(ne)PLANirano

plan je bio lep ali kao i svaki plan nije stigao do kraja
zamislio sam da ću nakon trke u nedelju i dva tempo trčanja u ponedeljak da "smislim nešto odmarajuće u utorak", da bih posle toga u sredu (DANAS) raspičio još dva trčanja, i nakon toga bi mi četvrtak i petak bili dovoljni da se u subotu osećam normalno na polumaratonu. verovatno bi u četvrtak bilo nešto lagane bicikle, kažem verovatno.


dakle ostalo je da se osmisli taj utorak. i sinulo mi je, čim sam se ujutru probudio a nisam se osećao kao ponjava nego samo kao krpa. zbog nekih čudnih zatezanja u nogama sam odlučio da pre podne bude odmarajuća (rikaverišuća) bicikla, a rekoh, popodne ću da trčim, isto tako pretežno lagano. kao čuvam se za tu famoznu sredu.


i sine mi, da ovo što me boli u leđima, dupetu, da bi to možda moglo da se dotera za još tu malu nijansu. počelo je sa bolom koji je bio 80% ometajući i zbog kojeg nisam mogao da potrčim preko pešačkog kad prestane da trepće zeleno, zatim sam mogao da trčim brzo ali nikako lagano i dugačko, pa mi je smetalo samo na bicikli, pa sam posle dugačke pauze istrčao i prvi polumarton (Koceljeva 2012 1h30 lagani tempo i druženje-ćaskanje s Marianom) i odatle se nastavilo manje-više normalno, sa povremenim i ne tako jakim bolovima, pa sam ove godine trčao i maratone. 


a bol se za to vreme vrteo oko 60%, 40%, 20%, i nakon što sam sa onih 10% pretrčao celo leto i tri planinska maratona, evo sada je na nekih 5%. dohvatim ja tako juče ujutru pošaljem kiropraktičarki sms - jesi budna? na šta mi ona odmah odgovori - naravno, doleći! eto toliko nama treba kad se čujemo prvi put posle godinu dana. i tako, izgnječila me ona kao restovani krompir, istezala me kao kad kučići rastežu staru čarapu, i na kraju smo se čak malo zajedno provozali biciklama da bi me ispratila prema kući. 


dođem kući i rekoh, pre nego što počnem da planiram to trčanje, da vidim dokle je stigao onaj majstor sa autom. tek čovek mi kaže da je sve završio, ali baš sve, i da samo još treba da mu donesem novi senzor spoljne temperature da ga uglavi na mesto. bože. ja tek sišao sa bicikle, a preko svega počinje i kišica. planirao sam da po auto odem trkačkom biciklom, da ne gonim ovaj MTB traktor od 15kg preko svih onih brda, ali eto, namestilo se. ništa, užinam ja, opet obučem opremu za biciklu, u ranac spakujem nešto odeće i najlakše moguće patike da ne vukljam još u neke cipeletine na leđima, i hop, odoh ja prema Šapcu. što je najgore put je bio suv već od trećeg kilometra tako da sam mogao i trkačkom, samo ko je to mogao da zna. da sam krenuo trkačkom verovatno bih upao u pljusak.


i tako, me zbog jučerašnja 3 sata na bicikli, leđa sada bole još više, a kiša opet pada. tek nakon što je jedan plan pukao, upadam u vremenski škripac da sastavim novi. nema mi druge nego da odluku donesem u hodu, bukvalno. obući se za trčanje, na noge neke što minimalnije patike da upiju što manje vode, i izleteti iz kuće što brže moguće. nakon početna 3km trčanja odrediti koliko su noge odmorne, pa ili nastaviti na neki trening (smisliti neke promene-deonice bez zastajanja), ili ako noge nešto gunđaju nastaviti u tempo-rastrčavanju do nekih sat vremena i vratiti se kući, pa sačekati popodne za taj neki famozni poslednji krucijelni ubitačni trening od kojeg ću u subotu biti 20% brži. 


znam ja da svi kažu kako se prase ne goji pred božić, i kako su ti poslednji treninzi uglavnom kontra-produktivni, ali ja volim kad nešto radim da uradim do kraja. ako ima fore da se trenira do srede, ja ću da trčim do ponoći. koja je poenta da napravim tortu i ostavim je bez preliva. ništa šlag, ništa čokoladni krem, pa to i nije torta. dakle danas je dan za preliv. a tu je i kiša. a duva i vetar. samo da se preliv ne pretvori u proliv, i biće sve u redu. odavno nisam radio onaj trening 100/100. hmmm. a tek 200/100, to kao da sam zadnji put trčao u nekom prethodnom životu. a tek 300/200, ajmeeee, pravo je čudo da mi je uopšte palo na pamet.

rampa

imam jedan zaostatak u vidu anegdote za koju sam obećao da ću napisati, pa je došlo krajnje vreme da to uradim. 

elem, krenuli smo mi iz Ivanjice na more, onog tamo davnog petka pred Podgoricu. ovo već u startu zvuči obećavajuće, tipa petak pred krstovdan, petak pred bogojavljenje, petak pred maraton...

i sad, Lola i ja zapucali preko Sjenice, jer su gore najlepši predeli, a Ana kaže kako je zadnji put na tu stranu išla jednim drugim putem koji je kraći. gledam ja na karti, kako može biti kraći put od prave linije, ako taj kraći ide okolo u polukrug, i čak štaviše odmah sa starta se vraća desetak km nazad prema Arilju.

i ništa, Lola vozi, ja dok još nismo u romingu skidam neke albume sa Deezer-a, a na zadnjim sedištima Ana skače i peva za troje. ugođaj veseo do granice ludila, kao da sam pošao na letovanje sa čoporom dece. utom se javlja neki njen drug koji nam saopštava spasonosno rešenje. iz Sjenice se nikako ne bi trebalo vraćati na Novu Varoš (to nam nije padalo na pamet), a put preko Aljinovića ništa ne valja (e tuda smo upravo mislili da pokušamo da se probijemo), nego odmah iz Sjenice pitati za prečicu preko Bara, koja izlazi direktno u Bijelo Polje.

pogledam ja na kartu, fakat tamo ima neki put u izgradnji, ali ako je karta od pre 40 godina, do danas je sigurno izgrađen?
(zapamtite dobro ovu zadnju rečenicu,
podvucite je debelim crnim flomasterom!)

i tako, stigli mi u Sjenicu, na glavnoj raskrsnici iznad centra izašao ja i maltene se pobratimio sa nekim čičom koji je tu nešto betonirao ispred kuće, mislim, toliko je čiča bio ljubazan. da, tu negde treba da mi ostane džamija sa desne strane i dalje je nov put, posle ima malo makadama ali nije bitno, puno je kraće i isplati se.

dok sam se ja vratio do auta (još uvek rukavom brišem obraze koliko me je čiča izbalavio) tamo zatičem čitav kružok koji diskutuje o istom putu, dok Ana preko zajedničkog prijatelja pozdravlja olimpijca Kolašinca, baš je mali ovaj svet. par tih kršnih momaka sede u neku limuzinu i ode na jednu, a mi na drugu stranu.

posle nekog vremena, upalio ja na telefonu MapMyRun i otvorio kartu. idmo u pravom pravcu, a za nekoliko kilometara karta pokazuje "kraj puta". ništa, ne damo se pokolebati. mrak neće pasti još dva sata, dakle vremena imamo na pretek, ako treba čak i da se vratimo u Sjenicu pa sve ispočetka. kad da vidiš, sve asfalt, i to nov. i to tako ide, i ide, i ide (ja ko Božo Sušec) i mi oduševljeni, u jednom času lepo vidim da smo na pola puta do Bijelog Polja a prešli smo samo 20-30km, otprilikativno.

