad, razvalinu. U stvari je to bila univerzalna oznaka za arheološko nalazište, ali otkud je seljak poput mene mogao biti toliko kulturno potkovan.
(*) Ovde naravno odmah imam zamerku, ispod putokaza je trebalo da stoji objašnjenje o čemu se radi, i barem jedna od onih silnih sličica koje stoje na velikim posterima/panelima na brdu.

Zaintrigiran o čemu se radi, a i da bih dobio na KKT-u (Koeficijent Kurčevitosti Treninga), jednostavno sam MORAO da otrčim do te znamenitosti. Ipak nije isto kad napišeš da si išao na trčanje, i kad slikaš gde si bio, a dotle ni polovina lokalnih trkača nikada nije dotrčala na izlet.

Odmah me iznenadilo stanje puteljka koji vodi do tog nečeg. Poravnato nekim bagerom iliti grtalicom, pokošeno, prošireno, da te bog sačuva, kao drug Tito da će prolaziti pola sata posle mene. Rekoh, verovatno im je neko javio da će naići Maršal Blogoje, pa su malo zapeli i sredili lokalitet. Znaju oni koliku korist mogu imati od moje velikodušne promocije, nema turizma i bogaćenja bez dobrog utiska.

Kasnije sam guglajući saznao da se ta stara naselja zovu Gradine, da se ovo naselje zove Monkodonja, a da je Mušego brdašce na kojem su se nalazili ti Tumuli, što je pak ime za, kako da kažem, Okvir nekog groba koji se nalazi u centru tog kamenog tumula prečnika nekoliko metara. Eto sad sve znate. Do vrha brdašceta vodi pomenuti puteljak koji je dovoljno strm da bi uz 15cm snega tu moglo fino da se ode na sankanje, a ja sam u nedostatku sanki morao i da ustrčm i da strčim.
(*) Ovde imam zamerku na stazu Rovinjskog Polumaratona jer je na par mesta bio puno džombastiji kamenjar nego na prilasku ovom arheološkom "daj bože da prođu dvoje turista nedeljno" brdu. Dajte to poravnajte malo, NE ZBOG MENE nego zbog ostalih trkača, jer da je bilo manje lomatanja ja ih ne bih stizao (i prestizao) baš tu između 11-15km gde je svima bilo najteže.

Uz malo fotkanja i biranja koji kamenčić da ponesem za uspomenu, umesto finišerske medalje sa Treninga, izgubio sam taman onih 15 minuta koje ionako NISAM imao na raspolaganju. To je značilo da sam drugi deo treninga morao da pređem u tempo trčanje što mi je bilo sve samo ne deo plana. Bez obzira na to, moje prekaljene i svemoćne nožice su ubrzale i gotovo nadoknadile sav višak odnosno manjak vremena, kako se uzme. Usput sam neprimetno sa opisivanja izleta prešao na samohvalisanje što mi je uža specijalnost, mislim na tu neprimetnost prelaska.
(*) Ovde imam zamerku što na polumaratonu nije bilo finišerskih medalja, ali to u stvari nije zamerka nego se neuspešno foliram, jer je opšte poznato da najviše volim trke koje nemaju finišerske medalje nego samo po kategorijama, i onda ja uzmem medalju i mogu da se kurčim a ostali nemaju medalje i tako shvate svu moju nadprosečnost. A i volim kad se medalje zarađuju, a ne kupuju unapred kroz startninu.

Pred sâm kraj trčanja sam tako genijalno (opet on!) skrojio putanju povratka da sam provalio gde se tačno nalaze Petrol i Lidl. To se ispostavilo samo polovično korisno jer je na Petrolu bilo jedino class benzina a ne onog jeftinijeg od 8.90 pa smo po principu "kupujmo domaće" nešto dalje ipak natočili na Ini. U Lidlu smo pak pronašli pakovanja zemlje za cveće od 20l za 20 kuna i napunili pola bunkera jer je to pet puta jeftinije nego u Srbiji, a kad već Hrvatska tako jeftino rasprodaje svoju zemlju strancima, zašto ne iskoristiti priliku? Jedino će biti zajebano ako se opet zarati, moći će neko pola našeg vrta da proglasi Hrvatskom Teritorijom.
(*) Ovde imam zamerku što se ovakvom prodajom domaćeg tla stvaraju potencijalni problemi u međususedskim odnosima, što se teritorija pretače preko granica bez plaćanja carine i pedevea, a na kraju krajeva, brdo po brdo cela će se Istra prodati u Lidlu, i na mestu Mušega će ostati samo ravnica.

slike fotke slikice slidže

svima koji blog prate preko blogspot/blogger-a napominjem da se na FB stranici Mog alter-egoističnog Visočanstva nalaze albumi sa slikama iz Rovinja

FEJSBUUK

1 lajk = 1 pivo

Post race tralala

Jutros laganih do manje laganih 24km po okolini, a sad na put. Cmok.

