Uputstvo za Upotrebu

Pre nego što sam počeo da išta pišem (ovakav početak uopšte nema logike), da odmah napomenem da neću pisati o nekome, čak ni između redova. Nego o pojavi. A pojava je sledeća. Za takmičarsko ili strastveno-rekreativno trčanje je potrebno šta? Staza, i odmah primećujem da sam krenuo odozdo, od tla ka vrhu, a ne kontra. Dakle rekao sam staza, pa idu patike, pa idu čarape, pa idu noge, pa ide telo, pa ide oprema, pa ide štoperica na ruci, pa ide glava, na glavi oči uši nos i usta, pa preko glave ide kapa ako je loše vreme, pa iznad kape ide to pomenuto vreme, zvalo se sunce kiša ili magla. Plus, uz opremu nije loše imati vazelin ako ti šorc struže uz butine, uz štopericu treba imati softver ako je neka moderna, uz noge treba imati neku kremu ili gel ako nešto boli, uz telo treba imati nešto hrane i nešto tečnosti, uz oči treba imati naočari, i na kraju u glavi, tu treba imati koješta. Iskustvo se može zameniti entuzijazmom uz šarenolike rezultate, a znanje osim što može da se stekne čitanjem i posmatranjem, može da se pozajmi i od trenera ili ukrade od protivnika. 

I sad kad pogledate taj dugačak spisak svega što je potrebno za trčanje, a u brzini sam sigurno koješta i preskočio, za nešto od toga treba uputstvo, a za nešto ne treba. Na trkačkom forumu ćeš naći savete kako da se pertle ne razvežu u sred trke, a nakon par isprobavanja ćeš shvatiti koji kačket upija znoj a koji ti ga samo prosledi u oči u vidu slapa. Jednom kad se nažuljaš, sledeći put ćeš kupiti patike pola broja veće, pa kad shvatiš da nije bilo do veličine jer je ovako još gore, e onda ćeš shvatiti nešto treće. Gle ovo zadnje je zamalo ispao neki prostoprošireni stih. I sad, da ne filozofiram puno jer je i ovaj uvod već postao predugačak, da pređem na stvar. 

Sa pojavom garmina koji se masovno uvukao u svet trčanja i zamenio nekadašnje jednostavne štoperice, rekreativci su shvatili da je dovoljno samo to jedno uputstvo za korišćenje, to od garmina. I pogrešno su shvatili da im više ne treba uputstvo za korišćenje nogu. A ako ćemo pošteno, uvek će pobediti onaj sa duplo jačim tj bržim nogama, a nikada onaj debeljko sa najskupljim garminom. I sav taj garminitis, došao je do nekog apsurda, došao je dotle da kod nekih ljudi direktno utiče na to da postaju lošiji trkači. Jer garmin nikada ne može da zameni glavu i noge, koliko god mu dobro poznavao uputstvo za korišćenje. Garmin može da dođe tek na kraju, nakon što napamet naučimo uputstvo za korišćenje nogu, a to znači da treba da nadogradimo softver u glavi. E to garmin ne može. I mora da stoji u redu, i da čeka. Ali ne. Marketing ne kaže tako. Marketing kaže da kupiš garmina. Poželjno svake godine novi model. 

Marketing ne kaže da možeš i bez garmina. Danas ljudi nose garmina čak i na stadionu. Zagorčavaju sebi život. Umesto da na svakih 100m blicneš na štopericu i proevriš ritam, pa ako treba da otrčiš krug od 400m za 1'20'' dakle prolasci treba da su ti 20 40 60 i u cilju 80, ili da proveriš na 200m da li si tu negde sekundu ispod/iznad 40sec, KAO ŠTO SE ODUVEK RADILO I SVI SU BRZO TRČALI, eeee sada moraš doslovno na svakih 30 metara da pogledaš u garmina i proveriš ritam. Eto dokle je kod nekih to došlo. A garmin ti pokaže jednom jednu jednom drugu brzinu, pa onda pokušavaš da pogledaš što češće da bi skontao koji je prosek između sve te gungule od brzina i greškica. 

A noge, gde su u svemu tome ostale noge? Jel to mene neko nije obavestio, da je trčanje postalo najobičnije dodavanje i oduzimanje gasa kao u autu, a noge nek se snađu? Poznato je da je i do juče samo 5% ljudi imalo osećaj za trčanje, i od prvog metra maratona znalo kojim ritmom može da stigne do kraja. I bilo je još nekih 20% koji su bili nesigurni ali su na pomoz bože uspevali da se dokotrljaju do cilja. Čini mi se da se sada taj broj smanjio. Garmin je ljudima popio mozak, i pomogao da zaborave i ono malo što su nagađali o uputstvu za korišćenje sopstvenih nogu. Sad ljudi treniraju toliko napamet, koliko kasirka u metrou ima potrebe da zna matematiku. Ona samo provlači skener preko bar kodova i na kraju ti kaže 6000 dinara. To što si u kolicima proterao televizor, njoj ništa nije sumnjivo, tako kaže kasa. 

E tako danas mnogi ljudi trče maratone. Njima je neki "šestomesečni plan i program" izračunao da će da pretrče maraton ritmom od 5'/km i doviđenja, tu više nije potreban ni mozak ni noge, samo garmin i oči. Gledaš u onu peticu i trčiš srećno ka cilju, odnosno ako ćemo pošteno, trčiš do mesta gde će nešto da krene naopačke. Sad u nedelju je u novom sadu bila tolika sparina, da je svako sa trunkom mozda mogao da zna da se na 10.5km još i može provući, ali na maratonu, da će tu trebati da se trči "pametno". A pametno ne znači da dodaš pet ili deset sekundi na planirani ritam i da i dalje trčiš kao navijeni robot, nego naprotiv, pametno trčanje je ono što sebi mogu priuštiti samo oni koji znaju to tajno uputstvo za korišćenje nogu. Oni koji imaju u glavi nadograđenu verziju softvera. I nema tog garmina koji će to nadomestiti. Pitam se šta bi bilo da je napadalo metar snega, tako u sred oktobra. Ustvari džabe se pitam. Svi oni sa garminima, oni bi zapucali svojim ritmom ka cilju, kao da osim njih i garmina više ničega nema. Kao neka zaljubljenost, ono, njih dvoje, i ne postoji ostatak sveta. 

I kad ti neko na kraju kaže kako mu nije išlo, nemaš pojma šta da mu kažeš. Nogama bez odgovarajućeg uputstva (čitaj glave) nikad neće "ići", mislim na ove komplikovane zadatke. Lako je na treningu otrčati pola sata ovim i onim ritmom, napraviti pet ovakvih i onakvih promena. Ali maraton je po pravilu uvek izvan domašaja te sreće koja može da te obasja na kraćim trkama. Čak i na polumaratonu, dobro društvo, slučajno uboden idealan ritam, dva red bula, vreme ni pretolo ni prehladno, i eto ličnog rekorda! Ljudi kao ljudi, svi smo samoljubivi, odmah poverujemo da to ima veze s nama, da smo jednostavno pokidali, razvalili, i tako to. Pa jeste, lepo je to, ali maraton nije samo trčanje, nije samo biranje pravog ritma kao što biraš veličinu čarapa u intersportu. Dođeš kući, probaš, ono taman. Super. A ovamo dođeš, probaš, pukneš. I na kraju ide ono najsmešnije. A to je da nikome, ali ama baš nikome, nije palo na pamet da upravo tog garmina okrivi za svoj neuspeh. 

Ajmo u drugu krajnost. Zamislite pripreme bez garmina. Danas idemo da trčimo deset puta hiljadu. Na kraju ćemo pogledati štopericu, i pratiti da li vremena padaju ili stoje ista. Idući put ćemo da trčimo 15km tempa. Bez štoperice. Niko ne nosi, samo ja. Pa kad sednemo posle treninga da se odmaramo, ja ti kažem koliko si išao prvih 5km, koliko drugih, koliko zadnjih. Pa će sledeći trening da nam bude dužina 3 sata. Kakav crni garmin. Ideš i trčiš. Nemaš u šta da zaviruješ, nemaš tu mogućnost da se s nekim držiš za ruke u mraku, nego moraš kroz taj tunel od 3 sata da prođeš sâm. Pazi, svako bi se kad-tad snašao. Jbg, nemam garmina, dobro. Prošli put sam hodao zadnjih pola sata dužine, dakle ovaj put moram da krenem laganije. Ja mislim da bi svakome osim totalnom retardu bilo dovoljno dva meseca ovakvih treninga, i došao bi do tog magičnog uputstva za korišćenje sopstvenih nogu. 

Ljudi koji žive u ravnici bi trebali da odu na pripreme u planine. Jedan kilometar trčiš 8 minuta, pa sledeći 5 minuta, možeš da gledaš ceo dan u tog garmina kao tele u šarena vrata i opet ti ništa neće biti jasno. Ali ako treba preko istog brda da pređeš 3 puta, i ako pri put preletiš, drugi put se prevučeš, a treći put prehodaš, noge će zapamtiti 100 puta jasnije poruku tog brda i pouku tog treninga. Sad će neko reći kako je moguće to isto uz pomoć garmina, proveriti ritam, pa zapamtiti tih 6'/km u prvom, 6'30 u drugom i 7'45 u trećem krugu, pa idući put krenuti odmah ritmom od 7'/km i tako otrčati sva tri puta taj uspon. Ali to je isto kao kad bi rekli zašto da učimo za ispit ako možemo da prepišemo? Jer šta ako sutra ne odemo na to brdo, nego na neko drugo. Ovde je bio ravnomeran uspon od 2km, tri puta, a sutra će biti desetak kratkih uspončića i svaki će imati drukčiji nagib. Prrrcccc! Jel kapirate poentu? 

Trčanje je nepregledna enciklopedija znanja, i uopšte se ne radi o nekom dosadnom štivu, o nekom ispitu za koji ti treba 8 knjiga koje ćeš odmah da zaboraviš čim u indeks upišeš tu 6-icu. Ne. Bilo bi dosadno ako bi MORAO da se koristi garmin. I ako bi MORAO da zapamtiš svaki ritam, za svaki uspon, svaki spust, za svaki vetar, svaki makadam i asfalt, i za svaku dužinu trke jer ne ideš isto na trci od 3km i od 30km. A umesto da pokušaš nemoguće, da zapamtiš milion raznih brzina i okolnosti, možeš da nadogradiš softver u glavi. Da malo razmišljaš dok trčiš. Da osetiš ono što ti noge svo vreme govore. Da im dozvoliš da te nauče. I kad sledeći put staneš na start maratona, da ti je skroz svejedno da li imaš garmina ili nemaš. Napraviš prvih 20 koraka i u sebi kažeš "ovako mogu do cilja". I nastaviš. Usput razmišljaš, osećaš. Ako deluje lako, ima vremena, pojačaćeš pred kraj. Ako deluje jako, brzo, odmah povlačiš ručnu, usporavaš, vraćaš se u onu zonu pod šifrom "za ovaj ritam sam siguran da mogu da ga zadržim do kraja, a maraton je najgluplje mesto na kojem treba čačkati mečku i zinuti više nego što možeš da progutaš". 

