četvrtak, 9. studenoga 2017.

PROMENE!

Došao je i taj dan. Četvrtak. Strava Challenge se za mene ovde zaustavlja, barem što se tiče borbe za top pozicije. Nakon 10-ak dana je očigledno da treba trčati oko 36 km/dan da bi se bilo u prva 3, odnosno 31-32 km dnevno da bi se zadržalo u top 10. Obzirom da sam juče napokon "prokinuo" i bez ikakvih problema (naprotiv!) otrčao 21+22km, došao bih u sličnu situaciju kao u Januaru pre 2 godine kada sam krenuo mazati 2 ili 3 puta na dan i bez ikakvih problema tovario po 45km. Taj trend te jedino vodi ka razmišljanju o prvom mestu. Ako zafali, jednom kad si dovoljno utreniran (nogama i glavom) nije ti nikakav problem reći "ok, danas idemo 3 puta po 22km, pa ćemo videti dokle će oni ovako izdržati". Samo što sam te zime zaboravio na gvožđe i u žaru jurnjave uništio krvnu sliku.

Dodatni antimotivacioni razlog je što je nekim ljudima zaista "lakše" da pretrče silne kilometre. Poput ovog Trenutno Drugoplasiranog, koji zahvaljujući mobitelu iz 2008-me već na izlasku sa parkinga ima "pretrčanih" nekoliko kilometara, a i kasnije ga tokom jogginga GPS na svakom kilometru počasti sa 300m grešaka gratis. Brate pa i meni bi ovako svako trčanje izašlo na 50km. 


Juče sam ujutru otrčkarao lenjih 21km tokom kojih sam ispitivao neke puteljke i konačno shvatio kuda se može proći ikako a kuda nikako, a usput se par puta vrteo u krug kroz neku šumu. Nekako sam vođen utiskom te tromosti u nogama bio jako skeptičan pred popodnevno trčanje, posebno zato što je moralo da se namesti zbijeno na samo 3 sata odmaka od jutarnjeg. Imao sam i opciju da ako nešto krene baš puno loše, otrčim samo pola sata recimo, i glavnicu odložim za uveče. Mrak - mrak, ko ga šiša, poslednji je dan sa dva treninga pa ću nošen tom idejom već nekako preživeti.

No od starta je krenulo živahno. Prvi put u ovih 10-ak dana da sam izleteo sa 5'30''/km i čak nastavio da ubrzavam. Nakon preko 200km truptanja brzinama 9-10 km/h, ovih 11 je delovalo gotovo kao trka. Verovatno je ključ bio u malom obroku. Kuvali smo slatko od dunja i nakon toga nisam odoleo da ne probam, no to je u stvari bila samo polovina onoga što zovem "uobičajena užina". Obično pred trčanje od 2h pojedem užinu i po, pa me to samo dodatno umrtvi jer mi za ta 2h trčanja ipak treba puno manje nego za 6h, koliko sam u sebe utrpao.

I dalje je bilo sve bolje. Sve bliže 12 km/h, što je doduše nekada bila brzina živahnog jogginga a sada je izgleda postalo tempo trčanje. Godine. I kilogrami. Od ta dva bar na jedno možeš uticati, valjda? Kad sam se razvezao napravio sam nekoliko km po 5'10-5'15, pa onda prešao preko brdašceta od par km gore par km dole, i onda sam opet počeo iz 5'30 silaziti ka 5'00 sve do kuće. O-dli-čno! 

Uveče sam na poslu napravio jedan eksperiment. Sada ću copy-paste sa fejsa:

"Malopre smo pred kraj radnog vremena u Salonu tokom nekog neobaveznog čavrljanja pomenuli stucane nokte. Tek reče cura koja je ležala kod Lole na krevetu - to treba probušiti iglom, da krv izađe napolje, i onda ne otpadne nokat! Bar da je neki lekar, nego je zaposlena u školi, i bar da predaje biologiju, no radi u administraciji. Obzirom da mi je jedan nokat već napola otpao a drugi sveže poplaveo, rekoh nemam šta da izgubim. Posao je takav da upravo sa iglama radim, pa sam naravno uzeo najveću. Čak sam se iznenadio kad je grunula krv negde odozdo. Kao plih, samo je na površini nokat umesto kože. E sad, da li će za par nedelja svejedno pocrneti do kraja i otpasti, ili ću uspeti da ga spasem, možda vam kažem a možda i ne. Zavisi koliko platite."

Evo kako izgleda nokat koji je "gotov" i ovaj drugi za kojeg navodno još postoji nada:




Sada je ostalo, šta? Ostalo je još jedno trčanje za koje se treba malo bolje odmoriti. Dakle ujutru će da usledi šetnja sa psima ili samo jednim koji izvuče dobitak, zatim kratka vožnja biciklom i kratak treningić. Verovatno ću da odem na neka ubrzanja, ovisno o vremenu. Do stadiona mi treba malo više vremena, a ako počne neka kišica mogu i u školskom dvorištu tu na 150m od kuće. 

Preostalo vreme mogu da iskoristim na početak konačnog odlučivanja šta da pokušam da otrčim za vikend. 
1) samo Maraton u nedelju
2) polumaraton u subotu + dužinu (na maratonu) u nedelju pa dokle izdržim
3) polumaraton u subotu + Maraton u nedelju

Problem je što 3) verovatno zahteva puno taktiziranja u subotu, u smislu da vidim ko se prijavio za državno u mojoj kategoriji i onda da strateški trčim samo za recimo III mesto i da se što više sačuvam za nedelju. No tu postoji zamka da je drugi odmah ispred, a zatim i ona da ni prvi nije nedostižan, i ode mas' u propas' dok si rek'o keks. 

Dobar % dileme otpada i na ono klasično pitanje koje nas sve jednako muči. Da li da odem na ono što više volim (polumaraton, veće brzine, osećaj takmičenja, jurnjave) ili na ono što mi deluje teže (maraton) upravo zato da bih sebe stavio pred izazov koji mi je mrskiji, za koji sam puno manje motivisan. Dve nedelje su po svakom pravilu premalo priprema za maraton, i upravo to je onaj začin koji treba nekako progutati u salati koja bi inače bila sasvim fino svarljiva...

1 komentar:

  1. Nemoj previše biti kritičan prema "stravičnim" kolegama. Taj čovo je sigurno izgubio leću pa je tražio po parkingu i ispod onih autobusa ili kamiona, šta ja znam. Ne vidim dobro i ja danas idem po nove đozluke. Trčiš brate mili previše, probaj kao ja eto raskošnih skoro 30 km ovaj mjesec. Bar ćeš biti odmoran ali za nokte ne garantiram. I meni se to ovih dana desilo iako se nisam baš natrčao niti mjenjao tenisice. Mora da trkačima cijeli život noge rastu.

    OdgovoriIzbriši