i tu negde prestade asfalt, ali je podloga lepa, a i oni momci su rekli kako put nije baš baš, neće moći da se ide preko 40. međutim put ubrzo postaje sve uži i lošiji, ali karta nam je spas, već smo uveliko odmakli od Sjenice i deluje da smo "tik iznad magistrale" negde tamo kod CG granice. ono, desetak km avionskom linijom. e ali, aerodroma ni na vidiku. tu beše jedna raskrsnica, vrlo ali vrlo sumnjiva, i ja pogodih gde treba jer smo nepunih pola sata kasnije (???) napokon stigli do nekog zaselka i ugledali prve žive duše. stoje dvojica na putu i pričaju. jedan pijan kao daska. pokazuje rukom desno a govori "i držite levo, levo..." pa onda pokaže na levo i uzvikne "ali nikako desno ne skrećite!".

ajoj, nama baš nije da je bilo prijatno, ali shvatili smo da ako ne zna šta priča, valjda bar rukama pravilno pokazuje. i zaista, nakon rodea po nekom kamenjaru u narednih pola sata (!!!) stigosmo na raskrsnicu na vr brda, bogu iza nogu, koja kaže Bijelo polje levo. ono, napisano hemijskom olovkom na dasci pa zakucano na banderu. a ime nekog manastira i strelica desno. DESNO povika Ana koja je jedino od svega zapamtila da treba da se prođe pored tog manastira.

srećom videh da iz daljine nailazi čovek koji ispred sebe goni dve krave. otrčim do njega, ubeđen da ipak treba da odemo pravo, tj levo, kad on mi saopšti ladan tuš kako pravo doduše postoji put, ali ne može da se pređe jer nema policije, prelaza, ničega, nego samo graničari koji svakog uredno vrate nazad. jedino propuste tu lokalne meštane koji odu s njive na njivu, da bi im se krave unakrsno napasale u dve države.

dobro, čudna mi čuda sjurićemo se dole do tog manastira, jer su pak oni kršni momci rekli da to što ne može preko 40, da nas to ne brine jer je put prema kraju sve bolji i bolji. ja ipak mislim da su oni išli tamo dalje prema Bijelom Polju jer je taj put delovao puno širi, ali ajde. ne pada mi na pamet da se bijem s graničarima. i tako, sledećih pola sata smo po razrovanom putu, koji je delovao kao da je juče tuda protutnjao ceo đerdap i cela nijagara, odskakali i uživali u prelepom zalasku sunca jer ona dva sata iscuriše dok si reko keks.

evo pronađoh gde se to na MapMyRun skladište fajlovi snimljeni Lolinim telefonom, pa ću da dodam snip kako to smorogavanje izgleda. rekao bi čovek "pih, nekoliko serpentina", ali radi se o još pola sata drndanja po krupnom kamenju, izlokanom putu, krivinama kroz koje ne znaš kako da prođeš a da se auto ne nagne preko 45° i prevrne na krov, i tako to. e kad je pao mrak, tako se pogodilo da smo negde dole dole, duboko ispod sebe, videli farove auta koji odlazi ispred nas, i samo što nas šlog nije strefio kuda taj auto ide. deluje da je dovoljno samo skočiti sa bankine i direktno mu sleteti na krov. 

ajoojjjjj, vidi gde treba da se spustimo. od toga što smo se osećali blizu neba, kao sokoli, nije bilo nikakve vajde ni utehe. trebalo se nekako spustiti dole. i to je trajalo, po mraku, trajalo, totalna kanjončina i nepregledna vukojebina. i da skratim priču, nekako smo naravno došli do dna. ugledali smo prugu Beograd-Bar. jeaaaa! MEĐUTIM!

ispred nas stoji rampa, spuštena. u daljini vidimo manastir, sad vidim da se zove Kumanica, tu negde na 50m sedi u travi neka žena sa torbama i cegerima totalno ravnodušna kao da čeka Godoa i da joj je upravo poslao sms kako je zaglavio na granici i kasni 7 dana. ja kao nešto dovikujem, kakva je ovo rampa, ko ovo otvara, jel ovuda prošao neki auto pre 10-20 minuta (već sam izgubio svaku predstavu o vremenu), a žena samo nešto mrmlja i sleže ramenima. jbt da sam poneo od kuće onaj veći alat, u njemu imam jednu platinu od bonseka, kojoj je preko jednog kraja namotan flaster i koja mi služi za ovakve situacije, kad treba nešto da se pretesteriše. prepipavam ja, vidim katanac, rekoh najebali smo. ili ćemo do jutra da čekamo nekog kaluđera da nam otključa, ili možemo istim putem da se vraćamo nazad u planinu pa za Sjenicu, šta je to po mraku, još samo 3 sata...

tek, primetim ja da katanac samo tako stoji, a da nije zaključan. skinem ga ja, malo je zakrivljen i zaglavljen, otkačim rampu, podignem, i srećno povičem PROLAZI! srećom je ta žena umesto glasa bolje baratala rukama pa nam je pokazala kuda se prolazi na magistralu, a srećom je i taj prolaz ispod pruge širok 2m pa je moglo da se prođe bez sklapanja retrovizora. a ja tih dana nagovarao Lolu da uzmemo ovu noviju Merivu "jer je pedalj šira". baš bi se fino proveli, mislim, ostali bi zauvek zaglavljeni u tom tunelu.

i tako, prešli mi i neki Kasandrin Most, i konačno izašli na magistralu. tek kad su nas osvetlili prvi farovi drugih automobila, shvatili smo da po celom autu imamo sloj prašine prst debeo, pa smo uključili brisače i onako "na suvo" stigli do granice. i pazi fore, konstatujemo smo da smo došli na CRNOGORSKU  granicu, a da uopšte nismo prošli srpsku! ulazimo u drugu državu, a iz svoje nismo ni izašli. eeeeeeeeeee, pa eto čemu je služila rampa, odjednom se udarismo po čelu. Sale Graničar! - uskliknu Ana i ja shvatih da sam lično propustio svoj auto preko granice. digo čovek rampu, spustio, vratio katanče na njegovo mesto, doviđenja i srećan put.

dan posle

dan posle.
i o tome sam pisao, sto puta. o danu posle. znate ono kad utrčite u apoteku i pitate da li imaju te neke "pilule za dan posle".
e jedino što se kod mene retko kad radi o Sutra posle Trke, nego se to "posle" uglavnom odnosi na ono Prekosutra. dakle dan posle Dana Posle Trke.

a evo zašto.
moja teorija je da je dan posle trke jedan od najboljih dana za trening.
naravno, pod uslovom da trka nije bila baš iscrpljujuća.
recimo ova trka juče, na Fruškoj, bila je šećer bombona.
par minuta trčiš par minuta pešačiš uz neki blesav nagib, pa opet trčiš, pa se malo lomataš nizbrdo gde je od veće važnosti tehnika nego snaga (mada nije da se baš može bez jačnih amortizera) i tako u krug.

e posle takve trke, na primer, meni su jutros noge bile vrlo uzbuđene i nestrpljive, i nije im na pamet padalo da pitaju kad će dan odmora. nego samo pitaju šta je sledeće.
a obzirom da je važan deo te moje teorije (...  ) usmeren na hormone, praksa kaže da se u danu nakon trke i glava uglavnom lako složi sa svim tim suludim nožnim idejama. jednostavno, ništa ne deluje tako teško. možda je i sećanje na trku tako sveže i jako, da prosečan napor deluje kao jedno umanjeno "ništa". ništance. tako nekako.

