mlako-hladno

nema toplog još par meseci, mlako/hladno je najbolje čemu čovek može da se nada.

dok ovo pišem raspoloženje mi se menja (na skali od 0-10) od dvojke ka četvorci, nakon što mi se na poslu sunovratilo sa osmice na nulu.

tako da, trend je pozitivan, osećaj je negativan.

veliki planovi (ah!) su nakon silnih godina i dana odmora došli po svoj deo kolača pa sam zamislio da januar završim u VELIKOM stilu, tako što ću iskoristiti još jedan lepuškast dan bez smoga.

i počelo je euforično, odmah ujutru 16km po brdima severno od grada (dakle putićima koji gledaju ka jugu) iznad magle i smoga, fantazija movementa.

poletno ma non troppo.

i pojeo činiju vruće supe, protrčao ispod vrelog tuša, otišao na posao, uradio tretman, pojeo dve banane nakon što sam već osetio neki čudni grč u želucu.

iliti u stomaku, da budem manje precizan, otkud znam da li je u sridi želuca ili santimetar pored.

i onda je krenulo. 

kao kad istrčim maraton na +30 i uništim se ultimativno dehidrativno i prvo me preseku leđa jakim gotovo onesposobljujućim bolom od sredine dupeta do negde iza bubrega, onda krene od sredine stomaka, posle pola sata siđe u donji deo creva, posle još pola sata i dva proliva kravljeg volumena (mislim na govno od krave, ne na celu kravu) odjednom sve prođe i smiri se i još ako sam u međuvremenu popio dva piva odjednom mogu na još jedan maraton.

dakle pre 2 sata sam osetio prvu naznaku nečega, pre sat i po pojeo dve banane, pre sat vremena mislio da ću završiti u hitnoj od bolova, pre pola sata je krenulo klokotanje i pre pet minuta sam obavio prvi istovar poznat i kao big beng iliti po narodski VELIKI PRASAK i sada čekam dalji razvoj situacije.

mesec mi se zaustavio na 235km i konačan skor zavisi od toga da li će ovaj stomak da se makne sa trenutne točke ili neće.

koliko god voleo neki bum tras završetak meseca uz vatromet i konfete, najotpriličnije ću negde odhajkovati i pokušati da strčim nekoliko km nazad u grad, ne bih li na prevaru dopisao i tu poslednju brojkicu.

juče ili prekjuče sam se setio da uslikam one raspad salomonke pa ću da ih prikažem na fb blogu ne bih li i tu stranicu održavao na aparatima. ovde piše sensiflex ili fensiflex.

u nedostatku

u nedostatku velikih brojeva za ovaj januar, pregledavam prethodne januare koji umnogome odrede nastavak sezone, što bi rekli treneri ne možeš graditi veliki dvorac na plitkom temelju.

najmršaviji januar ever mi je bio 

0km (2019.) to je ono posle istegnuća i sa bronhitisom

138km (2005.) nakon trkačkih početaka sam već druge zime u karijeri fasovao prvi problem, upalu plantarne fascije i to me je podosta mučilo jer sam usput pokušavao i da treniram na stadionu a napalio sam se i na kroseve i tuču sa veteranima koji uopšte nisu izgledali brži od mene a nikako da ih stignem, valjda jer sam trčao u nekim NB patikama za trail od pola kilograma

182km (2020.) ne sećam se ovoga uopšte iako je bilo pre samo dve godine. da li je bio topao januar pa prošao na bicikli ili šta već, vidim da dolazi nakon decembra od 725km ali se ni toga ne sećam, prvo sam trčao kao blesav pa skoro skroz prestao, zabrinjavajuće ponašanje

208km (2017.) te godine sam pao početkom februara i slomio ključnu kost, ali se sećam da sam u januaru imao nekoliko nenormalno dobrih treninga i da sam pomislio kako ću tu sezonu briljirati na trkama, poslednji trening pred pad sa bicikle je valjda bio 10km promena 100/100m za 41' na valovitom asfaltu

i dalje odatle imam 244, 254, 265, 272, u nekim godinama sam vozio trenažer, u nekim smo bili u poreču ili umagu pa je opet bilo nešto dana na bicikli i u putovanju, no sve to oko 250km je sasvim dovoljno ako se radi o treninzima, u protivnom ako hoćeš samo da trčkaraš treba ti triput više kilometara da bi imao sličnu formu, barem mi je takvo iskustvo.

a naravno zavisi i od bicikle, jer je opet dovoljan jedan dvosatni tempo nedeljno da poštediš noge trčanja a da ih ojačaš.

kad saberem čitav jedan kilometar prekjuče i čitava dva kilometra juče, stigao sam do neverovatnih 215km ove godine tj januara s tim što ću odmah nakon ovih redova zapucati na neki trč i pokušati da se danas i sutra približim toj nekoj januarskoj kvotici od frtalj hiljadarke

ovce

pokazuje mi sliku psa u kojeg gleda stotinu ovaca ispod koje piše - da li ste se zapitali kako jedan pas može da kontroliše celo stado - dok preko slike stoji napisano STRAH.

i tu shvatim da se ovce plaše jer su glupe, to je odgovor, one od psa misle da je vuk.

što bi se plašio blentavog kera koji se igra tako što te čuva?

sada samo treba da izmislim izazov kako tu priču primeniti na trčanje i formu, da li sam ja ovca ili pas ili trava ili očnjak ili brabonjak.

drugu priču pak nisam iskoristio ili možda jesam pa mi se nije zadržala u ovim sećanjima koja potraju par sekundi i odmah nestanu, a mrzi me da čitam blogove od zadnjih par dana.

zapanjujuće sam neodmoran za nekog ko je sebi priuštio dan odmora na čistom zraku.

imao sam tako 4 dana fore da popravim onih 212km u januaru i straćio sam jedan, ostala su tri, treći se razboleo ostala su dva, drugi je zalutao ostao je jedan, 31 mali sijuks igrao je žmurke...

pešačim tako, pretanko obučen i sav namrgođen kao da mi je neko drugi kriv što sam se loše obukao, i razmišljam o tom unutrašnjem sukobu između dvojice mene, jednog koji je prosto postao nešto drugo od onoga što je bio pre 15 godina, i drugog koji bi da bude što bliže tom od pre 15 godina uprkos razlici koja je sve veća.

realno nakon 2016. u kojoj mi je dobro išlo, 2017. u kojoj sam imao dva preloma i dva povratka, 2018. u kojoj sam se nekim čudom vratio iz mrtvih i otrčao nekoliko za izlomatanog čoveka naučno-fantastičnih trka, sa krajem te 2018. i povredom dva dana pred novu godinu, sve je stalo i štaviše krenulo unazad.

čak sam i posle svakog od dva preloma nakon 6 nedelja otišao na prvu trku onako sa sveže sraslom ključnom, dok sam nakon tog istegnuća (prilikom pada i raskrečenja) bio onemogućen da trčim cela dva meseca, udruženo sa nekom ludom bronhitiščinom, i još par meseci potrčkavanja uz bolove i neke čudne grčeve.

i to je dakle bilo to, 2019, 2020, 2021, tri godine ničega, nešto malo bicikle i par trka u kaskajućem režimu, sve duplo golo do duplog golog.

čak i da dobijem na lutriji i unajmim naj trenera na svetu i odem na majorku ili u keniju naredne dve godine, opet bih imao pet godina više nego kada sam poslednji put bio u pristojnoj formi što opet znači da ne postoje šanse da se na to vratim, više ni teoretske.

posebna tema za razmišljanje je koliko na opšte starenje može da utiče umanjenje sportskog starenja, da se tako izrazim.

zanimljivo je da se živo sećam onih 1h26 u slavonskoj požegi te 2018. godine ali recimo nemam pojma koliko sam pre par meseci išao u apatinu a i prestao sam da dodajem komentare u excel polja pa moram da pronađem na internetu

...

...

kaže 1:36:23, verovatno sam bio zadovoljan što je bilo ispod 1h40 ili sam bio zadovoljan što je bilo 4'34''/km obzirom da ništa brže nisam otrčao državno na 10km koje je pride bilo nizbrdo :-)
čak i kada mi pokazuje VO2max 52 ili 53, garmin mi predviđa brži polumaraton a tek kada me iznenadi sa 56 to su svemirska nagađanja, tako da više volim njemu da verujem.

na jedvite jade

u zadnjih nekoliko dva puta mi se desilo da nestane struja za vreme pisanja bloga što u prevodu znači da je jako velika verovatnoća da struja nestane upravo kad pišem blog, što pak dalje znači da mi blog zaprema većinu vremena na kompjuteru jer vrlo malo nešto surfam ili čitam, praktično samo zbog toga i sednem za komp.

a već godinama nemam UPS jer kad je poslednji Mustek crko čak sam mu nabavio rezervnu bateriju tj akumulator pa još jedan i sve sam to uspešno menjao a da me ne ubije struja i kad su i te baterije pocrkale onda sam ga bacio i rekao pa zaboga nismo više u devedesetim, kome još treba ups.

i onda dođe 2022, upssss...

e tako kao što sam pisao blogove u nastavcima, tako sam i juče zaokružio do 10km veoma uspešno, nema šta. ujutru sam pretrčao iz dva puta 2 pa 3km, a popodne za promenu prvo 2, pa posle 3km.