Nadahnuće se kuje dok je vruće

Moram javno da pohvalim ovog hipster galeba, drukčijeg od svih.
Da je polumaratonac, eh, ko zna kakve bi dokolenice kupio :-)
Mada, cela ta ideja "mi smo totalno drukčiji od drugih" je, u svojoj privlačnosti, podosta zastranila.
Nekada se mislilo na drugu vrstu različitosti, eto baš kao ovaj galeb.
Sada je fora čak i biti nepismeniji od drugih, jer kako se drukčije istaći u moru nepismenih?
Otud ona opaska o dokolenicama i mrežastim čarapama za kategoriju M69.
Nego pusti galeba, ovo sam hteo da vam kažem: raduju se ljudi što nas vide.
Kažu super što ste došli, kažu au ala ste vi potegli, kažu svaka čast, kažu dobrodošli.
Neću sad brzopleto da generalizujem pa da kažem ovde su fini a kod nas nisu fini.
Znaš ono, daj čoveku neku vlast, zvanje, osećaj moći, pa ćeš videti kakav je čovek.
A da ne bih donosio zaključke, postaviću pitanje, pa zaključke donosite sami.
Zašto u Hrvatskoj VEĆINA organizatora voli kad im dođeš na trku,
koliko god da vole sebe i svoj klub i svoje sponzore i svoj sportski savez i blać srać.
Zašto je njima čast kad im dođeš na trku, a VEĆINA srbijanskih organizatora misli da tebi treba da bude čast što si im došao na trku?
Nemoj da se neko zaleće sad sa odgovorom, podvukao sam VEĆINA, nisam rekao svi.
Ali i to je dovoljno da se primeti razlika u stavu.
Možda ja iskrivljeno vidim stvari ali mi se čini da se u Srbiji pola organizatora kurči time kako su bogzna kakvi domaćini, a jedino o čemu misle je da ti slučajno u startni paket ne ubace majicu, ako je nisi uplatio devet godina unapred.
A šta ćeš, možda sam slepac.
Preputujem 1500km zbog majice, i još mislim da mi se put isplatio.
Ili sam kao ovaj galeb sa slike, volim da nosim majicu iz Rovinja pa to ti je, dok oko mene 4000 ljudi nosi majicu iz Odžaka.
Kad smo već kod Odžaka, zašto nikada nikog nisam video u toj majici?
Izgiboše masovno zbog majice pa je zaboraviše, moguće da je to neki tajni dogovor, samo da mene zaintrigiraju.
Kao da sam ja kriv što je na trci padao sneg a svi pričali kako je u Odžacima dobar sladoled.
Dobro, jesam malo kišnog plesa opleo, jer mi organizator nije odgovorio na mejl, ali to je sve.
Kad smo već kod plesa, ovo je biser nad biserima.
Današnja staza je bila neviđeni, da izvinete, prc, što se tiče oznaka za kilometre.
Znam da nije bilo namerno, ali volim da verujem da ipak jeste bilo namerno.
Samo da bi se ja i ovakvi kao ja opametili i naučili da trče trke kako treba.
Naime, mislim (to mi je jedino logično objašnjenje) da je neko išao biciklom i postavljao table.
I kako je krivudao, njemu je točak (ili gps) "pojeo" po par desetina metara u svakom kilomeru.
KM2 ja već bilo na 1950, pa je KM6 bilo recimo na 5800, pa je KM11 bio na 10500, jao srećan ja kao malo dete.
KRAĆA JE STAZA, JUPIIIII. Na ~10.5 sam imao valjda 43 minuta, puta dva = 86, i još ako malo ubrzam, heh heh...
I KM15 je bio jedva malo preko 14, možda 14080, LETIM ja i uzbrdo po rizli i nizbrdo po kamenjaru, trava zemlja blatnjav klizav asfalt ma ništa me ne može zaustaviti!
I KM17 trijumfalno prolazim na 1h10, pa još samo 4 km, peške da idem, ulećem ispod sat i po.
I sledeći km 4' i malko, i sledeći takođe, ja u delirijumu, rekoh ispuniću normu za Olimpijadu.
Kad može moja drugarica Vrajićka, u svojim poodmaklim godinama, mislim šta da se lažemo može baba da mi bude, pa što ne bih mogao i ja.
I tu negde shvatim ja da sam nešto podaleko od cilja. Pa drž kroz neku šumetinu, pa levo pa desno pa nikako da se dokopamo onih mermernih kockica.
Pa na satu piše 1h26, ja već nervozan.
To zaboravilo da gleda na dužinu na garminu, to samo gleda na vreme.
To postalo drsko, to se probahatilo, to bi ukralo biciklu i zavrtelo par stotina metara, samo da što pre proleti kroz cilj.
Ali nigde bicikle pored staze, a i upravo stižem dvojicu pa moram peške, šta bi rekli ljudi na taj zamišljeni duatlon finiš.
I trči i trči i trči, kilometri prolaze, na garminu 20200, već sam trebao da budem u ciljuuuuuuuuu!
Vičem nekoj zamišljenoj Poroti koja me sa simpatijama gleda negde s neba, ali uzalud.
Ja tek na startu zimske lige, a planirano ciljno vreme mi već prošlo!!???
Pa kroz jednu marinu, drugu, treću, rekoh još dve krivine i dobiću proliv od muke.
I uđem u cilj, i kad obračunaš koliko garmin skrati po krivinama i okretima, dođeš do zaključka da je polumaraton ladno bio par stotina metara duži. A još da nisam celog pretrčao u strogim tangentama i u svakoj mogućoj krivini po unutrašnjoj strani, čak i po par pedalja van staze malo po zemljici i travici i tako to, pssstttt, burazeru skupio bih 21 i po kilometar ladno.
Da ste samo mogli a vidite taj popišani izraz lica kad sam shvatio da sam tri pravca od ciljne kapije, a već prošlo sat i po.
Zaboravio ja i na kamenjare, i uzbrdice, kišicu, klizavo, džombasto, NE, ja hoću da utrčim u cilj za 1h26 i tačka.
Šta je to, samo 5-6 minuta brže od Hendrix-a, koji je imao svega 5 krivina i usto bio skroz ravan.
Približavam se cilju i u trenutku doživljavam Prosvetljenje.
Čekaj idiote, dal si ti normalan?
Prekjuče trčao 21 kilometar, juče 9 sati u autu, noćas se budio na svakih 10 minuta jer mi je bilo hladno i tek u 6 ujutru se setio da uzmem još jedno ćebe, i sad bih ni manje ni više da istrčim lični.
Totalno nesvestan da je ovo u stvari dobar rezultat.
Okej, bilo je boljih dana, godina, situacija, prilika, staza, ali kad realno sagledam trenutnu formu, stanje, trenutak, ne mogu ni na silu da pronađem ikakvu zamerku ovoj trci tj kako sam je istrčao.
Ali hej, dobio sam i majicu! Plavu! I platio startninu veče pred trku!
A kad smo kod plaćanja, Lola na benzinskoj juče dala evre i kad je na računu videla kolika je provizija, shvatila je da nam je jeftinije bilo da skoknemo do Južnoafričke Republike na neki maratončić, heh heh.
A dobili bi i majice, verovatno.
Jedino tamo verovatno nije neki sladoled, u poređenju sa Odžacima.
A i sneg retko pada za vreme trke, tako sam čuo.
Eto tako, zahvaljujem se svima na lepim rečima danas, pozdravljam sve koje nisam stigao, a one ostale još jednom, nadam se da se opet vidimo što pre, kakva god bude bila staza i gde god da se budu nalazile KM oznake, padala kiša ili sladoled, ne bre sladoled, mislio sam na sneg, ovaj, sunce, obećao sam pokoje pivo levo i desno, obećavam da neću zaboraviti obećanje, i tako.
Jeste da nisam istrčao lični, ali sam naučio lekciju. Ako je prvih 19 kilometara dugačko po 950m svaki, nemoj da se buniš ako zadnja dva budu po kilometar i po :-)
A dobio sam i majicu. Plavu.
I medalju u kategoriji, dobro, ali to se zaradi, to se ne plaća unapred.
I samim tim nema nikakvu vrednost.
Ali majica je majica.
Možda da dam oglas?
"Menjam majicu iz Rovinja za 400 majica iz Odžaka!"
Aaaaa to bi vi hteli!?!? More mrš!