uglavnom, rekoh ja da iskoristim taj trenutak. taj bljesak euforina (hormon ludila) i konfuzina (enzim bunila). jutros sam nakon 20-ak minuta laganog (prelaganog!) zagrevanja sa sporijom polovinom jurnuo na neki fartlečić, valovitim asfaltom preko par brdašaca, i nakon jednog kilometra tempića (da malo podsetim noge da 14 i 10 km/h nije isto) u sledećih 6km otrčao 6x800m tempa sa 200m laganog trčanja između. tih 6km je prošlo za 24'36'' što je prosek 4'06''/km. e sad dal je to brzo il sporo, nemam pojma. mogao sam i brže, ali mi se nije trčalo brže. ovo je bila N.U.B., najviša uživajuća brzina.

ništa, došo kući, razmutio mericu praška iz one Ultimejt Nutrišn kofetine koju je Ana dobila kao nagradu u Podgorici, a malo nakon toga iz čistog uzbuđenja napao na činiju muslija veličine korita za tovnu krmaču, i odmah ubedio želudac da bi mu najbolje bilo da je napravljen od lastiša.

i prošlo nekoliko sati, na poslu nisam mogao da se sagnem od tog predivnog osećaja sitosti pa sam svo vreme imao onaj teatralno uspravan položaj zvani "progutao motku". tik pred mrak, rekoh da odem ja na jedno rastrčavanje. e tu sam izgubio svaku računicu. evo kako:

(ukoliko ste samo ljubitelj trčanja a NISTE ljubitelj životinja,
slobodno preskočite sledeći pasus, da ne kažem paragraf)

ima tu iznad grada neka farma pilića, i na njoj dva kučeta koje su vlasnici samo tako navatali na ulici i ubacili ih unutra da to kao bajagi čuvaju. međutim oni se stalno provlače i izlaze na put, pa je jednog udario auto. sad se vuče samo na prednjim nogama, očigledno mu je stradala kičma nege iznad kukova. već je odrao kožu na par mesta, i štrče mu kosti. za nedelju-dve će dobiti gangrenu i umreti, kao i sve lutalice slične sudbine. nema nikakve nade da bi ga neko prihvatio i lečio. što ne znači da treba da umre gladan. svaki drugi-treći dan mi odemo biciklama do gore i nešto mu odnesemo. par puta sam išao i peške, tj trčeći. pa tako i večeras. u jednoj ruci telefon (zbog kamere i gps merenja dužine) a u drugoj paketić hrane. da vidite taj sprint! Musa Drugi (to mu je ime, jer je pre njega jedan Musa isto tako izgledao) se prevuče preko 30 metara za nekoliko sekundi. grabi prednjim šapama, a vuče ostatak tela po travi, i na par mesta nažalost po grubom betonu. čim se pojavim(o) on počne da ciči i sprinta do ograde. naravno, uvek dam nešto malo i ovom drugom Belom, nema smisla da samo gleda kako mu drug večera.

e sad, dok sam trčao uzbrdo, video sam da sam prva 3km prešao po 6 minuta, to je uglavnom uzbrdo a pre uzbrdice imam silu nekih prepreka po gradu, da vam ne pričam. ionako mi ne bi verovali kuda ispreskačem. rodila majka stiplaša. i posle toga sam par puta pogledao na vreme, i sad se ne sećam, ali znam da sam tada izračunao kako NEMA ŠANSE da se vratim za sat vremena. radi se o 12km. jer nisam sad ja tu nešto mazao. nisam ni trčkarao, ali onako, ideja je bila da se ne rastačem. bilo je nešto, u tom računu, kako bih čak i da se spustim sve po 4 minuta, da bih opet promašio sat, za 4-5 minuta. gore sam zastao okruglo 2 minuta da nahranim to kuče i da napravim par slika oblaka koji beže ka planinama i ostavljaju brisani prostor na kome će za pola sata zasijati prve zvezdice. i kad sam došao kući, štoperica mi je pokazala 1h01'. s tim da nisam ja tu imao 6km glatkog spusta, nego je opet zadnjih 1.5km po gradu bilo neko lomatanje. e sad, šta ja tu uradih, da me ubiješ nemam pojma. znam da sam u par navrata niz Užičku ulicu pogledao na telefon i da je pisalo da je trenutna brzina 18 km/h, mada ja u ta očitavanja nisam nikad baš verovao. i negde na pola me je jedan drug prestigao autom i nešto vikao, i dugo sam ga video, nikako da nestane. rekoh, jebote ne može auto da mi ode, ja letim. baš.

e sad, to što ću sutra da se probudim živahan kao ponjava, to nema nikakve veze. odrobijaću nekako i taj utorak odmora. jer kad sabereš trku i ova dva današnja treninga, isplatilo se. a tek ako se ne probudim ko ponjava, nego SAMO mlitav kao krpa, pa to će da bude premija. e sad, otkud sva ta živost? ili je do onog Aninog praška, od kojeg sam se ugojio još kilo, ili je do nutele. nema trećeg. osim majoneza. eto. kompletirano. sveto trojstvo.

znači imam još utorak, sredu, eeeee, i više me neće niko zajebati kao do sad. ovaj put ću ipak dva dana da se malo obuzdam, ako ću u subotu na Cerski. nema kovanja nikakvih velikih planova za četvrtak i petak. ništa one fore Mujo kuje! ZABRANJETO!!!

jer ovo juče je bilo malo debilno, da sam u petak išao ujutru na brdske tempo-deonice, popodne biciklom u planine, i da sam samo u subotu udahnuo malo šećera, i u nedelju PAF odmah trka. nije baš da mi je prijala... tako da, ajde dobro, ne moram da preležim dva dana, niti hoću, ako ne budem bolestan ono kao na samrti, ali ne bih trebao baš tako da preterujem. eto to je bio kao neki dobronameran savet. e sad, dal ću poslušati, videćemo. jer ja njemu retko kad verujem.

kreš test

svaka trka je povezana sa putovanjem, i na kraju mi sećanje na trku često ne bude samo utisak o trci, nego mi se to sve ispreplete. tako, recimo, neke skroz nevažne trke su mi ostale nezaboravne zbog provoda/putovanja do grada održavanja, a neke odlične trke sam zapamtio po glupostima. nekad zapamtim kako sam trčao, a nekad se trke sećam po stazi i izvetri mi onaj osećaj kako sam se osećao dok sam trčao.

kao što sam već pisao na blogovima, najčudnija kombinacija je bila upravo onog dana kada sam istrčao lični (za sada) u maratonu, da bih nakon pola sata shvatio da su nam na parkingu hotela obili auto, a da bi mi sutra ujutru nakon celonoćne vožnje kroz provalu oblaka (sa najlonom na vratima umesto stakla) saopštili da mi je umrla baba, samo nisu hteli da jave unapred da ne bih još i o tome mislio usput.

mislim, jbš takav lični. ali ajde. život ne bira korake, i ne postoje pravila kao u šahu. nekad topovi odu nakoso, a nekad konj preskoči celu tablu pa slomi nogu prilikom doskoka.

tako smo se sinoć vraćali sa jedne jako neuobičajene trke, kad je na pola sata vožnje od kuće nekom sa prikolice spao džak na asfalt na koji smo naleteli. bila je valjda stočna hrana, nemam pojma. tek branik je napukao po dužini i nastavili smo dalje... da bi nakon par km shvatili da se auto pregreva i da je iscurio sav antifriz. da bih nakon speleološkog zahvata zaranjanja pod auto sa čeonom lampom, shvatio da hladnjak ne da je pukao, nego mu je ladno otpalo parče na ćošku.

