ali ovaj put u drugom smislu, rekordno sporo :-)
odakle da počnem...
dakle nisam nikada u životu trčao sa psom. znam da postoje ljudi koji idu na trčanje sa svojim psom ili više njih, no meni se to nije događalo iako oduvek imamo kućiće. stari Loki (1985-1999) je stalno išao sa nama na pešačenja, i leti i zimi, danju i noću, a ono malo što smo trčali preko zime je sve bilo kratko i uglavnom sa ekipom iz bic. kluba, tako da nam nije nikakva kombinacija s njim padala na pamet. Dunja (2000-2010) je takođe prepešačila s nama hiljade kilometara, no takođe mi nije palo na pamet da bi mogla sa mnom na trčanje jer sam vrlo retko išao tzv "na jogging". trčanje sam započeo kao nastavak bici filozofije pa sam varirao tempo, deonice, dužinu, i to sve po asfaltnim putevima, nisam nikada išao samo pored reke po travici kilometar napred-nazad kao što neki trčkaraju, pa u to uklope i kuče. a i par godina posle Dunje (2002) smo udomili i Ringa za kojeg se ispostavilo da ima previše terijerske krvi pa bi taj pušten s kaiša odmah pojurio da nešto prikolje, bile to divlje patke ili mačke preko reke ili šta god, a i kad tako padne u lovni trans uopšte ne reaguje na pozive da se vrati tako da nije bilo šanse voditi ga van kuće a da ne ponesem povodac. tako smo na pešačenja vodili oba psa a kad smo izlazili biciklama ili na trčanje (od 2004-te nadalje) oni su ostajali u dvorištu.
e da bi se ispostavilo da ja uvek moram nešto da slažem, kao u prvoj rečenici ispod podnaslova, ipak sam jednom trčao sa psom i to bogme podugačko. jedna kuja je bila kod nas smeštena u šupi dok se ne oporavi od sterilizacije i čekala je udomljenje, s tim da je ubrzo nakon toga izlazila napolje i šetala po gradu, najčešće obilazeći naš kvart. jednom sam pošao na trčanje, bila je zima, imao sam standardno neku povredu, sad se ne sećam koju, i rekoh idem malo kroz sneg i bljuzgu da se glupiram. i ona krene za mnom, rekoh neće dugo. par ulica i još je tu, izlazak na brdo iznad grada i još je tu, mirno i strpljivo kaska za mnom kao senka. izađem na veliki put, povremeno prođe auto, kamion, vrlo mi je nelagodno jer se za nju plašim mada je znala da se čuva, ponekad se čak skloni u sneg na bankini dok prođe auto pa onda lupi ubrzanje i opet me stigne. ipak skrenem ja na jedan sporedan put, pa opet, i tako shvatim da su mi mogućnosti podosta ograničene... istim putem mi se ne vraća a krug ima ni manje ni više nego 36km (!!!) i doduše jedan mi je od omiljenih kao priprema za plitvički maraton jer ima istih 630m uspona, samo utrpanih u 36 umesto u 42km. ali tog dana mi nije padao na pamet tako dugačak trening, ma ni pod razno, krenuo sam sa idejom 18-20km. i ništa, napravili mi taj krug, i još na 1.5km od kuće ja skrenem u sporednu ulicu a ona ladno produži u grad kao da joj je 36km bilo kratko pa onako, da doda još jedan đir :-)
eto to je bilo svo moje trčanje sa kučićima. jedno ali vredno! i dobro, još par puta me je po neki lutajući pratio, ali nikada tako uz nogu da bi delovalo da idemo zajedno.
i juče krenem ja, nisam znao da sam toliko umoran. vidim od prvog koraka mi se noge nešto sapliću, neka tromost neverovatna, premor. fuuuuujjj šta ću sad, ništa, idemo lagano.
