Svi nešto pišu o maratonu, sabiraju utiske. Ima jedna stvar. Od prvog trena sam znao da će na stazi da bude velika gužva. Manifestacija se održava na javnom šetalištu a najavljen je prijatan topao jesenji dan. Bilo je tu svega i svačega. Dece i penzionera. Omladine voljne i manje voljne da se malo skloni. Upućenih i neupućenih. Bistrih i nagluvih. Onih što gledaju gde idu i onih koji bulje u navigaciju pa se međusobno sudaraju, samo su im još maratonci falili. Roditelja koji deci od 2 godine viču PAZI GDE IDEŠ! (?) Na sve to sam unapred računao. Ali na stado ovaca - nisam. Završavao sam drugi krug nekih pola sata pre početka Kruga Podrške. Od ulaska na Adu pa do mesta starta, kretala se nepregledna povorka ljudi sa rančevima, u helankama, sa kačketima, očigledno trkača koji su krenuli na svoj start u 12h00. Recimo da ih je solidnih 3/4 držalo desnu stranu, dovikivali su reči podrške, svesni da idu stazom kojom će i sami proći i na kojoj se uveliko zahuktao maraton. Preostala četvrtina, pa nemam reči. Ostavili su mozak kod kuće. To se teturalo levo-desno, išlo po sredini, po njih 5-6 raširenih celom stazom, bla-bla, sa pogledima zakovanim na telefonima. Oni su krenuli na nekakav Krug Podrške. Oni ponosno koračaju. Oni su u nekoj važnoj misiji. Oni su oslobodili Adu Ciganliju. U tom poslednjem kilometru svog drugog kruga, bar 50-ak takvih sam odgurnuo. Šta ću, što bi rekla Branka Katić nisam vojvođanin. Ne mogu 50 puta molim vas sklonite se i 50 puta hvala. Običnim građanima mogu, i rekao sam. I više nego 50 puta. Ali kolegama trkačima ne opraštam toliku odsutnost.
Dva (moja) kruga kasnije u startu/cilju se stvorila poprilična gužva. Mnogi od ovih iz uvoda završavaju svoj Krug Podrške. Zastaju kod stola sa osveženjima. Neki uzmu vodu i sklone se, neki "kampuju" kao da su došli za švedski sto. U trenutku kad sam ugledao slobodnih pola metra prolaza, zahvaljujući volonterki koja svo vreme viče da se ostavi prostor maratoncima, devojka duplo većeg gabarita od mog (bogme sam se uplašio) pravi nagli zaokret i odlučuje da pređe na drugu stranu, na pedalj ispred mene. Jedva sam imao vremena da dignem lakat, zaboravivši da mi je baš ta leva ključna kost tek u 50 i nekom danu srastanja, i da me je ortoped upozorio "4 meseca zabrane svih kontaktnih sportova i rizičnog trčanja koje bi moglo prouzrokovati neki pad". Devojka je nakupila punu šaku jabuka pomorandži limuna kocki šećera i sve to mi je eksplodiralo pred nosom i ateriralo na glavu, dok joj je puna čaša limunade iz leve ruke završila u predelu deholtea. To je otprilike bila poslednja stvar na celom mestu zločina kojoj je trebalo zalivanje, ali se sudbina očigledno malo zaigrala. Nije mi ni palo na pamet da kažem izvini, a nažalost nije ni njoj. Da u pomoć pozovem Balaševića, nije mi žao ni ljudi ni sela, ej, žao mi jabuka.
Nema komentara:
Objavi komentar