nakon par sati telefoniranja, većanja, di ćemo šta ćemo, slučajno se tako pogodilo da smo pronašli "druga od kolege od Druga", koji je došao sa sve dijagnostičkim kompjuterom (mada je i pogled bio dovoljan), otšlepao nas kilometar do svoje radionice, a "kolega od Druga" nas je sa sve stvarima prevezao od Koceljeve do Valjeva.

jutros sam već platio novi hladnjak koji će sutra ujutru brzom poštom stići direktno u tu radionicu, i u sredu-četvrtak će auto opet biti u novom starom stanju, a kolateralno sa zakrpljenim branikom i novim hladnjakom će dobiti i novi antifriz, novo ulje i sve filtere. bezmalo ispade generalka. a došlo je vreme i za nove gume, ova jesen će da nas koštaaaaaaa...

najzanimljiviji deo će biti kad budem biciklom trebao da odem po auto. naravno vratiću bajk u gepeku. to jest, ja bih radije otrčao, ali nisam siguran kog dana će to tačno biti, a ako zamišljam polumaraton u subotu (Tekeriš, start u podne) nije baš da bih trebao da budem željan trčanja od 30km po brdima, jer taj deo Šabačkog Puta ima samo par ravnjikavih pravaca a sve ostalo je gore-dole.

to je neverovatno zanimljivo. kad ti se povredi auto, odmah auto-lekaru platiš koliko god je potrebno da ga izleči, a kad te nešto zaboli nećeš da odeš kod lekara ili terapeuta nego pola godine ćopaš i čekaš da prođe.

opet je onaj glupi konj iz početka priče skočio gde ne treba, i pomešao boje i utiske, u klasičnoj jesenjoj koreografiji. pola dana sam bio siguran da ću ovu trku (stazu, organizatore, atmosferu, put, ukratko vikend) da zapamtim po nečem najlepšem, a iznenada mi se sve u glavi zbrkalo pa će trka ostati neopevana, iako je VIŠE NEGO zaslužila. jedino je staza bila nekako preterano obeležena, ali dobro, na svakoj trci mora nešto da fali.

moram nakratko da pomenem i onaj dah avanturizma ujutru, kada smo sa uključenom navigacijom na telefonu naleteli direktno na prijavni sto, kao da nas je neko laserski navodio (ili nas je možda Samanta magnetski privukla), dok se nekoliko ljudi (koji žive tu na puškomet) žalilo kako su jedva našli Glavicu. čuj, "bilo je teško pronaći"! sve slične primedbe su prestale da zvuče ozbiljno onog dana kad se pročulo za google earth. tako bar ja, kad sednem u auto, volim da znam gde sam krenuo.

i tako... iako neki vole suprotno, ja ipak najviše volim trke na kojima ne dobije baš svako medalju ;-)

Dan Tri Ljubljanska Mučenika

auuu koliko me namučiše ova gospoda iz ljubljane!
ono kao, gledaš rezultate,
ali kad probaš da ubodeš mišem u stranicu, ništa se ne događa.
sad, nisam ja neki vajni programer,
tj to mi piše u diplomi srednje, ali je bilo u vreme fortrana i cobola.
i onaj treći, kako se zvaše.

aufff sve me boli :-/
9 sati treninga u zadnja 3 dana.
ja kao da sam zaboravio da je maraton tek prošao.,
pitam se kako bi bilo veselo da je danas trka, a ne sutra :-P
bilo bi ono, dva brufena našte srca, i trčanje frankeštajn stilom.
i jedno 5 energy limenki usput.
i opet bih zevao na startu, katastrofa.
još se posle neko pita zašto sportisti umiru sa četres godina.
ja sam slavio i kada sam doživeo 37.
htedoh reći preživeo.

dakle, ljubljana.
šta će meni rezultati, sad ćete se pitati.
pa evo šta ja volim.
volim da ih imam u Excel-u.
zato što mogu da ih prepravljam, iliti tvikujem (tweak).
npr umetnem kolonu ispred ciljnog vremena.
i ubacim fomulu da je to polje = cilj - polumaraton
tako dobijem vreme druge polovine.
ali ni to nije uvek najpreglednije.
onda umetnem još jednu kolonu.
ona mi bude = druga polovina / prva polovina
i formatiram da mi broj ima 3 decimale.
tako npr neki imaju taj broj 0.999,
što znači da su imali drugu polovinu bržu za 5 sekundi.

e sad, što ideš niže kroz plasman, to je sve šarenije.
iz prostog razloga što raste % ljudi koji prohodaju.
njima bude druga polovina ono baš baš duža.
ali mene zanimaju oni napred, oni "ambiciozni".
i na svakom maratonu tražim najvećeg divljaka.

dakle, tadaaaammmmmmmm!!!!!
Davor Krašovec, rođen 1976-te.
zapamtite to ime.
ustvari ne, odmah ga zaboravite.
a evo zašto.
tip je prošao polovinu za 1:20:43.
prvih 5km za 0:18:10 (!!!!!!!!!!!).
dakle kroz 5km je protrčala grupa Kenijaca negde iza 15 minuta,
zatim par slovenaca ovde onde tu oko 18 minuta,
i naš junak tu negde u toj rastegnutoj grupici,
po vremenima se vidi da su svi trčali na 20m jedan od drugog.
to se zove LETEĆI START.
da je tako išao do kraja, završio bi kao 10. u generalnom,
sa ciljnim vremenom 2:33:19 :-)
eeee, ali, on je stigao nakon 3:08:47.
DRUGU POLOVINU JE TRČAO 1:47:54 !!!!!

o bože, gde će ti duša, zašto si se tako poigravao ovim mučenikom.
ljubljanski maraton je dogodine ladno mogao da se zove
Memorijal Davora Krašovca.
malo je falilo.
jer kao što rekoh, ovih dana sportisti rano umiru.
a ovaj je pre starta popio bar dva kartona red bula.
onih mojih desetak limenki je mala maca.
dobro ajde nije možda baš svih 10, ali dve mi često ostanu.
jer Lola spiči preostalih osam.

nego pazite, neću ja da se rugam.
to je možda jedan sasvim fin dečko.
možda kod kuće ima čivavu. na primer.
to je ono što se dobilo kad su genetičari mešali psa i pacova,
pa onaj laboratorijski tehničar,
ubacio u multipraktik premali deo kučeta a previše pacova.
jer taj laborant, on je bio ovan, podznak škorpija.
nije umeo da se obuzda u eksperimentisanju.
i to je uradio dok ga niko nije gledao.
i nikad nije priznao šta je zasrao.
kreten.
i taj Davor Krašovec, osim što ima čivavu,
možda jede one kolutiće od riže.
možda sluša Nirvanu.
ali hoću da kažem, možda je još uvek normalan dečko,
UPRKOS svemu ovome što sam upravo naveo.
ali brate, ne da ga je odalamio,
ne da je prso, ne da je zaslužio ovaj blog,
nego je zaslužio da ga metnu na bilbord.
da uteruje strah u kosti celoj maratonskoj naciji.

nego, ne rekoh kako sam to uradio.
sačuvao celu tu stranicu sa rezultatima u html formatu,
zatim je otvorio u Word-u,
i zatim odatle copy-paste prvih 300 maratonaca u Excel.
dakle uspeo sam da skinem rezultate,
uprkos onim drkadžijama iz Ljubljane.
oni će meni da ne daju da kliknem desnim mišem.
ni levim da ne mogu da prevučem i selektujem rezultate.

