petak, 10. studenoga 2017.

jučerašnje sutra

Svako "sutra" će nažalost ili srećom ubrzo postati "danas". Nisam očekivao da ću ovako lako preboleti odustajanje od Strava Izazova. Lagano klizam kroz plasman i čak mi donekle godi. Pritisak se smanjuje kao u probušenoj lopti. Prvo se čulo glasno ŠŠŠŠ pa neko vreme malo manje i sad više ni ne znaš da li još ispušta zrak, ili će zauvek ostati onako polu-izduvana. Već postajem nestrpljiv da me izguraju iz top 10 no kao da im se ne žuri. Zezaju me, znam. Dogovorili su se. Jer znaju da će mi tada definitivno postati svejedno.


No dobro. Drugi izazovi dolaze. Naravno da bih više voleo da trčim polumaraton sutra nego maraton u nedelju, no izgleda da je odluka pala na Maraton. Dva su razloga iznad ostalih manjih. Prvo, fora je otrčati maraton dan pre nego što su prošla dva meseca od preloma. Zvanično sam trebao da šetam i pešačim i radim neke vežbe i da vozim trenažer i tek od ponedeljka da počnem da trčim. Overiti jedan ni manje ni više nego maraton u tom nemogućem vremenskom prozoru ima neku ludačku draž. Kao da si umesto sa padobranom, sa vrha nebodera skočio s kišobranom.

Drugo, jedan od najjačih razloga za maraton je upravo želja da trčim Half. Hiljadu puta sam to već uradio. Dokle više? Okej, treba udovoljavati sebi. NISAM tip koji se zadovoljava truptanjem u mestu. NISAM karakter kojem odgovara druženje i čavrljanje i gubljenje vremena ako sam istovremeno došao na Trku a ne na neobavezan treningić rastrčavanja. Čak sam i na Pripremama trčao dužine sa više no dvostrukim naloženjem u odnosu na to kako ovi šetači gegači trčkarosi odrađuju te nemušte kilometre na putu do još jedne bezbolne medalje.

Uopšte se ne radi o tome da ja moram lično nekoga da pobedim. Kad sednem na biciklu i uključim štopericu, neću da završim hronometar od 25km sa prosekom 39 ako mogu da nabijem 40. Neću. Neću da se zadovoljavam šetnjicama kao da sam u sanatorijumu za plućne bolesnike. Za mene sport predstavlja takmičenje, protiv terena, nagiba, štoperice, sopstvene glave i nogu, nekog drugog, za mene je sport test sopstvene fizičke vrednosti. Stideti se svog (ne)kvaliteta i pobeći iz izazova tako što ću da sport pretvorim u izlet, ili u "pomaganje" nekom drugom da istrči svoj izazov, to mi je najobičniji kukavičluk. Na treningu, pa hajde nekako, ali na trci gde si platio put i startninu i gde se odričeš saznanja o sopstvenoj vrednosti naspram sebi sličnih, u korist ideje da vučeš Tetka Milesu do njenog ličnog rekorda, ma daj idi obesi se čoveče. Ako ti nije dala pre maratona, neće ti dati ni posle.

Odatle je sasvim jasno da mi u karakteru ne figurira beskrajno Ništa kao ideja "aktivnosti". Trening je trening, trka je trka, šetnja je šetnja. Okej dođite kod mene da vas vodim po planinama i uveče da jedemo roštilj i pijemo pivo, ali to nije trka, to računam kao dan odmora. Ne plašim se napora, nemam potrebu da i trke koristim kao odmor i izlet i šetnjicu.

Eto gde je problem. Jer kad sam spreman, utreniran, ja se trkam i na maratonu. 3-4 sata tempo trčanja, pa šta bude. Kad ovako nisam spreman, idem na maraton odbrambeno. Kao na fudbalu kad ideš u goste sa taktikom "bunker". E to je govno koje prekosutra idem da pojedem. Nisam spreman za 42 kilometra tempo trčanja, mogu samo s njima da se mazim kao neka devojčica. I da se na kraju ipak osećam kao da sam dobio batine.

1 komentar:

  1. Samo sto vise simfonijskog metala i sve ce proci :)

    https://www.youtube.com/watch?v=W39WaGTPnvg&list=RDGMEMJQXQAmqrnmK1SEjY_rKBGAVMW39WaGTPnvg&index=1

    OdgovoriIzbriši