uopšte se ne radi o tome da neću da pišem o detaljima ova dva nezaboravna dana podno Medvednika, nego je problem što nikako ne mogu oba "trek"-a da istovremeno otvorim u Google Earth. pokušao sam kao gpx, kao kml, neće pa neće. otvori se ili jedan, ili drugi, kako pokušam da otvorim drugi ugasi se prvi, i tako u krug
:-(
a jedino mi ima smisla da ta dva izleta objedinim u jedan, jer sam prvog dana dotrčao do pola zamišljenog kruga, pogrešno skratio, a sutradan istom tom "pogrešnom prečicom" izašao na sredinu staze i dalje nastavio prema planu.
tu je usput bilo čak i previše anegedota, detalja, zanimljivosti, no sve to sam hteo da opišem stavljajući kao pozadinu slike (sa Google Earth) predela, da bih lepo dočarao kuda sam prošao.
sad ne znam šta da radim :-/
uzgred iliti usput budi rečeno, Lola ima neke sumanute planove za vikend, pa može da se desi da se ne javim sve do tamo nekog dana ihahaj.
22 srpnja 2016
20 srpnja 2016
zabaz II
zalutah i danas, što bi rekla Sara Renar "kada tonem, neka tonem, u velikom stilu"
(morate sami da izguglate spot, izgubio bih previše vremena da sa telefona kopiram linkove)
fora je da nisam bio pripremljen za izlet, pa sam se na licu mesta odlučio - ne ide mi se polukružno nazad poznatim putem, idem dalje uzbrdo (već sam bio na 900m) da PROBAM da se probijem do puno uzbudljivije verzije povratka.
negde na pola putovanja kroz šume i livade sam, nemajući ni kartu ni ikakvu navigaciju, možda i zbog nestrpljivosti, skrenuo prerano želeći da skratim neizvesnost jer više nisam imao pojma iza kojeg tačno brda je "moj put", a trebao je da bude tu negde ispod.
avanturistički deo se završio tako što sam pronašao spust kroz šumu, koji se koritom presušenog potoka kroz stenčuge strmoglavio 150-ak metara nadmorske u jedva 500-tinak metara dužine.
sva sreća da sam ceo trening trčkarao (koliko je već moguće "štedeti se" po makadamima i šumskim stazama) pa sam niz tu vratolomiju mogao lepo da strčim osećajući punu snagu u nogama.
dalje odatle mi je samo ostalo 6km spusta asfaltom, na kojem me je čak poprskala i mala kišica usred glanc sunčanog dana.
ovakav izlet je bio idealna prilika da dodam još par desetina kilometara na one Puma Heras kojima su proletos otpali đonovi na petama, a gle slučajnosti, Google Photos me upravo podseća da sam na današnji dan 2008-me u tim patikama pobedio Sljemenski.
mislim da su definitivno zaslužile odlazak u večna lovišta. bez ovih Nike uložaka naravno! :-) ili možda ipak da ih odvedem na još koji ovakav izlet?
19 srpnja 2016
motke
prvi kilometar 11 minuta, mašala!!!
ubio me bog ako ovi lokalni seljaci mene ne vozaju kao vola, jer kad god negde nekog pitam "ima li puta od sela tog do sela onog", oni meni kažu da ima, i da "može da se prođe"...
onda ja krenem pa se zaglavim pa se oderem izgrebem ogulim i pocepam, pa odlomim štap i iskrčim put kroz prašumu koprive i raznovrsnost ostalog korova, da bi oni sutra mogli da se probiju do njive!
treba mi menadžer za ove trening avanture, hoću procenat od ministarstva za saobraćaj, za svo ovo mukotrpno trasiranje :-)
ubio me bog ako ovi lokalni seljaci mene ne vozaju kao vola, jer kad god negde nekog pitam "ima li puta od sela tog do sela onog", oni meni kažu da ima, i da "može da se prođe"...
onda ja krenem pa se zaglavim pa se oderem izgrebem ogulim i pocepam, pa odlomim štap i iskrčim put kroz prašumu koprive i raznovrsnost ostalog korova, da bi oni sutra mogli da se probiju do njive!
treba mi menadžer za ove trening avanture, hoću procenat od ministarstva za saobraćaj, za svo ovo mukotrpno trasiranje :-)
18 srpnja 2016
klec klec
auf bre nisam očekivao da budem dva dana zaredom ovoliko umoran. nakon sinoćnih laganih 10km sam bio još umorniji nego na početku trčanja, izgleda da treba da počnem da razmišljam o laganim trčanjima od 1.5 ili 2.5 km, ovih deset su mi očigledno previše :-)
danas, još gora situacija.
obično kad krenem na lagano zagrevanje od 2 km, ako mi je brzina oko 5'15''/km, onda znam da će biti neko "kidanje" na treningu.
kad se vrtim oko 5'25-5'30''/km, hm, može da bude svašta, mada se retko dogodi nešto vredno priče.
kad ta prva 2km otrčim po 5'45'', sačuvaj bože, to odmah vidim da ću da trčim uz ono brdo i da će mi se suze slivati niz butine čedne.
danas burazerE trčim i nakon par minuta mi prosek LAP-a pokazuje 6'12''/km, rekoh da li odmah da legnem u reku da se udavim ili da nastavim da se ovako mučim kao da sam neki najveći grešnik belosvetski...
dođem do Pivare, zastanem u hladovini da uradim par minuta vežbica, dinamičkog istezanja itd, i nešto mi "prdne" da pokušam sa ubrzanjcima da malo aktiviram organizam.
zaletim deset puta napred nazad po 25 dvokoraka, to mu dođe nekih 70-ak metara malokrvnim ritmom neuspelih ubrzanja, tek onda uradim vežbe, malo se istegnem, i krenem poslednjih 500m ka brdu.
plan je bio da umesto 4x800-900m deonica opet otrčim ceo uspon u Tempu, da bih mogao opet da uporedim i odredim na koliko % od tempo trčanja radim deonice, ili obrnuto, kako god hoćete.
E SAD, OVO MI SE VEĆ DOGODILO PAR PUTA U ŽIVOTU:
naizgled "mrtav", uspem da završim trening skroz naskroz prema planu, da bih odmah nakon tog "glavnog" dela opet pao u neku polu-komu i ostatak rastrčavanja izveo u totalno mrtvačkom raspoloženju.
upravo tako, uspon je bio brz, bez problema, snaga savršeno raspoređena, pulsevi u idealnom laganom porastu, ma "sve pet".
na vrhu sam seo, divio se dostignuću, odmorio se, malo se istegao uživajući u pejzažima, i krenuo na lagano strčavanje kući.
doslovno "kao prebijen", sa motivacijom nula, nekako se skotrljah u grad. u ta 4 kilometra mi je kao i sinoć tokom onih 10 u svakoj sekundi neki unutrašnji glas tri puta (za tri koraka) rekao "stani, stani, stani, prohodaj, prohodaj, prohodaj, ne možeš ovako, teško je, mrtav si, umoran si, pašćeš, saplešćeš se, klecnućeš" i tako unedogled.
ja sam već naučio da ignorišem te gluposti tako da je taj iznutra džabe pričao, u par navrata mi je bio i smešan.
ali ako mu glava i nije verovala, noge bogme jesu.
valjda ću se noćas konačno naspavati kako treba, i početi da prepoznajem svoje ("one stare") noge na treninzima!?
danas, još gora situacija.
obično kad krenem na lagano zagrevanje od 2 km, ako mi je brzina oko 5'15''/km, onda znam da će biti neko "kidanje" na treningu.
kad se vrtim oko 5'25-5'30''/km, hm, može da bude svašta, mada se retko dogodi nešto vredno priče.
kad ta prva 2km otrčim po 5'45'', sačuvaj bože, to odmah vidim da ću da trčim uz ono brdo i da će mi se suze slivati niz butine čedne.
danas burazerE trčim i nakon par minuta mi prosek LAP-a pokazuje 6'12''/km, rekoh da li odmah da legnem u reku da se udavim ili da nastavim da se ovako mučim kao da sam neki najveći grešnik belosvetski...
dođem do Pivare, zastanem u hladovini da uradim par minuta vežbica, dinamičkog istezanja itd, i nešto mi "prdne" da pokušam sa ubrzanjcima da malo aktiviram organizam.
zaletim deset puta napred nazad po 25 dvokoraka, to mu dođe nekih 70-ak metara malokrvnim ritmom neuspelih ubrzanja, tek onda uradim vežbe, malo se istegnem, i krenem poslednjih 500m ka brdu.
plan je bio da umesto 4x800-900m deonica opet otrčim ceo uspon u Tempu, da bih mogao opet da uporedim i odredim na koliko % od tempo trčanja radim deonice, ili obrnuto, kako god hoćete.