a videh sad da ima još jedan sa istim rezultatskim koeficijentom.
koji je očigledno rođeni brat onog drugog, poznatog pod šifrom IQ.
ovaj ti se zove Marko Perić, stigao 130-ti u generalnom.
naše gore list, čitaj bosanac.
da ne poveruješ, i on 76-to godište.
ta generacija definitivno nije rođena za trčanje!

ovaj je krenuo prvih 5km za 0:18:55,
rekao bih "rezervisano" :-D
pocu je provukao 1:21:38,
a drugi deo je išao samo 7 sekundi ispod 1:50:00.
oooo, sveti prokopije i sveti pantelijoooooo !!!!
pa šta je taj, na rukama hodao drugi deo?????
završio tri-jedanes, da ne poveruješ.
nadam se da je i on još uvek živ, 6 dana nakon maratona.
jedino što još uvek niz stepenice silazi naguzičke, kao pauk.
dok mu čivava liže uvce.
a u džepu mu se mrvi rižin kolutić.
i iz vokmena trešti Metalika.
ali UPRKOS SVEMU TOME, možda je i on fin dečko.
e Periću, Periću, šta ti je to trebalo.
ko te je to tako bezdušno prokleo, i rekao ti
"dabogda upao kod antiše zjeca u glavnu ulogu".
pa to stvarno nema smisla.

i za kraj imamo i jednog iskusnog, 1962, godište!
čovek ima 51 godinu, nije blesav da se zaleće.
osim ako ga nije drknuo klimaks, pa se zaljubio.
e takvi što umeju da naprave sranje, daleko im lepa kuća.

dakle ovaj se zove Franci Teraž,
i krenuo je zajedno sa Perićem :-)
ljubi majka blizance!
zajedno na 5km, na 10km, u korak sve do 21km!
laka konjica, bože kako su lepo izgledali.
kao lipicaneri na paradi. kladim se.
e sledeći prolazak je matori lupio Periću promenu.
ili je Perić dobio proliv pa negde pričučnuo pola minuta.
kad se ide na lični, nema brisanja guzice!
gaće dole, trrrrrccccc, gaće gore, i trčiš dalje.
dok u dnu ekrana ide ono merenje pit-stop vremena.
ozbiljno vam kažem.
i na 31km Perić mu prilazi na samo 7 sekundi.
to je 25 metara, tom brzinom.
ako se to još uvek može nazvati brzina, kako su išli pred kraj.
to je delovalo kao kad deda Miloje trči trku oko Avale.

i tu negde ih u divljem sprintu prestiže Davor Krašovec!!!
sećate se Davora?
prošao je 5km minut ispred njih, prošao je Pocu minut ispred,
i tu negde je malo prošetao, ono, razgledao je grad,
opalio par fotografija, malo se istezao, svratio na pizzu.
i nastavio da trči.
u jednom času je bio 5 minuta iza našeg dvojca.
i negde pred kraj, u tom razuzdanom sprintu,
odeeeee naš pobednik, pardon, zmagovalec, prema cilju!
ovo je kao krimi roman!
jbt ne da ih je ostavio u prašini, šta prašini, u pepelu!
Davor uleće u cilj 3h08, dok Perić i Matori kaskaju, kaskaju.
nećete verovati, na 37km su imali 2h32,
a u cilj su ušli 3h11 i 3h12.
ČETRDESET MINUTAAAAAAAAAAAAAAAAAA !!!
ZA ZADNJIH 5 KILOMETARAAAAAAAAAA !!!!!
AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA !!!!!!!!   

dakle ko god se kladio na Francija, kao na najiskusnijeg,
sve je izgubio.
od trojice gladijatora, opet na kraju ova dva 1976-godišnjaka
stigoše pre iskusnog matorog olinjalog zaljubljenog vuka.
strašno.
mislim, strašno.
šta više reći.

ABeCe-da

Naravno da sve mora da krene naopačke!

Oh bože i marijo terezijo, šta sam vam skriviJo???

Oke, bio sam pet dana offff-lajn, i nisam bio upućen.

Mislio sam da je ta neka trka po fruštuk gori sledećeg vikenda.

I pazi sad.

Trčim sinoć, mrak upravo pao, onaj mrkli.

Ja se sa vrha brda spuštam u grad, asfaltom doduše, ali kroz neku šumu.

Naiđu kola spreda, ja odem desno.

Ko velim da me neko ne ubije.

Naiđu kola otpozadi, ja odem levo, propustim čoveka.

Eee, ali kad naiđu istovremeno i spreda i otpozadi, da izvinete, gde da odem?

I u svemu tome, ugasim ja muziku,

i dok su mi još slušalice na ušima, zovnem jednu drugaricu.

Ono znate, imam 300 nepotrošenih minuta, pa ajde da ubijemo bar mali delić toga.

Jebiga, 31-vi u mesecu. Greota da propadnu impulsi.

Tek ona meni reče kako u nedelju ide na trku, na fruštuk goru!

Auu, kad me šlog nije strefio!
A ja mislio da je ta trka tek za deset dana...

Imao sam neki plan (čuj ovo, ja imao plan!?) da nakon dva trčanja u četvrtak,

odem na dva trčanja u petak, pa da subota bude bici-vožnja,

i da nedelja bude neko trčanje, bog te pita gde i koliko dugačko.

I sad, šta sad?

Ništa!

Jutros (petak ujutru) smo otišli na trčanje, a popodne sam uglavio biciklu od subote.

Subota bi trebala da bude neki odmor (wtf???) i u nedelju trka.

Jel se to zove taper?

Ma koga briga.

Nakon 5 treninga u 2.5 dana, može i zemlja da prestane da se okreće.

Ladno.

A ovo danas, jutrošnje trčanje, bilo je prosvetljujuće.

Kao prvo, shvatio sam koja je količina lišća po šumskim putevima.

Ispod lišća bude neravna zemlja, kamenčić, ili prošlajfuješ.

Dakle shvatio sam kakve mi patike trebaju za brdsku trku.

Dalje.

Shvatio sam da se uzbrdo popneš, išao jako ili lagano,

ali da je nizbrdo bogme solidna razlika između trčkaranja i ginjenja.

Išli smo 6 krugova preko nekog brda, s tim da sam ja išao 1 krug lagano,

pa onda 2 kruga jako.

Pa onda isto to u drugom smeru, da bih imao drukčiji uspon i spust.

Ono, situacioni trening.

Tako sam praktično napravio 2x2km jakog tempa,

i pre i posle toga podosta planinskog trčkaranja.

Nakon toga sam ručao i otišao na onaj bici trening,

računajući da mi je zbog trke u nedelju bolje da ga obavim večeras,

nego sutra (subota) ujutru.

Pa dobro, nisam se smrzao, ali sam bio daleko od odmornog čoveka.

Što naravno nije ni bitno, jer nije danas trka, nego tek u nedelju.

A pazi, nije ovo A trka.

Znate ono, A-B-C ciljevi u sezoni.

Ja ustvari nisam nikada ni imao A ciljeve.

Sačuvaj bože, za to treba plan, treninzi, odmori, taper, beži baci.

Ja volim te B i C ciljeve, one neobavezne.