Tužno je to što postoji čitava škola "maratonskih idiota". Mislim poput onoga kad kažu "ja sam tehnički idiot". E ovi M.I. imaju tu filozofiju, da je maraton po definiciji nešto preteško, što se ne može pretrčati. Ovo je naravno dijametralno suprotno od definicije maratona koja glasi da je to TRČANJE na 42.2km. Ovi pak M.I., oni kažu kako će trčati dok mogu, a posle, pomozi bože. "To je maraton" – uglavnom je njihovo opravdanje. Oni nikada nisu doživeli to da uspeju da dotrče do kraja ritmom, bar približnim onom ritmu kojim su započeli trku. I nikada im nije palo na pamet da pokušaju da krenu malo slabije. Ne. Jer vidi, na početku su sveži. I mogu da trče brzo. Zašto se sad odreći toga, tog jedinog sata kad uživaš? Tog adrenalina, tog startnog juriša? Pa zbog toga se dolazi na maraton. Da se sanja, da se zamišlja "ih kako bi bilo lepo kad bih ovako mogao do kraja". A kraj, pa ništa, on je ionako predaleko. 

I sad bi normalan čovek rekao – pa eto pravog tržišta za garmine! Upravo ovi M.I., pa njima bi trebalo da svane sa garminima. Ako do pola možeš da držiš 5'/km pa se onda raspadneš, pa to je već do pola naučena lekcija. Sledeći maraton kreneš po 5'20''/km i eto gaaaa, ulećeš u cilj zadovoljan i garmin se napokon isplatio! Ali ne. Čak ni oni nisu dobro tržište za garmina. Pa jel znate nekog ko se tako preko noći "opametio"? Ja ne znam. Naprotiv. Njihovo trčanje je dobilo novu dimenziju samo utoliko, što sada osim redovnog pucanja i hodanja imaju novu zabavu, a to je merenje staze. Napokon se i M.I.-i osećaju kao neko i nešto. Oni po pravilu prelaze liniju cilja sa pokličem "bio je duži za 250 metara!!!!". I eto ga, logično objašnjenje! Planirao si 3h45, završio si za 4h45, ali sada bar znaš zašto. Zbog tih mučki dodatih 250 metara. Živeo garmin!

minut

samo nekoliko crtica.
danas sam slučajno zaokružio 3000 km ove godine.
tek kad sam ukucao jučerašnjih 15 i današnjih 16, primetih.
dan nakon maratona smo otišli na vožnju od 3h.
u utorak sam išao na trčanje, onako, tzv. Tempić.
nisam nešto kilavio, ali nisam bio ni previše svež.
pokušavao sam da idem kraćim i bržim koracima.
još uvek sam osećao zatezanja u ložama i dupetima.
nego, radi se o ovom naslovu, minut.
danas sam trčao minut duže nego juče.
što znači da sam prešao 1km više, za 1' duže.
1km za 1', to je brzina od 60 km/h :-)
ali nije bilo baš tako, naravno.

nasuprot jučerašnjem tapa-tapa, danas sam nešto smislio.
obzirom da je pljuštalo, trebalo se skoncentrisati na nešto drugo.
jer ako misliš o lošem vremenu, uvek ti se otegne i ogadi trčanje.
otrčao sam 3km zagrevanja (15'), zatim 10km promena.
nisu to bila nikakva krvoločna ubrzanja.
tek onako promene, da malo zavrtim nogama.
100m tako, pa 100m lagano.
trajalo je to 10 kilometara.
u početku su išli po 4'20, pa sam se malo zagrejao.
ako se to može reći po onom pljusku i vetru.
uglavnom tih 10 km promenade sam završio za 42'.
i posle toga još ona ista lagana 3km do kuće, za istih 15 minuta.
paaaaa, ne znam šta da kažem.
nisam se umorio, uopšte.
a da mi se išlo brže, nije, ali baš nije.
tako sam našao, neku tačku, dogovorio se s nogama.
i na kraju je svima bilo lepo.
a kišu nisam ni primetio.

e sad da malo pričamo o vikendu.
apatin ne dolazi u obzir.
tri puta sam tamo trčao, i sva tri puta se loše osećao.
dal tamo pored puta čuče neke veštice koje me mrze, ne znam. 
uglavnom svaki put sam se mučio, i namučio.
postoje tako neki gradovi koji mi nikako ne leže.
sombor, apatin, varaždin, uglavnom to nešto severno.
preko svega, a možda i baš zbog toga, dug je put.
treba ustati u 4-5 ujutru, jurcati 4 sata autom, 
i opet stignemo u zadnji čas. fuj.
a ove godine se baš tako pogodilo, da se samo dan kasnije,
u kragujevcu održava polumaraton.
nikada tamo nismo trčali. a start je u nedelju, u 11h.
dakle totalno druga šema, dotle nam treba samo 2h puta.
tako da je neki kao plan, da odemo u kragujevac.
poslednji argument je taj, što je nakon ns maratona
bolje otrčati sledeću trku nakon 7, a ne 6 dana.
dobro, neće to baš biti trka, nego opet neki Tempo trening.
ali nema veze, noge će ceniti taj dan bonusa.

a da taj dan ne bi prošao u prazno, sutra mogu opet da treniram :-)
da je trka u subotu, ovo bi bilo sve za ovu nedelju.
a ako je trka u nedelju, sutra se otvaraju mnoge mogućnosti.
to je onaj čuveni četvrtak, u kome uvek treba uraditi 20% previše.
čisto da se sjebeš za vikend :-P
tako da, videću šta ću smisliti. 
jedva čekam...