što i nije neka promena, ali je bilo po drugom terenu.

starije salomonke nikako da se raspadnu mada su počele i da škripkaju pri svakom koraku, očigledno je negde došlo do trenja između dva sloja jer je upalo prašine ili ko zna čega, no eto, drže se. 

dva po dva kilometra, pa onda dva po tri.

slikaću te salomonke pre nego što ih lanisarm (trebalo je otkucati lansiram ali je došlo do nekog kurcšlusa) i to će biti jedna vrlo onako nju ejdž izložba fotografija, možda ih pošaljem u ermitaž.

stigao sam do mršavih 212km u januaru, imam još 4 dana fore pa šta bude.

sigurno neću premašiti onih 1104km iz 2016. kada sam se takmičio na distans čelindžu, a neću stići ni blizu onih godina kada mi je "najbolje išlo".
a ne znam više ni šta je idealno, jer mi se jako menjala kilometraža na bicikli pa sam nekada bolje trčao maratone sa 300km mesečno jer sam imao mnogo na bicikli, a nekada sam trčao duplo više uz iste rezultate.

tja.

propast ili napast

ovaj naslov na srpskom može da se interpretira samo kao dve imenice koje mogu biti i lične, the Propast i the Napast, dok na rvackom može da bude i dilema između dva glagola, oćemol propast il ćemo napast?

a ja sam imao u glavi pola pola, propast kao imenica & napast kao glagol, dakle to smo rešili.

propast je jer sam hteo jedno a nije ispalo ni upola od toga, a napasti se može svaki plan pa i onaj koji je propao.

naime ideja je bila da otrčim nešto od tri moguća - 20-20-20 iliti mod-med-mad kako je to zvao Vištica, 20 minuta moderate pa 20 minuta medium i na kraju 20 minuta mad tj do daske.

druga ideja je bila - 10km promena 100/100m živahno/manje živahno, a treća ideja je bila jednostavno potrčati nekim malo bržim ritmom, za promenu.

kao prvi ometajući faktor bio je smog koji se nije bitno razbistrio ni kada sam na 5km od kuće sišao sa bicikle pony (koju Milijana gony) a kao drugi faktor koji je verovatno stigao zagrljen sa ovim prvim je bio mokar lepljiv asfalt koji uporno odbija da se prosuši.

no smog mi je više smetao.

nakon 2km sam bio uhvatio neki ritam od oko 4'40''/km što je za moje trenutno stanje odličan tempo, i tu sam skrenuo na sporedni puteljak sa idejom da se makadamom popnem lagano uzbrdo na jedan od gornjih puteva i da odozgo strčim i zatvorim krug, nadajući se da ću izaći iznad smoga.

no nakon kilometra sam upao u sneg i blato što je bilo sve samo ne friendly spram salming nežnih patikica pa sam okrenuo nazad.

strčao taj kilometar + ista ona dva do bicikle, i vratio se doma.

dobio sam i značku "najbrži kilometar" 4'26'' i sad razmišljam dalje.

nakon onih kašljucanja, pa dobro, nisam odmah ni morao 10km, ni 5 nije loše ako je dobar tempo.

sledeći put mogu 6km u komadu pa 8 pa 10, nigde ne gori.

možda ovo i nije bio poraz nego tek nežni rekonvalescentski (sunceti, koja koncentracija je potrebna da se ovo pravilno otkuca!) uvod u nešto duže brže i lepše.

moram popodne otkaskati barem još 5km da zaokružim na onaj murakamijev minimum. 

to mi je uvek neka vrsta utehe, da ako je neki metiljavi knjiški moljac mogao trčat 10 dnevno, kontam da bih ja i nakon sahrane mogao da se iskradem iz sanduka i obletim 10 krugova oko groblja pa da se onda vratim nazad unutra da malo prilegnem i ispeglam kičmu.

slabo je to prijatelju moj

to sam nešto sâm sa sobom razgovarao.

jutros sam otrčao 11.5km i tako sebi zapečatio popodne jer ću morati da otrčim "na i po" kilometara i onda sam popodne otrčao čitava 2.5km i stigao do solidnih 14.

koliko ti je jadan sportski život, vidiš po tome što za 14 kažeš da je solidno.

već par godina sam u tom nekom čamcu koji je tik uz obalu i stalno ga talasi vraćaju na pesak, a veslo mi je previše kratko (prekratko) da bih se odgurnuo dovoljno daleko.

sve nešto kao sutra bih mogao ovo ili ono pa na kraju defaultni ćorak.

nakon prehlade su mi ostali nešto viši pulsevi što je ustvari isto kao i nakon nekog dužeg odmora, prosto da bi organizam dobro radio treba da je uvek u radnom režimu.

podmazivanje i to.

baš na tu temu, reče sinoć tašta - e neću više ni oko čega da se nerviram.

- ma nerviraj se slobodno, dobro je za cirkulaciju - priložih mudar savet.

tako bih i ja stalno nešto da iznerviram noge ali trč po trč prozvaće me potrčko, uvek pomalo potrčim ali nikako da se natrčim, a tek da se pretrčim, teža stvar.

otišao bih kod Hausa po savet ali mi se i on smučio.

od serija smo preko kablovske gledali oba csi-ja i hausa, i vremenom mi je sve postalo pomalo bljak upravo iz razloga koji su kreatori zamislili kao dobitni faktor da te u seriju uvuče.

naime mic po mic se sve pretvara u nekakve sapunice, i prestaje ta neobaveznost da je svaka epizoda slučaj za sebe, nego uporedo moram da pratim razvoj nečije romanse ili otmice ili bolesti ili čega već, i trebao bih da dršćem od dana do dana dok se raspletu ne nazre kraj.

ako mi je i zanimljivo to dramsko odgonetanje slučajeva, muka mi je od ljubavi na pogrešnom mestu a ima i dosta propusta koji zdravom razumu svrdlaju logiku.

- pogledaj malo bolje, eno nečije dlake tamo dole ispod tepiha - tako im mi delimo savete dok hodaju sa baterijskim lampama kroz nečiju sobu ili auto.

sutra se u valjevu održava tradicionalna svetosavska trka, seniori 5 krugova rekreativci 1 krug.

par puta sam trčao 5km i bilo mi je jedino važno da u zadnji krug utrčim pre nego što usprintaju ovi profi kunolovci, i tu ako im pobegnem ceo peti krug proslavljam u sebi.

par puta sam trčao i veteransko-rekreativnih 1km odnosno 960m koliko je taj pravougaonik po unutrašnjoj ivici ili možda 970m jer ne možeš da skreneš uz ivičnjak pod pravim uglom nego napraviš ipak malo veći krug.

jednom sam pobedio sa 2'44'' i to mi je verovatno najbrža hiljadarka po ravnom svih vremena, čak ako se i doda tih 30m, doduše imao sam minimalnu zavetrinu policijskog auta koji je išao 30m ispred.

veća drama je bila u finišu kada sam bio treći jer sam u zadnju ulicu skrenuo četvrti dobrih 30m iza komšije stadionskog veterana, i u zadnjih 150m sam mu monstruoznim finišem skinuo nogu sa podijuma.

ako ne bude posla tj ako mi bude slobodan dan, kontam da ću otići na neki trening pre toga, stići da užinam i da se presvučem i da odem da slikam trku seniora oko 13h, dok veterani i rekreativci trče svoj krug tek oko 15h nakon srednjih škola vojske i policije.

nemam pojma ni da li bih uopšte mogao da istrčim krug brže od 4 minuta a neću ni pokušavati, poslednje mesto gde bih se javno sramotio je valjda u sopstvenom gradu.

možda dođe neko iz kluba (ak apatin) pa ćemo navijati, što reče balašević ja ću birati a ti ćeš svirati...

ima ta jedna caka

... koja mi zimi ne ide u prilog.

naime ustanem, doručkujem, malo se razgibnem, i poželim da uglavim trčanje pre posla.

i to je oke.

i odem na posao i vratim se i nešto užinam (marendujem) i uzmem par minuta fore za neke stvari koje ne mogu da čekaju veče, i bez obzira tih 14h mi budu prerano za drugi "trening".
a ako sačekam još sat, sat i po, bude prekasno je zašto u toku dana trčati dva puta, jednom u svitanje drugi put u sumrak, i propustiti taj jedini raspoloživi lep deo dana, kad mi već radno vreme dozvoljava da ugledam barem sat-dva sunca.

(iovako se kasno razdani, oko 7, sačuvaj bože ako letnje vreme ostane za stalno, svitaće tek u 8 zimi i sunce će se iznad zgrada pojavljivati tek kada stigneš na posao ili čak i kasnije)

tako dođem u situaciju da nisam dovoljno odmoran upravo u tom najlepšem delu dana.

da li je to dobro ili loše?
juče sam dosta istraživao, malo trčao, više hajkovao, pa je ispalo da je bolje biti na izletu nego na treningu.

a opet, lepo vreme je motivišuće i za trening, nasuprot mrazu senkama vetru i ledu.

treba naći ravnotežu.

ćorak and a half

podaci kažu da od snimljenih 4.1km imam prvo 2.1km trčanja i nakon toga od preostala dva kilometra imam još možda 700m trčanja i ostatak je hard hike, hard core hike.

kroz sneg i led i močvaru i blato i opet sneg i led.

pa ti vidi.

i tu sam prekinuo trčanje pa sam po vrhu malo asfaltom šetao dok nisam promrzlim prstićima u applikaciji natačkao putanju, dok se još sećam i dok sve to vidim ispod sebe kao na dlanu.

i kad sam to tačkanje završio taman sam stigao na zadnju nizbrdo ulicu ka gradu i tu sam takođe strčao još 1.37km što sam onih pre toga 2.8 daje nekih 4.17km.

a dok nisam prvi put potrčao, imao sam 6.23km takođe teškog hajka, tu sam prošao kroz prvu močvaru koju nisam ni skužio jer sam gazio po travi pola metra dugačkoj (jer je padala vodoravno) ispod koje je bio otopljen sneg u vidu podmuklih baruština, šljapppp, i obe noge do gležnjeva na nula stepeni buććććć. 

krasno.

da sam znao da sam bio u pamučnim čarapama momentalno bih okrenuo nazad kući, no ujutru sam nosio neke nove iz Lidla a popodne sam uzeo pamučne i tako mi je narednih sat i po bilo toplo po nogama jer sam bio UBEĐEN da trčim u onim nekim sintetičko celuloidno plastičnim čarapama na kojima piše running.

do sada smo shvatili da je sve ovo bilo pred mrak, i da je trebalo da posluži kao nadopuna jutarnjem trčanju.

a ako ste mislili da je ova goreopisana havarija bio ĆORAK, e pa nije, veći ćorak je bilo jutro.

jer sam se preračunao i jer nisam imao vremena da pre posla stignem taj neki mali krug koji sam zamislio, jer mi je trebalo:

5km po brdu, 5km pod brdom (to je već sat vremena na ovom minusu i vetru) i kilometar PREČICE od dole do gore koju najverovatnije ne bih ni pogodio iz prve, to je taman onih 15 minuta koje nisam imao na raspolaganju i u zadnji čas sam uleteo na posao.

tako sam ujutru samo otišao donjim putem i vratio se nazad, malo osmotrivši brdo ali bez bitnog učinka i predstave kako proći.

i zato sam ekspedicijski deo ostavio za sledeću priliku, tj odmah popodne, kompulsivno-povlaka-opsesivno-do-daske.

i to ujutru mi je bilo 10.25km, trt.

dakle tri i po sata na minusu za čitavih 14+ kilometara, da sam se sankao više bih prešao.

evo kako mali deo toga izgleda:

u vremenu bronhoskopa

što bi reko Đibo, i onda - dogodi se čudo!

nisam se setio horoskopa.

ako se moglo desiti naučniku mog ranga, moglo se desiti svakom, to je jasno.

ali meni se nije moglo desiti, a ipak se desilo.