Pa kako ispadne.

raznorazna (ma)tematika

Često čujem kako se neko žali da mu teško pada "povratak kući" nakon neke trke, putovanja, letovanja... Sećam se onih godina kada smo išli na duuuuugačke pripreme, zimi na more. I uvek sam nakon toga bio nekako slično uzbuđen kad se vratim kući, kao što sam i kad stignem na more. Tipa zanima me koliko ću brzo sad voziti (tada se radilo samo o bicikli) "onom stazom", i kako će to izgledati nakon što je nisam video par meseci. Praktično je svaki Put (asfalt) bio neki drug, kojeg vidim nakon dugo vremena. Pa mu se valjda zbog toga obradujem, nemam pojma. 

Meni lično nije bilo naročito fantastično ni na moru, pa mi je povratak kući došao kao olakšanje. Jer smo otišli u zadnji čas, a obzirom da nas je bilo troje, i da smo znali da ta Treća kad krene na trku svaki put ponese toliko stvari kao da se zauvek preseljava, onda nismo poneli bicikle. A u brzini nisam poneo ni laptop, ni onaj mali što ga ja zovem laptopičić, tako da mi je već prvog dana posle maratona postalo dosadno. Dve šetnje po dva sata, ok, ali ostatak dana sve nešto blenem i nemam šta da radim. Mogao sam da pišem blog, a da sam imao biciklu umesto samo patika, mogao bih da se vozikam puno duže od ona dva sata u cugu. 

E posle kad sam stigao kući, tu se vraćamo na početak ovog škrabanja, i na to ponovno sretanje sa stazama, predelima, raznim prijateljima u obliku brda prevoja pravaca i krivina. Gle pojavila mi se prva seda, mala i tanka, štrči negde sa uveta. Mislim ko je još farbao uši u narandžasto, nema šanse. Nema veze, drži se tematike. To je bio onaj unutrašnji glas. To jest ne jedan, nego najglasniji iz gomile. I tako, znajući da je maraton ipak maraton, pa ma koliko delovalo da si se brzo oporavio, juče rekoh da ne moram da trčim. Čudna mi čuda. Ionako sam morao nešto da proverim, biciklom, da vidim da li je sve tamo gde je bilo pre 8-9 dana. Ustvari evo o čemu se radi. 

Gore na brdu pored jedne česme živi ta kujica koju hranimo već sezonu i po, i koja sada ima 2 ćerke. I tu se povremeno priključi još neki džukac, i po pravilu su svi poludivlji i ne možeš ni da im priđeš ni da ih pohvataš. I kad smo se vraćali autom s mora, ne videsmo niti jedno od njih, i eto, taman se namestilo da prvi dan po povratku kući bude bici vožnja. 

Dan nakon toga, tj danas, konačno je svanuo taj Dan Prvog PostMaratonskog Trčanja. Obzirom da sam juče odvozao Jak Tempo i da mi je baš prijao, jutros sam bio onako :-/ , rekoh daj baš da vidim koliko sam smlatio noge tom divljom vožnjom. I da vidiš čuda, ništa strašno. Otrčao sam jedan krug od 14km, sa 120m uspona, za okruglo 1h. Ako mislite da 120m uspona "nije ništa strašno", računajte da tri ovakva kruga čine Maraton, koji bi imao 360m uspona, što znači da bi imao 60% od svih uspona Plitvičkog maratona. Dakle uzmete svoje vreme na ravnom maratonu, oduzmete ga od vremena na Plitvicama, i od te razlike izračunate 60 posto. Eto. Eventualno taj dobijeni iznos u minutima podelite na 3 dela pa vidite koliko je ovaj moj krug sporiji od ravnih 14km. 

Sad ja znam da je Onaj, što u Slagalici u proseku namakne 157 poena, sve ovo odmah ukapirao, ali znam i da je većina koji ovo čitaju ladno preletela očima preko ovog dela sa previše matematike i sad čeka neku anegdotu za kraj. Sveti Luka, sneg do kuka. Malo morgen ove godine. Uglavnom kao što rekoh, nisam stigao da pišem blog o maratonu, što je možda i bolje. Nekad čoveka uvati onaj aNdrenalin pa se nalupa koječega. Verovatno bih bio previše euforičan, pa bih posle to brisao jer bi me bilo sramota što sam se toliko da izvinete kurčio. 

Na primer. To što sam stigao malkice ispred Neše Milenkovića, to je bilo sasvim slučajno jer je dečko imao problema sa stomakom pa ga praktično nisam ni stizao, nego sam ga odmah stigao, u trenutku kad je iz žbunja iskočio nazad na asfalt. To što sam stigao Kseniju koja me je proletos na Adi odrala za minut na samo 7 kilometara, to je bilo zato što nije htela da me sluša i da krene lakše po onoj enormnoj vlazi i kasnije vrućini. Inače je mogla da istrči bar 5 minuta bolje. I to što sam u cilju imao skoro isto vreme kao Zdravko u NS dve nedelje ranije, ni to ne znači ništa jer njemu ove godine nešto baš i ne ide, pa mi nije nikakvo sad tu neko zadovoljstvo da se kao bajagi jurim sa poluživim čovekom. Jedino moram da napomenem da je njega u NS celim tokom trke pratila Dragana, e to je bitan momenat. Jer da je mene u Podgorici pratila Lola, išao bih bar minut-dva brže, a dobro, tek Dragana da me je pratila, glat bih išao pet minuta brže. Tako vam je to u životu, manje više, hihihii. 

Nego bio mi je zanimljiv onaj rus, Kot. Krenuli smo zajedno, pa je malo otišao, pa sam ga stigao čisto da ne trčim sâm, pa smo tako rame uz rame išli nekih desetak kilometara i pokušavali da se sporazumemo. Zanimljivo je da je u grupi ispred trčala njegova sestra, koja "ima lični 3h12 ali su joj treninzi dobro išli pa je odlučila da malo maže". Ja ga malo onako belo pogledah ali nisam ništa hteo da prokomentarišem. Dosta je bila rastegnuta ta grupa ispred, i vrlo tipična za današnje maratone. To vam je znate GG, garmin grupa, iliti po srpski golo govno. Desetak ljudi sa deset garmina, i svi non-stop pilje u te napravice i svi pokušavaju da istrče maraton ispod tri sata. I svaki čas neko od njih izgovori onu mantru "to je taj ritam!". Ma da. Tako su oni svi trčali sa idejom da provuku Pocu za 1h28, pa uz malo rezerve za ne daj bože da se uteturaju u cilj negde oko 1:59:30. E od svih njih uspeo je samo jedan, sestra je odustala, a ostali su se isporaspadali kao oni kosturi po preriji. Samo se vi držite svojih garmina i svojih snova, oni će vas dovesti do cilja. Ali u vozilu Hitne, ne u patikama. 

I gde sam ono stao. Da, rus. Reče on u nekom trenutku "ovo je tempo za tri-nulj-nulj" i totalno mi sjeba koncepciju. Ja sam se nadao da je ovo malo brže, jes da sam ono nešto kao fušerio, vozio se u nekom ritmu koji zovem "tempo rastrčavanje", ali jbg, ipak sam se nadao da je ovo tempo za 2h58, recimo. One oznake pored puta možeš da okačiš mačku o rep, a ja sam pametnjaković jutros menjao bateriju u Polaru pre nego što sam skinuo podatke tako da više nemam taj fajl. Uglavnom znam da sam svo vreme držao isti ritam, a da su mi prolasci na svakih 5km frljali od 20 do 22 minuta što je previše i za najdrvenijeg početnika, tako da nema nikakve šanse da sam jedan Ja toliko fartlekovao. 