dugačkoooooo

znači u zagrebu je bila 2km kraća staza nego u novom sadu?
ili je ovamo bila 2km duža, ta dva mu dođu na isto ;-)
ako budem stigao, danas ću napisati nešto više o trci 
koja je doduše bila negde na pola između trke i treninga.
ustvari, lažem.
bila je bliža treningu nego trci, i to solidno.
praktično sam trčao isto kao i na NS noćnom maratonu,
s tim da sam tada imao i plan i društvo od starta do cilja,
a juče baš i nisam imao plan, 
pa sam shodno tome negde oko pola staze ostao i bez društva.
uglavnom dobio sam SVE koje je makar i teoretski bilo moguće dobiti,
i završio na poziciji "prvi iza Mišovića" što je samo po sebi pozamašna titula.
naročito s obzirom na to da juče nisam planirao ni da se oznojim, 
a kamoli da se zaduvam, a tek nipošto da se dodatno umaram.
jer ne pamtim kada sam došao na maraton ovako isceđen.
ali eto, ponelo me.
da sam se razbudio nešto ranije, a ne tek na 24-om kilometru, 
možda bi i rezultat bio pristojan...
ali hajde, kao da je to jedino važno.
uvek je lepši osećaj kad imaš skromna očekivanja 
pa završiš 10 minuta ispred plana, 
nego kad ti se nedajbože dogodi suprotno.
jer kad pogledaš ostale rezultate, ja ispadoh najbolji :-)

~~~~~~~~~~~~~~~~~

slika negde oko trećine trke, 
dok sam sa Profom razmenjivao viceve i anegdote,
i dok smo sa pecaroškim strpljenjem čekali da drugi prokuvaju

neću hoću

voli me, ne voli me, vo, lime
evo kako to izgleda, kad u subotu pre podne razmišljaš da li da u nedelju trčiš maraton ili ne
počelo je u četvrtak
ustvari ne, počelo je pre par nedelja
kad sam odustao od maratona u koceljevi
trebalo je da izgleda otprilike tako, da u koceljevi otrčim 42km Dužinu, pa u zagrebu maraton
dobro, posle toga sam na treningu otrčao desetak Dužina, toga mi bar ne fali
e sad, koliko forma siđe nizbrdo, od tolikog trupkanja po makadamima, ko će ga znati
definitivno nemam nijedan normalan trening, od kojeg bi čovek postao brži
ja sam samo poboljšavao ono da mogu duže, i duže, i duže
a to duže je bilo sve sporije, i sporije, i sporije
pa sad budi pametan, kakve veze to ima sa maratonom
sama pomisao da treba da trčim 4'15''/km me užasava
čak i na kratak rok
ma ni trka od 10km mi se ne bi trčala tako brzo, a kamoli polumaraton
a tek maraton, ajooooojjjjjjj
nema šanse
i tako, odustao ja od novog sada
e ali
sad bi se Loli išlo, jer ima i trka na 10.5km, tačnije 1/4 maratona
a upravo sam rekao kako mi se ne trči ništa brzo i kratko
ne mogu brate, da poteram kopita u galop
mogu samo neki lagani kas
neki valcer da pokušam...
dakle nakon svih onih silnih Dužina, došla je sreda
odem ja na pešačenje
išao prugom, kroz kanjon, dva voza me zamalo pregaziše
pokušavao sam da hodam po tračnicama, 
ravnoteža i nije preveliki problem ali ako su patike mokre, ume da bude zajebano
i tako, ništa, igrao se
nosio foto aparat, slikao sve i svašta, i lepo mi bilo
dok nije počelo da grmi
e ond sam okrenuo nazad, tj u brdo
pronašao sam jedan novi put, tj novi krak puta
zanimljivo
tu spazio neku vikendicu i malo se igrao sa dva medveda, mislim da se to zovu nekakvi bernski pastirski psi, prvo su lajali a kad smo se malo upoznali propinjali su se na ogradu i fino smo se izmazili. dve mečke, dvesta kila glat. i ukrotiš ih, kupiš ih sa samo par lepih reči, neverovatno. da nekoliko reči može da nadvlada par konjskih snaga. zar su reči tako moćne? 
e onda je počela kiša, a ja sam počeo da trčkaram
i tako, polu(ne)planirano otrčkarah skoro sat vremena, po kiši
jbg
i ništa, tada sam već definitivno odustao od novog sada
bio sam umoran, premoren
u četvrtak sam išao biciklom u brda, noge neočekivano sveže
da me neko poslao na trčanje, mislim da bih se sapleo i pao posle 20 metara
ali na bicikli, nekim čudom, poludeše
noge, mislim
i juče, tad sam već bio i zaboravio na novi sad, juče opet biciklom
setio sam ga se
i rekoh, aj da ne idem na trčanje, da se ne ubijem
nego ono, da ostane neka mikro šansa za taj maraton
i tu se desi monstruozan splet okolnosti
rekoh, da se spustim peške s brda, jednom prečicom
upalim telefon, mapMyRun, snimim tu prečicu, shvatim da asfaltu treba 6.5km a da se tuda spusti za 3km do podnožja. 
MEĐUTIIIIIIIMMMMMMM
ja sam omašio prečicu
trebao sam jednom stazom, i na kraju shvatim da sam slučajno otkrio skroz drugu stazu
i neki đavo mi nije dao mira, i krenem nazad na brdo, tom "prâvom" stazom
brate sat vremena gurao biciklu, nosio, proklizavao
kombinacija blata, kamenja, žbunja i trnja, užas jedan
i kad sam došao na vrh brda, normalno, spustim se asfaltom
dođem u podnožje i zapitam se kako ću da se vratim kući
noge - oduzete
prazne
glikogena ni da pokrene skakavca, a kamoli čoveka od 66kg, sa biciklom od 15kg
strašno
jedva se vratio, dokotrljao kući, kao s ruskog fronta da stižem
e tada sam najdefinitivnije odustao od novog sada
jbg ako u petak ne možeš da stojiš ni da hodaš...
i jutros pogledam prognozu, i neki mi đavo opet ne da mira
kaže biće toplo, prognoze lažu svaka za sebe, ali se u proseku vrte oko 22-23-25 stepeni, i sunce
ja sam se u novom sadu smrzao jedno 20 puta, na svim polumaratonima u martu i na svim maratonima u oktobru
čak sam se i letos smrzao, u junu, jer se noćni maraton završio tek u 2h ujutru, a ja sam imao samo majicu. a noć je bila hladna, i duvalo je, naravno.
dakle meni je novi sad sinonim za sibir
i sad kad videh ovo sunce, rekoh, vidi ti vraga
ima još jedna stvar
ako bude toplo, svi će da trče malo sporije
bar onu zadnju trećinu maratona
i onda, ako sam realno i umoran za 10 minuta dodatka na rezultat, to možda ne bude izgledalo tako strašno, ako pocrkaju i ostali
računam, ono, da se provučem kroz cilj neopaženo, u toj masi leševa, možda niko ne primeti da sam promašio one rezultate na koje sam već navikao navijače. bumo vidli.
tek je 10h ujutru. 
treba da isečem nokte, a to se ne radi dan pred maraton. ali sam tek sinoć primetio da su mi porasli taman onaj milimetar i po, koji može da tucka u patiku i da napravi sranje.
mogao bih i da ofarbam kosu u neku brzu boju
ali ne baš TOLIKO brzu kao prošli put, kad sam iz očaja nosio kačket dve nedelje, i dok se tuširam i dok spavam
tamo da smo oko 17h na prijavama, dakle da se krene do 14h
uuuuu pa imam još fore i fore da se predomislim
još neko da mi kaže šta da radim za patike
one u kojima sam trčao noćni maraton, i koje sam hteo da poljubim koliko su mi udobne, tako su me u sarajevu žuljale posle samo 10km da sam hteo da plačem.
uvek s tim patikama toplo-hladno, jednom su ok drugi put me sahrane
delovale su mi tako tvrde, kao da trčim bos na prednjem delu stopala
nemam pojma šta da radim
zavidim ljudima koji nemaju te probleme
mislim da nijedan maraton nisam istrčao a da mi nije nešto falilo stopalima
valjda zbog toga što ne umem da se odmorim, evo i sad sam u dva dana bio 6h na bicikli + sat i po pešačio u neudobnim bici sprintericama po onim brdima, i eto, stalno mi je taj metatarzalni deo ugnječen, izudaran, ispasiran
a možda nađem u NS intersportu neke nove patike?

san i java

osam dana oktobra, 6 trčanja.
172 km, prosek 29km :-P
kad odbiješ jedno trčkaranje s Lolom,
ostane 5 trčanja po prosečnih 32km.
unutar toga, nešto preko 2000m uspona.
ne znam šta mi bi?

i danas odmor, tj evo upravo odoh na pešačenje,
pa ako odlutam puno daleko i puno uzbrdo,
nije isključeno da dotrčim nazad kući.

pre neki dan sam sanjao maraton, beogradski.
neke čudne svlačionice, ja trčim napred-nazad,
i nikako ne mogu da pronađem svoj boks.
ne znam gde su mi stvari, gde da ostavim ranac,
gde da promenim patike, istrčavam i...
primećujem da nikog nema, poslednji trkači su već 300m daleko.
a prvi su verovatno već kilometar ispred.
krećem u lov, i primećujem da sam u najstarijim patikama.
imam neke asics kayano koje koristim samo
za farbanje i betoniranje po dvorištu.
i pertle su im pokidane, spadaju mi.
stajem na prvu okrepu koja je, vidi čuda,
na samo 200m od starta, dakle još uvek sam poslednji u trci.
tražim od dva momka neke vezice, kanape, bilo šta,
nekako uspevam da vežem patike da mi ne spadaju.
i dalje se gubim u toj masi trkača koje polako dostižem,
više se ne sećam sna. baš bzvz.
sreća da nisam neko ko je uvek na trkama među zadnjima,
mogu misliti kolika je tek njima trauma kad sanjaju nešto slično.
em si najsporiji, em zakasniš na start, užasss.

što je najzanimljivije, u snu mi nije išlo kao u stvarnosti.
ili možda jeste, možda sam ovo prebrzo napisao,
bez promišljanja.
naime, sad mi je prvo palo na pamet da ne bih ni potrčao.
zakasnio, doviđenja. jebo maraton.
ali u snu, imao sam neku motivaciju. rekoh, 
aj' da vidim šta može da se uradi, sa ovim hendikepom.
da vidim koliko ću ljudi prestići,
koliko će me držati ta početna groznica.

tojest, pazi ovako.
u normalnim situacijama, pre par godina,
kada mi je jedino rezultat bio važan,
najverovatnije ne bih ni krenuo na maraton 5' kasnije.
ali danas, verovatno bih.
boli me dupe za rezultat.

možda sam sve to baš zato i sanjao,
jer sam razmišljao o Novom Sadu, za 4 dana.
ustvari više Lola razmišlja o tom mom maratonu, a ne ja.
ja sam ga odavno otpisao, prestao da treniram,
prestao da planiram i da ga nešto očekujem.
pa ako bih ga i startovao, za 4 dana,
e pa verovatno bi bilo baš tako kao u snu.
bolelo bi me dupe za rezultat, išao bih da se zavitlavam.
pa šta ispadne.
pa bih onda mogao i da zakasnim na start,
to ništa bitno ne menja u ideji zajebancije.

eto, ko će ga znati,
možda sam upravo zbog toga sanjao takav san?
san koji mi je poručio kako maraton ustvari i nije važan.
ili ćeš određenog dana trčati ili nećeš,
ili ćeš 32km ili 42km, koja je tu bitna razlika?