--->>> čudo!

i još znam tačno u minut kada se menjaju znakovi početkom godine, iz razloga da nam dva prijatelja imaju isti datum a rođeni su u dva znaka.

naime prijatelj i predsednik trenutnog kluba ak apatin, čegar goran je rođen istog dana kada i neprijatelj u kategoriji ivan stanić, točnije 20.01., ali zbog mesta i vremena rođenja, jedan ovamo drugi tamo, jedan ujutru drugi uveče ili kako već, prvi je vodolija što se i vidi, a drugi je jarčina što se još jače vidi čak i ovako preko pola kontinenta.

to je ujedno jedini spoj dva znaka koji ne mogu iz prve da odredim onako iz rukava, tipa kad se menja ovan u bika ili lav u devicu ili vaga u škorpiju to mi je sve podrazumevajuće ali u januaru uvek zatrokiram i povičem wtf šta se sad menja u šta?

tako sam zaključio da je moj maleni organizam od 69 kila* iz nekog razloga štrajkovao tačno dok nije izašao iz jarca i sad kad se obreo u vodoliji počeo je plivati kroz ovaj sneg i led kao ribica.

*zvezdicu sam stavio jer sam se sinoć nakon obilne večere izmerio i šokirao, i ovo bi trebala da bude prva godina kada neću čekati proleće "pa da se onda aktiviram" nego da lepo odmah od vodolije krenem sa malo sportskijim životom uz više razmišljanja kada se istegnuti i kada raditi vežbe za leđa, a ne kada jesti i šta popiti pri čemu se naravno ne misli na vodu.

juče sam se setio da je za mesec dana simetričan datum jer juče je bio 22-01-2022 a kada bude bio 22 februar to će izgledati 22-02-2022 tojest 2202-2022 tojest 22022022 hehe heheh hehić.

mora se neka sekta setiti da objavi smak sveta i to u 22:02:22 ah živote lutalico.

meni jedino ostaje da smislim da li je bolje pokušati nešto otrčati u cugu ili opet malo usendvičiti neki hajk da bi se duže ostalo na vazduhu koji sa trenutnih sivih i vetrovitih minus dva uopšte ne zrači nit privlači neku aerobnu euforiju, evo slike od prekjuče.

kamb ek

na mala vrata sam se vratio na velika vrata, a vidite li vi što i ja, a ja vidim da se kaže VRATITI što znači ponovo se pojaviti NA VRATIMA!

jer kao kad kažemo da smo uprizorili nešto, to znači da smo neki prizor videli kroz prozor, a možda i kroz mala vrata, onda kažemo da se prizor VRATIO na velika vrata, jer nemoguće je VRATITI se na prozor, kroz prozor se može samo PROZRETI, hah!

kidam ovu neurolingvistiku na mala vrata i kroz veliki prozor.

bonus je što smo zaključili da je prizor i prozor jedno isto a ni to vam nikad ne bi palo na pamet da ne pohodite ovaj opskurni blog.

bolje je reći neurogimnastika.

i sad sam zbog ortopedije hteo da uvedem pojam neuropedije pa sam guglao etimologiju i DOŠAO DO ŠOKANTNOG OTKRIĆA da je ortopedija prvobitno bila zamišljena kao ispravljanje kičme kod dece, otud ono -pedija, i onda sam se setio gimnastike koja takođe vuče od grka koji su vežbali goli pa se vežbanje bez odeće nazvalo gimnastika i tek kasnije se oslobodilo prvobitnog značenja mada su gimnastičari zauvek ostali oskudno obučeni i sad kad sabereš jedan i jedan gymnos + paidion (child) dobiješ ciklus klavirskih minijatura erika satija koji se zvao gimnopedije što bi dakle bile sve malecke dečije pornografije i sad će zbog tog otkrića da me gugl zapamti i da mi stavi neko crveno barjače na blog jer pominjem nepoželjne začkoljice i još ću na kraju zbog neurolingvističkog privatnog detektivstva da završim u zatvoru.

ionako se po trčanju više neću proslaviti koliko god da sam danas utrčao u jedan KAMB EK sa ovih 14km po letucavom snegu.

trčao 5km uz reku blago uzvodonično i onda hajk ubrdo do prevoja pa lagani brdski trč još kilometar i po do onog glavnijeg prevoja i tu zastanem da se istegnem i iz auta izađu trojica sa namerom da se preko onih 930 stepenika spuste ka manastiru i jedan izgovori DA LI JE TO ČUVENI SAŠA ANTIĆ i ja prasnem u smeh od muke.

pozdravim se i sa drugom dvojicom onako zvanično kako dolikuje selebritijima i fino se ispričam sa momkom iz kruševca kojeg smo dosta sretali po trkama ali pre dobrih 7-8-10 godina.

što je bilo stare slave bilo je, ovo mi se dogodilo i 2018. na žumberačkoj trci kada smo se upoznavali sa nekim ljudima i dečko mi se predstavi i ja kažem saša antić a on u neverici usklikne ČUVENI SAŠA ANTIĆ????? i brže bolje ženi doda fotić da nas uslika onako zagrljene dok nismo ni slutili da će doć korona i da će te slike poslednjih zagrljaja jednog dana na aukcijama vredeti tisuće bitkojna.

stao sam sa pričom na prevoju, dakle odatle 4km nizbrdo blag ravnomeran spust milinica za skupljanje kilometara i onda još nekoliko zadnjih km po gradu i tu sam već video da se umaram. pulsevi su mi umesto uobičajenih za trčkaranje bili bar 15-20 otkucaja viši što je možda posledica bronhajtisa ili previše odmora, no zato sam tako i osmislio trčanje da na svakih pola sata malo prošetam i da poštedim pluća dužih i strmijih uspona.

nisam nosio mobach pa nemam fotčica nego samo ovako tisuću reči umesto te jedne slike, tja.

ovo je već nešto

nakon nekoliko "idi mi dođi mi" dana sa mikropotrčkavanjima, došao je i taj dan kad sam malo duže trčao jer izgleda da više ne postoje razlozi za sumnje opreze i ustezanja.

nije bilo naročito hladno, +2° sa izmenama sunca i lepršanja retkih pahulja kada prođe oblak.

smislio sam jedan krug po severozapadnom brdu za koji bi trebalo sat i malko trčkaranja odnosno 2h i malko šetnje (13km) pa sam ga prošao kontra od planiranog smera jer sam skontao da mogu da trčkaram i kad je nežno uzbrdo pa da to odmah iskoristim.

tu negde mi je baterija na telefonu pokazala 1% a krenuo sam da 45% i morao sam da zatvorim app pre nego što mi se sve izgubi, a nažalost sat nisam ni poneo pretpostavljajući da će trčanje biti "neozbiljno".
kasnije će se ispostaviti da je to sve bila neka greška jer je tih 1% stajalo sve do povratka a kada sam ga spojio na punjač odmah se pojavilo 30%, no ko je to mogao znati.

nema veze rekoh, izmeriću drugi deo trčanja u nekoj drugoj app pa ću sabrati, i evo izašlo mi je ukupno na ~6km trčanja i 7km hajka.

bio bi povoljniji odnos u korist trčanja jer sam mogao i više ali je onaj najlepši gornji kilometar uz šumu bio sav zaleđen tako da sam ga otpisao.

sad gledajući iz ove perspektive, čini se da će vikend biti u znaku povratka na noge i da su sva iskašljavanja i osećaj hladnoće po glavi ostali samo uspomena, bumo vidli.

evo skinuo sam i poreska rešenja za firmu, tričavih četvrt miliona dinara ahahahaha tek sad mi je sinulo da praktično na svake 4 godine uplatimo državi po milion, to je nekih 8500€. jedino utešno je što đokovići plaćaju više.

zanimljiva stavka je i ovih 600+ evra godišnje za zdravstvene usluge koje sve platiš privatno jer lekari više ne rade za plate i bolnice praktično ne postoje, osim hitne i covida i još par #nužnozlo odeljenja.

rampa

pokušajte da uočite ovu rampu na slici.

obeležio sam je crvenom strelom, a ova žuta linija je putanja kojom sam zimi trčao krugove oko tržnog centra. 

naime oni imaju neki svoj bagerčić kojim očiste sneg skroz u krug i taj krug ima okruglo 500m, tako se pogodilo.