E SAD, OVO MI SE VEĆ DOGODILO PAR PUTA U ŽIVOTU:
naizgled "mrtav", uspem da završim trening skroz naskroz prema planu, da bih odmah nakon tog "glavnog" dela opet pao u neku polu-komu i ostatak rastrčavanja izveo u totalno mrtvačkom raspoloženju.
upravo tako, uspon je bio brz, bez problema, snaga savršeno raspoređena, pulsevi u idealnom laganom porastu, ma "sve pet".
na vrhu sam seo, divio se dostignuću, odmorio se, malo se istegao uživajući u pejzažima, i krenuo na lagano strčavanje kući.
doslovno "kao prebijen", sa motivacijom nula, nekako se skotrljah u grad. u ta 4 kilometra mi je kao i sinoć tokom onih 10 u svakoj sekundi neki unutrašnji glas tri puta (za tri koraka) rekao "stani, stani, stani, prohodaj, prohodaj, prohodaj, ne možeš ovako, teško je, mrtav si, umoran si, pašćeš, saplešćeš se, klecnućeš" i tako unedogled.
ja sam već naučio da ignorišem te gluposti tako da je taj iznutra džabe pričao, u par navrata mi je bio i smešan.
ali ako mu glava i nije verovala, noge bogme jesu.
valjda ću se noćas konačno naspavati kako treba, i početi da prepoznajem svoje ("one stare") noge na treninzima!?
17 srpnja 2016
sutra
često tako posle Trke, pa još kad mi se nakalemi neki drugi poremećaj (kao da ih već nemam dovoljno) tipa odlazak na spavanje u 01h ajajajajajjjj, kažem kako bih rado otišao u apoteku i tražio - imate li onu tabletu, znate, "ZA DAN POSLE" (namig namig)
danas me nijedna tableta nije mogla spasiti, uspeo sam da se vratim kući nakon ravno sat vremena tumaranja tokom kojih sam pretrčao čitavih 10 kilometara (klap klap aplauzzzz)
dobro, jeste bilo jedno brdašce, ali nije bio Triglav zaboga, da bi mi opravdao takav prosek.
mrzelo me je da stavljam na ruku Polara, a naročito da vezujem traku oko grudi, a naročito da posle to povezujem na kompjuter, pa sam nakon duuuugo vremena odabrao onu lakšu varijantu - poneseš mobilni, i dovoljan je samo jedan dodir kad se vratiš da sve "legne" na internet i obradi ti podatke.
to je toliko komforno, ljudi, da je to STRAVA!
nisam nikad pokušao izguglati otkud to ime za Sportsku Društvenu Mrežu, mada kod nas fakat zvuči smešno.
ovaj novi nalog koji sam napravio je krajnje NEdruštven jer nemam nijednog "prijatelja" niti ijedan trening, obzirom da nisam povezao ni Polara ni Garmina, nego mi služi samo za uživo snimanje trčanja-vožnje-navigacije autom, i prilikom završavanja svake aktivnosti uvek stisnem da je PRIVATE.
no neću se opet navući na te izazove, hajde sad idući put idi trkačkom koja je 3-4-5 km/h brža, pa postavi da je trening PUBLIC, pa idi tamo osvajaj neke virtuelne medalje i pehare, neka hvala.
sve su to samo gluposti koje ti oduzimaju vreme.
jer ako jednom negde "izdominiraš" onda bi trebao sve to podeliti i na fejsu, i eto nevolje, propadne ti celo veče odgovarajući na komentare sa hvala hvala hvala mogu ja i bolje.
danas me nijedna tableta nije mogla spasiti, uspeo sam da se vratim kući nakon ravno sat vremena tumaranja tokom kojih sam pretrčao čitavih 10 kilometara (klap klap aplauzzzz)
dobro, jeste bilo jedno brdašce, ali nije bio Triglav zaboga, da bi mi opravdao takav prosek.
mrzelo me je da stavljam na ruku Polara, a naročito da vezujem traku oko grudi, a naročito da posle to povezujem na kompjuter, pa sam nakon duuuugo vremena odabrao onu lakšu varijantu - poneseš mobilni, i dovoljan je samo jedan dodir kad se vratiš da sve "legne" na internet i obradi ti podatke.
to je toliko komforno, ljudi, da je to STRAVA!
nisam nikad pokušao izguglati otkud to ime za Sportsku Društvenu Mrežu, mada kod nas fakat zvuči smešno.
ovaj novi nalog koji sam napravio je krajnje NEdruštven jer nemam nijednog "prijatelja" niti ijedan trening, obzirom da nisam povezao ni Polara ni Garmina, nego mi služi samo za uživo snimanje trčanja-vožnje-navigacije autom, i prilikom završavanja svake aktivnosti uvek stisnem da je PRIVATE.
tako sam pre par dana vozeći 15 kilograma težak MTB nakon treninga shvatio da sam jednu od najpopularnijih lokalnih staza odvezao samo 4 sekunde sporije od (nakašljava se s gađenjem...) "Rekorda" :-)
no neću se opet navući na te izazove, hajde sad idući put idi trkačkom koja je 3-4-5 km/h brža, pa postavi da je trening PUBLIC, pa idi tamo osvajaj neke virtuelne medalje i pehare, neka hvala.
sve su to samo gluposti koje ti oduzimaju vreme.
jer ako jednom negde "izdominiraš" onda bi trebao sve to podeliti i na fejsu, i eto nevolje, propadne ti celo veče odgovarajući na komentare sa hvala hvala hvala mogu ja i bolje.
16 srpnja 2016
Vojvoda Mišić (Duke the Muscle)
Dva minuta brže nego prošle godine, a puls malo manji.
Odnosno, ako sa godinama opada maksimalni puls, onda su onih 156 i ovih danas 155 jedno isto, isti % od maksimalnog napora :-/
Kao što sam unapred opisao trku, sa starta je pojurila eskadrila dečurlije ali sam ja za razliku od prošle godine ipak malo "zagrizao" uzbrdo i uspeo da se zadržim negde u sredini te harmonike koja se jako brzo razvlačila.
Do vrha tog surovog uvodnog uspona sam već otprilike shvatio koga ću kad-tad stići a koga neću.
Još na zagrevanju sam video ko nosi plavi juniorski broj, a ko seniorski beli, i uhvatio na nišan trojicu "mojih".
Trećeplasiranog sam preskočio negde oko 2km od starta, i uhvatio priključak sa prvom curom.
U tom času se grupa od četvorice na čelu raspala, i neko vreme sam mislio da ću možda uloviti i nekog od njih ali su se obojica od tih koje sam merkao relativno brzo oporavili i nastavili da džandže nizbrdo dalje mi odmičući.
Tu počinje skoro 5km dugačka jurnjava sa prvom seniorkom, koja je ubrzavala svaki put kada bih joj došao "rame uz rame", i pokušavala da napravi razliku od barem desetak metara. Ja sam trčao isti tempo tojest uz isti osećaj "malo kuliram nizbrdo, čuvam se za kraj" i bez brige pratio njen fartlek.
Kad smo došli na sâm kraj svih nizbrdica, na jednom maleckom deliću koji je jedva primetno uzbrdo ona je "zakovala" i usporila kao da joj je neko iza leđa spustio nevidljivo sidro u asfalt.
Napravio sam malu promenu, rekao sebi "za ovo si se čuvao, ajd sad ožeži i napravi neki dobar trening" i u nekom produženom finišu otrčao poslednjih 12-tak minuta.
U cilju sam video da je ta devojka stigla 1'20'' posle mene, što je usporenje od 25-30 sekundi po kilometru (!!!)
Prosto da se zapitaš šta je njoj to trebalo, da se nateruje s nekim ko joj nije ni konkurencija ni stari dužnik ni bilo ko koga uopšte poznaje, i da se u toj "trci u trci" skroz raspadne.
Da sam recimo bio drugoplasirana seniorka imalo bi savršene logike, ali...
Obzirom da sam trčao kao senior (na kraju treći ukupno) morao sam i da se ponašam kao da sam senior, i nije mi padalo na pamet da (kao neki) idem naokolo i kukam kako svima mogu da budem tata i kako sam pre samo 6 dana trčao najteži planinski maraton na ovim prostorima.
Za kraj imam jedan prosto neverovatan podatak.
Sponzor proglašenja (?) je bio lanac restorana kineske hrane "Dva štapića" iz Beograda, a nagrade su bile u vidu vaučera za kupovinu igračaka u radnji Pertini Toys u Valjevu.
(ko tu pere čije pare samo da mi je znati)
Od svih kategorija, predškolci, razredi 1-2, 3-4, 5-6, 7-8, juniori, seniori, veterani, sve puta dva (M/Ž) nagrade su dobili samo predškolci, i to u iznosima 10,000 - 6,000 - 3,000 dinara!!!
Ukupno 19,000 puta 2 = 38 hiljada dinara, zašto to nisu podelili na svu decu jer bi i oni što su 5. razred verovatno rado uzeli neku igračku iz radnje, e to mi nije najjasnije. Vrlo šašavo, moram priznati, a i većina prisutnih je bila u najmanju ruku zbunjena.
Odnosno, ako sa godinama opada maksimalni puls, onda su onih 156 i ovih danas 155 jedno isto, isti % od maksimalnog napora :-/
Kao što sam unapred opisao trku, sa starta je pojurila eskadrila dečurlije ali sam ja za razliku od prošle godine ipak malo "zagrizao" uzbrdo i uspeo da se zadržim negde u sredini te harmonike koja se jako brzo razvlačila.
Do vrha tog surovog uvodnog uspona sam već otprilike shvatio koga ću kad-tad stići a koga neću.
Još na zagrevanju sam video ko nosi plavi juniorski broj, a ko seniorski beli, i uhvatio na nišan trojicu "mojih".
Trećeplasiranog sam preskočio negde oko 2km od starta, i uhvatio priključak sa prvom curom.
U tom času se grupa od četvorice na čelu raspala, i neko vreme sam mislio da ću možda uloviti i nekog od njih ali su se obojica od tih koje sam merkao relativno brzo oporavili i nastavili da džandže nizbrdo dalje mi odmičući.