8

baš da vidim da li će ovaj trik pomoći da sve krene naopačke :-)
video sam na prijavama Benedeka sa dve mađarice, još ako dođe i Barbara neću se plasirati ni među prve tri žene, a mooškarce da ni ne pominjem...

Isplatilo se, za sada.

Ko bi rekao da možeš imati koristi od starih brojeva sa trka? Ali eto. Neke bacim odmah u cilju, neki se operu na dresu pa ih skinem tek za par dana, a neke sačuvam bez ikakvog razloga. U Rovinju se na polumaratonu plaća samo 50% startnine za učesnike Istarske Zimske Lige - kao dokaz, poneo sam i pokazao startni broj. U istom "AKCIJA!!!" fazonu, i apartman smo našli upola planirane cene. Leškarimo na samo 600m od starta/cilja. Nema ni najavljene kiše. Nešto mi je (bre) sve počelo previše dobro. Marfi se očigledno malo uspavao. Ali ne brinem se ja, sve ovo će on nadoknaditi sutra na trci :-)

24

Čudna neka godina ova 2016-ta.
Svakog meseca pretrčim 50% kilometara iz prethodnog,
i baš me zanima dokle će tako ići.
Bar da sam svakog meseca duplo brži.
Ili duplo sporiji? 

Ali ni to.
Evo u aprilu u ovih 20 dana sam samo 10 puta otišao na trčanje.
Dobro, od toga su tri trke, sve po 21km, ali doduše nijedna otrčana kao Trka, nego sve nešto tralala kao ovi moderni džogeri što nemaju pojma ni gde su pošli/došli, ni zašto.
Zanimljivo može biti da sam u tih 10 upriličenih nazuvanja patika pretrčao sve skupa 240km, što daje čudan prosek od 24km po treningu.
... i prosečno vreme treninga od 1h58',
to je zbog previše brda i kamenjara.
Možda neko ko trči samo po ravnom i po lakšim podlogama smatra da je 12 km/h puno spor prosek na mesečnom nivou, ali meni je to odlično.
Sećam se neke godine kad sam pokušao da trčim što više, ali iz puno kraćih treninga. 

Pa sam kombinovao ujutru i popodne, 8, 10, 12km, ali je skoro svako trčanje išlo preko nekog od par najbližih brda. 

I kako je godina odmicala, shvatio sam da 5'/km uopšte nije loš prosek, štaviše dok se par km malo zagreješ, pa ustrčiš negde uzbrdo, pa ako spust nije baš lagan, na kraju moraš da se raspadneš od jurnjave da bi dobio taj prosek.
Tako da...
Sticajem okolnosti mi je četvrtak ispao dan odmora, pa sve nade polažem u petak.
L) Loše je što ću za vikend biti razvaljen pa ako mi se otvore karte za tu trku u nedelju, biće to još jedan od ovih "polumaratona na štakama", koji su mi ovog proleća izgleda već postali zaštitni znak.
D) Dobro je što sutra imam nekih obaveza već oko podne, pa će to trčanje morati da bude suvi zornjak. Hmm, to je u stvari loše, ali se računa kao Dobro jer ću se tako duže/bolje odmoriti do nedelje. Sve to pod uslovom da se ostvare planovi.
Ako upali samo pola od svih "ako" koje imam u glavi, već će to biti bingo.

oskari i ostale statue

Evo kako je započeo ovaj dan:

"Prilikom brisanja prašine shvatismo da imamo dva skoro ista odličja. 
Jedan trkač je Lolin, jedan moj, jedan je sa Sljemena, a drugi sa Cera. 
Dakle obojica brđani."

Valjda sam, kad god ugledam jednog ili drugog, uvek pomislio "ovo je onaj sa sljemena" i nijednom mi nije palo na pamet da ga viđam čas ovde čas onde. Lepo je rekao Alen Islamović, za sreću dosta je 30 kvadrata, a ja hoću 330, i eto problema. Ne znaš šta ti se sve nalazi u kući. Ali to je bio samo početak. Dan se nastavio ovako (druga slika na fejsu, jutros):

"Sad ćete reći ili da sam lud ili da se pravim blesav,
ali evo upravo shvatam da i od ovih imam dvojicu."



Jednog sam zimus nasadio ispred televizora, u fazonu "Vau koja egzotična statua, oduvek sam želeo ovakvo nešto". Kad evo među cd-ima na polici već stoji isti takav, ko zna od koje godine. I kako sad rešiti dilemu koji od njih je onaj pravi Pobednik, kad stara hebrejska pesma kaže "... na tronu može biti samo jedan"?

... i nakon svega dođe Lola i kaže
- pa ima isti takav dole kod Mame u sobi, i njega si zaboravio?
Gledam i ne verujem sopstvenim očima!

Što bi rekao Solomon Bičakčić u Audiciji - fakat trojica!