štaviše uvek sam bez razmišljanja trčao levi krug kao na stadionu pa je sat na levoj ruci merio iznutra, da trčim desni krug možda bi bilo i par metara više hmm.

katkad upotrebim taj polukrug kada mi zafali koji metar, recimo kad ulazim u poslednju ulicu znam da imam 550m do kuće i onda ako mi recimo piše da sam pretrčao 10km to znači da ću imati 10550 i onda napravim tu zvrčku pristupnim asfaltom oko svih magacina i dodam par stotina metara tek da nemam grižu savesti kada upišem u dnevnik 11km.

i sada su šta, sada su stavili rampu. 

koju je lako zaobići kada je sve suvo i čisto kao na slici, ali onda ću radije trčati drugim ulicama, a kada zaveje kao što je pre desetak dana, pored rampe nije bilo mesta da se provuče pa je trebalo ili ispod (ženski) ili preko (muški).

i uradim šta, zategnem kanap između dve stolice i u tajnosti svog stana pokušam da preskočim bilo koju visinu da vidim kako to uopšte izgleda.

prvo mi je delovao izazov da preskočim i pola metra ali sam malo po malo shvatio da ne treba skakati toliko u vis koliko u dalj i tek usput preskočiti i visinu.

stigao sam nadomak 80cm pa sam kasnije guglao, veteranske visine su 91cm za mlađe od 60 a 76cm za starije od 59 godina, pa sam nakon toga malo i na jutjubu gledao kako se vežba preskakanje i sve u svemu skroz je suprotno od onoga kako sam ja pokušao :-) 

sećam se da sam na nekom takmičenju gledao kako kenijke preskaču sličnim stilom sa obe zgrčene noge istovremeno i to je baš zabavilo komentatora, ja bih naprotiv trebao da preskačem baš suprotno, zbog težine, no u stanu nemam mesta za zaustavljanje pa je tako preskok istovremeno i kočenje tj zaustavljanje da ne bih udario u orman.

no svakako je zanimljiv izazov, kao i preskakanje kanala na nasipu (koji u valjevu zovemo "kej" iako tu ne pristaju nikakvi brodovi, to je prosto prošireno korito reke ispod gornjeg drugog nasipa).
i za tamo takođe imam projekt da preskačem ništa to jest da preskačem vazduh negde na stadionu pa da naknadno izmerim koliko je to u metrima onako rutinskim skokom a koliko za zapinjanjem odnosno kada se trudim da skočim više, i onda mogu lepo izmeriti koliki je kanal pa ako ispadne da mi je to unutar ranga skoka, još i bolje za samopouzdanje.

a rampa će još malo da sačeka, dok bolje uvežbam, ne bih baš da ginem pred punim parkingom.

ona od balaševića

ima neka pesma od balaševića koja se zove "na bogojavljensku noć" i da me ubiješ nemam pojma o čemu se tu radi, osim da se radnja događa noću.

znam da treba da se poželi neka želja ali ne tačno kada, a Lola je čak pitala da li se misli na noć pre ili posle praznika.

i tako slučajno saznam sa tvitera (!) jer sam video da ljudi pišu te poželeo sam ovo te ono te prespavao sam te nisam se setio baš u ponoć i onda skontam da je to bilo tačno u ponoć, treba da se stane na prozor i da se poželi želja i onda si valjda siguran da ti se neće ispuniti.

poželim da opet imam 30 godina i budem jako razočaran što mi se nije ispunilo, to je kao da si uspeo da pozoveš boga ali ti sekretarica ledenim glasom izgovara OSOBA KOJU STE POZVALI JE NEDOSTUPNA ILI JE ISKLJUČILA TELEFON, MOLIM POKUŠAJTE KASNIJE.

pa j..o ga bog! mislim, telefon.

verovatno trči negde kroz tunel pa nema signal.
pogledam ujutru na sat i prelistam do onog "sleep" i pokaže mi se cela noć i baš negde od 23.30 do malo iza nule, tipa negde 00:10, sve mi je tamno plavo tojest duboki san, dakle DUBOKO sam prespavao trenutak poželjavanja nemoguće želje, što je puno bolje nego da sam se brukao.

elem dodao sam još jedan kilometar u cugu i još ko zna koliko sitnih potrčkavanja, to ću da saberem onako u mašti i dobrom raspoloženju.

ujutru je bila šetnja sa cucekima kao što sam i najavio, a popodne opet hajk po suncu i brdašcima, regenerativno restorativni.

trčanje nizbrdo me dobro služi, ali mi je nespokoj sve veći i veći, i uvek je tako posle duže pauze, mada je moja trajala samo tri dana.

i dobro, posle toga još tri puta po kilometar, haha, jednom i 3-4.

ionako mi je cela jesen i zima bilo neko mega pravljenje pauze pa je sad ovo stiglo kao pauza od pauze.

korak napred, natrag pet

bio sam ubeđen da će sve ići onak progresivno digresivno pa čak pomalo i agresivno ali od toga ništa, iz dva moguća razloga.
pod jedan, možda nema ni potrebe negde letjeti i odletjeti ovako rovit, to što mogu da pocupkujem po ledu 6'30''/km i to ne kilometar nego dva i tri, pa čak i četiri kada sabereš onaj ujutru i ona tri uveče, ne znači da mi i prija.
a pod dva, nekako mi se ni ranije nije previše trčalo a nisam odgonetnuo zašto, pa što bi mi se trčalo po ledu i zaleđenog mozga ako mi ni lepo vreme nije bilo preprivlačno.

i tak.

danas sam imao velike ideje za ujutru pa se to izjalovilo zbog nekog posla u gradu, barem sam uspeo to da pretvorim u mikro-izlet pa sam pokazao Loli najstrmiju ulicu u gradu koju sam pronašao pre par tjedana.

popodne sam imao još veće ideje jer je jutro propalo no nakon 1.7km pešačenja ka brdima mi je noga postrance izletela na ledu i kako sam u desetinki samo spustio šaku na led shvatio sam da mi je naprslo ono staklo ekrana mobitela koji sam držao u ruci, i to mi je nekako okrenulo raspoloženje na down under pa sam i ostatak kruga prehajkovao, uz par nekih malih zvrčki u jednoj neistraženoj šumi.

i na kraju sam nekako stegao suvu drenovinu i iscedio 21 gram volje da strčim zadnji km u grad tako da mogu da kažem streak is going on i nakon preboljenog vikenda imam 4km u ponedeljak i 1km trčanja u utorak jeeeeeee.

ne planiram trčanje ni sutra ujutru jer znam da me čeka dosta posla na poslu (?) pa možda samo prošetam cuceke.

jedan dan života da ostane meni i njega bih blože poklonio tebi

zaboravio sam sve časove programiranja iz škole i sad gledam da li je do mene ili do njih kad mi ovde nude html naspram compose view, mislim svaki je valjda compose bez obzira na formu, ja sam jedan KOMPOZITOR BLOGOVA!

jutros sam potrčo jedan kilometar i tako mi se poluaktivni odmor tojest bolovanje poluzavršilo nakon tri dana. ja sam uporno tvrdio da sam prehlađen, pola poznanika je vikalo KORONA  a druga polovina je vikala TO TI JE MALO običan GRIP MALO KORONA, testirao se nisam jer mi je bilo glupo da paranoišem zbog prehlade, jedino je ostala misterija kako sam usred masovnog zaražavanja omicronom jedino ja uspeo da prođem sa trodnevnim epsilonom. #alfabeta

da napravim sažetak ovde na poslu sa ovog malog laptopičića tabletičića koji mi trenira ping pong meč između muške i ženske polovine mozga (??? nemam valjda obe??? fuj) jer nemam miša a oduvek mi je bio glupav ovaj touchpad...

pa tipkam kao na laptopu a kad mi zatreba miš onda pipkam po ekranu, podosta bipolarno zamišljeno sa ciljem da nam poveća stres i umanji pokretljivost spermatozoida i istrebi nas kao rasu #štanamrade

dakle 10.10. sam trčao hronometar uz onih par km kroz sneg-i-pod-njim-blato i nekih 200m uspona, tada sam osetio onaj lepi krvav miris iz bronhija kao na prvoj trci u martu (biciklističkoj) kada posle svi kašljemo i odrobijamo 5 dana temperature i aspirina. no ništa, stojički podneto, nosio sam hrm traku da ne bude zabune i zaista sam doterao puls do 168 što mi se nije desilo ni na trkama zadnjih nekoliko godina #nijesedesilo

štaviše popodne sam dodao još 5-6km i to je bilo to. 11.10. je naravno trebalo odmoriti se malo ali ne previše pa sam na pomoćnom stadionu utabao dijagonale i probio se 40 puta kroz 100m snega do članaka koji se nije dao ugaziti nego se samo komešao pod nogama. i tu sam popodne dodao 7km trčanja, dakle onaj prvi prolećni bronhitis me je zaobišao jer taj ne čeka, stigne te već do večere i tu #nemapardona

12.10. sam trčao po ledu 10km i skroz se razbio glede pripoja svega na sve, od silnog proklizavanja nije ostala nijedna ne-bolna tačka ispod ušiju, no i to me je zabavilo i još uvek nije bilo razloga za brigu bilo koje vrste. popodne opet 5-6km sa ustrčavanjem na vrh gradskog parka ali sam zato nizbrdo morao peške jer su ulice bile poput bob staze na trebeviću, mogao si uz ivicu da se držiš za tarabe i da se rožeš dupetom po ledu ali da trčiš jok. dakle i taj dan oke. 