Tu počinje skoro 5km dugačka jurnjava sa prvom seniorkom, koja je ubrzavala svaki put kada bih joj došao "rame uz rame", i pokušavala da napravi razliku od barem desetak metara. Ja sam trčao isti tempo tojest uz isti osećaj "malo kuliram nizbrdo, čuvam se za kraj" i bez brige pratio njen fartlek.
Kad smo došli na sâm kraj svih nizbrdica, na jednom maleckom deliću koji je jedva primetno uzbrdo ona je "zakovala" i usporila kao da joj je neko iza leđa spustio nevidljivo sidro u asfalt.
Napravio sam malu promenu, rekao sebi "za ovo si se čuvao, ajd sad ožeži i napravi neki dobar trening" i u nekom produženom finišu otrčao poslednjih 12-tak minuta.
U cilju sam video da je ta devojka stigla 1'20'' posle mene, što je usporenje od 25-30 sekundi po kilometru (!!!)
Prosto da se zapitaš šta je njoj to trebalo, da se nateruje s nekim ko joj nije ni konkurencija ni stari dužnik ni bilo ko koga uopšte poznaje, i da se u toj "trci u trci" skroz raspadne.
Da sam recimo bio drugoplasirana seniorka imalo bi savršene logike, ali...
Obzirom da sam trčao kao senior (na kraju treći ukupno) morao sam i da se ponašam kao da sam senior, i nije mi padalo na pamet da (kao neki) idem naokolo i kukam kako svima mogu da budem tata i kako sam pre samo 6 dana trčao najteži planinski maraton na ovim prostorima.
Za kraj imam jedan prosto neverovatan podatak.
Sponzor proglašenja (?) je bio lanac restorana kineske hrane "Dva štapića" iz Beograda, a nagrade su bile u vidu vaučera za kupovinu igračaka u radnji Pertini Toys u Valjevu.
(ko tu pere čije pare samo da mi je znati)
Od svih kategorija, predškolci, razredi 1-2, 3-4, 5-6, 7-8, juniori, seniori, veterani, sve puta dva (M/Ž) nagrade su dobili samo predškolci, i to u iznosima 10,000 - 6,000 - 3,000 dinara!!!
Ukupno 19,000 puta 2 = 38 hiljada dinara, zašto to nisu podelili na svu decu jer bi i oni što su 5. razred verovatno rado uzeli neku igračku iz radnje, e to mi nije najjasnije. Vrlo šašavo, moram priznati, a i većina prisutnih je bila u najmanju ruku zbunjena.
15 srpnja 2016
8x250
nemam pojma koliko je glupo ili pametno nešto trčati u danu pred Trku, ali obzirom na gromove i crne oblake nije mi se baš negde išlo biciklom.
napravio sam krug po gradu, zagrejao se, na stadionu uradio 8 krugova po 250m ubrzanja (ne baš sprinteva) ukupno za nešto manje od 7 minuta, i pobegao kući.
prema planu, svaki sledeći krug je bio za nijansu brži, pauze su bile od pola minuta otprilike, i to sve izgleda poprilično lepo na grafikonu.
iskreno, i nogama je bilo dosta bolje na kraju, nego na početku trčanja.
napravio sam krug po gradu, zagrejao se, na stadionu uradio 8 krugova po 250m ubrzanja (ne baš sprinteva) ukupno za nešto manje od 7 minuta, i pobegao kući.
prema planu, svaki sledeći krug je bio za nijansu brži, pauze su bile od pola minuta otprilike, i to sve izgleda poprilično lepo na grafikonu.
iskreno, i nogama je bilo dosta bolje na kraju, nego na početku trčanja.
Sljemenski
Uzeo sam da pogledam koliko sam maratona istrčao, jer sam prošle godine shvatio da nekoliko godina nisam uopšte vodio evidenciju pa sam misleći da se vrtim oko 30-ak shvatio da sam stigao do 40-ak. Što je sve jako smešno, obzirom da sam na treninzima pretrčao još toliko, ali ajde...
Imaš ovih statističara i kolekcionara koji tako trupću svakog vikenda i trpaju medalje na kamaru, valjda i u tome ima nekog smisla. Eto da sam umesto na treningu imao priliku svaki put da odem na neku trku tu u blizini, sada bih imao nekih 70-ak medalja, a lično ne vidim razliku između toga i 40-ak.
Recimo 2013-te sam istrčao 8 maratona, ovih zvaničnih, ali mi je najbolji rezultat bio 3h02 (i to 3 puta, Plitvice, Novosadski, Reciklažni), dok recimo 2010-te imam samo 3 maratona ali za 2h59 2h54 2h57. E sad, zašto bi bilo "bolje" onih osam, od ova tri, nije mi najjasnije.
To valjda ide tako da kad jednom više ne možeš BRZO, onda kreneš da skupljaš količinu ovih SPORIH, pa se zavaravaš kako tako nešto nadoknađuješ. Malo morgen. Zamisli da odluči neki sprinter da umesto 5 puta godišnje istrči 100m ispod 10 sek., e on će hiljadu puta godišnje da istrči 100m po 11-12 sekundi. E vala baš ćeš se proslaviti :-)
Zadnjih par godina me "karijera" nešto baš nije mazila pa sam lani odustao na Pitvicama (sjebao stomak) i završio samo dva, Sljemenski i Crikvenicu, gde me je urnisalo ono celonoćno putovanje i nemam pojma kako sam onako kao zombi uopšte uspeo da ga završim za 3h08. Ove sezone pak imam Plitvice kao rekord (3h18, nova teža staza) i evo tek završen Sljemenski.
Nakon ovolikog uvoda bilo bi bolje da odmah završim ali obećao sam priču o Sljemenu. Nakon nekoliko dana razmišljanja i analize, još uvek ne mogu da nađem drugo objašnjenje osim da sam 20% kiksnuo zbog malo jačeg starta i 80% zbog manjka energije pred kraj, čitaj gladi. Evo prosudite i sami:
Odlično pamtim prošlu godinu kada sam posle prvog kruga shvatio da je Sljemenska staza ipak preteška da bi se trčala tako kako sam krenuo. Nakon 1h12, malo sam potegao ručnu i otrčao drugi i treći krug po 1h15, poprilično ravnomerno.
Ove godine sam više pazio, ali sam negde na ulasku u II krug ipak pomislio da ću malo da smanjim napor. Za svaki slučaj. Uvek možeš da se rešiš viška energije u zadnjih pola sata, ako ti baš preostane. Drugi krug je prošao skroz prema planu, delovalo mi je da sam se odmorio, a uz Horvatove Stube sam namerno prošetao iza jednog kočničara da se ne bih prenapregao.
Nakon početnih 1h14 drugi krug je bio 1h17 i isto kao i prošle godine osećao sam da sam ušao u idealan ritam. Bez previše napora. Nastavio sam u III krugu slično, na ulasku u krug uzeo od Lole gel, od kojeg mi se malo skvrčio stomak, ali ništa strašno. Na ciljnom pravcu sam prošao 7-og, na makadamskom spustu sam prošao još dvojicu, pa onom cik-cak stazicom nizbrdo u potok, i na uspon uz Horvatove Stube ovaj put sâm samcit bez ikoga ispred ili iza. Dotle me je stomak popustio, ali na vrhu Stuba više nije bilo one lubenice koju sam svo vreme planirao. Uzeo sam samo vodu.
Kad sam izašao na asfaltni uspon od 2.7km shvatio sam da mi se grči stomak i da sam dobio proliv. Ništa strašno, bez panike, nigde nije bilo žive duše, čučnuo sam u travu pored puta i solidno se istovario. Do te tačke sam imao isti prolazak kao i u drugom krugu, dakle sve cakum-pakum prema planu. Nastavio sam uzbrdo ali već sa prvim naznakama da mi noge ostaju "prazne". Okrepa na vrhu asfalta, opet ništa čvrsto, zgrabio sam čašu cedevite i čašu vode i nastavio dalje.
Po onim šumarcima i kratkim oštrim uspončićima sam već počinjao da malaksavam, jedva čekao onu zadnju okrepu, ne znajući ni sâm zašto. Neko je protrčao kontra čekajući svog kolegu iz štafete i doviknuo mi (za Trećeplasiranog) TU TI JE, NA DVA MINUTA! Eh, da je sve bilo po planu, ta dva minuta bi bila mačiji kašalj, uvukao bih ga ispod nogu kao usisivač.
Na zadnjoj okrepi nisam video nikakvu hranu, uzeo sam dve čaše vode ali je jedna bila PRAZNA, srećom je neka cura potrčala za mnom i dodala mi. No u vodi baš i nema neke energije da se popneš uz sve one uspone pred cilj. Snage sve manje, ista staza mi izgleda sve teža, to je sve planirano, ali pazite ovo - PULSEVI SVE NIŽI.
U prvom nizbrdo delu staze sam po krugovima imao prosek 144, 145, 147 (to je skroz nisko za one temperature, i veoma oprezno), a na drugom uzbrdo delu kruga sam na kraju imao prosečne pulseve 152, 149 (fantastično je da sam uspeo da usporim a da skoro zadržim brzinu) ali u trećem 147 (????). Tu sam planirao da u zadnjim kilometrima zakucavam preko 160 i da otrčim sve one "niti da trčiš niti da pešačiš" oštre uspone, jer zaboga, tri i po sata se samo za njih čuvam!