Morao sam da otvorim bajadere od 300 grama, da bih im napravio postolje.

osmica

Sad ovo na slici deluje čudno, kao da sam preko brda strčao u klisuru reke Gradac, napravio krug po manastirskom parkingu, i okrenuo nazad u brdo, pa nizbrdo u grad. Satić mi izmerio 600m uspona i 600m spusta, hehehe. To je ono kad znaš da nema šanse da je bilo preko 500m visinske razlike ali se praviš lud, nećeš da razglašavaš na sva zvona kako to nije tačno. Nego samo onako elegantno prećutiš, kao kad na trci bude kraća staza. Jedino važno za blog je da napomenem da nisam imao neku blistavu ideju šta da otreniram na umornim nogama, jer su me smlatili onih 35+35+21km u tri dana, a jedan dan odmora nije bio ni blizu dovoljan za oporavak od takvog sendviča. Pa sam otišao "bilo gde, bilo koliko". U takvoj situaciji je i ovakvo trčanje sa dva ozbiljna uspona skroz dovoljno - verovali ili ne, nije baš ni odmarajuće kad pretrčiš 21km u ovim danima kad se naglo promeni klima pa opali neka ledena vetrina.
Odoh sad na onaj drugi blog da nešto pokušam da napišem, sitnim koracima kao na vešala da idem, a šta ćeš, sve se to zove život.

PS
ako neko od TriCkera ovo čita, neka mi javi (dok ne bude kasno) isplati li se dolaziti na taj Rovinjski Polumaraton, ili će to biti rekreacija za šačicu slučajnih prolaznika?

rke-koke

danas za promenu malo rke (bez -koke) po brdima.
i nakon 35km pa 35km, danas samo 21km.
doduše do/od trčanja sam išao biciklom, 2x15km nekim kontrašem s 3 brzine, zajedno s Lolom koja je išla mtb-om i usput mi dušu izvadila, to mi je ispao teži deo dana od samog trčanja!

a pazi sad ovo. 

na dva kilometra od kraja trčanja, u jednoj šumi na obodu sela, trčim nizbrdo puteljkom i vidim čoveka kako se nešto naguzio na rubu puta, a iz ruku ga nešto prska, kao da u jarku pokušava da zadavi neku životinju koja se brani vodenim topom.
protrčavam pored njega, ja - dobar dan, on - nešto ćuti, ja - jel treba neka pomoć? utom vidim da se on s nekim cevima bori, pun je onih nastavaka na šrafljenje i spaja one crno-plave plastične cevi za vodovod, i kako sam stavio znak pitanja na kraj rečenice on zavapi - dođi da mi ovo pridržiš ako boga znaš!

ja odmah ručna, uz škripu đonova ukopam se u makadamu, zaustavim štopericu i okrenem tih nekoliko koraka nazad. 

sad tu da vam pričam šta smo sve morali da odvrnemo da bi opet zavrnuli, nema smisla, bilo bi bolje da sam imao go-cam pa da vam pustim filmić, baš bi bio, ono, poučan. znaš kad ispadne gumica moraš da je pronađeš u blatu, da je opereš i vratiš nazad. tako nešto.

i na kraju reče - da nisi naišao sinovac, ja ovo nikad ne bih završio! da svratiš kod mene, ja sam gore na putu prva kuća s desne strane, ona neomalterisana.

obećah da ću svratiti mada ću naravno svaki put tuda samo protrčati i moliti se bogu da me ne prepozna iz dvorišta, jer iovako svaki put kad idem na ovu stranu ostanem na treningu 4-5 sati, još mi samo fali po kućama da pijem kafe i rakijice.

ali fino, rekoh, to se modernim rečnikom kaže "dodao me za prijatelja".

nego hteo sam nešto važnije da vam kažem: da je haris džinović onaj svoj hit snimio ove godine a ne onomad, pesma bi se zvala "i tebe sam sit teretano".

"Keep it short"

E pa baš me neće. To jest VAS neće, jer sam (bio) naumio da ovu priču obogatim fotografijom, koju ne mogu da nađem. Nema veze. Staviću umesto te zamišljene, ovu "zamjensku" sliku na kojoj piše da je za čitanost blogova najbolje da budu kratki i šareni. Zato ja uvek opalim dugačko i jednobojno, da mi se ovde ne lepe debili koji traže brzu i laku zabavu. 

Elem, radi se o jednoj devojci/ženici. Mesecima smo je viđali kako pešači gradom, uvek negde ujutru. Tu je negde iz našeg kraja, često je vidimo kako kreće sveža i odmorna, odnosno kako se vraća umorna i zarozana. Jer ta ne ume lagano. Ponese telefon i drži ga nekako ispred sebe uvek, ne znam ima li slušalice (možda ima one bluetooth pa se ne vide kablovi), katkad nosi flašicu vode a ponekad samo nešto što liči na novčanik. I šparta li ga šparta. Brz enegričan hod, uglavnom deluje kao da joj se toliko žuri da bi volela da su joj noge duplo duže pa da može da grabi koracima od tri metra.

Pešačila je i po vrućini i po kiši, u širokim pantalonama i kabastom džemperu, najčešće u crnom. Bez ikakve sportske opreme, u tankim neuglednim cipelama/patikama kakvih su prepune sportske radnje. Obuća u kojoj možeš peške na posao, plus da ti tamo niko ne kaže da si došao u patikama, ako je neka ozbiljna firma.

U nekom trenutku ja pomislih i verovatno i rekoh - ova će još malo početi da trčkara. Lepo se vidi da ide sve brže i brže, sve dalje i dalje, postaće joj malo 5km, 8km, 10km, postaće joj dosadno da pešači dva sata nešto što može da se pređe za sat i po. Uhvatiće je neki pljusak, potrčaće, i kad-tad će shvatiti da MOŽE da trči, iako joj to naizgled uopšte ne pada na pamet.

I jednog lepog dana, niz strmu uličicu na periferiji, dok sam ja trčao uzbrdo, vidim je kako trčka dole prema gradu. Dokle je išla bog sveti neće znati, ali bogme podaleko je morala da ode, da bi mogla odozgo da se i vraća. Uopšte me nije "registrovala", samo je prošla pored, pogleda zakucanog u neku daleku tačku.

Hej, pogodi šta ima novo! Nina je počela da trči! - teatralno sam objavio Loli čim sam se vratio kući. Naime zbog fizičke sličnosti u licu, sa jednom našom poznanicom, prozvali smo je Nina ..... jer je zovemo tako "po imenu i prezimenu", no prezime ne moram da napišem javno, a i nebitno je.

