Obzirom da uvek "zaboravim" planinarske štapove jer "ko će ih nositi prvih par kilometara kroz grad i vraćati ih sa brda nazad kući", obično ponesem onaj blekendeker mini alat poput malo većeg peroreza sa sve kleštima testericom i nekim šrafcigerčićima na rasklapanje.
Onda kad uđem na planinarsku stazu nanišanim neki žbun koji će svakako morati biti posečen jer smeta prolasku, iz njega odrežem 130cm granu i koristim je kao štap. Na izlasku sa trail-a ga ostavim i do sada nisam nijedan pronašao a ostavio sam ih na razne strane bar 20-ak. Sve pokupe planinari ili ovi što gone koze i krave.
Tako sam tog dana prvo odsekao jedan lep prutić i s njim se pomagao pri krčenju staze i oslanjanju kad je previše nagnuta, da ne bih otklizao u potok. Nakon nekog vremena (bio sam sa najmanjim od pasa) sam pored staze video još jedan odavno slomljen suv deo grane, nagazio sam ga i prelomio na dobru dužinu, i nastavio dalje sa 2 štapa kao pravi nordik skijaš.
Tako smo se popeli dobrih 250m nadmorske i kad smo izašli na vrh brda zastali smo da napravimo (pas i ja) nekoliko fotki, i da pišamo naravno. Što bi rekao Bajaga "kad god se popnemo uvek se zalije". Kad smo trebali da krenemo dalje uzeo sam oba štapa sa zemlje i ostao više nego zatečen. Naime zamenio sam ih. Dotle sam onaj odsečeni nosio u levoj ruci jer mi je leva ključna sveže srasla pa da tu ruku oslanjam na zemlju i da rame nosi manje težine, a onu suvu laganu granu sam "dodao" desnoj ruci zbog simetrije i pomoći pri uspinjanju.
Sada sam nakon zamene u levoj ruci držao nekakvo perce, a u desnoj pravi balvan! ZAR JE MOGUĆE DA JE OVOLIKA RAZLIKA U TEŽINI I DA TO TEK SADA PRIMEĆUJEM?
Dakle kad sam odsekao prvi štap leva ruka ga je prihvatila kao neki svoj produžetak i "to je bilo to", sva koncentracija i percepcija je bila na usklađivanju pokreta ruke i nogu, uštedi energije u leđima. Kad sam pored staze ugledao drugu granu i dodao je desnoj ruci, opet sam se skoncentrisao na koordinaciju, srećan što je i desnica dobila "pomoć".
Kao da si jednom detetu kupio biciklu a drugom motor, svako bi se zabavljalo ne znajući kako je onom drugom. Kad bi im odjednom zamenio igračke, oba deteta bi bila zapanjena SUNCE TI KALAJISANO KOLIKA RAZLIKA!
Ceo dalji tok pešačenja sam razmišljao o tome. Završiš fakultet, misliš da je teško, onda dobiješ posao pa misliš da je još teži. Ko zna šta bi mislio da si prvo dobio posao pa tek nakon 5 godina morao na fakultet. Ili prvo imaš troje dece i tek onda se oženiš, ajme koja milina odjednom imaš samo pola zadataka? No u normalnom redosledu i nije baš tako.
Ili posle treninga nacepaš par kubika drva, eeee zašto nikad nisi probao da mesec dana ujutru prvo cepaš drva pa tek onda ideš na trčanje? Nakon što su dve stvari već "tu" i uhodane, i naizgled jednako zahtevne, ipak koješta dobije drugu perspektivu kada im se zameni redosled kojim su pristizale i kojim si se na njih navikavao.
Nema komentara:
Objavi komentar