Ne može ti spadati puls, a da imaš zalihe energije, to je totalna nelogičnost. Trebao sam usput da žderem kao životinja, a ne da pojedem samo jedan (i to mali) gel nakon 2.5h trke od skoro 4h! Toliko obuzet drugim stvarima, zaboravio sam na jednu od najvažnijih :-/ Na zadnjem usponu 500m pred cilj, na onom dugačkom pravcu, u jednom trenu sam pomislio - ja ne znam ni da li ću moći ovo da uspešačim, a kamoli da trčim. Došlo mi je da sednem na kamenje i da navijam za ostatak maratonaca.
S jedne strane, kad sam video startnu listu i kada su svi merodavni procenili da ne mogu bolje od 6. mesta jer je došla elita hrvatskog planinskog trčanja, već sam se pred kraj bio pomirio sa činjenicom da je i 4-to mesto odlično. Revoltiran što sam toliko podbacio, a znajući da su ovi iza jako daleko, lagano sam prošetao kroz ceo ravan ciljni pravac i tako semaforu poklonio još minut.
S druge strane, da u zadnjem krugu nisam (što zbog "više sile" a što zbog kolapsa od gladi) toliko popustio, i da sam po planu istrčao perfektnu trku kao prošle godine, ne da bih dostigao 3-plasiranog za ta 3 minuta nego bih mu verovatno nasvirao još toliko, jer sam na kraju imao katastrofalan raspored po krugovima 1h14 - 1h17 - 1h23.
Pouka za ubuduće, NIKADA nemoj biti zadovoljan plasmanom, sve dok ne prođeš kroz cilj. Trka se završava tek kada semafor kaže gem set i meč, i nikada ne pretpostavljaj da su drugi odmorniji ili u boljem stanju od tebe. Čak i uz ovako katastrofalno trčanje, imao sam u zadnjem krugu skoro isto vreme kao 2-plasirani, odnosno za minut i po bolje vreme od 3-plasiranog! Štaviše, dovoljno je da samo odbijem ono sranje i šetnju kroz zadnjih 200 metara, i imao bih zadnji krug kao prvoplasirani Špoljar, hahaha majčice rođena pa ko zna šta li je sve tek njega namučilo :-D
Imaš ovih statističara i kolekcionara koji tako trupću svakog vikenda i trpaju medalje na kamaru, valjda i u tome ima nekog smisla. Eto da sam umesto na treningu imao priliku svaki put da odem na neku trku tu u blizini, sada bih imao nekih 70-ak medalja, a lično ne vidim razliku između toga i 40-ak.
Recimo 2013-te sam istrčao 8 maratona, ovih zvaničnih, ali mi je najbolji rezultat bio 3h02 (i to 3 puta, Plitvice, Novosadski, Reciklažni), dok recimo 2010-te imam samo 3 maratona ali za 2h59 2h54 2h57. E sad, zašto bi bilo "bolje" onih osam, od ova tri, nije mi najjasnije.
To valjda ide tako da kad jednom više ne možeš BRZO, onda kreneš da skupljaš količinu ovih SPORIH, pa se zavaravaš kako tako nešto nadoknađuješ. Malo morgen. Zamisli da odluči neki sprinter da umesto 5 puta godišnje istrči 100m ispod 10 sek., e on će hiljadu puta godišnje da istrči 100m po 11-12 sekundi. E vala baš ćeš se proslaviti :-)
Zadnjih par godina me "karijera" nešto baš nije mazila pa sam lani odustao na Pitvicama (sjebao stomak) i završio samo dva, Sljemenski i Crikvenicu, gde me je urnisalo ono celonoćno putovanje i nemam pojma kako sam onako kao zombi uopšte uspeo da ga završim za 3h08. Ove sezone pak imam Plitvice kao rekord (3h18, nova teža staza) i evo tek završen Sljemenski.
Nakon ovolikog uvoda bilo bi bolje da odmah završim ali obećao sam priču o Sljemenu. Nakon nekoliko dana razmišljanja i analize, još uvek ne mogu da nađem drugo objašnjenje osim da sam 20% kiksnuo zbog malo jačeg starta i 80% zbog manjka energije pred kraj, čitaj gladi. Evo prosudite i sami:
Odlično pamtim prošlu godinu kada sam posle prvog kruga shvatio da je Sljemenska staza ipak preteška da bi se trčala tako kako sam krenuo. Nakon 1h12, malo sam potegao ručnu i otrčao drugi i treći krug po 1h15, poprilično ravnomerno.
Ove godine sam više pazio, ali sam negde na ulasku u II krug ipak pomislio da ću malo da smanjim napor. Za svaki slučaj. Uvek možeš da se rešiš viška energije u zadnjih pola sata, ako ti baš preostane. Drugi krug je prošao skroz prema planu, delovalo mi je da sam se odmorio, a uz Horvatove Stube sam namerno prošetao iza jednog kočničara da se ne bih prenapregao.
Nakon početnih 1h14 drugi krug je bio 1h17 i isto kao i prošle godine osećao sam da sam ušao u idealan ritam. Bez previše napora. Nastavio sam u III krugu slično, na ulasku u krug uzeo od Lole gel, od kojeg mi se malo skvrčio stomak, ali ništa strašno. Na ciljnom pravcu sam prošao 7-og, na makadamskom spustu sam prošao još dvojicu, pa onom cik-cak stazicom nizbrdo u potok, i na uspon uz Horvatove Stube ovaj put sâm samcit bez ikoga ispred ili iza. Dotle me je stomak popustio, ali na vrhu Stuba više nije bilo one lubenice koju sam svo vreme planirao. Uzeo sam samo vodu.
Kad sam izašao na asfaltni uspon od 2.7km shvatio sam da mi se grči stomak i da sam dobio proliv. Ništa strašno, bez panike, nigde nije bilo žive duše, čučnuo sam u travu pored puta i solidno se istovario. Do te tačke sam imao isti prolazak kao i u drugom krugu, dakle sve cakum-pakum prema planu. Nastavio sam uzbrdo ali već sa prvim naznakama da mi noge ostaju "prazne". Okrepa na vrhu asfalta, opet ništa čvrsto, zgrabio sam čašu cedevite i čašu vode i nastavio dalje.
Po onim šumarcima i kratkim oštrim uspončićima sam već počinjao da malaksavam, jedva čekao onu zadnju okrepu, ne znajući ni sâm zašto. Neko je protrčao kontra čekajući svog kolegu iz štafete i doviknuo mi (za Trećeplasiranog) TU TI JE, NA DVA MINUTA! Eh, da je sve bilo po planu, ta dva minuta bi bila mačiji kašalj, uvukao bih ga ispod nogu kao usisivač.
Na zadnjoj okrepi nisam video nikakvu hranu, uzeo sam dve čaše vode ali je jedna bila PRAZNA, srećom je neka cura potrčala za mnom i dodala mi. No u vodi baš i nema neke energije da se popneš uz sve one uspone pred cilj. Snage sve manje, ista staza mi izgleda sve teža, to je sve planirano, ali pazite ovo - PULSEVI SVE NIŽI.
U prvom nizbrdo delu staze sam po krugovima imao prosek 144, 145, 147 (to je skroz nisko za one temperature, i veoma oprezno), a na drugom uzbrdo delu kruga sam na kraju imao prosečne pulseve 152, 149 (fantastično je da sam uspeo da usporim a da skoro zadržim brzinu) ali u trećem 147 (????). Tu sam planirao da u zadnjim kilometrima zakucavam preko 160 i da otrčim sve one "niti da trčiš niti da pešačiš" oštre uspone, jer zaboga, tri i po sata se samo za njih čuvam!
Ne može ti spadati puls, a da imaš zalihe energije, to je totalna nelogičnost. Trebao sam usput da žderem kao životinja, a ne da pojedem samo jedan (i to mali) gel nakon 2.5h trke od skoro 4h! Toliko obuzet drugim stvarima, zaboravio sam na jednu od najvažnijih :-/ Na zadnjem usponu 500m pred cilj, na onom dugačkom pravcu, u jednom trenu sam pomislio - ja ne znam ni da li ću moći ovo da uspešačim, a kamoli da trčim. Došlo mi je da sednem na kamenje i da navijam za ostatak maratonaca.
S jedne strane, kad sam video startnu listu i kada su svi merodavni procenili da ne mogu bolje od 6. mesta jer je došla elita hrvatskog planinskog trčanja, već sam se pred kraj bio pomirio sa činjenicom da je i 4-to mesto odlično. Revoltiran što sam toliko podbacio, a znajući da su ovi iza jako daleko, lagano sam prošetao kroz ceo ravan ciljni pravac i tako semaforu poklonio još minut.
S druge strane, da u zadnjem krugu nisam (što zbog "više sile" a što zbog kolapsa od gladi) toliko popustio, i da sam po planu istrčao perfektnu trku kao prošle godine, ne da bih dostigao 3-plasiranog za ta 3 minuta nego bih mu verovatno nasvirao još toliko, jer sam na kraju imao katastrofalan raspored po krugovima 1h14 - 1h17 - 1h23.