Od tada smo je mal-malo viđali kako potrči, prohoda, potrči, i tako naizmenično. Ili jednostavno protrčkara, i ode dalje. Baš juče smo je videli kako trči prema kući. E sad, za nekog ko je pre pola godine počeo da pešači, nemojte očekivati da ću odmah da dajem prognoze za koji rezultat je spremna u polumaratonu! Kad god trči obrazi su joj rumeni, i još uvek je u toj intervalnoj fazi, u kojoj joj je trčanje neko iskakanje iz ritma, a ne trajna aktivnost koju je moguće trpeti desetinama minuta.

Trenutno se nalazi u nekoj rekao bih "najgoroj" fazi, a to je ono kad joj je pešačenje presporo a trčanje poteško. Pa se stalno tako odbija između ta dva, kao fliper kuglica. Koliko joj je ova prelazna faza daleko od pešačke, a blizu trkačke, zaista ne znam. Malo je zdepasto i građena, nije debela ali ima neke tromosti, usporenosti, u tim trenucima trčanja. Nije rođena kao gazela, to je očigledno. Ali viđam i puno džombastije i bezvoljnije od nje, koje pretrče polumaraton bez problema, nakon par godina redovnog trčanja naravno.

Eto sliku sam vam ostao dužan, ali malo se strpite - obzirom da Nina trči sve češće i da je stalno srećemo, pitanje dana je kada ću je opet uhvatiti na delu :-)

maratoni, odluke

U rezultatima maratona u Crikvenici (sad iz novembra) vidim ukupno 123-oje, a spisak prijavljenih za 42km u Rijeci trenutno broji 117 ljudi. Naravno da je pitanje koliko će se od tih 117 prijavljenih zaista i pojaviti na startu. Dakle već sada se može reći da će u Rijeci biti manje ljudi na stazi. To podržava moju teoriju da nipošto ne valja praviti polumaraton i maraton odjednom, no ni Beograd ni Zagreb a naročito Podgorica neće da usvoje tu šemu koju ima recimo Novi Sad. Beograd i Podgorica su zbog termina održavanja uvek pretopli za maraton, i pomeranje (recimo) Podgoričkog u novembar/decembar bi bila puno razumnija varijanta. A glavna prednost svega bi bila da bi deo polumaratonaca "morao" da trči maraton, makar i u štafeti, jer ne bi imali na koju drugu/lakšu trku da pobegnu.

Eto tako su me jutros misli odvukle u Rijeku, za koju sam bio gotovo siguran da ću rezervisati smeštaj od petka do ponedeljka, tj u nedelju trčati Maraton. Sada pak, kad se prisetim kako sam se usamljen kao dezerter vukao Crikveničkim ulicama pre 5 meseci, više nisam siguran koliko je za trčanje trening-maratona neophodno putovanje od 1500 km + pet dana organizacije/logistike/truda/novca, jer te svi ti "usputni" napori zamore deset puta više od samog trčanja.

Nekom logikom, za istu "gužvu" na stazi polumaratona od 300 ljudi, treba ti 1000 ljudi na maratonu. Jer se vremenom sve više razređuje koncentracija trkača po kilometru. Zato nikada nisam ni pogledao startnu listu za polumaraton, niti me je briga da li će biti 200 ili 500 ljudi. Drž ovog drž onog i dok trepneš prošlo je sve. Maraton je skroz druga situacija. Sada se iz sata u sat sve više pitam da li mi je potrebna još jedna Crikvenica. Naravno da nije, gluposti, nego tako pokušavam da pronađem kakav-takav razlog "za". U Crikvenici smo trčali svi zajedno 21km, pa onda maratonci još jedan krug, a sada u Rijeci na 15-om km polumaratonci okreću nazad ka cilju, dok maratonci produžavaju obalom, negde, pa brat bratu do Kazablanke & nazad. A eto, da je napravljen samo maraton, bilo bi duplo više ljudi na stazi, pa makar i u vidu štafeta. Ovo će biti duga i teška Noć Odluke...

plus minus

Evo šta me ovih dana zaokuplja. U masi trka primetiš da si zainteresovan za neke koje se u tom opsegu organizacija/startnine/troškovi/nagrade nalaze na suprotnim krajevima.

KRAJNOST PRVA
Došao mi je mejl za polumaraton "Patrijarh Pavle" u Rakovici, subota 2. jul u 18:30 uveče. Prijave besplatne, i moguće do pola sata pred start. Ne piše šta ima u startnom paketu, ali nije ni važno. DAO BOG da mi nije važno! Imam majicu, štaviše nemam u ormanu samo jednu već nekoliko, pa neću ostati go ako je ne dobijem. Medalja mož' da bude ali ne mora, poslužiće i diploma na kojoj ću posle trke da sedim na trotoaru, pa ubacim u kantu. Biće rezultati onlajn, eto to je sada svim trkama zajedničko.

KRAJNOST DRUGA
Nakon što smo istrčali Hendrix-a i ponosno se okitili majicama i medaljama, kao iz uspešnog šopinga u Trstu da smo se vratili, vidim da je za 24-ti april najavljena još jedna trka iz iste serije. I tu dolazimo do ključnog razmišljanja danas - zašto uopšte idemo na trke??? Ova trka 24.04. je prava bombona što se tiče lokacije. Nepunih desetak km od naše baze u Samoboru. Moglo bi na start da se ode i biciklama, hej sreće!!! Trče se tri kruga oko jednog jezerceta, a postoji i mala trka od jednog kruga, taman za Lolu koja voli da proba "od svega po pola, ili četvrtinu".

Pa šta je problem, pitaćete?
PA SVE ONO ŠTO JE KOD HENDRIX-A BIO PLUS, OVDE JE MINUS.
- Tamo sam platio visoku startninu za cool majicu i medalju, a ovde treba da platim puno veću startninu (u poređenju sa dužinom trke) za kretensku majicu koju bih morao da nosim izvrnutu naopačke, ako u životu nijednu drugu ne bih imao.
- Medalja je neka, kao, "drukčija od ostalih", ali da je recimo vidim u supermarketu po ceni paketića žvaka, uzeo bih ipak žvake, eto toliko mi se "dopada". Zašto bih uopšte morao da imam medalje svih oblika koji su nekome pali na pamet?