jedino ta, što sam navikao da svaki dan pretrčim 32km,
pa mi 42 možda bude malo neobično.
i to što u subotu verovatno ne bih trčao...

kad opet pomenuh treninge, 
kombinacija zadnja dva je bila, hmmm, zanimljiva?
ponedeljak sam već ranije opisao na blogu,
34km raznovrsne (ni lagane ni teške) dužine,
a utorak 30km klasične tempo dužine.
sve po asfaltu, dosta gore-dole, i gazi.
popio dve kafe oko podne, uspeo da krenem tek u 15h.
već posle pola sata me uhvatila gorušica,
bio sam ozbiljno zabrinut kako će to sve proći.
srećom sam tačno na polovini imao česmu (Babina luka),
i kada sam napokon izašao na šabački put,
već mi je delovalo da stižem kući, iako sam imao još 10-ak km.
nekako, kad jednom prelomiš da je sve ispod 35km "malo",
zaista ti postane svejedno da li si na 15-om ili 25-om km,
i da li na 20-om km imaš još 5, 10, ili 15 do kuće.
trčiš i uopšte ne razmišljaš o kilometrima.

neki sledeći maraton bi verovatno mogao da mi bude čudan,
upravo zbog toga što sam u zadnje tri nedelje otrčao,
brat bratu, 11 Dužina!
zamišljam situaciju na maratonu, kada nakon prvih sat trčanja
pomisliš kao imaš još samo 28km do cilja.
to odjednom deluje smešno.
čak iako bih to sve otrčao sporije nego uobičajeno,
nema nikakve veze.
jer je mentalno trostruko lakše trčati lagane maratone,
po 3h10, nego trčati tempo maratone za 2h55.
čuj "mentalno", pa lakše je u svakom pogledu :-P
eto nalupah svašta, u svom prepoznatljivom stilu.

tri (3 dana, 3 sata)

puko sam načisto.
počeo da pišem blogove svakog trećeg dana :-(
ovaj put imam opravdanje, tj dva.
juče nisam imao tastaturu,
a danas mi je levi kažiprst u flasterima.
a u reči flaster ga upotrebim tri puta.
čak štaviše, kad malo obratim pažnju, deluje mi da
prilikom kucanja od svih prstiju najviše koristim levi kažiprst :-P
i pokušavam nesvesno da umesto njega više koristim srednji.
zvuči kao naslov nekog dokumentarca:
"zvali su ga - Onaj što je zapostavljao Srednji Prst".
dobro, vikendom se ionako manje pišu blogovi.
dođu gosti, odu gosti, pa koristiš dragoceno vreme da se posvetiš, jel'tako, obitelji, i sličnim draguljima.
a juče sam opet išao na trčanje.
e sad.
treba da počnem da izmišljam novu terminologiju.
šta je to Dužina?
jel to sve preko 3 sata, ili je to "ono što je npr. duplo duže od prosečnog i uobičajenog trčanja"?
jer ja sam opet otišao u neku ekspediciju, zamalo da kažem da sam išao na put.
ima neko selo, koje je (jbg) na 16km odavde, najkraćim putem.
a ako do njega ideš pokušavajući da izbegneš poluprometan asfalt, onda gore po brdašcima nakupiš 18, 19, 20km.
e sad, baš ako bih se zainatio, ja bih mogao sve to peške, mislim od-do plus gore po selu da malo surfujem, jer kao što kaže poznata izreka - što se mora nije teško.
no smislio sam ja plan.
imamo neku city biciklu kojoj se lako diže i spušta sedište, i onda sam ja lepo seo na biciklu dok je Lola trčala, i otrčala 12km od kuće.
u tom pravcu, naravno.
e onda sam joj ja spustio sedište, predao biciklu, ranac sa odećom, ona se fino presvukla i vratila kući, a ja se obreo u podnožju tog sela.
i krenuo je turistički obilazak.
kao što oni japanci nose karte po firenci, tako sam ja nosio telefon po selu zvanom Paklje i kasnije Stubo, a bogme sam stigao i nadomak Sušice.
znam ja za jedan, glavni put između tih sela,
ali to je jedan nepregledan lavirint puteljaka, i sve po brdima, gore-dole, levo-desno, zaselak, šumica, pa se sjuriš u neki potok, pa se popneš nazad na brdo odakle puca pogled na medvednik i povlen, i tako dalje u sličnom maniru.
e sad.
navigacija, i ko je izmisli.
tamo gde piše da ima puta, događalo se da je put urastao u granje i korov i da moraš da ideš pored kroz njive.
a negde gde je delovalo da se dva puta ne dodiruju, ali sam "na pomoz' bože" uspeo da prođem kroz takvu situaciju u dva navrata, jer sam se uzdao u to da se dva dugačka slepa puta moraju makar ovlaš dodirivati vrhom prstiju, otprilike nešto kao ona dva golaća na mikelanđelovoj freski.
i tako, gde god su dva puta bila sastavljena, ja sam tuda zapucao, da bih u par navrata tek kasnije shvatio kako sam išao nekim okolnim putićem koji više niko ne koristi i koji je urastao u travu do ušiju, a da po vrhu brda postoji širok makadam kojim u 500m stigneš tamo gde sam ja potrošio 2km.
eeee ali tog novog puta nije bilo u kartamaaaaa!!!!
da sam se malo pred-pripremio uz pomoć google earth, bilo bi bolje, ali ajde, preživeo sam.
samo sam se džabe pitao zašto me u par navrata tako čudno gledaju ljudi iz njiva, jer sam trčao nekuda kuda stvarno nema potrebe da iko ide a kamoli da trči, osim ako baš tuda vodi trasa nekog trekinga i ako se baš u dnu tog potoka nalazi kontrola sa cvikalicom.
ali ajde ti to njima objasni.
oni gledaju kao da marsovac prolazi, krste se, i nešto mrmljaju.
u nekoj šumi, na jednom od tih slepih puteva za koje sam bio ubeđen da "mora negde da izbije" dvoje ljudi seku drva, on motornom testerom a ona dovlači granje na prikolicu.
je rekoh dobar dan, žena reče bog ti dao zdravlja, ja rekoh hvala, i iza leđa začuh čoveka koji je bio 20-ak metara dalje kako je pita - koji je ovaj?
očigledno nisam poznat u lokalnim zabitima,
moram da poradim na tome.
da uvatim nekog da mi bude pi ar menadžer.
tek da skratim priču, sve sam to obišao peFRektno pogodivši prolaznost i kritičnost svih tih puteljaka, usput sam potvrdio neke sumnje u određene puteve, i na kraju se zamalo izgubio tamo kuda sam prošao bar 5 puta.
NAIME!
uvek sam išao u jednom smeru, i sad kontra mi je nešto delovalo čudno, i kad sam već bio ubeđen da sam omašio, tralalalalala obasja me žuta sreća, ugledah trakicu sa valjevskog izazova!
a fora je, da na telefonu tu uopšte nema puta!
glavni put koji povezuje Stubo i Lelić, postoji samo na dva kraja, a u sredini je jedno veliko ništa.
i tako piljio ja u to ništa, pa onaj rep ka kojem stremim, čas mi ode levo čas desno, nikako da ukapiram da li ćemo se sresti na kraju rokade.
"srećom sretosmo se", kao u nekoj Blogojevoj igri reči.
i na kraju odaberem neku najlomataviju varijantu da se vratim u grad, jer sam imao DVA JAKA razloga:
1) kraće je
2) ako je zanimljivo, neću razmišljati o kilometrima
e ali, kao i uvek, na kraju je gps pokazao da sam trčao isto dugačko kao i da sam išao normalnim putem kuda uvek strčim, a pod dva jedva sam čekao da dođem do Pivare i prestanem da brinem oću li polomiti noge, i zbog toga mi se taj avanturistički dodatak otegao kao gladna godina.
kad rekoh glad.
od polaska do povratka kući je prošlo okruglo 5 sati, a samo sam nakon pola sata (dok je lola trčala a ja vozio biciklu) popio 7 gutljaja vode sa česme, i to je sve.
a pred kraj sam bio solidno i gladan.
pa čim je blog ispao duplo duži od klasičnog bloga posle svake trke, to već dovoljno govori o tome kako i treninzi umeju da mi budu jaaako zanimljivi?
i da se vratim na početak, šta je Dužina?
u subotu sam veselo dotrčkarao kući nakon 30km, a juče sam se vratio podosta umoran nakon 34km, doduše po puno težem terenu.
ili je razlika u tome što ono ispod 3h, tu negde do 2h40 ne može da me zamori, a preko 3h ipak ne trčim tako često pa mi onda 3.5 sata deluju Dužina?
a ko zna, možda i to može da se pomeri, utrenira?
gledam ove podatke, jovica je za 24h prešao 218km.
dakle kad to raščlaniš, dobiješ 20h sati trčkaranja po 6'/km, dobiješ 3h šetanja, i jedan sat odmora, pauza, pišanja, presvlačenja, itd.
to je grubo naravno, jer nema potrebe na početku trčati tako sporo, kad imaš snage teže ti je da trčiš 6'/km nego 5'/km.
možda je ekonomičnije trčati za trunku brže, i hodati u većem procentu.
bilo bi zanimljivo pokušati, u svakom slučaju.
tojest, trebalo bi svakoga naterati da pokuša.
da bude obavezno kao i matični broj.
taj i taj, rođen tad i tad, tu i tu, za 24h prešao toliko km.
zanimljiva tema za razmišljanje.

tri (3)

čoveče kojom brzinom se kvare ove "moderne" stvari.
ili sam ja naivan, pa očekujem da sve traje večno?
kad razmislim, kad smo bili klinci, i lopte su se bušile.
nema koja je potrajala dve godine.
možda ona za basket, ono je bilo kao neprobojni tenk.
a i uvek si s njom na igralištu, nemaš na šta ni da je probušiš.
ima već neko vreme kako se mučim sa štampačem.
dosipao mastilo, crno i one tri boje.
menjao patrone, dosipao opet, smučilo mi se.
sad više nemaš gde ni da nabaviš rezervne delove.
fotoaparati, svi odjednom pocrkali!
u jednom trenutku smo imali 3 kom, sad nijedan.
kad slikam nešto telefonom, osećam se kao pola čoveka.
brate imao sam fotoaparat još kao klinac.
razvijao filmove, pravio fotografije, c/b naravno.
fora je da sam vrlo retko gledao te slike.
u zadnje vreme, kad primetim da nisam upisao u kojim patikama sam trčao tog i tog dana, pogledam album slika i pronađem na nekoj patike. voila'! bar neka korist od svog tog škljocanja.
a inače, uglavnom sam slikao zbog drugih.
pokažem loli gde sam to sve bio, prošao,
pa posle toga i ostalima, dok sam imao onaj pejdž na fejsu.
beše dvoje, a ponekad bogme i troje ljudi, koji su to pratili.
kad prebrojiš slike, svako je dobio po gigabajt.
ili po fotoaparat :-)
rekoh, tri komaTa sam izraubovao preko zime.
nego kad sam kod ljudi.
još će da ispadne da oni najkraće traju.
pa znaš šta je ovaj štampač za većinu ljudi?
otkad je bilo proleće 2005-te kada smo se vratili iz hrvatske sa nekog maratona i onako grupno produžili za segedin da potrošimo sve što smo zaradili na trci.
sećam se da je moj štampač zapremio ceo gepek od auta.
- jel imate šta da prijavite za carinjenje?
- ništa!
- a šta vam je to kod nogu?
- aaaaa, ovo? ništa! tegla!
lola kupila onu teglu od 4.5kg, punu raznog povrća.
