i tu shvatim da se ovce plaše jer su glupe, to je odgovor, one od psa misle da je vuk.
što bi se plašio blentavog kera koji se igra tako što te čuva?
sada samo treba da izmislim izazov kako tu priču primeniti na trčanje i formu, da li sam ja ovca ili pas ili trava ili očnjak ili brabonjak.
drugu priču pak nisam iskoristio ili možda jesam pa mi se nije zadržala u ovim sećanjima koja potraju par sekundi i odmah nestanu, a mrzi me da čitam blogove od zadnjih par dana.
zapanjujuće sam neodmoran za nekog ko je sebi priuštio dan odmora na čistom zraku.
imao sam tako 4 dana fore da popravim onih 212km u januaru i straćio sam jedan, ostala su tri, treći se razboleo ostala su dva, drugi je zalutao ostao je jedan, 31 mali sijuks igrao je žmurke...
pešačim tako, pretanko obučen i sav namrgođen kao da mi je neko drugi kriv što sam se loše obukao, i razmišljam o tom unutrašnjem sukobu između dvojice mene, jednog koji je prosto postao nešto drugo od onoga što je bio pre 15 godina, i drugog koji bi da bude što bliže tom od pre 15 godina uprkos razlici koja je sve veća.
realno nakon 2016. u kojoj mi je dobro išlo, 2017. u kojoj sam imao dva preloma i dva povratka, 2018. u kojoj sam se nekim čudom vratio iz mrtvih i otrčao nekoliko za izlomatanog čoveka naučno-fantastičnih trka, sa krajem te 2018. i povredom dva dana pred novu godinu, sve je stalo i štaviše krenulo unazad.
čak sam i posle svakog od dva preloma nakon 6 nedelja otišao na prvu trku onako sa sveže sraslom ključnom, dok sam nakon tog istegnuća (prilikom pada i raskrečenja) bio onemogućen da trčim cela dva meseca, udruženo sa nekom ludom bronhitiščinom, i još par meseci potrčkavanja uz bolove i neke čudne grčeve.
i to je dakle bilo to, 2019, 2020, 2021, tri godine ničega, nešto malo bicikle i par trka u kaskajućem režimu, sve duplo golo do duplog golog.
čak i da dobijem na lutriji i unajmim naj trenera na svetu i odem na majorku ili u keniju naredne dve godine, opet bih imao pet godina više nego kada sam poslednji put bio u pristojnoj formi što opet znači da ne postoje šanse da se na to vratim, više ni teoretske.
posebna tema za razmišljanje je koliko na opšte starenje može da utiče umanjenje sportskog starenja, da se tako izrazim.
zanimljivo je da se živo sećam onih 1h26 u slavonskoj požegi te 2018. godine ali recimo nemam pojma koliko sam pre par meseci išao u apatinu a i prestao sam da dodajem komentare u excel polja pa moram da pronađem na internetu
...
...
kaže 1:36:23, verovatno sam bio zadovoljan što je bilo ispod 1h40 ili sam bio zadovoljan što je bilo 4'34''/km obzirom da ništa brže nisam otrčao državno na 10km koje je pride bilo nizbrdo :-)
čak i kada mi pokazuje VO2max 52 ili 53, garmin mi predviđa brži polumaraton a tek kada me iznenadi sa 56 to su svemirska nagađanja, tako da više volim njemu da verujem.
čak i kada mi pokazuje VO2max 52 ili 53, garmin mi predviđa brži polumaraton a tek kada me iznenadi sa 56 to su svemirska nagađanja, tako da više volim njemu da verujem.
Nema komentara:
Objavi komentar