Pouka za ubuduće, NIKADA nemoj biti zadovoljan plasmanom, sve dok ne prođeš kroz cilj. Trka se završava tek kada semafor kaže gem set i meč, i nikada ne pretpostavljaj da su drugi odmorniji ili u boljem stanju od tebe. Čak i uz ovako katastrofalno trčanje, imao sam u zadnjem krugu skoro isto vreme kao 2-plasirani, odnosno za minut i po bolje vreme od 3-plasiranog! Štaviše, dovoljno je da samo odbijem ono sranje i šetnju kroz zadnjih 200 metara, i imao bih zadnji krug kao prvoplasirani Špoljar, hahaha majčice rođena pa ko zna šta li je sve tek njega namučilo :-D
Uvod u Sljemenski
Uzeo sam da pogledam koliko sam maratona istrčao, jer sam prošle godine shvatio da nekoliko godina nisam uopšte vodio evidenciju pa sam misleći da se vrtim oko 30-ak shvatio da sam stigao do 40-ak. Što je sve jako smešno, obzirom da sam na treninzima pretrčao još toliko, ali ajde...
Imaš ovih statističara i kolekcionara koji tako trupću svakog vikenda i trpaju medalje na kamaru, valjda i u tome ima nekog smisla. Eto da sam umesto na treningu imao priliku svaki put da odem na neku trku tu u blizini, sada bih imao nekih 70-ak medalja, a lično ne vidim razliku između toga i 40-ak.
Recimo 2013-te sam istrčao 8 maratona, ovih zvaničnih, ali mi je najbolji rezultat bio 3h02 (i to 3 puta, Plitvice, Novosadski, Reciklažni), dok recimo 2010-te imam samo 3 maratona ali za 2h59 2h54 2h57. E sad, zašto bi bilo "bolje" onih osam, od ova tri, nije mi najjasnije.
To valjda ide tako da kad jednom više ne možeš BRZO, onda kreneš da skupljaš količinu ovih SPORIH, pa se zavaravaš kako tako nešto nadoknađuješ. Malo morgen. Zamisli da odluči neki sprinter da umesto 5 puta godišnje istrči 100m ispod 10 sek., e on će hiljadu puta godišnje da istrči 100m po 11-12 sekundi. E vala baš ćeš se proslaviti :-)
Zadnjih par godina me "karijera" nešto baš nije mazila pa sam lani odustao na Pitvicama (sjebao stomak) i završio samo dva, Sljemenski i Crikvenicu, gde me je urnisalo ono celonoćno putovanje i nemam pojma kako sam onako kao zombi uopšte uspeo da ga završim za 3h08. Ove sezone pak imam Plitvice kao rekord (3h18, nova teža staza) i evo tek završen Sljemenski.
Imaš ovih statističara i kolekcionara koji tako trupću svakog vikenda i trpaju medalje na kamaru, valjda i u tome ima nekog smisla. Eto da sam umesto na treningu imao priliku svaki put da odem na neku trku tu u blizini, sada bih imao nekih 70-ak medalja, a lično ne vidim razliku između toga i 40-ak.
Recimo 2013-te sam istrčao 8 maratona, ovih zvaničnih, ali mi je najbolji rezultat bio 3h02 (i to 3 puta, Plitvice, Novosadski, Reciklažni), dok recimo 2010-te imam samo 3 maratona ali za 2h59 2h54 2h57. E sad, zašto bi bilo "bolje" onih osam, od ova tri, nije mi najjasnije.
To valjda ide tako da kad jednom više ne možeš BRZO, onda kreneš da skupljaš količinu ovih SPORIH, pa se zavaravaš kako tako nešto nadoknađuješ. Malo morgen. Zamisli da odluči neki sprinter da umesto 5 puta godišnje istrči 100m ispod 10 sek., e on će hiljadu puta godišnje da istrči 100m po 11-12 sekundi. E vala baš ćeš se proslaviti :-)
Zadnjih par godina me "karijera" nešto baš nije mazila pa sam lani odustao na Pitvicama (sjebao stomak) i završio samo dva, Sljemenski i Crikvenicu, gde me je urnisalo ono celonoćno putovanje i nemam pojma kako sam onako kao zombi uopšte uspeo da ga završim za 3h08. Ove sezone pak imam Plitvice kao rekord (3h18, nova teža staza) i evo tek završen Sljemenski.
13 srpnja 2016
4 x 800-900m @ 6.2% prosečan uspon
a tek me čeka zadatak da napišem par utisaka sa maratona. opet, natrpati sve u jedan blog sa deset poglavlja i u pet tomova, deluje još gore. elem, današnji trening je izgledao evo ovako kao na slici.
biciklom 2km do izlaska iz centra grada (nije snimljeno).
kilometar i po laganog zagrevanja, tu zastanem ispod jednog drvoreda (kod Pivare, hah!!) da uradim malo vežbica i razmrdam se, onda još 500-tinak metara jako laganog trčanja do početka uspona, stisnem LAP, i krenem. nakon poslednje deonice sednem na vrhu brda i dahćem par minuta, pa onda dignem dupe malo se istegnem i lagano strčim nazad u grad.
zanimljivo je pogledati zelenu liniju (frekvencija koraka) koja je jako nisko tokom laganog trčanja a podigne se za vreme deonica. ukupno vreme 4 deonice je otprilike isto kao i svake prosečne srede nakon trke za vikend, što će reći da se nisam puno više umorio od maratona naspram onih polumaratona koje sam štancovao celo proleće.
12 srpnja 2016
16 km napornog trčkaranja :-)
iz nekog neobjašnjivog razloga sam sinoć izgubio želju da sebi išta dokazujem odmah 24 sata nakon Sljemenskog Maratona.
da li sam na +32 mogao da pretrčim ovoliko ili onoliko kilometara, ovom ili onom brzinom, preko manje ili više uspončića, ma baš me briga.
popio sam pivo, i izveo Ringa u šetnju (čitaj kupanje) duž Kolubare.
rekoh, ima dana, biće prilike... :-)
jutros (utorak) sam nakon šetnje sa 2 psa, pa druge šetnje sa druga 2 psa, napokon dočekao da odem na to famozno Prvo Trčanje Nakon Maratona.
dok sam dočekao trčanje, dočekao sam i da napolju dođe do +30° pa je kako da kažem ovo trčanje ispalo poprilično zanimljivo :-)
vidi se po pulsevima (podvukao sam im trend roze linijom) koji su nepokolebljivo rasli kako sam ja trčkarao, i na kraju sam uspeo da se sa polaznih 66.5 kg za samo sat i po osušim na 63.7 kg, dok je temperatura stigla do +33°.
da li sam na +32 mogao da pretrčim ovoliko ili onoliko kilometara, ovom ili onom brzinom, preko manje ili više uspončića, ma baš me briga.
popio sam pivo, i izveo Ringa u šetnju (čitaj kupanje) duž Kolubare.
rekoh, ima dana, biće prilike... :-)
jutros (utorak) sam nakon šetnje sa 2 psa, pa druge šetnje sa druga 2 psa, napokon dočekao da odem na to famozno Prvo Trčanje Nakon Maratona.
dok sam dočekao trčanje, dočekao sam i da napolju dođe do +30° pa je kako da kažem ovo trčanje ispalo poprilično zanimljivo :-)
vidi se po pulsevima (podvukao sam im trend roze linijom) koji su nepokolebljivo rasli kako sam ja trčkarao, i na kraju sam uspeo da se sa polaznih 66.5 kg za samo sat i po osušim na 63.7 kg, dok je temperatura stigla do +33°.
ali ipak, gledajmo stvari pozitivno!
bolje je tako, nego da je temperatura stigla do +63.7° a da sam se ja osušio na 33 kg :-P
bolje je tako, nego da je temperatura stigla do +63.7° a da sam se ja osušio na 33 kg :-P
11 srpnja 2016
simpatično jeste, ali pošteno NIJE ;-)
nije da imam išta protiv pasa, naprotiv.
trenutno imamo 4 komada i svaki obožava šetnju.
i nagon im je da uvek vuku napred, posebno kada su u nekoj gužvi, društvu, čoporu.
kad god se Lola zaduva na planinarenju, ona mi kaže "daj Mačka" i Mačak je tako fino izvuče uzbrdo da se na kraju ja više oznojim od nje :-)
obzirom da je svaki planinski Maraton ozbiljna trka gde većina ljudi na kraju ipak uporedi svoje vreme sa vremenom drugih, mislim da bi bilo pošteno da na ovakvim takmičenjima svi koji "trče" uz pomoć pasa dobiju nešto vremena "gratis" na rezultat ;-)
obzirom da dobro znam koliko koji pas može da pomogne, predlažem +2% na male pse, +5% na srednje, i +10% na velike pse.
pa izvolite, "trkajte" se uz pomoć četvoronožnog ski lifta, ali tako da se mi ostali koji se oslanjamo samo na svoju snagu ne osetimo kao budale.
ko god bio na ovoj slici (ništa lično, ponavljam, obožavam pse), neka zna da njegovih, pardon, NJIHOVIH 100 minuta u cilju vredi 110 minuta za solo takmičara bez pomoći.
u rezultatima ne piše da li si imao pomoć ili nisi - piše da je Ceca stigla 5 minuta ispred Nece, iako bi bez dobermana stigla 5 minuta iza, a ti rezultati ostaju u arhivama zauvek.
hvala svima koji će ovo shvatiti ispravno i dobronamerno.
ne pišem PROTIV ikoga ko trči sa psom, već naglas razmišljam zbog onih/nas koji trče bez pomoći "žive žičare" :-)
i prevashodno u ime fer pleja, naravno.
a taj argument da vaša kuca zaboga voli da trči pa je dovedeš na planinsku trku, ma neka kuca slobodno trčkara naokolo sa tvojim mužem, sinom, bratom, dok si ti na trci. kuci je svejedno :-)
09 srpnja 2016
pomereni vikend
kao, start je sutra pomeren na 11h.
i sad, kao da to ima neke veze, ceo dan kontam kako "sve treba da se pomeri".
doručak sa 6h na 9h, užina, ručak, evo sad je i večera dočekala 21h.
ustvari retko kad uopšte večeram, ali kao sutra je maraton pa...
pa je bolje vukljati po brdima 68 nego 67 kila?
jedino mi to pada na pamet od svih mogućih logičnih objašnjenja.
da stvar bude još smešnija, ovaj zadnji obrok forsira Lola, kao da joj od njega život zavisi, a ona sutra trči samo 14km :-)
07 srpnja 2016
pamet i pelene
Ranije su mi davali mogućnost da "proširim publiku" za samo 5$,
a sada su počeli da se nude i za 2$ :-)
Shvatili ljudi da nemam ambicije da postanem mao-ce-tung pa snižavaju cenu oglasa :-)
Usput me podsećaju da imam maraton za 4 dana, ajjooojjj "kukavna mu majka" svakom ko zaboravi da sledećeg vikenda treba da trči tešku trku pa mu je potreban fejsbuk da ga na to opominje.