e pa da vam iskreno kažem, čak je i ta tegla trajala više od nekih mojih fotoaparata.
jer mislim da smo je ostavili kući kod marijanine babe, i da nam je marijana to donela sledeće godine uz primedbu - ovo ste zaboravili kod mene, a ja to ne jedem :-)
jbt dobio sam domaći da pogledam neke spotove od Rihanne i na jutjubu uspevam da nađem samo tri iste pesme, u po pedeset verzija svaku.
ajde, bolje tri pesme koje traju po tri godine, nego 30 pesama koje sve traju koliko i moji fotoaparati.
imaš neke pesme, potroše se brže nego ona salata.
i ljudi, isto, rekoh već.
kako ga upoznaš, već si srećan što si ga zaboravio.
ispada da mereno onim nekim unutrašnjim časovnikom, najduže traju laptopovi.
obrnuto od fotoaparata.
jer fotoaparat, kad mi se sviđa, ja bih voleo da mi traje 10 godina.
nit ih gledam po radnjama nit me zanimaju.
nešto poput bicikle.
a laptop, svaki čas bih iz nekog razloga uzeo novi, a nikad mi se nijedan nije pokvario. neće baksuz da crkne, nikako.
i ja ono, navijam, crkni, crkni, a on - neću, neću.
svašta. bzvz.
uglavnom sad sam utripovao kako će svaki sledeći fotoaparat da crkne još na putu od radnje do kuće, i uopšte mi se ne kupuje.
da uzmem neki buđavi, naravno da će da crkne odmah.
da uzmem neki dobar, žali bože tolke pare kad će i on da crkne onog prvog dana kad mu istekne garancija.
pa budi pametan.
jedino ono, da ga ne nosim na trčanja, na biciklu, po zimi, kiši, da ga ne kupam u znoju na +40, da mi ne ispada po kamenju, jbt osećaš se ko da si na trčanje poneo jaje, a ne neku modernu tehnologiju.
još na kraju ispadoše zakon ovi glupavi telefoni za dinar.
to što slike nisu neke, šta me boli dupe, već sam rekao da ih ja ionako ne gledam.
to što mi mapMyRun pokaže pola kilometra kraći maraton, boli me i za to dupe, uvek zaokružim trčanje na onaj gornji kilometar.
usput slušam muziku, a ni ona prednja kamera nije loša umesto ogledalceta, kad treba da na treningu popravim frizuru.
umesto da kupiš garmina, 200 ojra, plus jeftin fotoaparat, 80 ojra, plus mp3 plejer, 20 ojra, plus ogledalce, pola ojra, kad sve to sabereš fakat se isplati.
posle dve godine ga baciš i uzmeš novi telefon, opet za dinar, a dve godine si telefoniro za džabe.
eh da, preko garmina imam i navigaciju.
jednom sam se tako vratio na pravi put, jer nisam imao pojma gde sam.
ne pričam o zaljubljivanju nego o trčanju.
da sam imao samo garmina mogao sam da gledam brzinu i prosek, ali bih otišao na pogrešnu stranu.
jbg nisam lud, znam valjda na koju stranu mi je kuća.
osim ako ti mapa ne pokaže suprotno, that is.
i tako.
juče bicikla, danas trčanje.
čekao sam da otopli.
uzmem lepo svoju "navigaciju za dinar" i ćao.
e a ovo je fora.
posle pola sata trčanja, odjednom mi pokaže kako trčim sat i po.
prosek 13'/km, al sam ga razvalio.
dok dođem do kuće, to se nakupi.
ako bi verovao telefonu, nijednom nisam trčao ispod 4 sata.
i nikad brže od 6 km/h.
ali eeeee, smart-iji sam ja od smart fona.
ja na polasku opalim fotku.
koje kuče mi je najbliže u tom času, dobije besplatnu sliku za pasoš.
i kad se vratim, ja opet na kapiji škljoc.
i lepo pogledam, pošo u ovolko sati, vratio se u onolko.
tri ha 13 minuta, minus pišanje, zapertlavanje, par zastajanja zbog slikanja, malo s onom čobanicom blać truć, računaj dva i po sata otprilike.
izračunam ga brale u sekundu.
"ono kad si smart".
jbg, šta ću, rodila majka nobelovca.

ozdravioooo

ovo je bolesno,
da što više trčiš, da si sve odmorniji i da te sve manje bole noge!?
nakon duuugog vremena sam trčao 7 dana zaredom
e ali, od toga je bilo 3 dužine, 3 poludužine, i jedno trčkaranje
ukupno 176 km, dakle prosečno trčanje 25.2 km
ok, to ne zvuči ništa posebno, uglavnom toliko i trčim
ali pazi ovo
ako izuzmem ono jedno kratko trčanje s lolom,
prosečna dužina ostalih 6 trčanja mi je 2h38'.
ajd ono, kad trčiš sat ujutru sat uveče,
tipa zima, skupljaš kilometre, trpaš na gomilu
ali ovako u cugu trčati dan za danom, nisam nikad mogao
valjda sam se previše odmorio, 
ono pre par nedelja kad sam mislio da sam bio u "overtreningu"
ustvari sam bio bolestan, ali nisam to znao
svašta
eh da, a samo par dana pre ove sedmice od 176km,
otrčao sam dužinu od 38km takođe po brdima
pa daaaa, BRDA!!!
to nisam napomenuo
znači, svaki trening je bio u brdima
e sad dobro, jedan je počeo sa 10-ak km blago valovitog asfalta,
jedan se završio sa 13 km isto takvog laganog profila,
a jednom sam čak 14km otrčao preko tih blagih nagiba,
da bih tek onda zaglavio u brdima.
a sve ostalo je bilo rke-koke po brdima, makadamima,
kamenjarima, zakačio sam i magle i blata, dva dana kiše,
a da ni ne pominjem ono perverzno trčanje železničkom prugom :-P
i što je danas najsmešnije, ništa me ne boli,
i da nije već dogovoren plan da odem negde biciklom,
mogao bih ladno da otrupćem još 2.5 sata po brdima.
svašta
možda je tajna u tome što sam počeo da nosim bolje patike
mislim, nisam nikada trčao dužine u starim patikama,
ali sam uvek bio pretrpan onim modelima "za trening",
sve neke cokule od 330-380 grama
a sad sam svaki drugi dan nosio asics speedstar od 280g
rekoh, šta se i ja glupiram, jednom se živi
nemam baš veliki izbor tih laganih patika, koje nisu ravne
uglavnom su sve lagane modeli za trke sa jako niskom petom
ali nađe se ponešto i u sredini
eto toliko od mene

dugačko

ništa
tek da se javim
treninzi mi izgledaju ovako
odeš dokle možeš, i onda gledaš kako da se vratiš kući
danas 29km po kiši
malo valovitog, malo brdašaca
juče 26km kroz kišu, do pola valovito, ostatak planinski profil
prekjuče 33km, makadami blato kiša magla i brda
dan ranije 21km, ali ako mi je trebalo 2h10' računajte kakav je bio teren
dan ranije 22km, a ako kažem da mi je trebalo 2h30... :-)
ono još ranije sam valjda već opisao, nemam pojma
eto tako

svaki pad je bio let

"ono kad si još uvek nekako premoren, pa sediš i čekaš, i nadaš se da ćeš za pola sata biti odmorniji za to planirano trčanje... pa još pola sata, pa još..."

a ima i ona varijanta "ono kad je neki dan bio onoliko za pamćenje koliko je bio jučerašnji, pa se danas češkaš po glavi i pitaš kako što bezbolnije nastaviti život kojem upravo sledi neka down faza"

rešenje sam našao u poluvremenu. rekoh, ajde da napravim SUTRA nešto opet onako spektakularno kao ono juče, a danas nek bude taj predah, onaj srednji stav u sonati.

e sad, treba trčanje podeliti na dva aspekta. kao prvo, treba odrediti pravi napor, koji može da se danas uglavi u tu šemu, a pod napor mislim na jačinu i na trajanje. i pod dva, treba naći nešto dovoljno zanimljivo da ovaj među-dan ne deluje kao nešto dosadno, kao neka kazna ili robija. e sad, budi pametan...

kao što je poznato, zabavu mogu da donesu ili staze-predeli, ili brojke. ako sam juče uživao u egzotičnosti treninga, a sutra u nedelju bih smislio nešto slično, onda bi se danas trebalo zabavljati brojkama. fora je da je to uglavnom povezano sa nečim "teškim" i skoro nikad sa odmorom :-)

kad se samo setim kako sam se na poslednjem tempo-trčanju borio sa onih 14km kao grešan s dušom, jer sam bio premoren za takav trening, danas se pred trčanje uopšte ne osećam naročito prijatno. prosto zavidim ljudima koji mogu tako često da trče Tempo, kao što sam i ja uvek mogao. jbg, kad u 7 dana 5 puta voziš biciklu, naravno da ćeš u preostala dva dana da otrčiš i brzo i jako. ali kad pretrčiš i prepešačiš tolike sate, napakovane dan za danom i nedelju za nedeljom, e onda postaje čupavo zadržati neki viši ritam.

a juče, evo kako je počelo.
rekoh da krenem prugom, da otpešačim 10-ak km prema moru.
pa ću odatle da se popnem na neko brdo, i obrni-okreni opet ću gore izbiti na nekih 10-12-15km od grada, i da strčim nazad.
e međutim, neki đavo mi nije dao mira, i uhvatila me neka dosada, i krenem ja da trčim prugom :-)

ne odmah, prvo sam par minuta pešačio, malo hodao po tračnicama jer je između kroz ono kamenje na mnogim mestima porastao korov, koji je nakon kiše bio vlažan, pa su mi se kvasile patike.
i tako, trčkarao ja po onim kamenčinama, da vidiš i nije tako teško kako sam zamišljao. 

obzirom da pruga ide kroz kanjon reke Gradac, to je poprilično spektakularan predeo za proći, a gps je uprkos stalnom prekidanju nekako obračunao da sam se na prugu popeo nakon pretrčana prva 4km od kuće, i da sam je napustio negde oko 10-og kilometra.
e sad.
prvo sam kroz tunele samo onako prolazio, sa upaljenom lampom, i dalje po mostovima i uz reku sam trčao prugom. reka je poprilično nisko, i strmo, i ne isplati se lomatati se da bi se malo sišlo do nje, samo da bi se kasnije opet pelo nazad na prugu. nema šanse, ni smisla. 

i tako, mi je spontano dunulo, rekoh, a što ne bih trčao i kroz tunele? :-P
ono, oči razjapljene kao tacne, "baterijsku lampu" tj telefon sa led osvetljenjem sam nosio što niže moguće da što bolje vidim, i tako, protrčim ja kroz prvi tunel, hepi, kroz drugi, hepissimo, kroz treći, traaaasssss! kad sam puko o ono kamenje, sve zvezde sam video.

pogledam iza sebe, shvatim da neka žica, žičetina, štrči iz kamenja, poput nekog uzemljenja, nekog sranja, ma nemam pojma.

lakat sam odrao skroz jer sam se dočekao na levu šaku i desni lakat, naravno zato što sam u desnoj ruci nosio telefon i u tom deliću sekunde sam refleksno izbegao da se dočekam na desnu šaku, jer bih preko onog telefona skroz zgnječio prste. i preko svega, ajd što sam se ubio, ajd što sam se sav odrao i raskrvavio, nego primetim da sam laktom upao u neku prljavu lepljivu mast, u neko crno čudo koje sam posle toga pet minuta u hodu strugao tako što sam brao neke velike liske pored pruge i pokušavao da to strljam pljuvačkom i tim liskama. fuj.