13.10. opet ujutru 11km po ledu još većem jer je bilo hladnije jutro, pa malo po snegu, pa uspešačio uz nešto malo leda pa se dokopao suvog puta i sleteo nazad u grad, jedan bingo, bingčina od treninga, baš ono seljobersko glasno yahoo. popodne još 4km kao 2+2 do parka i nazad (izlet sa posla) i ni tu mi ništa nije falilo osim snega i leda jer sam se opet našlajfovao i iscimao, ali i to je #oke

14-15-16.01. su bila hajkovanja, tačnije petak samo jedna brza šetnja opet sa/iz posla i nazad, pa kući na juhicu, subota je bio full lagani penzionerski hajkić a nedelja onako polupenzionerski i dva sata umesto jednog, jedina je šteta što su upravo subota i nedelja bila dva ubedljivo najlepša dana u januaru sa suncem i +5˚ ali #štaćeš

još jedna noć, ovaj put bez znojenja i čak sam spavao i otkriven, i jutros sam svečano potrčao, nakon sat hajka strčavanje u grad sa dojmom da sam mogao ČAK I PO RAVNOM. ne znam koliko, ali sam mogao. e sad koja je to korona od tri dana nije ni bitno ali kao što kaže stara izreka svakoj koroni trećeg dana zvono zvoni tako da doviđenja lepo smo se družili iliti nismo se đaba triput čipovali #ajdćao

posle posla možda pokušam malo više od kilometra, opet nizbrdo ili barem nizvodno, ne bih da doćeravam puls onako visoko, štaviše ja bih da trčim sa pulsem ispod 100 ali to baš i neće moći pa ću tek da vidim šta će moći #nećemoći

laki luzer

PAZI SAD

"Prema pravilima ATP-a, prvi laki-luzer zameniće Novaka Đokovića na Austalijan openu. To će biti 150. igrač sveta Salvatore Karuzo. On će biti protivnik Miomira Kecmanovića u prvom kolu AO. Od srpskih tenisera na teren će prvog dana i Laslo Đere."

Prvi put čujem za Miomira Kecmanovića ali eto, umesto da ga Prvi Zemljak sveta ispraši u prvom kolu, sada će cela Srbija da se trese u žaru krvne osvete jer moramo da izudaramo tog koji je došo na Nolino mesto. 
A tek za Lasla Đeru ne čujem ni prvi, nego nulti put; da li je teniser iz srbije ili srpski teniser razjasniće nam njegov majka i njena muž.

Baš me zabavljalo ovo nadigravanje balkanskog ravnozemljaša i ujedno prvog lakta Sveta, sa nekom iole civilizovanijom administracijom. Neki to zovu "sindrom treće godine života", to je ono kad se valjaju po trotoaru i vrište jer nećeš da im kupiš sve igračke iz izloga, *tada* se uči da nije ceo svet tvoja ponjava pa da je gaziš kako oćeš, a ne na šezdeset sedmom grend slemu.

A zabavilo me i teoretisanje zavere kako je "svet protiv nas" jer smo najbolji i trt mrt. A zabavilo me i ono lupetanje kako je Đoković uplatio 25000 dolara nakon požara u Australiji A POGLEDAJTE KAKO MU VRAĆAJU. Tih $25k njemu znače u cent jednako kao kada mi na pijaci obračunaju 96 dinara za bundevu a ja dam 100 i kažem u redu je. Dakle proporcionalno sam jednako darežljiv kao i idol serbzki, a etički i više jer bi se pet po pet dinara za čas posla skupilo za jedan obrok za mačku, a niko njegov neće gladovati zbog tih $25k.

Inače sam i sâm često pokušavao da negde prođem "na lepe oči" i često mi je i uspevalo, ali nikada nisam pravio dramu ako me vrate u red međ ostalu raju. Doduše nekada sam potezao za timom advokata i uručivao žalbe, kao onomad u Slavonskoj Požegi kada smo iz Srbije krenuli pola dana kasnije da bismo doneli medalje za polumaraton. Pozdravim se srdačno sa Organizatorom, uručim mu paket, krenem ka stolu za prijave i pitam ga gde se uplaćuje startnina naravno očekujući da će mi reći "to je rešeno" a on mi ladno odgovori "curama na Prijavama". E tu mi je pukao film, nisam ti ja morao pet sati na autobuskoj stanici čekati medalje jer si mi dao pogrešan red vožnje, nego lepo odem na Prijave i uprem prstom u momka 20m niže "dobardan, reko je Onaj da su startnine rešene, mi smo oni što su doneli medalje" i fino uzmem dva broja i dve majice, dakle ništa bez dobrog advokatskog tima. Još je na kraju on meni osto dužan za taj tečaj finog vaspitanja i poslovne taktike.

Elem stanje nije preloše, malo kijam, malo hunjam, malo hinjim da mi ništ ne fali, jer da mi ne fali ošo bi na trčanje ali opet ću verovatno na hajk ako i na to, samo da ovo čudo prođe, dakle opet supa opet čaj opet će mi bit pregorko pivo, ko u onom songu bestebe je gorko pivooo, neće tugu da mi blaži.

Nisam zapamtio songrajtera, sad kad pogledam spot liči mi na neku kombinaciju Dodika predsednika Srpske, Zdravka Čolića, i jednog lepotana, školskog iz srednje:

Tekst - Federiko Garsija Lorka
Muzika i Aranžman - Glenn Hughes

PESMA PIVU

"Sad kad nisi sa mnom sporo teku sati
Čini mi se, kazaljke ce stati
Potajno se pitam, šta mi zivot vrijedi
Svake noći sam za stolom sjedim.

Bez tebe je gorko vino
Neće tugu da mi blaži
I ja ne mogu da se smirim
Srce samo tebe traži."

a šta ću

otoplilo, ali đaba.

malo biciklom pony do lidla, pa malo sa psima u šetnju, pa opet malo biciklom do izletišta i dalje na brdsko-šumski hajk od 2km koji je kroz sneg i blato potrajao preko sat vremena, opet malo kijanja pa pod vruć tuš pa dve epizode c.s.i. i eto.

malopre sam na minut otvorio vrata od balkona da pogledam šta se čuje ali nije bio mali mačor koji poput slepog miša tu doleće sa drveta ili sa garaže, i u momentu sam 4 puta kinuo, što je pouzdani test da se radi o kijavici.

guglao sam i na više mesta diferencijalne dijagnoze korona/grip/prehlada i otprilike imam 1/1/12 u korist ovog zadnjeg pa ako se pojača bilo koji nagoveštaj onog prvog mogu i otići na testiranje mada ne vidim smisla ako nemam simptome.

oprez je oprez, zato sam se triput i čipovao, ali ne bih da dozvolim da to pređe u paranoju, znam neke koji se testiraju svake nedelje jbt to je osamsto evra godišnje, i to ne na neko lečenje koje bi bilo besplatno, nego na radoznalost ili anksioznost, ili nešto između.

nekad smo za treniranje imali pravilo da ako je problem "iznad grla" onda se može lagano treniruckati i nije potrebna preventivna pauza ili odmor, a samo ako se osećaju problemi niže od grla, dakle bronhije i pluća, onda je bila preporučena pauza do nestanka simptoma.

na stranu što nas je boleo lakat da poštujemo to "lagano" treniranje nego smo vozili trenažer sa pulsem 160 da bi se što više preznojili i temperaturom rasterali virus.

vrhunac bezumlja je dosegla Lola koja je sa temperaturom 37.3 vozila biciklu do Rudnika i nazad što je bilo nekih 160km, jer zašto da propadne lep i sunčan dan.

i tak.

čaj i supa.

pivo mi je gorkoooo 😭

bože, daj mi neki znak!

reč dvije o splićanki

"O Splićanki, čiji identitet nije objavljen zbog tajnosti istrage i poštovanja njene privatnosti, novinari Večernjeg saznali su da je vlasnica kompanije koja se bavi nautičkim turizmom u Podstrani nadomak Splita te da je vlasnica plovila kojim leti za turiste organizuje izlete po Jadranu. Pohađala je privatnu gimnaziju u Splitu te je studirala u Zagrebu na privatnom fakultetu, navodi list. Novinari Večernjeg su je kontaktirali, ali neposredno nakon poziva deaktivirala je društvene mreže."

Mislim da bi i moja baba na osnovu ovoliko podataka mogla da na internetu u par minuta izgugla o kome se radi, moš misliti koliko postoji osoba koje odgovaraju napisanom. Privatna gimnazija plus privatni fakultet, to je kao da sam trčao na privatnom maratonu i sebi izdao privatni sertifikat o obaranju svetskog rekorda, pametnom dovoljno.

No u istom tonu mogu da formiram i ovaj mikro-blog koji bi glasio "o bolesti, čije simptome i posledice neću objaviti zbog tajnosti i zaštite osobnih podataka, mogu reći samo da uključuje kijavicu iliti hunjavicu, slinavicu ili ti šlajmalicu, povremeno preznojavanje i iskašljavanje nedozvoljenih supstanci". Koliko vidim imam sve simptome suprotne koroni od prvog do poslednjeg, umesto povišene imam nisku temperaturu 35.5, umesto suvog imam produktivni kašalj sa nešto sekreta navr' bronhija, umesto glavobolje imam napade kijanja i uopšte taj osećaj prehlađenosti, što možda opet ne znači da nemam neki novi oblik korone koji još uvek nije prozvan u medijima. Zovite me Sale Epsilon.

