rekoh, idem prolećnim pravcem, pa makar crkao od vrućine.
umesto putem kroz hladovinu, ovo je skoro sve po žarkom suncu.
pritom, krenuo sam sa vetrom u leđa (sudeći po ličnim rekordima na segmentima Strave, biciklisti su baš uživali u svim smerovima sa severozapada) i sav prokuvao do okreta na kružnom toku u industrijskoj zoni.
nisam krenuo baš rano, pa sam natrefio da dođem na taj okret taman kada se povećala gužva auta koji nadolaze ka firmama (7:50) pa sam odlučio da taj špic iskoristim za odmor.
seo sam na najudaljenijoj tački na ivičnjak, usput ubo i dobar hlad, otvorio u telefonu simulacije vozačkih ispita i odradio dva testa.
po jednom je predviđeno 45 minuta no ja sam za manje od deset minuta uradio svaki i taman krenuo na drugo poluvreme trčanja kada je prošao špic prometa.
u povratku sam sreo samo par auta i skuter autoškole, i setio sam se da sam i njih zvao telefonom no nisu bili oduševljeni idejom da ikoga bez iskustva prime direktno u obuku za A kat.
onako ukrućen od sedenja u hladovini sam na jak vetar i blago uzvodno krenuo toliko mrtvački da mi je prvi kilometar bio 6'10" što je delovalo kao šamar pa sam nekako uspeo da spustim ispod šestice.
čudno pregovaranje, da ideš što lakše jer je vrućina, a vetar tuče li tuče, pa onda ideš još sporije od Sporog, i ne deluje ti ništa lakše koliko god usporavao.
no uspeo sam da mi pulsevi ne odu dalje od vrednosti Tempića.
mada ne znam zašto mi je to uopšte bio cilj.
Nema komentara:
Objavi komentar