Bilo mi je zaista zanimljivo da se s njim uporedim, s Kot-om. A evo zašto. Ja sam na Tari pobedio trku na 58km, a on je bio drugi na 105km i to tako što je pred kraj prošao pored Ukija kao vetar i u završnici mu odmakao minut po svakom kilometru! I rekoh, ajde, maraton, trka na 3 sata, to ipak liči na trku od 6 sati i 13 sati, mislim, nisam ja sprinter pa da se poredim sa ultrašima na atletskoj stazi. A obzirom da sam bez nekih bitnih teškoća pretrčao preko tih 58km Tare, prvi put sam i sebe počeo da gledam kao sposobnog za Ultra trčanje. Vidim ja da on ne diše baš glatko, ali ko će ga znati, imaš ljudi poput Profe koji celu trku dahću ali do kraja zadrže isti ritam. Međutim kad sam malo ispred ugledao Nešu ja sam pojačao jer mi je on bio bolje društvo, pa je tako rus kolateralno nastradao i ostao iza. Kasnije sam saznao da je stigao negde oko sat (???) iza mene, što me je dodatno zagolicalo jer se baš pitam kad bi sutra opet napravili Ultru na Tari, kako bi on to mogao da trči 10 sati sa mnom po vrućini, ako ne može ni 3 sata po ravnom. A meni je ravno slaba tačka.  

Ko će ga znati. I dok sam jurio Nešu, bezuspešno, jer sam nekoliko kilometara išao na 50m iza njega a nisam hteo tako rano u trci da pravim neke jake promene, razmišljao sam opet o tom rusu. Ako sam ja na Tari prešao 58km za 5.8 sati, to naravno ne znači da bi mi za 105km trebalo 10.5 sati nego ipak dosta više. Ali ako sam imao prosek 10 km/h, to znači da bi mi za razliku od 58 do 105km (47km) trebalo ne 4.7 sati, nego ajde, da na to dodam 50% (!!!), nek bi mi trebalo 7 sati. Mada je to takav pad kakav uopšte ne mogu da zamislim, ali ajde, da dobijem i žuljeve i proliv i da se izgubim 9 puta i da hramljem sve do kraja na 4 noge, tako nekako. I tako dođem tu negde ispod 13 sati, koliko je išao onaj neki makedonac ili bugarin, nemam pojma, a ovih dvojica (uki i kot) su stigli sat i po iza njega. Tako da mi je tu nekih par km maratona prošlo u računanju i pokušajima da provalim gde sam se prevario u matematici, i nikako nisam uspevao da nađem grešku. Eh da, postoji razlika u stazi, ali i ova trka na 58km je bila dovoljno teška a gledao sam i kuda su oni išli tako da znam da smo one tehnički najkomplikovanije delove zakačili i jedni i drugi. 

Ništa. Ako me to baš toliko zanima, mogu sledeće godine da se prijavim na Ultru pa ću vrlo lako saznati u čemu sam pogrešio kad sam ovo računao. Ali u svakom slučaju, pričajte vi šta hoćete, ja odrah rusa za sat vremena, što je puno bolji argument za ovu gornju matematiku nego da je odrao on mene, heh heh. To je bio onaj smeh kao pas Draguljče. I kao poslednja fora ide ona da je meni to na Tari bila prva ultra trka, nakon koje sam shvatio da 6 sati trčanja nije ništa, nego je čak štaviše lakše od maratona jer na maratonu stalno trčiš a ovamo malo trčiš malo pešačiš i puno se sporije zamaraš. Pa sam posle toga u toku leta još jedno dvadesetak puta ladno na treninzima pretrčao po 3 sata brdskih profila i uvek mi je bilo još lakše nego prethodni put. Zanimljivo. Eto tako. 

Ako je neko očekivao da ću da pišem o ovim "protivnicima" (sačuvaj bože al ovo odvratno zvuči) koji zanimaju lokalnu trkačku populaciju, ja prosto za to nemam materijala. Nekog stigneš slučajno, nekog neplanirano, sve se to uvek događalo i događaće se. A ja sam stvarno tih dana posle maratona najviše razmišljao o tom rusu i o ultra trčanju. Da, minut pre mene je utrčala Marija, koja ima 7h37 lični na 100km. A pazi foru da npr. ovaj dečko što je pobedio na Pešteru 100km, ispred istog ovog Rusa, da taj dečko ima na ravnoj 100-tki vreme preko 10 sati!!?? Dao bih gajbu piva da saznam kako bi on prošao pre 4 dana u Podgorici, čisto eto da vidimo, kad sam već ja počeo da se guram na njihov teren, kako bi se svi oni pokazali na mom. Evo sad nađoh da Uki ima prošle godine u Ljubljani 2h51, s njim sam trčao samo jednom u životu neku planinsku trku i dobio me je 5 minuta na trci od 2 sata, mada se s njim zaista nisam nikada ni poredio, nekako sam oduvek zamišljao da je duplo brži. 

Ma ovo ti je luda kuća, gubljenje vremena. Dođeš na trku pa vidiš ko je brži, ovako možeš ceo život da protraćiš u šta bi bilo kad bi bilo, i na kraju nikad ne bude to što je kao trebalo da bude. Ali nije loš osećaj kad vidiš da si "tu negde blizu" i kada ti uopšte pada na pamet da se upoređuješ sa najboljima apsolutno, a ne samo po penzionerskim kategorijama. Još sat vremena pa sledi Ono Drugo Trčanje, mislim da ću opet da odem u brda jer mi se nakon ova dva maratona u 15 dana ne opterećuju previše zadnje lože. Naročito što sam između ta dva maratona (zbir dva rezultata je 5h58'40'') bio 8 dana bolestan pa je oporavak bio katastrofalan. Šta ćeš, život teče dalje. Što bi rekla ona maloletna fejsbukovska čeljad, idemooooooo :-)

za sada bez boljeg prevoda

Hi ________ ,

Podgorica se nalazi između planinama stjenovitim
na rijeci ili tri , tako da je bilo guste magle u jutarnjim satima ,
a dani su jako vruće , na vikend je bio najtopliji grad Balkana .
Dodaj promjenu sata tog jutra , a 10 -13h je ono što je 11 - 14h
za cijelo ljeto . Ljudi koji su vozili automobile Organizacije
s utrka rekao je da automobil termometri pokazivali su 31C , na
kraj utrke.

Počela sam ugodno s jedini cilj da imam jedan < 3h ove godine ,
jer sam trčao jako samo brdski maratoni
i jogged kroz jedina 2 ravne maratoni ,
tako da je sramotno da mi ostane 3h02 Season's Best  :-P

Prošli pola u 1h 29' something , a zatim je podigao tempo
i uhvatiti desetak mučenika , završio samo 1min iza prijatelja
Maria Vrajic koji morate znati na talijanskim utrkama ,
ona ima 7h37' PB na 100 km
a ove godine osvojila je Passatore s 8h08 '

Boh , vikend je bio prilično sjedeći razdoblje mog života ,
Gotovo sam mogao proglasiti ga za godišnju pauzu !

