heroes

Kako reče Bouvi Dejvid, možemo biti heroji pa makar i na samo dan. Evo došao je i taj trenutak, privirio sam na 4. mesto svih svetskih trkača koji se dobrovoljno virtuelno nadmeću i međusobno inspirišu na društvenoj mreži Strava. Trebalo je "samo" preći 220km u 7 dana, a čak imam i 20-ak nezabeleženih kilometara. No ne moram snimati baš svako pretrčavanje preko semafora, ajd, nije dotle došlo. Neki imaju po 20-ak "aktivnosti" od po 500-600m na dan. Poštari i bejbi-siterke su tu očigledno na svom terenu.

Negde u sivoj zoni između ambicije i očaja, danas sam pošto-poto hteo da istrajem u svom diskutabilnom* planu koji će mi (na svu sreću) sjahati sa grbače za još samo dan i po. Nekako sam pretrčao 21+16 juče i 21+15 danas. 

*Kažem da je diskutabilan jer je za decembarski Maraton sigurno duplo učinkovitije trenirati odmereno i pametno dve nedelje i krunisati ih Laganom Dužinom, umesto nalupati desetak dana sa po 35km. No eto. Nisam se uželeo Treninga, nego sam se nakon sušne godine zaželeo kilometara, velikih brojeva, megalomanije, preterivanja. Okej, poznato je da u trčanju ne postoje "junk miles" već svaki kilometar nečemu vredi. Pitanje je jedino da li vredi onome za šta se spremaš ili onome što ti nikad neće zatrebati. Heh...

Elem zašto sam pominjao dodirnu tačku između očaja i ambicije. Nekako sam se probudio umoran, ona dva malo živahnija trčanja od juče su došla na naplatu. Jutros sam napravio baš lagano dugačko brdsko rastrčavanje i popodne se upitao KAKO SAD TRČATI JOŠ SAT, SAT I PO? KAKO???

Spas je došao kroz ideju da odem sa jednim od pasa. Pipi Bez Čarapa je beznadežan slučaj. Najmlađa je i najveća, vuče kao konj, baca me levo-desno i napred-nazad kao uragan. Mačak je seronja, stalno plače. Kad krenemo cvili jer odlazimo sve dalje od kuće, kad okrenemo nazad cvili što se već vraćamo. Još ako se začuje neki tresak daske na gradilištu, prasak iz auspuha, ili nedajbože pucanj sa strelišta, uspaniči se i počne da dahće i bezglavo vuče kao da ga je Smrt lično osedlala. Ostao mi je samo Supermiš. Najmanji je, 11kg, uglavnom poslušan (u prevodu - dok držim povodac) i iako ima nepune 2 godine sav je nabijen i mišićav, poput ovih rekreativaca koji sa kros-fita ulete u polumaratone.

Da ne poveruješ kako je sve prošlo glatko! Bio sam spreman da brdskih 15+ km umesto 1h35 (koliko bih ja to ovako bezvoljan "rasitnio") razvučemo i na 2h, no vratili smo se za 1h40. Zbunjenost je trajala jedva kilometar. Šta, ne stajemo kod svake bandere? Ok. Šta, nećemo iz svake kese vaditi mrvice od bureka i to lizati sa puta? Ok. Dva puta je srao, per puta pišao, par puta zastao da ponjuši nešto pored čega se zaista nije moglo samo protrčati, i to je sve. Na 4km od kuće sam pozvao Lolu i rekao "nek nas kod kuće čeka jedna velika pljeskavica!". Zaslužio je. Ja baš i ne. Ali upisao sam novih 36km danas, nije za bacanje?