Tako sam mesec dana pred svetog Valentina i Trifuna propustio trčanje i samo prošetao sat vremena pred mrak, tek koliko da udahnem i malo čistog zraka. Još sam mlad, biće godina za trčanje, ne bih da napravim neki pogrešan korak pa da mi se žuti mačak smrzava ovako usred Januara. 

ajde januare pohitaj

biće fino ako ovako bude kao u najavi, još danas nešto zime i sutra ujutru najveći minus, pa dalje čak i mlakušno za ovo doba godine. januar je bio sasvim lepuškast u početku ali je malo pokazao zube, nadam se da će ovo odbrojavanje dana kao u vojsci da prođe što bezbolnije i da ćemo proleće dočekati lepi i netaknuti.

inače sam se preračunao kada sam dva dana zaredom krenuo tek oprane kose pod kapom na posao pa mi se pomalo oduzela glava od hladnoće. dok svi muku muče sa koronom ja sam prvo jedan dan negde iz nepca isterao bordo ugrušak nekog egzotičnog izšmrka pa sam onda negde iz grla hrrrkkkk i nešto malo kijao drugog dana, da bi me trećeg dana bolela glava kao da sam je bućnuo u kofu leda pa otišao na sankanje. 

elem evo tog trećeg dana sam prvo otišao ujutru pored zaleđene reke po zaleđenom puteljku, dotrčao do planinarske staze pod snegom i popeo se na morsku magistralu pa odozgo po suvom asfaltu strčao nazad u grad. iz nekog razloga sam zapamtio da mi stare salomonke imaju 996km pa sam popodne sa posla otrčao do gradskog parka i tamo napravio krug i po da bih dodao 4km ali su patike imale 997 kao što sam i napisao i tako sam sada stigao na 1001, kao u bajci.

zbog ove mild glavobolje mi je jedino pametno da sutra preskočim jutarnje trčanje iako će biti lepo iznad grada po krckavom snegu obasjanom suncem, no eto, potrošio sam džokere na glupiranje pa ću pauzirati kada je najlepše. malo supe malo čaja i tako to, da ugrejem ovu glavu, mislim da ću i na poslu nositi zimsku kapu.

al dvaput je dvaput

to je ono kada nešto ne možeš da stigneš izjednom pa moraš iz dva puta. tako nam je i žan pjer govorio da se na bicikli Dužina vozi iz dva dela jer tempo može da bude malo viši. to je bilo na onom seminaru za biciklističke trenere pod okriljem mok-a i čika samaranča, a nešto se baš i ne sećam da sam ikada to primenio na bicikli prosto što nisam imao vremena. ko će voziti dva puta po tri sata u toku samo jednog dana i šta raditi između ako nisi profi koji može da leži na masaži, PLUS ima ta jedna jako važna komponenta lepog zdravog života a to je da za 6 sati možeš biciklom stići zaista daleko i donekle je gubitnički pristati na to da vrtiš dva kruga oko grada ako možeš da stigneš SKROZ DONDE.

protivno tomu pak, ovih dana sam uhvatio ritam sa nešto malo trčanja ujutru i nešto predveče, čak sam dva puta direktno sa posla otišao na trčanje obzirom da imamo i suteren zgodan za presvlačenje sa sve kupatilom i tako to. kad na posao ideš biciklom skroz je lakše i brže a ovako po snegu i ledu doteturati kući pa se presvlačiti pa kretati na trčanje, ode pola sata života a dan je ionako par sati prekratak za sve.

jedina briga mi je da popamtim kada sam nosio koje salomonke jer sam ubacio i žute u kombinaciju i sada sam već čvrsto rešen da se ove zime ratosiljam i ta dva para koja u soba kupljena u neko predhistorijsko vreme početaka trčanja, one jedne sam već lepio a druge se za sada drže i deluju polunove no uz ovo svakodnevno rabljenje kvašenje i sušenje možda ni one ne dožive neke velike godine, da ne kažem kilometre. 

evo sada sam ukucao sve u excel i stare lepljene xr mission imaju 997km, yikes, sutra ujutru će premašiti tisućku, a xa pro 3d imaju 444km, još jedna čudna cifra koja se možda promeni popodne ako se ne ubaci neki neplanirani događaj. sinoć sam na obližnjem uspončiću malo stajao pored puta i divio se majstorima sa letnjim gumama, revija genijalaca. ulica se penje zdesna na levo a tragovi su popreko jer su gume tako htele, čisto da rastumačim herojglif.

up, up, up, AP, AP, AP!

radi se o tome da se up na američkom izgovara kao ap na balkanskom i nema tu dalje filozofije ni alhemije. nikad nisam saznao šta je to alhemija, okej hemija iz toga sam imao dvojku i predavala mi komšinica iz bloka/kvarta i bila jedna jako kul teta ali ja sam bio sitan i nedozreo i to sam skontao tek kad je crknila, rip teta kemičarka ex komšinica.

tražim neki klinački premoderan način da napišem UGLAVNOM, i sad ne znam da li da odaberem uglić, ili ugly, ili da guglam neku nebulozu ali odustaću pre nego što kontaminiram neurončiće ili kako se to već zove znate ono u dubini duše što treba da ostane nezagađeno.

ODMAH DA KAŽEM, ovo jutros je bilo laserski precizno dijagoniranje, dakle ovaj nagnuti vizual desigual moderne aplikacije bolje da ode na doškolovavanje, umesto da nam ovako zagađuje teoretske rasprave. 

krenuo na trčanje pa bio umoran pa rekoh šta da se premaram pre posla, idem da se prošetam negde prugom andrenalinčić pogončić i samo sam prešao mostom (od željeznice) preko reke i rekoh ma daj da trčim, i saskočim na POMOĆNI. (fudbalski stadion)
i tu krenem kroz pedalj snega da poskakujem i polako se utabala staza, ajd ne se baš utabala ali vidi se, lepo se vidi da je tu neko trčao.

izmerim i skontam da je krug tj osmica ravno 300m, valjda je dijagonala 100 a pored gola peške 50m.

a to sam pak skužio tek negde blizu pola celokupnog activitija.

tako mi je za popodne ostala samo sudijska nadoknada.

odem direkt s posla (presvlačenje, ranac pun opreme, ali ajd) i zaletim se jednim pravcem iz centra, pa dođem do pod brdo, pa preko brda do druge udoline, i odatle dotrčim do hausa još koliko mi je trebalo da dodam na jutarnjih 4km, da prebacimo cenera.

elem, ako je dijagonala 100m a iza gola 50m, to lepo poručuje (ko oće da sluša) da je odnos trčanja i hodanja 2:1 i da od ukupnih 6km nažalost imam samo 4km trčanja (40 dijagonala) i 2km prćenja snega pored gola, severnog pa južnog.

sa večernjim poluvremenom sam skupio 11km za excel, idemoooooo

spolja gladac

znate ono kad ispod šminke i pudera stoji talog od bubuljica, e takav vam je i ovaj trenutni sneg. temperatura je oko nule, napadalo je 3-5cm već ovisno o tome da li je sve prošlo do tla ili je nešto ostalo po drveću, a ispod snega, jadac. tamo gde je beton i asfalt, kako gde, od čvrste do mljackave vodice, a po trailovima pak zavisno da li je ispod makadam, tamo je oke, a gde je zemlja tu je opet mljaccc blato. pa još ako je nagib 15% onda pomalo i šlajfuješ. ako imaš sreće da staza nema i bočni pad, a ako je recimo sva nagnuta ka desno, osim što je uzbrdo, onda to šlajfovanje poprima neke neprijateljske vektore koji ti odvlače noge svuda osim tamo gde bi ti to želeo. al dobro, tu su kramponi, pa se umesto 20cm otklizaš samo 15.

juče sam nekih 6.5km upisao kao 7km jer sam prekjuče imao nesnimljenih 600 metara koje sam čuvao kao džokera, ali sam jutros to vratio na 6km da bih ovih snežnih 10.5km upisao kao 11km. nekako mi lepše izgleda 11+6 nego 10+7, kaiznam. valjda onih 11 deluje kao nešto izvan rekreativnog dometa, kuiš, rekreativci odu 10 i to im je high, 11 je već viša klasa. a recimo i 9+8 mi deluje bolje nego 10+7, jer 9+8 odaje neku konzistenciju, ono 7 mi dođe isto kao 6, nema u tom 7 ama baš ništa čime bi se ponosilo. jedva je i od 5 veće. ma i od 4. tu se lomi, do 3 je malo, i od 4 do 7 je srednje, tek od 8 kreću brojke vredne beleženja.

a na ovih jutarnjih (između dva jutarnja light lopatanja) 10.5km sam se odlučio jer sam juče za vreme hajk porcije izleta video kolegu koji je trčao makadamom, dok sam ja bio nasred livade. nešto protrča, rekoh srna, ma tamno je za srnu, i malo kasnije skužim da je kolega. nije prošlo 10 sekundi, prešao je u brzi hod. tzv planinski hod, ono kao na trkama kada skontaš da oko tebe svi džabe trče uzbrdo ako možeš to da pratiš dugim hodajućim koracima, tako je puno ekonomičnije. to je ujedno najkorisnija stvar utrka, da prateći ritam konkurencije, pronađeš najefikasniju tehniku kojom držati taj tempo.

i tako je kolega otpešačio dalje uzbrdo, a ja sam se setio kako u njegovim godinama NIGDE i NIKADA nisam šetao na treningu, trčao sam i uz 25% nagibe i stepenice upravo zato jer sam bio NA TRENINGU. trening služi da se utreniraš. da postaneš trkač, a ne šetač. e sad ako na trci pratiš neke jače pa malo napukneš, dozvoljeno je i prohodati koji metar, u svrsi preživljavanja. ali na treningu imaš više izbora, niko ti neće zamaći za krivinu, neće ti grupa nestati sa horizonta, biraj najoptimalniji tempo na određenom segmentu (TM* strava).

tako sam malopre izmerio od tačke gde se on uključio na taj segment, pa do vrha, i uporedio sa svojim prolaskom kroz puno više snega i podaci kažu da je on išao od 27'00'' do 34'00'' svog treninga, a ja od 30'30'' do 38'10'' što znači da je njemu trebalo 7' a meni 7'40''. uz dve napomene, 1) mislim da bih dosta uštedeo da nisam pošto-poto trčao jer je na mestima zaista bilo previše klizavo ispod novog sloja snega, i 2) ja sam do mesta gde smo došli do ukrštanja putanja došao nakon najstrmijeg i najklizavijeg dela segmenta, a on je dotrčao popreko po ravnoj livadi tako da se negde nakon prve trećine segmenta uključio maltene odmoran. 

naravno da je sve bila čista radoznalost i da se ovoliko varijabli ne može ni nagurati u jednu jedinu jednačinu, između ostalog ja sam ponešto trčao svakog dana a kolega trči nešto ređe i svako trčanje mu je trening "na štopericu", ja sam tu napadačku taktiku gotovo zaboravio :-)

no vidiš, povremeno možda nije loše malo potegnit, iako sam danas u$rao garminov algoritam jer će mi proračunati sunovrat vo2max obzirom da sam završio sa prosekom 6'35''/km jer niz sneg nisam leteo puno brže nego uz sneg :-)  

dan republike spruske

nikad nisam saznao da li je onaj neki mirotvorni general (oksimoron) namerno izgovarao pogrešno ili je prosto tako prvi put skontao i zauvek mu u glavi ostala republika SPRUSKA.

tako su i neko dvoje austrijanaca s kojima smo iz Samobora išli na planinarenje uporno umesto Oštrc izgovarali Ostrč i morao sam desetinama puta da ih ispravljam.