sva sreća da je voz naišao tek u sledećem tunelu, kad sam malo bolje pazio na te žice. da sam se onako prostro u pogrešnom trenutku, sad bih morao da nađem čime ću (umesto prstima) da kucam ove blogove, jer sam u jednom času ležao sa oba lakta popreko preko šine :-/

i tako, nekako sam došao do kraja, tj do staze koja izlazi na brdo, tu sam ladno uspešačio iako može da se trči nego onako, bilo mi je lepo u prirodi i rekoh zašto da tih 2km uspona skratim na 15-ak minuta laganog trčanja, ako mogu da ih protegnem na 25 minuta šetnje.

i dobro, jednom kad sam se popeo, odozgo sam strčao kući, birajući makadame umesto glavnog puta, i čak uspeo da pronađem jednu stazu kojom nikad ranije nisam prošao. pa sam bio srećan. ko zna zašto. valjda ono kao, ako se nekad zarati, imaću više varijanti kuda mogu da bežim od okupatora.

mAli vrAbac i 42 rAzbojnika

u svakoj priči moraš da prelomiš ko će od likova da bude na kojoj strani. kad sam par puta razmišljao o ali babi i 42 razbojnika, to nije bilo kao u onoj poznatoj priči o ali babi i 40 razbojnika, gde su svi bili ista banda. kod mene je ali baba bio s jedne, a razbojnici s druge strane. i naravno da se oduvek znalo zašto ih je 42-jica.

fora je da nisam uvek navijao za ali babu. jer su 42 razbojnika bili nešto pitomo, nešto što se može lako savladati, prevariti, samo ako se dobro pripremiš. i onda, kad odjednom imaš nekog koga i nije problem pobediti, počneš malo i za njega da navijaš. čisto da priča ne bi bila dosadna.

i tako kako je tekla ta nenapisana priča u mojim mislima, prosto da ne poveruješ da se nekad i život tako igrao. bilo je dana kada nisam mogao da se izborim ni sa 30-ak razbojnika, pa je tuce onih preostalih ladno moglo da sedi na poljani i da bezbrižno igra karte. nije bilo šanse da stignem do te poljane, a i da sam stigao, ne bih bio ni za šta više osim da ih pitam jel mogu da posmatram kako igraju karte, kao kad na kališu penzioneri sednu na klupu da igraju šah a skupi se još par njih pa im se zamišljeno nadnese nad beretke.

e onda sam dolazio u faze kad sam prestajao da navijam za razbojnike, pa sam počeo da navijam za malog žapca. jer sam često ono ali baba menjao u mali baba, s tim da nisam imao pojma šta to znači baba. pa sam menjao u mali kraba, pa u mali žabac, pa u mali vrabac, i beše tu još koješta iz životinjskog carstva. obzirom koliko sam često menjao glavni lik, priča je mogla da se zove i udružene životinje protiv 42 razbojnika... mada mi to više zvuči kao neki predizborni slogan.

pa sam u nekom trenutku digao ruke od toga, i nastavio da pišem priče o ljubavi. jel znate po čemu su priče o ljubavi posebne. pa svi su uvek na istoj strani. i dečak i devojčica i zgrada i stepenice i luna-park i baloni i kolači i oblaci... pa čak i kiša, i led, i sve te dvolične stvari koje ponekad ne volimo i koje naizgled imaju nešto protiv nas, u pričama o ljubavi budu na istoj strani sa junacima. eto zato su lepe priče o ljubavi.

evo na primer, noćas je pljuštalo, i to baš. pa sam prvo pomislio kako će da propadne današnja epizoda tog serijala o razbojnicima, jer nema šanse da negde duže trčim po blatu. preskočim 15-ak, 20-ak komada, tih kilometara, ovaj, razbojnika, e ali sad, ovo nije pošteno. jer je borba sa svakim od njih puuuno teža nego kad su dobroćudni, lepo raspoloženi. kad sam ja odmoran, na primer, a oni onako pospani, onda mi samo kažu "preskači" i ja hop hop ispreskačem 36 primeraka dok si reko keks, i vratim se kući. ja naime retko kad imam želju da pobedim svih 42. nekako ne ide. onda oni vide da sam se umorio, pa kažu kako ni ja ne igram fer. kažu vidi na šta ličiš, preterao si, jbt saživeo si se kao da se boriš za goli život, a vidi nas, mi smo ceo dan isto raspoloženi. i stvarno, okreneš se unazad, pogledaš duž puta, a oni stoje onako lepi kao patuljci iz bajke, smeše mi se, čekaju nekog sledećeg. i uopšte me ne mrze.

i onda počnem opet da se predomišljam. a zašto sam krenuo naopačke, sa idejom da pravim dvoboj gde ga realno nema? što bih se ja borio protiv nekog ko ne želi da se bori sa mnom, ko je jednostavno tamo gde jeste, takav kakav jeste? i to baš ja, koji sve to odlično znam. lako je oprostiti neiskusnima, onima što se napinju, što pucaju, odustaju, upuštaju se a da nisu svesni u šta, pokušavaju nešto polu(ne)moguće. ali kako preći preko toga što jedan ja, koji znam svakog od tih razbojnika u dušu, padam u zamku da se s njima borim, ako za to uopšte nema potrebe?

protiv 42 razbojnika se "boriš" tako što se boriš za samog sebe. pokušavaš da budeš što bolji, što jači, što pripremljeniji. nešto kao pismeni u školi, za koji moraš da totalno pronikneš u 2 debela udžbenika. najbolje je da se zaista za to i zainteresuješ, jer ti onda učenje neće biti teško. radovaćeš se novim saznanjima, gle ovo ovako funkcioniše. sve manje stranica će biti ispred a sve više iza tebe i u tebi, i kad dođeš do kraja, kad sve shvatiš, ispit više nije nikakav protivnik.

ljudi pak, kad pristupaju 42-jici razbojnika, retko kad razmišljaju o drugoj polovini te bande. oni su ionako razasuti po šumama, negde daleko, teško ih je i skupiti sve na gomilu, tako odjednom. moraš da odeš daleko, da ih tražiš, pronalaziš, upoznaješ. onog 40-og toliko malo ljudi zna, da postoje raznorazne bajke o njegovom pravom izgledu, iako je, ako ćemo pošteno, sasvim isti kao i svi ostali. bar ovako spolja. jedino, znaš, deseti će te retko kad pitati nešto ozbiljno. deseti ti uglavnom samo mahne i poželi srećan put. on je zajebant. a 40-ti će samo onako uzgred da te upita da li su ti umorne noge, i eto, odjednom ćeš to da primetiš. i onda ga ljudi uglavnom mrze, jer ih je na to podsetio. a on nije tu ništa kriv, što su tebi umorne noge. i ljudi ga nepravedno mrze. ako ćemo pošteno, pa zašto svi vole 42-og, eto samo zato što je poslednji, a ne vole ni 36-og ni 38-og... čista nepravda.

a tek na treningu, kada uopšte ne moraju da se sretnu sa svima njima... ma kakvi. mnogi nemaju pojma ni kako do kraja izgleda cela prva polovina te čete, a tek druga, to radije ne bi ni da saznaju. boje ih se, kao mraka. po sistemu, ako jednom neko bude baš ugasio to svetlo, nekako ćemo napipati put, valjda. ali ovako, voljno i namerno, da zalazimo na njihovu teritoriju, auuuu, nema šanse. i tako. treba shvatiti te poslednje patuljke, ovaj, kilometre, ovaj, razbojnike, ako su nekad neraspoloženi. treba biti prema njima posebno umiljat. treba razumeti njihov tužan život. jer kažem vam, oni su rođeni isti kao i oni prvi, koje svi obožavaju.

sad da malo materijalizujem priču:

zamislite recimo maraton na Plitvicama. i da je start 7km kasnije, dole u onoj rupi gde je most preko Korane. odjednom ona brda na sred staze ne bi bila strašna, pa onaj deo u plitvičkom ljeskovcu gde staza ide napred-nazad, pa ni to ne bi bilo tako strašno, pa onaj ex-zadnji deo, onih surovih 8km kroz šumu koji uvek deluju kao da se nikada neće završiti, pa sada bi i to još i moglo pristojno da se protrči. 

i kad prođeš kroz nekadašnji start, prvo dolaze ona 2km gore-dole koji su uvek u masi proletali kao da si na ringišpilu, a sada bi odjednom postali tako "zabavni" kao da ti je neko iz ruku uzeo lilihip i umesto toga ti dao testeru da stružeš drva. sve one kratke uzbrdičice koje preletiš nakon starta, postale bi planine koje bi mnogi prehodali iako se radi o samo 50-ak metara. i na kraju, onaj predivan milozvučan spust, gde su se noge same okretale između 2-og i 7-og km, na samom kraju ovog novog "pomerenog" maratona bi postao pakao. mnogima bi noge klecale, imali bi grčeve, sa nekim očajem u ledenom osmehu bi hodali nizbrdo, u neverici da taj do-juče-omiljeni deo može da se pretvori u takvog brutalnog izdajnika.

eto koliko su kilometri, ovaj, patuljci, krivi, a koliko je to sve do nas. i nije tako samo sa maratonima, kilometrima, nego i sa mnogo drugih stvari u životu. da sam ti juče nešto rekao, ti bi mi se nasmešio, a ako ti danas nešto kažem, reći ćeš mi - pusti me, nisam raspoložen. prosto kao da sam ja tu nešto kriv. zaista je zanimljivo koliko stvari u životu zavisi samo od nas, a mi kunemo okolnosti, vreme, kišu, saobraćaj, patike, hranu koja nam nije legla, vodu koja bućka u stomaku i neće da siđe negde dole, starog dobrog druga koji je baš sad našao da ima preča posla.

a da je teško zaista voleti ta 42 razbojnika, pa jeste. komplikovani su do zla boga. ali zar i mi nismo komplikovani? ponekad teški. loše volje. i po pravilu nam baš tada najviše prija razumevanje, a najmanje odbacivanje. eeee, ali kada su razbojnici u pitanju, onda to zaboravimo. pa dozvoljavamo sebi da ih čas volimo, čas mrzimo, biramo mezimce, desetak, petnaestak, a surovo na stranu odvajamo i one ružne pačiće. eto kakvi smo mi.

nekad davno dok nisu postojali blogovi, ili bar ja za to nisam znao, bile su mejling liste. pa sam se tamo javljao, prvo o biciklizmu a kasnije i o trčanju. slao sam tako svoje e-mailove, na engleskom, italijanskom, imao e-drugove, zabavljao ih e-pričicama. i kad sam napisao prvi blog, posle plitvičkog maratona 2006, i odatle nastavio redovno da pišem, sad kad vratim film, čini mi se da sam uglavnom imao taj dobroćudan odnos prema 42 razbojnika. nisam ih gađao kamenjem, nisam se krio od njih, nego tako, nekako sam godinama živeo s njima u mislima. uvek su bili "tu negde". i nisam imao omiljene, ni omražene. i opet se pitam kako sam se upecao na taj šablon, da sam počeo da Našu Knjigu zamišljam drukčiju od one obične priče o ljubavi, gde su svi likovi na istoj strani? baš se pitam. i žao mi je zbog toga. i izvinjavam im se. i obećavam im da se više neće ponoviti.