E ali vidiš, nije loše nečeg se i podsetiti.
KO NEMA U GLAVI, IMA U SVESKAMA!
Nešto razmišljam šta bih od treninga mogao za danas da izmislim, pošto osim redovnog posla danas "ne može ništa da se radi" jer je Ivanjdan tj "crveno slovo".
I tako, vrtim po glavi da odem biciklom ovde onde, pa da odatle odem da trčim ovde onde, i rekoh, MA ČEKAJ MALO, da vidim šta sam trenirao prošle godine u nedelji pred Sljemenski, jer sam ga solidno otrčao a takođe je bio 8 dana posle polumaratona u Rakovici.
Kad da vidiš čuda - ja za ovu nedelju već premašio taj volumen, a četvrtak (što se tiče treninga) nije ni počeo!??
2015-te sam imao nekoliko ili laganih ili jako kratkih trčanja/vožnji, a sada sam već odalamio dva poteška i podugačka planinska trčanja. Mislim da sam "u sosu" :-P
Prizvan pameti u poslednjem trenutku, ako ne i malo nakon poslednjeg trenutka (jer sam jutros s kučićima već prepešačio 6km), danas ću ipak otići na laganu vožnjicu...
a sada su počeli da se nude i za 2$ :-)
Shvatili ljudi da nemam ambicije da postanem mao-ce-tung pa snižavaju cenu oglasa :-)
Usput me podsećaju da imam maraton za 4 dana, ajjooojjj "kukavna mu majka" svakom ko zaboravi da sledećeg vikenda treba da trči tešku trku pa mu je potreban fejsbuk da ga na to opominje.
E ali vidiš, nije loše nečeg se i podsetiti.
KO NEMA U GLAVI, IMA U SVESKAMA!
Nešto razmišljam šta bih od treninga mogao za danas da izmislim, pošto osim redovnog posla danas "ne može ništa da se radi" jer je Ivanjdan tj "crveno slovo".
I tako, vrtim po glavi da odem biciklom ovde onde, pa da odatle odem da trčim ovde onde, i rekoh, MA ČEKAJ MALO, da vidim šta sam trenirao prošle godine u nedelji pred Sljemenski, jer sam ga solidno otrčao a takođe je bio 8 dana posle polumaratona u Rakovici.
Kad da vidiš čuda - ja za ovu nedelju već premašio taj volumen, a četvrtak (što se tiče treninga) nije ni počeo!??
2015-te sam imao nekoliko ili laganih ili jako kratkih trčanja/vožnji, a sada sam već odalamio dva poteška i podugačka planinska trčanja. Mislim da sam "u sosu" :-P
Prizvan pameti u poslednjem trenutku, ako ne i malo nakon poslednjeg trenutka (jer sam jutros s kučićima već prepešačio 6km), danas ću ipak otići na laganu vožnjicu...
06 srpnja 2016
3 slike
ove adidaske su od prvog dana ostavljale utisak kao da trčim u gumenim čizmama ali za 4000 dinara (33€) su se još i isplatile sa pređenih 500-nak km. sad se pojavila rupa sa strane na prstima, pa služe za šetnju po travi i malterisanje :-)
šteta što im je platno tako loše obzirom da đon deluje netaknut... na nekim pak patikama vrisne đon a gore ostanu kao nove. tako vam je to.
a na trećoj slici, malopre ispred supermarketa, evo i jednog originalnog mesta za pertlu :-)
05 srpnja 2016
pony
I tako, upisah još jedan podnevni
letnji polumaraton sa +750m -750m uspona/spusta
Danas mi je bilo malo teže nego juče.
Bolje da pišem o jednom čudnom jučerašnjem trenutku.
Odem tu 3-4km od kuće biciklom Pony (što je Milijana gony) da nahranim neke mačiće. Pobacao neko, 4 komada, jbg. I vraćam se kući nekim zaobilaznim putem po periferiji, tek čujem neko vrištanje i neke krike ispred sebe.
Već sam ovo bio zaboravio, nego danas, taman sam seo na biciklu posle trčanja, otišao do izvora i napio se hladne vode, polu- se okupao i krenuo nazad ka gradu, kad vidim idu mi u susret njih dvojica, ćale vozi ispred a klinac na svojoj biciklici odmah za njim. Nisu me ni pogledali ni prepoznali, ali pomislih - dobro je, mali se ipak izborio da ga prati na bicikli! Vozim dalje ka kući i razmišljam. Ipak, umesto da mu pokažeš, da ga naučiš, da mu kažeš da to nije ništa strašno, samo tako pretiti detetu i grditi ga što je pao, više je nego kretenski. Ko zna, možda mu i nije otac, mada je i ta pretpostavka daleko od ikakvog opravdanja. Čudnih ljudi ima.
letnji polumaraton sa +750m -750m uspona/spusta
Danas mi je bilo malo teže nego juče.
Bolje da pišem o jednom čudnom jučerašnjem trenutku.
Odem tu 3-4km od kuće biciklom Pony (što je Milijana gony) da nahranim neke mačiće. Pobacao neko, 4 komada, jbg. I vraćam se kući nekim zaobilaznim putem po periferiji, tek čujem neko vrištanje i neke krike ispred sebe.
Dolazim pred vrh malenog uspončića i vidim u jarku pored puta klinca od možda 5-6 godina, kako sav zarozan od plača pokušava da izgura biciklu iz kanala ali nema snage, u nešto udara prednji točak. Usto vrišti kao da je upravo iskočio iz one slike gde ljudi u Vijetnamu beže poprskani napalmom. Smenjuje se krik TATAAAAAAAA i urlik AAAAAAAAAAAA, i nemaš pojma ni otkad to tako traje, ni dokle će.
Ja se osvrnem naokolo, upravo jedan čovek iz susednog dvorišta prilazi ogradi i nadviruje se preko tarabe, pogleda me upitno, ja kažem - pao mali s bicikle, valjda. Prilazim detetu, on me pogleda nekako odsutno kao da sam providan, nastavlja da gura prednjim točkom u neku prepreku, stoji i dalje u mestu, pa me kao pogleda na kraju, i opet viknu TATAAAAAAA.
Kakav crni tata, pomislih, nemoj tako brzo da se vezuješ za ljude, nastradaćeš kasnije u životu.
Uhvatim šakom prednji točak, neke široke gume su bile, i povučem snažno i izvučem gore na asfalt i biciklu i dete koje se grčevito drži za guvernalu. Šta je bilo, jesi li pao, boli li te nešto, mali samo AAAAAAAAAAA i ništa ne izgovara, seda na biciklu i kreće dalje po zaravnjenju bez ikakve komunikacije sa mnom, kao neku bubu da sam sa leđa okrenuo na noge i sad ona piči dalje, nema pojma da postojim.
Utom primećujem čoveka od 30 godina na bicikli, ide polako prema nama sav natovaren nekim torbama, pita šta je bilo. Kažem izgleda da je upao u kanal, pa nije mogao da izgura biciklu. Ne fali mu ništa, vozi kao zmaj, samo se uplašio. Prođoh dalje svojim putem, dete se zaustavlja iza mene a čovek počinje da ga grdi - puu kakav si kilav, kako si pao, nemoj više da mi tražiš biciklu, jesi čuo!?
Već sam ovo bio zaboravio, nego danas, taman sam seo na biciklu posle trčanja, otišao do izvora i napio se hladne vode, polu- se okupao i krenuo nazad ka gradu, kad vidim idu mi u susret njih dvojica, ćale vozi ispred a klinac na svojoj biciklici odmah za njim. Nisu me ni pogledali ni prepoznali, ali pomislih - dobro je, mali se ipak izborio da ga prati na bicikli! Vozim dalje ka kući i razmišljam. Ipak, umesto da mu pokažeš, da ga naučiš, da mu kažeš da to nije ništa strašno, samo tako pretiti detetu i grditi ga što je pao, više je nego kretenski. Ko zna, možda mu i nije otac, mada je i ta pretpostavka daleko od ikakvog opravdanja. Čudnih ljudi ima.
04 srpnja 2016
prijave i uplate
Evo o čemu se radi.
U subotu je na prijavama došlo do malo neočekivane situacije.