Ako sam na Hendrix-a i otišao jer sam se napalio na dobro upakovanu "foru" da mi neko kroz medalju i majicu proda dozvolu za trčanje po nasipu i šoderu, koja je inače ustavom svake slobodne zemlje zagarantovana kao nešto besplatno za sve, ajd mi sad objasni zašto ne mogu da otrčim "trku iz snova" na nepunih 10 kilometara od našeg Samoborskog Gnezda, nego sam preko standardne dozvole za trčanje (u vidu minimalne startnine) prinuđen da kupim i medalju i majicu? Šta ćemo sa onima koji vole da trče, više nego što vole majice i medalje? Oni treba samo da treniraju, šta li? I da u širokom luku zaobiđu sve trke koje su postale modni sajmovi, gde se primerci skupocenih medalja i majica naručuju unapred, da bi organizator "mogao na vreme da zatvori finansijsku konstrukciju".

Kladim se da dobar broj trkača zbog ovoga nije trčao ni recimo Hendrix-a. Šta ćeš, čovek sluša Severinu, ili Mišu Kovača, jebe mu se za Hendrixa. Rado bi trčao po nasipu, rado bi se trkao sa svojim večnim rivalima, rado bi platio 1-2-3 evra za okrepe i najobičniju diplomu, ali nema pojma šta bi radio sa onom majicom, a još manje zna na koje mesto bi zakopao i zauvek sakrio medalju. Sve ono za šta sam navijao iz jednog ugla ringa, proteklog vikenda, sada objašnjavam iz suprotnog ugla, onog tamo (za 10 dana) vikenda. I pravo da vam kažem, ne sviđa mi se sve to. Trebali smo, na polumaratonu, da se okupimo svi koji volimo trčanje, a ne svi koji volimo Hendrixa. Nešto što je zamišljeno da spoji ljude (trka), praktično ih je odelilo. Sutra napravi polumaraton za one koji vole Thompsona, a na drugom kraju grada polumaraton za Lepu Brenu, pa napravi za one koji vole HDZ, ili SPS, pa za one što vole samo roze ili ljubičasto, pa za one što mrze aute ali vole motore. Kao da trčanje polumaratona po nasipu, zemlji travi i šoderu, već nije dovoljan filter?

Jesam zapucao jednom, da vidim kako je, ali obzirom da ne živim u Zagrebu čisto sumnjam da ću opet otići. Zbog još jedne, drukčije, Hendrix medalje, ili majice? Pa dogodine zbog još još još jedne, drukčije, nema šanse. Tek onda bih se osećao kao neki šoping kolekcionar. Pazi, sada su i u Kruševcu, i Osijeku, i Novom Sadu, davali dresove za trčanje. I PRE OVOG PROLEĆA SAM IMAO TOLIKO DRESOVA ZA TRČANJE DA MOGU SVAKOG DANA DA NOSIM DRUGI, PA SVAKOG PRVOG U MESECU DA IH OPEREM SVE ODJEDNOM. Dokle više tih plastičnih dresova u pičku materinu, dokle da se vraćam sa svake trke sa punom torbom kao na buvljaku da sam bio, dokle bre? Pa ima u svakom gradu sportska radnja, eno kupi dres. Ako na ovom svetu uopšte postoji još neko ko nema dres. Ali ne. Na sledećih 80 trka u sledećih 5 godina ću da dobijem još 75 majica ili dresova, 20 znojnica, 20 kačketa, samo zato jer se organizacija trke uz dresove malo bolje isplati. Neka se niko ne naljuti, ali pretpostavljam da zbog tih dresova još nijedan Organizator nije ostao na gubitku. Eto zašto me je obradovao poziv za Rakovicu. Ne zato što je besplatna startnina, jer za mene zbog benzina nikad ništa nije bilo ni približno besplatno. Nego zato što se sa te trke neću vratiti sa punom torbom, kao da sam ceo dan prebirao po Second Hand Shopu. I što se uveče neću pitati na koju gomilu "stvari koje nam ne trebaju" da nabacim još par majica. Odeš, prijaviš se, istrčiš, izljubiš se, vratiš se kući zadovoljan. To je najbolja trka.

podložite lomaču

naočari za biciklizam, kapa za vaterpolo, autobiografija zorannah u zadnjem džepu, i sad se pitate šta još fali ovom veseljaku sa fredi merkjuri brkovima.

(odgovor)
pa fali mu usisivač, da na ulicama kruševca snimimo nastavak onog gej spota "aj vont tu brejk fri".

odoh sad dok sam ovako inspirisan da kreiram kolekciju trkačke opreme za beogradski maraton.
na pamet mi odmah padaju ludačka košulja (koju u cilju ne bi trebalo skinuti čoveku nego ga odmah preneti u vozilo hitne pa u neki manastir), gvozdeni oklop za viteza sa sve kopljem naravno, vatrogasno odelo od azbesta prelakirano roze lakom za nokte, a recimo još uvek niko nije na štulama istrčao maraton, eto to bi moglo u čast vuka karadžića. može i narodna nošnja od čoje sa opancima šiljkanima, naravno sa škrgama prosečenim na guzici, zbog ventilacije na +25°.

105 puta 100/100m

Kucnuo je i taj čas. Iskoristio sam najpovoljniji trenutak, dok me je još uvek držalo kašljanje i iskašljavanje, dok sam još uvek bio umoran od trke, i dok me je još uvek malo zatezala zadnja loža. Preko svega je svanuo idealan dan za trčanje, sunčanih +24°, jak vetar, i neki suv vazduh od kojeg ne možeš da dišeš.

Kad su mi se već sve kockice tako idealno složile, rekoh sebi, sad il' nikad. Otrčao sam taj trening koji merkam već godinama, ali ga uvek malko skratim. 100m ubrzanje, 100m lagano, i tako u krug čitavih 21km. Ukupno vreme nešto malo ispod 1h32, noge manje-više ok. Doduše morao sam da promenim stazu da bih 2X prošao pored jedne česme, jer sam se uplašio da ću se na glavnom putu zakašljati od suvog grla i ostati da ležim nasred asfalta čekajući da me neko iz auta polije vodom. Ali dobro. Što nas ne ubije, napravi od nas još veće budale. Bar tako kaže stara mongolska.

postizavanje

Danas lagana vožnja bajkom sa još podosta iskašljavanja i krkljanja, tek koliko da prebrzo ne zaboravim i arhiviram onih +38.8° od pre nekoliko dana. Nosio sam neki široki tanki dres koji mi je landarao na vetru pa mi je Polar od tog tapkanja "izmerio" puls 200 na svim nizbrdicama. To što je uzbrdo bio 90-100, a po ravnom oko 80, nije ga pokolebalo u proceni.