mlaka 14-ica

auh kako je jutros bilo lepo jutro.
i nekako spontano, doletela mi je neka ideja na teme.
setio sam se jednog jutra, pre nekoliko godina, kada sam se tako probudio u letnje sunčano jutro, i odjurio na trčanje ka južnim brdima.
to je onaj osećaj, poseban, kada koliko god se lagano obučeš, uvek ti na kraju ispadne pretoplo.
e tako nešto sam jutros očekivao od života.
nešto poput tog sećanja, na jedno (ne)davno leto.
međutim raznorazne porodične obaveze su me držale nekih par sati kod kuće, i kad sam napokon mogao da krenem na trčanje, to više nije bilo "to".
dan je uveliko odmakao, već je bilo pretoplo za svako "jutarnje" trčanje, i počeo sam da menjam ideju.
vrteo sam po glavi razne treninge koji se "rade" pred podne, i na kraju umesto u brda otišao na blago valovit asfalt, na pravac gde uglavnom "treniram" a ne "trčkaram".
odvezao sam se biciklom 5km izvan grada, malo se istegao i promrdao, i krenuo.
i šokirao se.
ono kad si toliko umoran da se gotovo ne pomeraš iz mesta.
neka maglovita maštajuća ideja je bila da pravim neke promene, nakon kratkog zagrevanja od par kilometara.
ali kad sam video kako sam "drven", odmah sam tu ideju degradirao na pokušaj čistog preživljavanja...
nastavio sam da trčim u tom nekom malokrvnom Tempiću, pa dok traje.
shodno opisanom raspoloženju, ograničio sam i dužinu treninga.
rekoh, nek bude nešto do sat vremena, ne duže.
dakle, pretpostavio sam da će to da se pretvori u nekih mrtvačkih 14-ak km.
ako i toliko.
tačnije, bio bih presrećan da uspem na ovakvim nogama da pređem 14km za sat vremena.
ajd nek bude 1h01, 1h02, ma nek bude koliko hoće...
truptanje se nastavilo, duvao je i neki vetar, a meni kao da je neka nevidljiva sila skratila noge (i korake) na pola!
bože nikad stići, kilometri po 4'25'', ajmeeeeee, užas.
ovo je dno dna, kraj kraja, ja sam zreo za penziju.
ma kakvu penziju, ja sam za kovčeg.
bez kupanja i brijanja, samo me ubacite i zakujte dugačkim ekserima.
i nekako na jedvite jade dođoh do okreta na km7.
imao sam mislim negde oko 31.5 minut,
dakle povratak je morao da bude leteći, ako sam planirao sve u 1h.
i onda sam počeo da se igram, da se mučim zabavljajući se.
pred očima mi se stvorila slika mnogih kolega trkača,
koji navijaju za mene, da ispunim nekakav Izazov.
nešto veliko, tipa da spasem Svet od propasti.
kleče oko mene poznati i polupoznati likovi, neki očajni neki puni nade,
pokušavaju da me motivišu.
jer se radi i o njihovim guzicama.
ajde sale, ajde legendo, izdrži, možeš ti to.
e jebiga, mogu valjda, ali ipak, ne bih se kladio na ovo govno zvano Mene.
povratak je naravno blago nizvodno, i s vetrom u leđa,
ali noge su totalno iscrpljene, premorene, u grčevima, strašno...
pokušavam da istovremeno trčim Tempo, i da se odmaram.
e sad, jako mi je uzan manevarski prostor.
ako idem po 4', nije mi baš lako, naprežem se, previše.
ako idem po 4'05-4'10, pogrickaću previše vremena i premašiću 1h.
unutar tog uzanog fišeka od vetra, znoja, snage, i emocija,
pokušavam da pronađem idealnu tačku u kojoj postižem nemoguće,
neki zlatni presek gde istovremeno "mažem" i odmaram se...
jedan kilometar za 4', pa drugi za 4'04, pa opet 4'01, pa 4'06.
grickam onu malu zalihu koju imam, jer vrlo je ograničen broj tih sekundi,
koje smem da potrošim od kilometra do kilometra.
ipak, znao sam jednu stvar.
imao sam dovoljno Rezerve.
mogao sam da uđem i u minus, ako treba i preko 10 sekundi,
ali bih zadnji kilometar zapeo "Bogu dušu" i to nadoknadio.
i to mi je davalo sigurnost, veru, nadu, whatever...
u tom dugačkom međuvremenu, skroz sam zaboravio da sam na treningu.
jebiga, završio tih premorenih 14km za 1h ili 1h01',
to zaista nije imalo nikakve veze ni razlike, isti đavo sto posto.
ali ja sam se toliko saživeo u ulogu spasitelja Sveta,
da više nisam stigao ni o čemu drugom da razmišljam.
napokon dolazim u tačku kada mogu da odahnem, na 2km od cilja.
čuj "cilja", od kraja!
imam nekih 8'10'' fore, i treba da pređem preko 2 poslednja uspončića.
donosim riskantan plan što se tiče navijača, ali za koji znam da će da upali.
idem predzadnji kilometar odmarajuće, da potrošim svu rezervu.
nek bude i 4'10''.
i kad se dokopam finiša, pojačaću koliko god je potrebno.
i tako, pokušavao ja da se odmorim, ali mućak, crkoh od napora a samo izgubih dragocene sekunde. sranje.
ode predzadnji km za 4'08 ali jbg, ipak sam ja Ja, i znao sam da sam uspeo.
šta li sam uspeo, ko će ga znati, valjda da spasem Svet.
pa realno, jeste li večeras živi, čitate ovaj blog?
eto vidite, uspeo sam :-P
zadnji km za 3'59 a mogao sam koliko hoćeš brže.
kad sam prešao liniju cilja, tojest oznaku kilometra na 25m od parkirane biciklice,
zamalo sam počeo da šaljem poljupce publici levo i desno.
delio bih i autograme ali nigde žive duše...
rekao bi čovek da sam pretrčao 14km za pola sata, a ne za sat vremena, kad sam bio tako euforičan :-P
i tako, nemam pojma šta da kažem.
dal sam umoran, još uvek, ili nisam jeo dovoljno čokolade.
biće bolje.

idu dani

idu dani, i s tobom i bez tebe.
bezdušno, nemilosrdno, uvek idu svojim putem, jebo im pas mater.
kad uskočiš u vagon pa te provozaju, onda su ti dobri.
kad promašiš voz, ili kad uopšte ni ne naiđe, onda im pominješ sve po spisku.
ako si baš inspirisan, produžiš spisak na tri kucane strane.
trčim tako u nedelju, mrznem se na onom vetru.
auf kao sam se zajebao!
ovako je to bilo.

u petak, dan nakon onog trčanja po pljusku, a dan pred trku,
e u taj petak sam ujutru krenuo na trčanje, onako bezveze.
znam da mi nije bilo potrebno, mislim, tehnički, ali jebo tehniku.
bilo mi je potrebno onako, u drugom smislu, kao npr metadon.
e tada sam se skuvao.
bilo nekih 13 stepeni ali vrišteće sunce,
nakon sat i po je bilo 18 i urlajuće sunce, a ja uzeo malo puniju majicu dugih rukava, CRNU!!! jebo crno i ko ga izmisli!

e zbog tog petka, sam nagrabao u nedelju.
nakon one trke od 3km u subotu, i poslepodnevne vožnje od 3 sata, nisam uspeo ništa pametnije da smislim od Dužine, mislim za tu nedelju.
ako iko ovde uopšte ima pojma o kojem danu pričam...
dakle stigli smo do nedelje. 

oblačno, vetrovito.
ujutru plus 12, pa 13, ja sve kao nešto odugovlačim.
pa dođe do 14, ja rekoh biće bar 15, i još kad se razvedri, biće toplooooo.
e pazi sa neće!
ostalo ne oblačno, ja tumarao po brdima, i tako, razmišljao.
najbrže sam razmišljao ona dva puta kad sam čučnuo zbog proliva, e tada sam razmišljao sto na sat.
ali to je trajalo dva puta po minut.
a ostali deo putovanja, razmišljao sam onako sporo.
nema ko mi nije pao na pamet.
to je bio drugi dan bez fejsbuka.
pa pošto sam delimično prolazio stazom valjevskog izazova, onda sam se prisećao tako raznih bivših prijatelja, s kojima sam se družio kad smo tuda prolazili biciklama.
bilo je tu dvoje iz beograda, i troje iz novog sada, i još poneko se pojavljivao odavde i odande.
pa sam dalje krenuo da razmišljam o trkama, o nekim drugim bivšim prijateljima koji tog dana i upravo u tom trenutku trče maraton u koceljevi, ili su upravo završili polumaraton, taj, ili onaj drugi u varaždinu.
gooooomile bivših prijatelja.
pored svih tih prijatelja, valjda sam jedini na svetu koji može da se pohvali kako ima i "bivšu sestru". da ne poveruješ da nešto takvo može da postoji, ali eto, ako je i moglo da postoji moglo je jedino kod mene, pretpostavljam.
a i ja sam postao bivši brat.
jebote to gotovo da zvuči cool, moraću to negde da izgraviram...
a na pretprošlom profilu, ili onom pre njega, sad se ne sećam, imao sam i ćerku.
to mi više nije ni bivša, to mi je prebivša ćerka!
kao ono po moderno, kad je sve predobro, prejako, e ja imam i prebivše čeljade.
da nema ovog fejsbuka, trebalo bi ga izmisliti, ovo je prava riznica nemoguće svemogućih situacija i stvarčica...
i tako, zamislio se ja i kad sam video da sam stigao na 20.5 kilometara od kuće, rekoh sebi auuuuuuu!
srećom da je postojala malčice kraća varijanta povratka, pa sam nekako sve to skratio na 38km, i ostao bezmalo 4 sata.
zastani malo da slikaš ovo, da slikaš ono, pa uradi par čučnjeva, mislim proliv prvi proliv drugi, Ramzes treći, razmaz htedoh reći.
a povratak je išao puteljkom kuda smo prošlog leta išli na ture biciklama.
isto neka fejsbuk zajebancija, preko neke lokalne grupe.
pa sam se i tu setio par bivših kolega, iz bivše grupe, neke sam upoznao neke nisam, a jednu (bivšu takođe) sparing partnerku sam danas sreo na bicikli sasvim slučajno, eto, a pre dva dana sam o njoj razmišljao dok sam trčao, da ne poveruješ kako se to namestilo. 

prosto da se čovek zapita da li je moguće da je toliko ljudi odjednom postalo bivše nešto, ili sam jednostavno ja svima njima postao bivši nešto?
kao ono, kad umrem, ja ću reći da sam živeo u nekom bivšem svetu, a vi ćete povikati - kakav kurac bivši svet, majmune jedan, ti si bivši, a mi smo od krvi i mesa, i curi nam mast niz bradu, od bureka, i brkovi su nam beli, od jogurta!
eto tako ćete mi reći, od reči do reči.

i posle te nedelje sam odmarao. 
znači, ja odmarao, pa ja sam definitivno postao neko bivše sranje. nije da sam bio umoran, tojest premoren, ali sam osećao neko zatezanje u stopalu, i rekoh miruj ako si pametan, a ako nisi pametan, budi pametan bar jedan dan godišnje, dakle danas odmaraj.
otišao provozao se lagano dva puta po sat vremena i to je bilo sve.
strašno. kao da sam bio mrtav tog dana, tojest juče. 
bivši dan. šit.

i danas, opet me malo zatezuckalo to u stopalu, bogme ne beše prijatno.
