Krenuo sam na pešačenje i poluPlaninarenje bez neke velike opsesivne želje da još moram i da trčim. No kako se sve oteglo a posao stajao kao giljotina nad glavom, palo mi je na pamet da mogu deo i da otrčim, naravno onaj nizbrdo.
Nema ništa teže nego potrčati nakon dugog pešačenja. Noge se udrvene i izgledaju kao dva balvana, koji pritom bolno peckaju. Kao da kroz vene teče pesak. Pritom sam zbog blata krenuo u nekim bezveznim patikama koje su samo komadi gume i plastike a nikako oprema za trčanje kao što piše na deklaraciji. Jedne od onih grešaka koje napravimo bar jednom u par godina. A bila je baš dobra akcija, a i ja sam čovek od krvi i mesa...
I onda sam izvadio mobilni iz džepa i proverio šta kaže Strava i pisalo je 9.9km a taman sam bio došetao pred raskrsnicu gde se odvaja put nizbrdo. I kad sam sišao u podnožje vidim da mi je aktivnost zaustavljena na 10.0, i samo mi nudi opciju "nastavi". Siguran sam da nisam mogao ni slučajno nešto da stisnem, auto-pauza je off, dakle na neku foru sam ipak prešao prstom preko STOP dok sam mislio da je ekran ugašen, ili delić sekunde ranije. Tako sam snimio sve OSIM trčanja. Šmrc.
Da se radi o nekom međunarodnom endurance trail-u, mogao bi me Organizator diskvalifikovati jer sam se privatnim helikopterom prebacio 4km nizbrdo, odnosno helikopteru je to verovatno 3km jelda. A i na Strava Distans Čelindžu sam napredovao samo 13km umesto 17km, plus sam peške išao na posao i nazad i to nisam snimao kao što mnogi rade. Nisam toliko pukao još.
Nema komentara:
Objavi komentar