Onlajn se za polumaraton prijavilo 800-tinak ljudi, organizator je napravio 800 brojeva, odličnih plastičnih i neuništivih na +28 stepeni koliko god ih zalivali znojem ili vodom.
MEĐUTIM.
U najavi je jasno pisalo da je svejedno, da je moguća i onlajn prijava unapred ili direktno na licu mesta od 14-17h.
Ja ne volim da se prijavljujem na SVE trke koje omoguće onlajn prijave, iz prostog razloga što ne želim da ispadnem kreten, tipa ovaj se na sve prijavio a nigde nije došao.
Vidim da to drugima nije neki etički problem.
Od prijavljenih 750 (?) je došla možda polovina, sudeći po gomiletinama nepreuzetih brojeva na tri stola, iznad svakog uredno napisano "001-250", "251-500", "501-750 + prijave na dan trke".
Kad smo došli, rekli su nam da SAČEKAMO DA VIDIMO DA LI SLUČAJNO NEKO OD ONLAJN PRIJAVLJENIH NEĆE DOĆI, PA ĆEMO DOBITI NJIHOVE BROJEVE.
Kažu da je rok do 17h da se podignu brojevi.
20 ljudi stoji na suncu i čeka, prijavili bi se na licu mesta ali ne mogu.
Konačno je 17h00.
Teta na prijavama kaže "Ali ljudi još uvek dolaze".
(misli se na ove prijavljene onlajn)
Rok čekanja je produžen do 17h15.
20 ljudi stoji na suncu i čeka.
Konačno je 17h15.
Teta na prijavama kaže "Ali ljudi još uvek dolaze".
Rok čekanja je produžen do 17h30.
20 ljudi stoji na suncu i čeka.
Konačno je 17h30.
Teta na prijavama kaže "Ali ljudi još uvek dolaze".
Meni auto ostao parkiran kilometar uzbrdo, tek treba da odem do gore da se presvučem, zakačim broj, i siđem na zagrevanje, a kraj ovoj skrivenoj kameri se ne nazire.
U subotu je na prijavama došlo do malo neočekivane situacije.
Onlajn se za polumaraton prijavilo 800-tinak ljudi, organizator je napravio 800 brojeva, odličnih plastičnih i neuništivih na +28 stepeni koliko god ih zalivali znojem ili vodom.
MEĐUTIM.
U najavi je jasno pisalo da je svejedno, da je moguća i onlajn prijava unapred ili direktno na licu mesta od 14-17h.
Ja ne volim da se prijavljujem na SVE trke koje omoguće onlajn prijave, iz prostog razloga što ne želim da ispadnem kreten, tipa ovaj se na sve prijavio a nigde nije došao.
Vidim da to drugima nije neki etički problem.
Od prijavljenih 750 (?) je došla možda polovina, sudeći po gomiletinama nepreuzetih brojeva na tri stola, iznad svakog uredno napisano "001-250", "251-500", "501-750 + prijave na dan trke".
Kad smo došli, rekli su nam da SAČEKAMO DA VIDIMO DA LI SLUČAJNO NEKO OD ONLAJN PRIJAVLJENIH NEĆE DOĆI, PA ĆEMO DOBITI NJIHOVE BROJEVE.
Kažu da je rok do 17h da se podignu brojevi.
20 ljudi stoji na suncu i čeka, prijavili bi se na licu mesta ali ne mogu.
Konačno je 17h00.
Teta na prijavama kaže "Ali ljudi još uvek dolaze".
(misli se na ove prijavljene onlajn)
Rok čekanja je produžen do 17h15.
20 ljudi stoji na suncu i čeka.
Konačno je 17h15.
Teta na prijavama kaže "Ali ljudi još uvek dolaze".
Rok čekanja je produžen do 17h30.
20 ljudi stoji na suncu i čeka.
Konačno je 17h30.
Teta na prijavama kaže "Ali ljudi još uvek dolaze".
Meni auto ostao parkiran kilometar uzbrdo, tek treba da odem do gore da se presvučem, zakačim broj, i siđem na zagrevanje, a kraj ovoj skrivenoj kameri se ne nazire.
Ja kažem - ROK ZA PODIZANJE BROJEVA JE BIO 17h00,
LJUDI MOGU DA DOLAZE DO SUTRA,
DA LI TO ZNAČI DA MI NIKADA NEĆEMO DOBITI BROJEVE?
PODELITE NAMA BROJEVE DOK NE POPADAMO OD SUNČANICE,
A OVIMA KOJI KASNE (I NE POŠTUJU ROK PREUZIMANJA PAKETA DO 17h00)
DAJTE NEKI DRUGI BROJ S REDA, TO NIJE NAŠ PROBLEM.
Teta bez puno razmišljanja prihvata moj savet i momentalno kreće raspodela brojeva. Od 750 ljudi bar 150 je ladno zakasnilo na podizanje brojeva, a barem 200 njih se nije ni pojavilo na trci. Hvala im što su prijavama "REZERVISALI" (rezervišem vam ja svima mesto navr one stvari) svoje startne brojeve, pa se usrali od vrućine i ostali kod kuće da gledaju utakmicu.
Ova situacija je mogla da se izbegne jednostavnim poštovanjem satnice koja je objavljena još pre mesec dana, na plakatu trke. Ako se paketi podižu do 17h00, od 17h01 krećeš da daješ brojeve ovima koji su došli da se prijave na licu mesta, jer je to stavljeno kao ravnopravna a ne drugorazredna mogućnost, a ko je zakasnio E PA NEKA ON ČEKA, DA SE OVE PRIJAVE ZAVRŠE, PA DA VIDIMO DA LI ĆE OSTATI BROJEVA.
Odnosno, ako već niko nije bio dovoljno pametan da smisli mogućnost da se satnice poštuju, onda su trebali kao ovi Rajfajzen Organizatori, izvolte uplati 10 evra, kupi unapred broj medalju i majicu, pa ako ne dođeš ko te jebe.
Kad već pomenuh medalju, učesnici trke na 5km NISU dobili medalju Polumaratona, što je po meni jedina logična i poštena varijanta. Za razliku od recimo Plitvičkog maratona gde su godinama (i to čak UNAPRED, prilikom preuzimanja brojeva) u startnom paketu uz majice davali medalje na kojima je prosto pisalo Maraton bez obzira da li si se prijavio na 5km, 16km, ili 42km, štaviše bez obzira da li si uopšte trčao ili nisi :-)
Ako nekog ne mrzi neka prebira po medaljama, ne sećam se kako je u Podgorici, Zagrebu, da li su iste medalje na 42km i 21km, a na Sljemenskom je recimo dužina pisala na traci za oko vrata, dok su medalje bile "iste a različite" odnosno ove na 14km su bile zlatne a maratonske crno-bele - voleo bih da je obrnuto :-)
Ako nekog ne mrzi neka prebira po medaljama, ne sećam se kako je u Podgorici, Zagrebu, da li su iste medalje na 42km i 21km, a na Sljemenskom je recimo dužina pisala na traci za oko vrata, dok su medalje bile "iste a različite" odnosno ove na 14km su bile zlatne a maratonske crno-bele - voleo bih da je obrnuto :-)
poremećaj
Nešto mi se toliko dramatično poremetilo u organizmu da sam jutros mislio da sam bolestan. Napala me alergija još od onog pešačenja (15km uz reku) u petak, tamo me izgrebalo sve i svašta i još uvek pronalazim trnje u nekim ogrebotinama, plus koprive i neki egzotični kaktusi. Plus komarci. Popio tabletu protiv alergije i opet se budio na svakih pola sata, čas drapam ujed ovde čas neku koprivnjaču onde.
Preko svega sam sj.... balans vode pa sam juče roljao svega kao da sam upravo stigao sa preživljavanja iz Sahare, i jutros se probudio sa 2kg više nego normalno. Bole me leđa od nespavanja, a ne bole me noge od polumaratona preksinoć!??
I rekoh, da odem ja lagaaaano da trčkaram po kamenjarima, čisto da se naviknem na to da svuda može da se trči, ako dovoljno usporiš. Ispalo mi nepunih 600m uspona, bio 1h45 na čistom zraku, i nakon jedno 40 pišanja se evo do večeri uspešno vratio na normalnu kilažu. Sutra je TEK utorak, ja ću biti još odmorniji, a maraton je TEK u nedelju. Dakle nema mesta panici. A sad ću da napišem blog o onoj zbrci u subotu na prijavama za trku.
koliko god zakrećem ove karte uvek mi deluje ravan teren, možda mi se samo čini da živim blizu brda?
hard core trail i prosečan puls 126, ko bi rekao da postoji takav mešoviti brak?
03 srpnja 2016
rakovčica (cancer-aries)
Vidiš ti kako su nemci pametni, na pivu su napisali "izotonični napitak". Ne mora da se zove "sportski napitak" da bi bio izotoničan; po definiciji je izotonična svaka tečnost koja sadrži soli i šećera u količini u kojoj ga ima ljudski organizam. Ali ipak, jeftinije je u litar vode krknuti malo boje i arome, 60g šećera, i napisati sports drink, nego napraviti pivo.
Šta li su pak krknuli u onu vodu kojom su nas prskali u Rakovici, pojma nemam, tek jutros sam morao naočari da stružem silikonskom špahlom :-)
Špah(T)lom!
Tresla se kada kao spejs špahtl.
