Danas mi je pak na pamet pala jedna trka koju sam odavno zaokružio u kalendaru, sa zvezdicom "ako bude dobra prognoza", a to je hendikep polumaraton u VŽ. Posebno mi se dopalo što ove godine menjam kategoriju a u VŽ ne kreće svako godište posebno kao u NS nego kategorije kreću na par minuta razlike. Tako ispadne da startujem 3 minuta ispred sve konkurencije koja je godinu ili dve mlađa, što bi rekli francuzi - ženijalno!
Nakon dva brdska polu-hronometra od po 5km danas mi je iskrslo da treba da odem do neke tačke 9.5km od kuće pa sam smišljao šta da iskombinujem usput. Bilo šta zahtevno i teško nije dolazilo u obzir zbog ne naročito svežih nogu. Ispalo je da sam prvo iskoristio nežni pad staze (tzv nizvodno) i vetar u leđa da se još malo odmorim od prethodna dva dana. Kilometri su prolazili lako i tečno, bezmalo kao da sam na bicikli.
U povratku je prvo malo Lola pokušala da vozi ispred mene dok trčim iza bicikle u zavetrini no zbog promenljivog vetra i groznog asfalta to je ispao fartlek par ekselans. Njoj je na bicikli bilo svejedno i okretala je pedale prilagođavajući se uslovima a ja sam nevidljivim potenciometrima vrteo kadencu i brzinu uzduž i popreko svih mogućih skala i grafikona.
Kad smo se dokopali lepog asfalta ona je požurila kući (i u rancu mi odnela sok taman minut pre nego što sam ožedneo, tajming razlaska savršen) a ja nakon prva 2km i malog predaha otrčao još 3km tempa. To su bili minuti u kojima sam razmišljao o toj trci u VŽ.
Naime pitanje glasi šta je uopšte trka. Koliko se adrenalin zaista "uključi" na hendikep startu gde otrčiš, pesničkim izrazom, kilometrima u Daljine Samoće, i ostaviš iza sebe gomilu ljudi da pocupkuje na startnoj liniji? Mnoge maratone sam zaobišao upravo zbog toga što je toliko tanka startna lista da je odmah bilo jasno da će od trke ispasti samo još jedan solo trening tempo trčanja.
U krajnjem slučaju, ako želiš filing trke i sve što trčanje u grupi donosi, možeš da startuješ i sa masom koja nema hendikep. To se događalo u NS recimo, da ljudi zanemare plasman po hendikepu i kažu - zajebi radnju, nisam došao na trku da bih trčao sâm. Ja ću fino da startujem sa društvom, u čoporu, a vi merite šta god hoćete.
Zanimljivo viđenje. Naime po propozicijama Trka može biti ovo i ono, može izgledati ovako i onako, a po ličnom osećaju i ugođaju svako od nas zna šta za njega predstavlja pojam "trka".
S druge strane pak, i veoma zbunjujuća, stoji činjenica da sam na bicikli upravo na hronometrima imao najbolje epizode i sasvim uobičajeno drao 2/3 od onoga što se zvalo A B i C reprezentacija. Gde je tu sad caka, nisam siguran da znam odgovor.
Kako je došlo do toga da sam na bicikli umeo da dominiram u tim van-čoporskim eventima, profitirajući na tome što drugi osećaju puno veći nedostatak adrenalina, a na trčanju eto baš ja neuporedivo više Trku doživljavam kao trku ako je mass start?
Možda je deo, ali samo deo odgovora, u tome što na hendikep half-u ja treba da budem zec. Psihološki je puno manje motivacije, štaviše kontramotivirajuće je, kada treba sat i po bežati umesto da nekoga juriš, ili da juriš u čoporu.
Možda je deo, ali samo deo odgovora, u tome što na hendikep half-u ja treba da budem zec. Psihološki je puno manje motivacije, štaviše kontramotivirajuće je, kada treba sat i po bežati umesto da nekoga juriš, ili da juriš u čoporu.
Onaj koji beži ima cilj na 21km ispred sebe. Onaj koji juri svoj cilj vidi tu ispred, i što mu je bliži adrenalin jače brizga. Puno je lakši zadatak juriti ka nečemu što ti je na tri, dva, minut ispred, nego ići ka cilju koji je sat i po daleko.
(Ovde stoji još jedna ograda a to je da je i u VŽ problem tankoća startne liste. Kad bi se Ljubljanski polumaraton trčao po hendikepu, u svakom ešalonu od 5 godina bi bilo dovoljno ljudi za čitavu trku pa bi me iskreno baš bolelo dupe ko je krenuo 3 minuta posle mene i da li će me stići, jer bih i u svojem pod-čoporu imao dovoljno zabave.)
Stoga se može postaviti i tehničko pitanje na koje bi odgovor bio psihološki jer analizira motivaciju i volju - koji je veći hendikep: vremenski (stajati u cilju i izgubiti par minuta na startu, da bi posle celu trku imao/pratio zeca), ili hormonski, motivacioni (krenuti ispred pa se ceo dan brinuti, okretati i bežati od rulje koja bi da te linčuje)?
Nema komentara:
Objavi komentar