Petak u automobilu ,
Subota preseljenje od jednog apartmana u hotelu ,
zatim 11km lagano ( sa 10 x 110-120m skoro maksimalno) ,
zatim 2 putovanje od mora do Podgorice za plaćanje
utrke-paket i pokupiti brojeve ,
Nedjelja je bila ista 2 transporta u autu, plus maraton ,
onda čekao 2 sata pokupiti nagradu i nećeš vjerovati
Nisam bio prvi mačka
(ovako google prevodi "cat. 1st", prvi u kategoriji)
jer neki tajanstveni rus rođ. 1963 trčao 2h44 ( ? ? ? ? )
pa sam samo dobio 2. nagradu , koja ( nakon 9 % porez
! ? oduzimanje ) je nezamislivo bogatstvo od 27,3 eura :-D

Ako si primjetio , ja sam trčao u Pegasus 29 ( 290g )
i još uvijek se borim pronaći neke lagane-ali-udobne cipele za maraton .
Ali ovaj rezultat me iznenadio , stvarno .
Ako sam mogao ispod 2h56 na toplom vlažnom sunčan dan ,

nakon godinu dana ludog off - road MTN trči ,
i možda samo desetak " pravih treninga " u toku leta,
a trčao većinu utrke sami ili povremeno rame-by-rame s nekim ,
možda i postoji nada da će nakon mjesec ili dva od pametnog treninga ,
a na nekim Većim maratonu, uz nove cipele
i trčanje u grupi za neki razumni % od maratona ,

možda još uvijek imam sub 2h50 u mom tijelu ?
Ali stvarno sam odustao misliti na to prije nekoliko godina .
I sada je to me muči ponovno. Boh ...

Šteta da su svi ti "veliki" maratoni su tako ozbiljni s prijavama ,
inače bih se odlučiti za , recimo , Firenze , u zadnji čas , i pokušaj
da trčim brže od ovoga . No, treba platiti puno unaprijed ,
rezervirati hotel, bla-bla, i onda bih mogao uhvatiti neke manje
ozljede i morati se odreći svega toga ...

Naviknut sam razmaženo razmišljati i trčanti "male" maratone ,
gdje se može predomisliti u petak , ispuniti prijavni list
Subota na večeri i platiti pet ili 10E , i trčati maraton u nedjelju .
Nema šanse da ću ikada vidjeti Berlin s ovim pristupom :-D

Ciao ,
Sasha

Laneganica

ove moje pripreme će da postanu ko Big Brader.
ono, live update, blog stream, podcasti, i tako dalje.
ionako pola od toga ne znam šta znači, dakle mora da je to.

nakon preživljavanja Juče-a, ili treba JUČE-ta?,
na red je došlo da preživim Danas. ili Danas-oa?
počelo je zatezanjem u ložama, na vrhu, odmah pod dupetom.
kao što je stadion pod Goricom, tako je moj bol pod Dupetom.
i gde ću, šta ću, rekoh, beži od ravnog.
otišao ja u brdašca, nagibi 25% i tako to.
i da vidiš čuda, popustile lože.
jeste me malo zabolela leva peta, 
ali to je jer sam puno sporo trčao.

i posle toga, nekako u sred dana, pojavio se trenutak.
reče lola da ima slobodno, pa da se provozamo.
rečeno-učinjeno, skočili mi na bicikle i odzujali malo u brda.
vrteo sam najsitnije prenose, najbrže moguće.
noge se okreću kao turbina.

pita lola - gde su ti noge, ne vide se uopšte?
a ja je smirujem - tu su negde, ne vidim ih ni ja, ali ih osećam.
doduše, to što sam osećao, bolje da nisam.
i tako. ubedio ja sebe da me je bicikla odmorila.
poterao sam krvna zrnca kroz vene, isprao mišiće.
ono, dubinsko pranje, kao kad oteraš auto da ti oribaju sedišta.

jedini problem je bio što sam nakon toga bio mrtav gladan.
a vidi. nije ni to loše.
mrtav gladan čovek se uglavnom najede ko stoka.
i zatim, što duže puhće, više će se odmoriti.
ovde će za pola sata da bude mrak, a ja još uvek ne nameravam da se maknem iz stolice. želudac mi je tu negde visoko, osećam ga, češka mi štitnu žlezdu. lep osećaj. šta da se lažemo.

dakle nakon nekoliko godina, opet ću trčati po mraku.
neki to stalno rade, ali ja nikad.
ja više volim ujutru 40 kilometara, 
nego ujutru 5 i uveče po mraku još 5.
meni je samo važno da bude po danu.
da se vide planine.
da sa brda vidim klisuru.
da slikam kad se na nebu ukrste tragovi od 4 aviona,
pa naprave ono #.

šta bi dali za ovakav status
"ono kad se na nebu vide i zvezda i taraba"? ;-)

a vidi sad, ovo će da bude lajt šou.
upaliću MapMajRan, i pustiću muziku.
mrak i muzika, wow, kao na koncertu.
još ako stignem da u telefon prebacim Lanegana
(koji je sinoć svirao u Beogradu), biće super.
pa kad u mraku upalim telefon, drukčije će svetleti.
mislim da će da bude jaaaaako izbudljivo.
jedva čekam.

što se tiče brzine i dužine, naravno da nemam pojma.
nakon jučerašnjih ubrzanja 100/100/100, danas kuliram.
jutros laganica, može i večeras da bude laganica.
odnosno ako pustim Lanegana, biće Lanegan-ica.

za neupućene: MarkLanegan

dakle, taktika:
svakog dana trči kao da ti je pretposlednji.
nikad ne razvali svoje noge, kao kauboj vrata od saloon-a.

a sutra?
eeeee, čekajte prvo da dođe sutra.
jer kako sam krenuo, Sutra se možda uplaši, sakrije, pobegne...
možda poželi da sačuva živu glavu, da se ne petlja sa ludakom.
don't mess with Aries!
jel tako Dragice? :-)

i broj Dva

bože, nemam snage
kakav buđav, tužan osećaj
kao da jedino mogu da se odvučem do kreveta
znam
sve je išlo naopačke
prekasno prvo trčanje, prerano ovo drugo trčanje
ali jbg
nisam profi
imam u životu i drugih obaveza
plan, jedan i jedini, je bio napraviti maximalnu pauzu
između dva treninga
znam da je potrebno bar 6h od trčanja do trčanja
a tek prvog dana nakon virusa, dok si još uvek kljok...

i kao one domine od jutros, kreću nove domine
osećao sam se kao da stojim na raskrsnici domina
jedna ulica se ruši sleva, druga zdesna
i čekam da se oko mene sklope kao školjka mesožderka

prvi sat mi je pojela neka isporuka materijala
odjednom, umesto slobodne večeri,
moram da sam spreman upravo u tom zadnjem satu dana
nekako simultano dogovaramo zajedničko trčanje
ali lola pak, mora da se vrati JOŠ sat ranije
zabezeknut shvatam da se već u 15h spremam,
a ideja je bila da to bude što bliže 18h :-(

imam sve skupa pred sobom 9km prostora
krećem sa dva kilometra lagano
zatim bez zastajanja prelazim u "trening"
idem onu moju izmišljotinu 100/100/100m
lagano, pa tempić, pa ubrzanje
s tim da su danas ubrzanja jaaako spora, smešna
ali nema veze
znam da je prvi dan nakon bolesti, pa ništa ni ne očekujem

tako kroz promene sam išao 6km
i još 1km rastrčavanja za kraj
total 42 minuta
uz jutrošnjih 59 minuta za 12km, 
danas sam pretrčao polumaraton za 1h41 :-P
prosto da ne poveruješ

pa mislio sam da sam jedva poluživ,
a danas imam prosek za 1h41 + 1h41 = Maraton 3h22
fenomenalno :-D
sa nestrpljenjem iščekujem sutrašnji dan
poučen današnjim iskustvom,
već pazim na greške koje se ne smeju ponoviti
pa da vidimo
da li je čovek "sutra pametniji nego danas"
makar se taj čovek zvao i Ja