(12+ dodatak anegdoti glasi da mi je austrijanka omamljenim pogledom rekla "štrrrccccc, kako lepa reč", ali sam se napravio gospodin i nisam je zloupotrebio demonstracijom materijalizacije)

elem u novostima piše da je danas dan republike spruske a za to me zabole koliko i za đokovića i za karleušu zajedno; ne znam otkud nas je bespovratno zajahao taj trend da su vesti pune selebritija i da nemamo više pojma ni gde su poplave ni gde se izgradio most preko najveće reke ni zašto nafta poskupljuje ni kako je neko prešao biciklom preko kilimanđara.

ima ona izreka da mali ljudi pričaju o drugim ljudima, prosečni ljudi pričaju o događajima, a veliki ljudi pričaju o idejama. koliko primećujem, štampa i portali su ceo svet pretvorili u male ljude, tojest ono što se nekad zvalo žuta štampa danas se zove novosti. ali ko sam ja da se bunim, moj blog je prvenstveno o meni i mojim događajima, a ako se provuče neka ideja to je verovatno slučajno.

elem ovako stoje stvari, neočekivano ali na prijatan način. krenuo sam juče na bolnim nogama da teturam prema izlasku iz užeg centra samo da pobegnem od grada, i rekoh posle ću da prebacim automatski menjač na hajk, eventualno možda s nekog brda malo strčkaram nazad ali neobavezno. no nakon prvog kilometra sam nastavio da trčkaram srećan što me pri 6'30''/km ništa ne boli. bio sam ubeđen da će da me boli i šetnja. efekti detraininga u punoj svetlosti. 

i tako trup trup pretrčkaram skoro 4 kilometra i dođem do kraja puta, pa skrenem u snegom načete livade. popnem se nekih 200 nadmorske, nisam ulovio nijednu srnu, ne mislim puškom nego kamerom. i onda opet malo trč pa malo hajk i mic po mic mi se nakupilo preko 10km! možda ulazim u formu :-/ 

nekad sam uz ovu livadu i trčao, kada sam osmislio "najteži mogući trening" koji je kretao iz podnožja pa je umesto makadamom koji ide sa strane, išao pravo posred 5 livada koje se kaskadno nadovezuju jedna na drugu, onda se spuštao sa druge strane brda opet nazad na reku koja vijuga i podvlači se levo-desno pod vidikovce. zatim strmi spust pored manastira i onda opet neki loop da se vratim na ovo mesto sa slike, pa strčavanje na početnu tačku pazeći da se ne sapletem i napasem trave kao ovca pod ručnom. 

ako nekad smršam jedno 30-40kg možda opet pokušam taj najteži planinski trening u okolini, no srećom noćas nisam ništa smršao pa mogu na sasvim obično nedeljno trčanje.

slovenci srbi i kinezi

otarasili smo božić i srpski božić i novu godinu i sad ćemo srpsku novu godinu i s tim ćemo valjda zaključiti sva bombardovanja jer se srećom srbi nisu i kineza setili.

pa gugl kaže: "Chinese New Year will take place on 1 February 2022"

što znači da će biti mnogo lako za računanje jer su isti datumi, samo drugi mesec,
dakle 24.01. će biti kinesko badnje veče,
pa onda ide 25.01. kineski božić,
pa nakon toga 07.02. srpski kineski božić
i napokon 14.02. srpska kineska nova godina.

da rezervišem hotel sa đakuzijem za 2022 osobe, tojest ko zna koja je u kini godina, ne bi me čudilo da zafali smeštaja.

ja sam nakon jučerašnjih promjena 500/500 završio na poluintenzivnoj i evo uzimam buster dozu kafe da bih mogao da nastavim gde sam stao sa usisivačem, obavio sam nekih 50 kvadrata i ostalo mi je još 40 gde je uključeno i stepenište a do tog drugog poluvremena sam na bolovanju.

nakon toga bih na hajk sa fantaziranjem da ću negde možda pred kraj strčati nekih 3-6km i tako dodati još malo na zbirić, jer ovo do sada se ne može zvati zbir, kako sam završio staru godinu tako sam započeo i novu i opet sam ispod proseka od 10km po danu. šmrc. barem je sneg dosta sitan pa ne miriši na lopatanje, mada ovih +2 sa sitnim snegom i onih juče +2 sa žarkim suncem naravno nemaju baš nikakve veze, prosto dođe čoveku da trgne termometar za kragnu i da ga pita KOGA TI ZA.......ŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠ

rešili smo se još jednih patika iz kuće, ovako su Loline puna trail fox ili nekakvog sličnog naziva ostale još jedino za njivu a kako nemamo njivu nismo uspeli da im nađemo bilo kakvu namenu. bilo je "još jedan hajk pa ih neću ni prati", pa još jedan, pa još jedan, i bome su izdržale još čitav mesec na aparatima. 

kao što se vidi na spoju đona, na njima sam isprobavao pištolj za vruće lepljenje i donekle je držalo no raspalo se sa druge strane. takav je život, krivudav i pun iznenađenja, uvek ti zađe sa one strane gde si spustio gard.
pa, da vidimo odakle će me danas napasti, za sad sam se od usisivača uspešno branio :-)

na božićno jutro zubato i kruto

tako ide naslov onog songa od onog benda što je prvo bio bend pa je posle bio isti taj bend ali drugi bend, nešto poput ovoga što sam ja bivši maratonac, e pa tako je i taj bend bio bivši onaj bend ali ustvari isti bend.

vagao sam vagao sam dragu čitav dan, ma ne, nemam toliku vagu, nego sam vagao na koju stranu otići i na kraju sam kukavički odabrao najravniju raspoloživu čestu koja putuje niz Kolubaru desnom obalom kroz sela, i istovremeno sa tim odabirom sam prenebregnuo činjenicu da meni MANJE odgovara najravnija raspoloživa staza i da mi puno lakše "padne" kada trčim istu dužinu po valovitom ili čak kupserastom terenu.

(ispričavam se što nisam napisao *manje* onako po kulturnoengleskom džem uz čaj u pet nego sam velikim slovima eto jer me mrzelo a onda ljudi kažu kad pišeš velikim slovima to je kao da vičeš a opet ne znam ni šta bi tome falilo, nikom ne držim koncert na uvce uz džem uz čaj u pet što bi rekla emina arapović hard rok pjevačica iz splita DAJ MI DA VIČEM moj je blog moje je more moji su vjetrovi capslock i oluje)

nakon dva kilometra sam skinio vetrovku onu šuškavu tanku dečiju a nakon 4-5km sam skontao da logika "uzmi sa čiviluka šta je već nošeno" nije uvek savršena jer sam te tanke helanke/tajice nosio pre neki dan na +11 a sada je bilo +3, eno na slikanoj stranici iz app-a sam nacrtao zube ajkule sa sve očnjacima da bih poručio kako je bilo samo +3 a i to ZUBATIH a ne nekakvih letnjih +15 kako to app zamišlja.

da stvar bude još tužnija na jednoj stolici mi visi šorc za trčanje/slobodno vreme iz lidla onaj od pet evra ali mnogo dobar za pet evra, u rangu onih nike od 40 evra, samo što ne piše nike i tako sam uštedijo 35 evra, ali mozga nisam uštedijo jer da sam ga ubacio Loli u ranac mogao sam ga onako preko patika navući da mi se ne mrzne guzica i zadnje lože i onaj vrh loža na koji se pripaja guzica, to se verovatno zove trtični pripoj ili pripjev kakogod, ali kako god se zvalo to mi se smrzlo ili što bi rekli A EVO I ŠTA MU SE SMRZLO (parental advisory +12yr content)

deset kilometara blago nizvodno, prvih 500m lagano pa 500m žustrije, i tako kroz iste promene ceo trening, i do pola je fino išlo iako je bilo dosta vetra, imao sam debele rukavice i svuda mi je bilo fino mlako osim po dupetu.

jedanaesti okretni km je bio po nekom makadamu do srušenog mosta i naravno najsporiji a čim sam okrenuo gravitacija mi je zalepila ono smrznuto dupe za zemlju pa su se koraci valjda skratili, i tako sam nazad uzvodno počeo polagano da se mrštim od nezadovoljstva, NEĆETE VEROVATI ŠTA MU SE DOGODILO bilo mu je teže trčat uzvodno no nizvodno!

pulsevi niski, ništa nisam smršao :-(
negde od 13-16km je već sve postajala agonija, praktično sam kad se uračuna taj neznatan spust/uspon držao isti napor i brzinu ali osećaj je bio #nedaobog i srećom smo negde u 18-om km zastali da mazimo neko kuče koje čuva napušteno stovarište i kome nosimo koske svaki put kada idemo na tu stranu, pa sam tako malo predahnuo i nekako se nakon toga dokotrljao živ do kuće. nekima božić a meni uskrs, mislim nakon tog 17-og km.

i tak, ovo je sad već postalo ozbiljno treniranje, kao i svake sezone možda opet napravim na stravi novogodišnji profil "saša 2022" jer na huveju nemam stravu pošto huvej nema gugl a strava ne radi bez gugla nećete verovati ali je tako iako kad otvoriš u stravi mapse dole piše nešto "mapbox" dakle nisu gugl mapsi ali iz nekog drugog razloga nemoš skinit stravu na huveja osim iz guglovih plej storsa i tako sam gledo neki šjaomi ili da se vratim na ajfona ali prvo moram naručit patike našao sam neke...

 AHAHAHAHAH otvaram tu stranicu i pojavljuju se neke champion (?) patike (??) za trčanje (???) na sniženju 51% + novogodišnjih 20% i sad mi nije toliko smešno što patike koštaju 22€ nego što vidim da su navodno koštale 60€, podosta ambiČiozno moram priznat. ali su u lepim bojama, šerpa plava i tak. mnogo je smešan život u varošici u kojoj nemaš gde da probaš obuću jer nijedna radnja ne drži UA ili NB ili Hoka pa moram da biram Asics entry level modele za pulene iz škole trčanja.