Iako sam juče između dva i po doručka otrčkarao samo sat vremena i u ostatku dana jeo još tri puta, jutros sam se probudio sa samo 66kg, a da ni onih zimskih 68 ne bih olako zaboravio i arhivirao potrudilo se današnjih desetak obroka (količinski, inače natrpano u samo 4). Dakle sutra bi mogao da padne dvostruki "presek stanja". Da konačno izmerim koliko sam ozdravio i koliko sam se ugojio :-)

Sabiram utiske sa prethodna tri vikenda, koji su trebali da budu sve blistaviji od sjajnijeg, i da kulminiraju Riječkim Maratonom za 6 dana. To sve u duhu Ariesa, koji bi trebao da me podržava u prolećnoj euforiji. Međutim od početka je sve krenulo nekako naopačke, ili barem polu-naopako, pa sam se namučio i u Kruševcu, još više u Osijeku i Novom Sadu, i evo sad najviše u Zagrebu. 

Nisam od onih koji imaju neke "predosećaje" niti verujem u ikakve baksuzluke, ali je očigledno da mi je nešto loše krenulo ovog proleća. Pa sam nekako počeo da gubim taj bezuslovni entuzijazam, koji je ionako uključivao previše neopravdanog podrazumevanja da će sve ići kao u bajci. Štaviše ta šema mi se u aprilu ponavlja češće od one bum-tras-Ovan-juriš, koja doduše jeste upalila par puta u zadnjih 15 godina, pa izgleda da su to bili više izuzeci, nego pravilo.

Malo su ponaporna i ova dugačka putovanja, kad sabereš pakovanje pripremanje i sve što ide ispred, prijavljivanje, ugovaranje smeštaja, pa šta te sve čeka kad se vratiš, a nas bogme koješta sačeka, samo da odeš na posao pa si već umoran a hajde ubaci neki bilo kakav trening, odvedi kuče do veterinara, oreži neko granje u bašti, trava opet došla za šišanje, sredinom nedelje pokušaj nešto efektno da otreniraš, i već počni neko novo prijavljivanje, rezervacije, skupljaj jedan veš s konopca i slaži jer će ti sledećeg vikenda trebati neke treće stvari, nekako se ta pokretna traka okreće brže nego što mi prija. Pronađem slike s trke, nađem tri albuma sa po 600 slika, nekada sam to još i stizao da preskrolam a sad mi je brže da odustanem. Reče mi jedan drug iz Italije koje bici trke da pogledam, jer nijednog vikenda nisam bio kući pa nisam ni pratio svetski kup, eeee rekoh, ja nemam vremena da NAĐEM gde da pogledam taj snimak, a kamoli da gledam sve ispočetka. Kaže imaš za android aplikaciju rai tv, pa odatle lako. Haha, još ću da skidam aplikacije za tablet, kako da ne, a tek posle 4 dana sam prvi put upalio kompjuter, i bez čitanja samo obrisao 9/10 mejlova. Možda bih više postigao kad ne bih pisao ove blogove, ali neki prioriteti moraju da postoje, da život ne bi prerastao u totalni XAOC.

Otprilike će se sve zaustaviti ne tako što ću doneti svesnu odluku da negde ne odem, da nešto propustim, nego će jednostavno doći neki petak ili subota ili nedelja, a ja neću stići da se spakujem, prijavim, ili krenem na trku, pa ću tog vikenda ostati kod kuće. Koji će to vikend biti, nemam pojma, ali nekako mu sve jasnije osećam miris.

XENDPIKC

Opet sam od tablet-a (ovog na rasklapanje, sa tastaturom, tzv kauč-tablet) pomislio da je isto što i kompjuter, a on je u stvari isto što i android telefon. I opet sam ovako u tuđini na putovanju ubo garmina u tablet preko usb-a, i opet mi se obrisao fajl :-(
Mislim, boli me ćoše za statistike i laktanja na Stravi ili bilo gde, meni je žao što ne mogu da vidim pulseve i brzine, i da ih uporedim, jer sam trčao veoma rovit od bolesti sa jako čudnim osećajima na trci.
Pre samog starta sam mislio da će sve brže od 5'/km biti Čudo. Ionako nisam znao kako će mi noge "držati" po zemlji travi ili čemu već. Na kraju se ispostavilo da je bilo i par kilometara šodera!?
Ono par puta kad sam blicnuo na puls bio je 148-150, a kad si odmoran + bolestan trebao bi po oba osnova da ti bude za nekoliko otkucaja viši. Dakle još negde je zaškripalo?
Zbog prognoze sam poneo dva para patika u kojima kod kuće trčim po buđavom vremenu, a na kraju je ispalo tako da sam u jedne ubacio uloške iz drugih i to samo par minuta pred start. Tada sam se i presvukao, odbacivši ideju da trčkaram u dugim rukavima i helankama, i prelomio za dve majice + tzv. bicke. I tanje čarapice. Plave.
E sad malo Povijesti...
Dok se Prolećni Plan zbog bolesti nije raspao, planirao sam da ovo istrčim tik ispod 90', jer je ipak off-road. Sad je ispalo da sam promašio plan za minut i po, ali da sam desetostruko zadovoljniji jer nisam ni sanjao ove brzine u ovakvom stanju.
Izgleda da je Bolestan/Rovit Polumaraton negde za 2' brži od Premorenog, a 2' sporiji od samo Umornog, odnosno 3-4' sporiji od Poluodmornog. Samo mi preostaje da konačno otrčim jedan Odmoran i da kompletiram naučno istraživanje. Međutim to bi moglo da se desi tek u Jaski ili Tuhelju, koji su brdoviti, pa će poređenje biti malo čupkasto...
Do tada vam želim dobar Tek (igra reči)

trula kobila, ovaj, nedelja

0) danas sam još uvek bolestan, to jest polubolestan
to je bilo danas

-1) juče sam bio mrtav bolestan, temperatura 38.5
rasla je, i rasla, i zastala kad je bilo najuzbudljivije,
a taj trenutak je izgledao ovako (sa FB-a)