(ovo što ču da napišem ispod je juče trebao da bude poseban blog ali nisam stigao, dakle sledi kratki umetak-nadoknada)
dan ranije sam trčao isti onaj krug iz prethodnog bloga, s tim da sam malo lakše krenuo, i kroz grad + uz prvo brdo namerno "izgubio" minut vremena. i nakon toga sam do kraja kruga preostalih 12km trčao ISTOM brzinom kao 3 dana ranije, uz puno manji osećaj napora. to se najviše videlo u poslednja 4km kroz grad, pre 3 dana sam tu mazao do daske, raspadao se i finiširao kao na trci, a ovaj put sam imao osećaj "samo da dotrčim u tempu do kuće, bez jurnjave" i razlika je bila samo par sekundi na tih 4km. ovo je ustvari bilo BAŠ onako kako treba da izgleda trening, a ono pre 3 dana je bilo malo preterano.
e sad da se vratim na to umorno trčanje "dan posle" Tempo treninga, dolazim do lovačkog doma na 3.5km od kuće, i neki pas dotrčava sa strane, kao nešto napravi oko mene polukrug, kao malo potrči za mnom, ja ono malo trupnem nogom da me ne bi pratio jer za 100m prestaje trotoar i dalje trčim magistralnim putem sa dosta prometa. jok brate, debil trči za mnom, u stopu! pihhhh šta da radim, vidim da se "primio", ide na korak iza mene, i glasno dahće. mator pas, nije štene, baš mator, kratke noge i zdepast, duge uši, nekako smešan, kao od onih sa fejsbuk stranice "podseti me da obrišem tvoj broj". trčao ja tako ispred njega 500-600m, i skrenem u sporednu ulicu. totalno neplanirano, odjednom trčim uz strm uspon iako mi brda danas nisu bila ni na kraj pameti, no moram da se sklonim sa velikog puta. iz ulice u ulicu odosmo na vrh brda, pa na malo manji put, pa na još manji, pa opet malo gore dole, sada mi je na 20m iza, umorio se. a do tada smešna situacija, kada pešacima dolazim s leđa oni se svi zalome ko to toliko dahće, onda vide mene pa me onako detaljno pogledaju, pa shvate da ja ne dišem tako teško nego da to iza mene trči to trontavo stvorenje i prašti kao neki mitraljez u slou moušnu. trčim i smejem se u neverici, jel mi se ovo stvarno događa? i stigosmo u neki zaselak, primetim ja da mu odmičem nizbrdo a da me on stiže uzbrdo, pazi sad taj neočekivani obrt u mojoj logici! ipak je on 5 puta lakši od mene pa mu brda manje smetaju, valjda. a nizbrdo ga muče kratke noge. e sad tu dolaze logističke muke. NIKADA ovaj krug nisam ovako trčao, jer ovo gde se sada nalazim znači 1) da sam se po pristojnom asfaltu ulicama popeo na brdo a da ću morati da se nizbrdo polomim po razrovanom makadamu dugačkom dva kilometra, što mi je uvek kontra od logičnog smera, i 2) uskoro opet izlazim na onaj veliki put na koji ovaj pas ne bi trebao da dođe. strčavam niz taj makadam pazeći da ne iskrenem nogu, usput se osvrćem da vidim gde je kuče, sve je dalje i dalje i na kraju ga gubim sa vidika, napokon dolazim do asfalta i strčavam još 200-300m do velikog puta odakle bezbrižno nastavljam kući. sad me pak muče i umorne noge jer sam planirao nešto kraće trčanje, oko sat vremena a ispašće 1h20, a muči me i gde je ostao taj pas, odakle je došao, da li će znati da se vrati, ako uopšte ima gde da se vrati ili samo tako luta i trči po gradu? jedva klimam prema kući, svaki kilometar mi je par sekundi sporiji od prethodnog, dolazim do onog mesta gde sam sreo to kuče i sa strane dolazi jedan drugi pas, debeli okovratnik govori da nije lutalica, ležerno se uključuje sa sporedne stazice i nastavlja za mnom! šta, sad ćeš TI da trčiš sa mnom u drugom pravcu? gledam i ne verujem šta mi se događa. ja volim da se šalim i da karikiram stvari dok pišem, ali ovaj put sam STVARNO pogledao okolo po drveću, da negde ne sedi neko sa skrivenom kamerom i snima me! ali stvarno. rekoh, mahnuću im i doviknuti - ma odmah sam znao, nisam toliko glup! sto metara kasnije ovaj drugi pas naglo zaostaje i odlazi svojim putem, fala bogu da mogu bar zadnja 3km da trčim bez brige. sve skupa mi je izašlo 16km, kuče sam ostavio na 7.5km od kraja trčanja a sreo 3.5km nakon početka, dakle trčali smo zajedno 5km i većinom uzbrdo, recimo da je to bilo nepunih pola sata.
Nema komentara:
Objavi komentar