jeste da sam odustao od svih trka i tako to, povukao se na pusto ostrvo, zaposlio se na svetioniku, ali ipak, ja bih da trčim i da pešačim, ne bih da se lečim i povlačim po terapijama.

otišao jutros na biciklu, opet u brda, rekoh šta ima veze, gde piše da moram tako često da trčim?
četvrtak 18km, petak 17km, subota trka, nedelja dužina, gde mi se žuri da trčim odmah sad u utorak???
međutim, vratio se s bicikle, najeo se kao stoka, i ukazao mi se sat slobodnog vremena.
i odoh ja, uzeo brooks pure flow one mekane patikice za osećaj trčanja po oblacima, mada se do popodne skroz razvedrilo, i eto, nije ispalo loše.

(skinuo sam neki album od primal scream ali ne mogu da ga pustim ovako kasno uveče, treba za još malo da se aterira u krevet, to će da ostane za guten morgen.)

i tako, posle početnih 6km koje sam postepeno ubrzavao od 4'30 do 4', skrenuo sam na neko brdo od 4km i nakon toga se drugim putem polukružno spustio u grad. to je kao u onoj poslovici, blago onom ko rano skrene, celo trčanje mu prođe u veselju...
total 14km. 
nije da sam napravio "neki" trening ali još uvek je bolje nego da nisam ni trčao. daj šta daš.
sad čekam sutrašnji dan sa nekim čudnim osećajem neizvesnosti i uzbuđenja.
šta li će da mi padne na pamet?
neki "pravi" trening, ili neka ćaknuta avanturistička šalabajzla?

a evo kako izgleda kad mi blogger ponudi ispravke pravopisa.
dakle u pravu je Tanja Stojanovski što neće sa mnom 
da se druži jer sam, kako kaže, "nepismen" :-P

2014

Nedelja nakon Sarajeva je ispala čudna, poprilično napakovana.
Odmah posle polumaratona sam mislio da sam nešto bolestan, jer me je preplašila količina umora koja me je pratila celog vikenda...
To jest. Ne uvek.

Npr već u ponedeljak sam se osećao sasvim normalno za vreme jutarnjeg pešačenja kroz raj'voSa, ali sam imao onaj osećaj - mogu da se šetkam ceo dan, i 100km ako treba, ali nemam snage da potrčim, da išta zapnem. Dok može da se nešto radi "bez snage", to mi prija. Sve ono što u teoriji podiže nivo laktata preko 1mmol mi je bilo teško.

Utorak je neplanirano ispao dan "preživećeš ili ćeš se raspasti kao kula od peska kad je spiči prvi veći talas". Krenuo sam na lagaaaaano trčkaranje ali po najgorim brdima koje imam u okruženju. I išao sam jako sporo. Tek koliko je potrebno da se krećem a da ne stanem. Plan je bio "par sati" ali se zbog sporoće oteglo na 2h17 i pred kraj je već delovalo da se nikad neće završiti.

U sredu sam otišao na mrtvački laganu vožnju, skoro 3 sata MTB-om po brdima, opet gore do 700m nadmorske da nahranim one kučiće. Nisam još uvek našao vremena da prebrojim sve vožnje do gore, ali mislim da sam od kraja juna 2012-te prešišao brojku od 100 vožnji na tu stranu sveta.

U četvrtak je opet trčanje došlo na red, iz prostog razloga što je celog dana padala teška kiša. Odzujao sam neki Tempić od 18km, u laganom pojačavanju. Noge nisu bile baš nešto bajne, ali se bar nisam osećao bolestan, a i to je bilo više nego ohrabrujuće za onakav trening.

Petak je bio zamišljen kao dan sa dva trčanja. 
Ujutru sam otišao na nekih laganih 15-ak km, do kraja je ispalo 17km, a zadnja 3km sam raspalio kao Tempo. Nemam pojma zašto, onako mi je došlo... Popodne sam bio slobodan i mrzelo me je da čekam veče da bih opet trčao, pa sam seo na biciklu i opet otišao u brda. Ovaj put je to bila klasična tempo vožnja, noge su mogle i jače ali sam se zadovoljio time što se dobro osećam, i nisam težio nekom baš delirijumu.

Trčeći fartlek od 17km + 53km teškim MTB-om po brdskom profilu možda nije bio najbolji odmor pred sutrašnju trku ali tog dana mi je sve baš nekako išlo i bio sam zadovoljan što je tako ispalo.

Subota je bila rezervisana za lokalnu trku. 
3km uz reku Gradac. 
Obzirom da je start na 2km od kuće, lagano sam otrčao do tamo, popunio listić, još malo se zagrevao, pokušao da napravim nekoliko ubrzanja ali na početku nisam znao kako da postignem veću brzinu od 13-14 km/h. Srećom nakon još nekoliko upornih pokušaja noge su popustile i počele da se okreću.

TRKA

Masa dece, omladine, a jedina prava konkurencija su mi bile juniorke iz lokalnih klubova. Video sam po tome kako rade ubrzanja da sa pola od te dece ne bih preživeo krug na stadionu a da se debelo ne osramotim.

Ključni trenutak se dogodio negde na 2/3 staze. Tu postoje dva puta, jedan od 30-40m između dva mlina, i drugi od 50m koji asfaltom zaobilazi taj mini kompleks. I uvek smo protrčavali između, osim jedne godine kada su tu stajale žute trake i naravno da smo svi išli "okolo".

U tom trenutku su se poslednje dve klinke držale na 20m ispred mene, a ja sam trčao sa još 2 momka, jednim koga poznajem i koji je upravo bio na izdisaju, i drugim koga vidim prvi put i kojeg sam stigao negde pola kilometra ranije, i sada je upravo dolazio onaj trenutak kada biraš pravi čas da mu lupiš kontru i odeš dalje. Ono kad neko počne da trokira.

Dolazimo na to mesto, policijski auto je otišao naravno asfaltom jer staza između dva mlina nema ni metar širine, i ja onako više kao predlog nego kao pitanje kažem ovoj dvojici "idemo okolo?" jer ove prve dve cure trče asfaltom, za policijskim autom. "Teraj levo!" uzviknu ovaj treći, i ovaj prvi ispred mene naglo skrenu levo. U toj desetinki sekunde sam pomislio da ako odem "okolo", da ću izgubiti desetak metara i da ću opet morati da ih lovim, i taj trenutak panike je presudio da i ja naglo skrenem levo, sa njima. Umesto onih 20m zaostatka za curama, odjednom smo kao kreteni izbili na samo 10m iza njih, a trener je iz policijskog auta počeo da se dere na nas zašto skraćujemo stazu. Obzirom da nije bilo trakica koje pokazuju da tu nije staza, i da je iza nas ceo ostatak od 100 učesnika prošao između mlinova, puno logičnija je definicija da su dve klinke išle "okolo", nego da je preostalih 98 ljudi "skratilo stazu". Ali ajde...

U tom trenutku sam, dok je auto upravo prolazio, odmahnuo treneru rukom, demonstrativno skrenuo KONTRA smerom trke, otrčao unazad nekoliko koraka, i kad sam napravio okret i krenuo da trčim u smeru trke, cure su mi bile već na 30m ispred! Ovih dvojica su usporili i zbunjeno kaskali ne znajući šta da rade, i uključili se za mnom u trku kad sam naišao, a to sve je trajalo samo par sekundi.

U poslednjem kilometru staza postaje komplikovana, ja prvo ubrzavam i ostavljam mušku konkurenciju, zatim nailazimo na oštar kratak uspon gde ne forsiram ali zato na zaravnjenju odmah iza prestižem drugu juniorku, i dolazim na kraj asfalta. Nizbrdo se po krupnom makadamu približavam prvoj koja je ujedno vodeća u trci, nakon kratke promene dolazim pored nje, trčimo zajedno 100-ak metara, zatim pravim još jednu promenu i počinjemo da finiširamo rame uz rame. Imam još "pola brzine" u rezervi ali u poslednjih 30m odlučujem da NE pobedim trku zbog onog "skraćivanja" (u kome sam izgubio 10 metara, ali ipak, ona to ne zna nego je jedino mogla da čuje viku mog Trenera iz auta) i UsainBoltovski blago usporavam da bih u cilj utrčao pola metra iza nje. Ionako je proglašenje podeljeno muško-žensko i nikad apsolutni pobednik nije dobio neki poseban pehar. Moja konkurencija je solidno zaostala, jedan je na 50-60m iza a drugi dobrih 200m.

Vadim ceduljicu da je predam sudijama i čujem Trenera kako kaže "nemoj da mu uzmeš cedulju, skratio je stazu". Bez ijedne reči cepam papirić, bacam ga na zemlju, i trčeći odlazim kontra stazom ka startu i kući. Jebala vas trka, razmišljam. Bilo mi je zabavno, ali, da ću da se svađam zbog neke medaljice kakvih imam pune kutije, ne pada mi na pamet. Čujem drugog kako dolazi u cilj i kaže kako su iza nas svi išli tuda, ali me ne zanima nastavak razgovora. Baj baj.

Lep je osećaj kad saznaš da si nakon onako lošeg stanja prethodnog vikenda uspeo da sledeći vikend završiš tako što si nakon 5 treninga u prethodna 4 dana mogao ladno da pobediš trku pa kakva god da je ta trka bila. 

Odmah nakon što sam dotrčao kući, presvukao sam se u bici opremu i OPET otišao biciklom u brda. Kao na neko "razvozavanje". Ovaj put je varijanta do/od tamo imala 57km a ja sam vozio lagano i pokušavao da se ubedim da je 18° i oblačnjikavo-vetrovito jednako prijatno i toplo kao sunčanih 20°. I zamalo sam uspeo, mada sam u povratku nizbrdo morao da obučem šuškavac.

Nedelja tj danas je bila predviđena za maraton u Koceljevi, od kojeg sam pre par dana odustao u korist polumaratona jer sam mislio da sam premoren i da maraton ne bih mogao ni da pretrčim, a kamoli da se trkam na tolikoj dužini. Jutros mi pak deluje da bih mogao da ga istrčim bez prevelikih problema, možda ne kao trku ali kao Dužinu sigurno.

Međutim u petak mi se dogodilo nešto ružno, tj ne ružno nego katastrofalno odvratno, tako da mi zbog toga ne pada na pamet da se pojavljujem među narodom u dogledno vreme. Niti želim da ikome išta objašnjavam. Ionako sam se sit natrčao trka za ovu godinu, pa mogu malo i da predahnem. Došlo je vreme da se sa svojom sramotom sakrijem duboko ispod snega i pritajim dok zima ne prođe i svi zaborave na mene, pa ako ne bude bilo problema sa povredama i bolestima, eto mene opet na Plitvicama početkom juna.

po pljusku

16.16 - šljap šljap 3km, prvo s lolom a posle sam

4.40 - prebacio iz prve u drugu
4.32 - pa u treću
4.28 - tu se zadržao
4.24 - probao da ubrzam
4.27 - ipak mi je lepše bilo da ne žurim
4.30 - takođe

4.14 - okrenuo nazad
4.13 - vidim da mi više nije teško
4.10 - ajmo u četvrtu
4.08 - eeee ovo ideeeee
4.07 - baruštine više ne smetaju
3.53 - malo turiranja pred kraj

14.57 - šljap šljap 3km do kuće

i dalje se osećam premoreno, ali barem ne i bolesno
dakle pomak prema bolje :-P