šta nam rade...

ubačeni strani diverzanti su opet u akciji i napravili su plan da nam zagorčaju život pa će tako, usred ovog proleća u kojem smo do juče uživali, da nas zaskoče zimskim temperaturama i padavinama!
ovo pošten čovek ne bi uradio poštenom komšiji, ovo može samo srbin srbinu da smesti, možda i nisu strani plaćenici hm?

koliko vidim danas će možda kiša malo da "uspori" i letucaće nekakva susnežica koja se neće zadržavati na betonu pa će me tih par stupnjeva razlike od ništice poštedeti lopatanja.

petak je 25.12. po kalendaru ortodoks črč pa se to zove božić i to je dan kada po tradiciji "valja započeti" od svega pomalo, pa tako i trčanje, bicikla, akvatlon, lopatanje, dakle moram malo lopatati čak ako i ne bude snega.

kao što imaš air guitar, može i olimpijska disciplina air shoveling.

danas se ne bi trebalo previše koprcati jer je sutra u najavi lepši dan i gde ćeš lepše prilike nego da baš na božić otrčiš neki promo trening ulaska u novu sezonu na velika vrata.

ne znam ni zašto se to tako kaže, valjda izgledaš manji kada ulaziš kroz velika vrata, a u malim vratima svako izgleda ko međed i king kong, dakle efektniji je ulazak "na mala vrata" odnosno kroz mala vrata, ono kad kažu "vratio se na velika vrata" zvuči kao golf trojka kome su 4 kom. bočnih zamenili sa 2 kom. ali većih da bi se moglo lakše na zadnja sedišta.

sad bih malo fantazirao o nekom polumaratonu sutra ali o tom potom, nije mi problem pretrčati 21km ali mi je problem trčati brzo, a kad trčiš sporo onda ti sat i po bude dovoljno a to je puno manje od 21km, naročito ako odeš u brda.

imam i neke skrinšotse sa garmina, uspeo sam skor spavanja da doteram do 14/100, 12/100, i 9/100 :-O

stotkice stotkice zvone celu noć

evo stigla je nova godinai do mene, no nisam poslednji sa poremećenim kalendarom, tek čekamo ortodoksnu crkvu da se probudi a kineze bolje da ni ne pominjem, oni su u debelom zimskom snu.

ideja je kao i uvek na pomoćnom stadionu bila da trčim dijagonale kao "strides", dakle ne sprintevi nego onako lepa ubrzanja sa najvažnijim obraćanjem pažnje na tehniku.

škola trčanja.

svestan si kako ti stoje kukovi, ramena, kolena, vrat, povremeno već prema jačini vetra menjaš tehniku pa ideš sa malo višom kadencom ili se prepustiš vetru pa malo opustiš rad rukama a naglasiš dužinu koraka kad te već nosi val proleća.

ne znam koliki je tačno pomoćni stadion a ne kupuje mi se laserski daljinomer u Lidlu, mada vidiš, u svrhu bloga to bi mogla biti zanimljiva investicija.

otprilike bude 100-tinak metara dijagonala od/do zamišljene korner zastavice kojih naravno nema, i dok malo usporim pre nego što pređem u hod do sledećeg ugla, ispadne to i 110m trčanja.

jedan krug tojest osmica je nekako uvek ispadala oko trećine kilometra, već prema tome koliko se oštro vratiš nazad odnosno zagrabiš inercijom u daljinu.

tako sa u kilometru bude 6 dijagonala, u 10km ih naravno bude 60, pa sa onim zaletanjem i usporavanjem neka to bude 7 kilometara trčanja i 3km šetuckanja iza golova, da ne kažem u opsajdu.

naravno da popodne moram još malo negde otrčati da popravim skor jer je od sutra najavljeno smakSvetovsko vreme za rosuljanjem kapljucanjem i temp. oko nule, pa će mi očigledno do svega biti (drago) samo ne do trčanja.

i po i ipo

falilo mi i po kilometara i krenem popodne da nadoknadim i odmah sa starta tojest mesta starta zaletim i otrčim petsto metara i to mi ostane sve trčanja zabeleženog u nadoknadi.

a imao sam i jednu ideju, baš onako sehzy.

ima neki voćnjak i rekoh sad ću ja oko njega tj voćkica da trčim i da gps-om napišem 2022 i prekinem na pola da premestim ranac sa vrha voćnjaka jer tuda ide staza i ko velim može neko naići i ranac ćao bela ćao ćao ćao.

i kad sam nastavio pronađem pravo mesto odakle da crtam 22 nakon 20 i app mi povuče neku sumanutu crtu preko sredine svega i to je automatski odatle postalo nemoguće obrisati, i šta ću, ja anuliram sve.

vidim da su neki preuzeli te moje fore crtanja gps-om pa se sad kite originalnošću i kreativnošću, hehe, ma koga briga, neka im mojih virtuoznih jajašaca neka im do kraja života oplođuju ganglije.

u žaru priče o nadoknadi ne napisah da sam jutros otrčao veoma živahnih i skočnih 13.5km tojest 14km i da sada imam 24km za 4 dana, dakle opet sam krenuo autohendikepirajuće u novi mesec a bome i godinu.

imam na desetine zgodnih fotčica ali nijednu u kompjuteru, kad god neki blog ostane bez fotčice jedan aligator ostane gladan u mariborskom zoo vrtu.

za kraj još jedna vest i još jedan izum.

nakon što smo decu oslobodili učenja i omogućili im da ostanu glupi, sada radimo na tome da ih oslobodimo svakog pokreta i od njih već u ranoj mladosti napravimo invalide, bravo!

tužić pužić

jao sve mi ide loše, sve naopako, ja bih da sam svakog dana par kila lakši a izgleda da sam svakog jutra 20 grama teži, i tako unedogled, u nedo gled, u nedogle d, u nedo gled.

javio mi se drug iz italije, onaj što se dopisujemo već 25 godina, trenutno je kod tašte u mestu bari, znate ono trajekt bar-bari, e pa tamo, i piše kako lepo trči i toplo mu je i uživa i malo ide pored mora malo pored nekog jezera u zaleđu, naravno drug ima auto pa se odveze do starta/cilja i sve to samo da bi meni vadio mast.

moj avanturizam se smanjio jer se razvarila neka šipka na ogradi pa sam hteo da varim pa shvatio da bih progoreo ogradu jer je sva od starih i tankih šipkica ili kako god se to već zove cevi cevčica i onda sam probušio par rupa i provrteo neke žice i to zategao i sada će se držati još par godina a nakon toga koga briga, kada ni mene više neće biti.

pričao sam sa lepšom polovicom o patikama i podržala je moju ideju da prestanem da mesecima tražim najjeftinije ako u onlajn radnjama postoje proverene veličine proverenih brendova gde ne moram da igram na sreću da li ću naručiti pravi broj.

mislim ja mogu to svakog dana da naručim ali ne volim da delujem sebičan i bahat nego volim da plačem kako mi ponestaje patika i onda čekam da mi neko kaže pa naruči, imaš para, i onda ja stucam 4x više para i prosto mi dođe lakše da se od istih para oprostim, večnaja pamjat.

danas sam nakon tog zavarivanja i lemljenja odhajkovao desetak km i strčao još zadnja 3km u grad opet u istim onim natrully salomonkama i tako ih dodatno približio smrtonosnoj cifri od 1000km, mašallah.

prvi drugog prvog

drugog prvog se pojavio prvi, ali ne prvi prvog nego prvi kukurek ili kako se to već zove u EU, morate skoknit na gugl.

ene prvi kukurek, reče lola, ene drugog prvog kad pre, rekoh ja, i tako ostade prvi (kukurek) drugog (prvog), to je barem jasno.

revoltirani oblacima i vetrom smo drugog dana mini-praznika krenuli pjehe naoružani ručnim/priručnim alatom za krčenje granja i oslobodili prolazak duž planinarske staze u dužini od 2.5km.

bilo je tu borbe sa palim drvećem, bršljanom i šipkovima/šipcima i pripadajućim trnjem, a dobra stvar u tome što sa sobom nosiš ona klešta za rezanje grančica je da odmah možeš da odsečeš dva lepa štapa da bi lakše prošao kroz blato i po kamenju gde treba da se pregazi brzak.

nakon što sam odvrteo biciklom uzduž i popreko po gradu ostavio sam je na ulasku u rečnu ulicu i otrčao prva 3km do starta pomenutog hajka, zatim odhajkovao sledećih nekoliko km u raznim pravcima i na kraju strčao još nekoliko km nazad u grad.

eto da ne bude da nisam trčao.

ovim ritmom ću do kraja godine nakupiti jedva 1000km no nadam se da i ritam može da se promeni.

još jednom sam trčao u onim poluraspadnutim salomonkama 2-u-1 za road/trail i postoje realni izgledi da ih doteram i do 1000km, vrlo smo blizu mada nam je budućnost na staklenim nogama

prvi prvog

prvi prvog je prošao na bicikli ali ne baš prema prognozi.

u najavi su bila 4 sunčana dana i poprilično sam se obradovao, no u lokalnim novinama su nacrtali tri oblaka za petak subotu i nedelju pa me je to malo pripremilo za nadolazeće nestabilnosti.

naravno kao i ostatak života, i prvi prvog je morao da prođe po nekom nepisanom marfijevom zakonu pa je na bicikli osim divljeg vetra bilo i previše oblaka koji su se razlišli tj pomerili ka istoku tek pred kraj vožnje kada smo bili na 6km od kuće.

tako sam uspeo u istom danu da se snuždim i zbog vetra i zbog oblaka i zbog vrućine i zbog nezanimljivog uvek istog puta koji je jedini bio normalan izbor na potezu između gužve po ravnom i previše mokrog asfalta u brdima.

biće bolje, neko viče.