"Evo i ispod desnog pazuha isto 38.5, ništa od psiho-trilera!!!
A trebalo je nešto poput "devetnaest pari starih ali kao novih uložaka broj 44-44.5 ostavljam..." kamera zumira krupan plan, ja ispucalim drhtavim usnama pokušavam da izgovorim ime, Lola mi dodaje svoj tablet sa otvorenom tabelom svih poređanih fb prijatelja, moj kažiprst se jedva pomera, sekunde kaplju sporo kao ulje iz ford taunusa tamo nekog iz 1962-ge, utom se zakašljem i hripavim glasom zaječim "NE DAM IH NIKOM, NAPRAVITE MI OD NJIH SAMRTNU POSTELJU" i dok je Lola hitro zavapila "koju ćeš boju za uzglavlje, žutu?", njene reči ostaju da titraju u sobi kao sećanje na trepet leptirovih krila sa kojih se prah rasuo po mojim vrelim obrazima, pa tako ležimo tihi i ugašeni jedan pored drugog dok se ekran tableta samozatamnjuje kao da i on želi da nam se pridruži u tom poslednjem snu.
Ovoliko ni Bouvi nije zapevao kad je trebao da rikne" :-)

1) e sad, sutra bi trebali da smo u autu

2) prekosutra (bi isto tako trebali da budemo...) na Hendrix-ovom koncertu na nasipu, samo ne u Močvari nego par stotina metara uzvodno. zamišljen je koncert na otvorenom, zbog najavljene kiše.

3) u nedelju postoji još jedan polumaraton, na ušću Dunava u Savu, koja se iz nekog razloga dalje opet zove Dunav, što nikada nikome nije bilo jasno, ali nema veze, neke greške nas prate do kraja života. ne znam zašto pišem o tom polumaratonu, kada nema realne šanse da na njega stignemo. eli eto, nakon par dana kome sam se dokopao tastature pa pišem o bilo čemu.

-2) šta je bilo pre dva dana, utorak. aha. u utorak sam spičio sasvim lep trening trkačkom biciklom, po blago valovitom terenu ka istoku. duvao je istočni vetar pa se svo savijanje i psovanje u prvih sat vremena isplatilo u povratku kad je moglo da se vozi 38 na sat a da to pride deluje odmarajuće. 

-3) taj "pre tri dana" je bio dan posle dva polumaratona, koji sam pominjao u poslednjem blogu. eto šta sam sve prespavao od tada! bolesti su užasna stvar. sveska u koju pišem treninge mi je otvorena na "april" i još uvek nije upisano ništa. imam na par papirića neke beleške, tipa "Osijek, buđenje u 4, krenuli posle 5, na granici u 7, tamo pred 9, jebo ih parking, 21km trka + zagrevanje valjda 3km, patike Noosa plave, ukupno na nogama 1h45m".

-4) -5) ukratko o poslednje dve trke, koje nisu ni bile trke nego treninzi. nakon polumaratona u Kruševcu koji sam uz povremeno stani-kreni završio sa prosečnim pulsem 154, setio sam se prethodne godine kada mi je na proleće svaki sledeći polumaraton bio za +2 otkucaja jači. jednostavno sam se "baždario" za trkanje i postepeno shvatao koliko mogu da "mažem", umesto da se previše štedim kao na treninzima. 

međutim, ova dva sam otrčao sa prosečnim pulsevima od 152 (subota) odnosno 146 (nedelja). Osijek je bio polu-fartlek, gde sam negde od 3-ćeg do 11-og kilometra gotovo trčkarao, da bih nakon toga otrčao drugu polovinu sasvim normalne trke. zašto mi se BAŠ TOLIKO nije trčalo, ne znam. ili me je previše razvalio taj nedostatak spavanja, ili (delimično i zbog toga) nisam uspeo da se odmorim od one dužine od 39km u sredu (planine i vrućina), ili nešto treće, ko će ga znati. Novi Sad je bio još veći fartlek jer sam krenuo normalno, pa posle 3-4km prešao u džoging od 2-3km, i to "drž - ne daj" se ponovilo tri puta do cilja. kad razmisliš nije nikakvo čudo ni što je prosečan puls manji, ni što sam u cilj zakasnio 3.5 minuta u odnosu na Osijek. ali eto, zanimalo me da vidim, da probam, pa sam probao kako to izgleda kad umoran trčiš dva poluM u dva dana. 

ova vremena su malo manja jer oba puta nisam zaustavio štopericu dok nisam skroz stao iza cilja, a i uvek je uključim dok ide ono odbrojavanje 5-4-3... da bih u gužvi bio siguran da je već krenula da meri. za ljubitelje statistike moram da napomenem da je najzanimljiviji jedan podatak koji ćete samo preleteti pogledom, a to je ukupan broj koraka. 17200 naspram 16400 govori o tome da sam uz sasvim istu frekvenciju (91 dvokoraka po minutu) u Novom Sadu napravio toliko više koraka, znači da su oni bili proporcionalno kraći. dakle Osijek sam trčao koracima od 128cm (čak i to je smešno kratko za nekog iole utreniranog i skroz odmornog čoveka, kakav nisam bio, ali o tome ću drugom prilikom) a Novi Sad sa korakčićima od 122cm što je jadno čak i za maraton a kamoli za kratko tempo trčanje. 

po(sle)nedeljak

današnji odmor od Osiječkog i NovoSadskog polumaratona je izgledao ovako,
24km biciklom do ispod Medvednika,
onda 22km planinskog trčanja,
pa 24km povratak biciklom nazad kući.
trčanje sam za promenu snimao telefonom, ali sam preko bluetooth-a upario Polar senzor za puls. 

posebno sam uvećao sâm start, hehe, pretpostavljam da je nogama delovalo malčice čudno da ih nakon 2 polumaratona odmah sa starta ovako pošaljem 9km uzbrdo na 900-tinak metara nadmorske, nije baš uobičajeno za rastrčavanje :-P

za kraj još ovaj pogled na jezero, levo se vidi brana i "donji" deo jezera, desno je "gornja" trećina jezera, u Poćuti, dok se srednji deo ne vidi od ovog brda između:



.

prvi april, međunarodni dan brodolomaca