Plan (tojest IDEJA, to je puno poštenije reći nego baš Plan) je bio da danas, za završetak meseca, sebe častim jednim maratonom. Dugačkim trčanjem od 42km, onoliko laganim i onoliko brzim za koliko sam sposoban u ovom trenutku, bez da se "razvalim". Tajming je idealan što se kalendara tiče, jer 30-ti u mesecu pada u četvrtak, a trka je u nedelju. Dakle imaću dva dana fore da se odmorim.
U najavi je bila kiša no svanulo je dosta vedro, polu-plavičasto nebo. Niko nije mogao znati šta nam vreme sprema. Da li će se naoblačiti za sat, dva, tri, da li su meteorolozi pogodili u minut ili u pola dana gore-dole. Krenuo sam ka jugu, preko prevoja koji je na 520m nadmorske (grad je na 180m) jer sam na tu stranu često trčao dužine. Imam česmu pored puta negde na 19.5km od kuće i onda je lako u povratku negde malo dodati, da izađe na 42.
Obzirom da je bilo +10° uzeo sam duge ali tanke helanke, gore malo puniju "tehničku" podmajicu, preko nje biciklistički dres dugih rukava jer za razliku od trkačke opreme ovaj mogu da raskopčam skroz do dna, ako baš bude vruće na usponima. U torbici oko struka sam nosio rezervni prsluk-šuškavac, kačket (na čelu traka) i telefon na kojem je "radila" Strava.
Telefon je vodootporan no samo sam ga jednom izvadio da bih slikao kišu, a i to je bilo dovoljno da prilikom vraćanja u torbicu zakačim dugme stop i zaustavim Stravu, što sam primetio tek na okretu 800m kasnije. Taj će mi detalj zadati dosta muke kasnije u toku dana.
U međuvremenu se kap po kap pojavila prava kiša, svo plavetnilo je nestalo negde daleko prema Aranđelovcu i kišica je prerasla u kišu. Vetar se sa 2-3-4m/s pojačao na desetak m/s i na mokroj opremi stvorio osećaj za bogme podosta stepeni hladniji. Već mokar, okrenuo sam nazad. To je bilo negde nakon 11-12km. Video sam da tako obučen nisam baš zaštićen da bih se 100% zdrav i čitav vratio kući nakon još 3 sata trčanja, nakon kojeg sam morao i na posao.
Odluka se pokazala kao mudra. Dok sam strčao u grad već sam bio skroz mokar, šake sam nabio u rukave od dresa, telefon se truckao negde na leđima skakućući u torbici sa svakim korakom i iako sam par puta pomislio da se nije valjda nešto aktiviralo pritisnulo stopiralo bla-bla jednostavno me je mrzelo da otvaram torbicu i mokrim rukama nešto čeprkam.
Znam u metar koliko sam pretrčao, do gore i nazad imam 22km, na ulasku u grad sam skrenuo na Obilaznicu i polukružno se spustio tih poslednjih 100m nadmorske, a to je ujedno i 3km duži povratak, što znači da mi je prvi deo Presečene Dužine tu negde oko 25km, stotinak metara više ili manje, nebitno. Strava je tako i pokazala, 24.2km (zbog one greške koja mi je ukrala 800m), pa mi je dakle plan od 42km ostao za 17km kraći...
Kroz glavu mi je opsesivno proletalo samo 3-4 lančane misli. Utrčavanje u kuću, vruća kafa, peškir, presvlačenje u suvu i malo puniju opremu, i nastavak trčanja od 17km po što bezbednijem terenu. Nisu me zanimale ulice ni predgrađa jer su se već napravile baruštine do pola kolovoza i svi živi su prskali po trotoarima kao da je ceo grad postao akva park.
Odabrao sam najveće gradsko naselje odmah tu preko ulice. Krug po trotoaru koji je bezbedno odmaknut od ulice, trebao bi da bude nekih 2.5km, otkud bih znao, ko normalan je još trčao krugove oko bloka na 100m ispred sopstvene kuće??? Trčanje mi je oduvek služilo kao sredstvo da negde ODEM a ne da OSTANEM.
Neki đavo mi nije dao mira, ili sam ja nedisciplinovan da bih otrčao 7 istih krugova bez unutrašnjeg gunđanja i nezadovoljstva, pa sam u svakom krugu napravio po neku malu varijaciju, eto bez razloga. Na kraju nemam pojma da li sam napravio svih 7 ili je sve stalo u samo 6 krugova, proveriću kasnije. Onaj cajtnot s početka teksta mi već kucka po ramenu jer imam još samo 3 minuta fore. Taman da objasnim i kakav problem mi je napravila zbrka oko 24.2 naspram 25.0km.
Naime toliko puta su mi ti brojevi prošli kroz glavu, 24, 25, 26, ne znam otkud se ubacio 26, pa da li mi za dodatak treba 16, 17, 18, 20, 14, misli su mi stalno skakutale od 0 do 42 i sabirale i oduzimale nešto a ja sam sve pripisao nedavnom potresu mozga. Kao što babe govore kako "toga i toga nije bilo pre bombardovanja", tako i kod mene ničeg nije bilo pre potresa mozga. Valjda.
Uglavom pretrčah nekako i tih 42km, prvih 10 uzbrdo a ostalih 32 po kišurini i kroz bare. Ono presvlačenje u suvo je imalo efekta nekih 10 minuta jer sam ubrzo opet bio sav mokar, e jedino je vredelo što sam u pauzi nešto pojeo. Ujedno sam postao i jedan od retkih koji je prvu polovinu maratona pretrčao u jednim patikama a drugu u drugim. Kao neka uteha. Total negde oko 4 sata, nemam pojma gde sam sve stigao da stisnem stop a gde nisam. Nije ni bitno. Teramo dalje.
Nema komentara:
Objavi komentar