Treća slika, ova u produžecima (možda bude i penala) priča više od hiljadu reči, ali da bih bio siguran, evo sad ću da napišem dve hiljade. Za svaki slučaj. Uvodni kilometar gore-dole mi je bio nekako lakši nego prošle godine, i nakon toga mi je onaj prvi pravac do ispod Košutnjaka bio još lakši. Da li je samo duvao vetar ili ta ulica zaista ima neki minimalan pad, ne znam, ali bilo mi je za nijansu teže u povratku. I negde prema onom čvoru start/cilj/krugovi je krenulo da me steže nešto kao u Novom Sadu, kao neki bodac, grč, nemam pojma. Baš mi teško padaju ova večernja trčanja, a obzirom da sam se probudio u 4 ujutru ovaj start mi je došao kao što bi došla trka u ponoć onima od vas koji ste se lepo naspavali.
Tu sam ozbiljno planirao da odustanem, izmerim nekih recimo 10km trčanja, odšetam do auta i odmah spičim kući da gledam utakmicu. Nekako tu oko 9km i nešto me je Lola pitala kako mi je, rekoh nikako, hoćeš li istrčati do kraja, rekoh hoću. Što li rekoh hoću, nemam pojma, valjda mi je bilo kraće nego da izgovorim sve ovo što sam napisao.
Utom je počela da me žulja leva patika, tačno ono mesto napred kojim se odraziš i gde je stopalo najšire. Na par sledećih okrepa sam manje vode prosuo po glavi a više po nogama, nadajući se da će da se to slije dole u patike. Događalo se par puta na vrućim maratonima da zadnje kilometre šljapkam u patikama punim vode na +30 stepeni, od količine polivanja, i uvek mi se sviđao taj osećaj.
Mućak, nikako da pogodim čašom da lepo napunim patiku i smanjim trenje, a dole nešto gori li gori. Da stvar bude zanimljivija, trčim u istim patikama i čarapama u kojima sam istrčao većinu polumaratona ove godine, neke i po vrućini (!!???)
Ono podbadanje ispod rebara uporno, ja gazim nakrivo kao da mi je neko ubacio opušak u patiku, i udaljavam se sve više od te tačke 9km gde je jedino bilo logično odustati. Polako odmičem drugi put ka Košutnjaku, svestan da ću iz te krajnje tačke morati te morati da se vratim.
Donosim odluku: obzirom da svo vreme stižem jednog po jednog raspadnika ("sinoć je Rakovica bila pravi rasadnik raspadnika", da se pesnički i nadahnuto izrazim kao Duško Korać) usporiću na nešto što bi mi delovalo kao ritam maratona, tako ću da trčim 3-4 kilometra, pa kad se odmorim videću šta dalje. Kontam da mi 10-15 sekundi po kilometru može dodati minut na ciljno vreme, a ako uspem da zaista TOLIKO usporim trebao bih ne da predahnem nego bukvalno da se preporodim.
Rečeno-učinjeno, na okret dolazim svežiji, odahnutiji, puno manje zabrinut, a hteo ne hteo stigoh još dvojicu. E tada mi se svidelo to lagano trčanje pa sam nastavio još par kilometara. U stvari počeo sam nežno da pojačavam ali se nisam baš vratio u tempo prvih 10km. U nekom trenutku shvatam da sam na 15. km, nekako odmah je došao 16., pa ovo je skoro gotovo rekoh sebi. Tu sam kao napravio malu promenu (više u glavi nego u brzini) i krenuo da grabim malo odlučnijim korakom.
Do onog Rakovičkog okreta sam prešao još jednog i tu sam došao u glupavu situaciju, da su mi ovi ispred (Radičanin i onaj mali, simpatičan mi je ali nekako sav zgužvan, jbg nikad nisam znao kako se zove) bili daleeeeeeko ispred, a iza nije bilo nikog, mada me iskreno nije ni brinulo da će neko baš toliko da vaskrsne da bi me po onakvom danu stigao otpozadi.
I onda ono dosadno slepo crevo kojim trčiš napred-nazad, jebote pusti ti logiku kad prođeš km 19. i ZNAŠ da te samo kilometar deli od onog poslednjeg kraka, ali onaj pravac od 300-400 metara je i prošle godine imao bar dva kilometra, ne zvao se ja Ja. Pitam Zokija na sretanju, aman-zaman, ima li kraja ovom pravcu, on kaže ima eto sad će, a znam da me laže. Logika opet kaže da ako je on par minuta ispred mene, treba samo da sačekam da prođe par minuta i da ćutim i trčim i biću eto na istom mestu gde je on sada, ali ja lepo vidim da taj pravac nema kraja.
I tu videh ovog malog sa facom "u komi sam već treća godina rodbina digla ruke više niko ne sedi pored kreveta najozbiljnije razmišljaju da li im je preskupo da me dalje drže na aparatima" i pomislim da vidiš ti kako bi ovo bio jedan predivan simpatičan SKALP.
I ništa, maži maži kilometar i po, i skinuh mu sa tih 300m do cilja na nekih 30m., a mogao je onaj Mišović da se odmakne sa mikrofonom stotinak metara iza balona i ja bih stigao prvi ali ajde, nije Svetsko! Da vidiš čuda, zadnjih 20 minuta se stomak nije ništa bunio, stopala mi nisu trnula, valjda što nisam imao vremena da razmišljam o tim glupostima.
Šta li su pak krknuli u onu vodu kojom su nas prskali u Rakovici, pojma nemam, tek jutros sam morao naočari da stružem silikonskom špahlom :-)
Špah(T)lom!
Tresla se kada kao spejs špahtl.
Treća slika, ova u produžecima (možda bude i penala) priča više od hiljadu reči, ali da bih bio siguran, evo sad ću da napišem dve hiljade. Za svaki slučaj. Uvodni kilometar gore-dole mi je bio nekako lakši nego prošle godine, i nakon toga mi je onaj prvi pravac do ispod Košutnjaka bio još lakši. Da li je samo duvao vetar ili ta ulica zaista ima neki minimalan pad, ne znam, ali bilo mi je za nijansu teže u povratku. I negde prema onom čvoru start/cilj/krugovi je krenulo da me steže nešto kao u Novom Sadu, kao neki bodac, grč, nemam pojma. Baš mi teško padaju ova večernja trčanja, a obzirom da sam se probudio u 4 ujutru ovaj start mi je došao kao što bi došla trka u ponoć onima od vas koji ste se lepo naspavali.
Tu sam ozbiljno planirao da odustanem, izmerim nekih recimo 10km trčanja, odšetam do auta i odmah spičim kući da gledam utakmicu. Nekako tu oko 9km i nešto me je Lola pitala kako mi je, rekoh nikako, hoćeš li istrčati do kraja, rekoh hoću. Što li rekoh hoću, nemam pojma, valjda mi je bilo kraće nego da izgovorim sve ovo što sam napisao.
Utom je počela da me žulja leva patika, tačno ono mesto napred kojim se odraziš i gde je stopalo najšire. Na par sledećih okrepa sam manje vode prosuo po glavi a više po nogama, nadajući se da će da se to slije dole u patike. Događalo se par puta na vrućim maratonima da zadnje kilometre šljapkam u patikama punim vode na +30 stepeni, od količine polivanja, i uvek mi se sviđao taj osećaj.
Mućak, nikako da pogodim čašom da lepo napunim patiku i smanjim trenje, a dole nešto gori li gori. Da stvar bude zanimljivija, trčim u istim patikama i čarapama u kojima sam istrčao većinu polumaratona ove godine, neke i po vrućini (!!???)
Ono podbadanje ispod rebara uporno, ja gazim nakrivo kao da mi je neko ubacio opušak u patiku, i udaljavam se sve više od te tačke 9km gde je jedino bilo logično odustati. Polako odmičem drugi put ka Košutnjaku, svestan da ću iz te krajnje tačke morati te morati da se vratim.
Donosim odluku: obzirom da svo vreme stižem jednog po jednog raspadnika ("sinoć je Rakovica bila pravi rasadnik raspadnika", da se pesnički i nadahnuto izrazim kao Duško Korać) usporiću na nešto što bi mi delovalo kao ritam maratona, tako ću da trčim 3-4 kilometra, pa kad se odmorim videću šta dalje. Kontam da mi 10-15 sekundi po kilometru može dodati minut na ciljno vreme, a ako uspem da zaista TOLIKO usporim trebao bih ne da predahnem nego bukvalno da se preporodim.
Rečeno-učinjeno, na okret dolazim svežiji, odahnutiji, puno manje zabrinut, a hteo ne hteo stigoh još dvojicu. E tada mi se svidelo to lagano trčanje pa sam nastavio još par kilometara. U stvari počeo sam nežno da pojačavam ali se nisam baš vratio u tempo prvih 10km. U nekom trenutku shvatam da sam na 15. km, nekako odmah je došao 16., pa ovo je skoro gotovo rekoh sebi. Tu sam kao napravio malu promenu (više u glavi nego u brzini) i krenuo da grabim malo odlučnijim korakom.
Do onog Rakovičkog okreta sam prešao još jednog i tu sam došao u glupavu situaciju, da su mi ovi ispred (Radičanin i onaj mali, simpatičan mi je ali nekako sav zgužvan, jbg nikad nisam znao kako se zove) bili daleeeeeeko ispred, a iza nije bilo nikog, mada me iskreno nije ni brinulo da će neko baš toliko da vaskrsne da bi me po onakvom danu stigao otpozadi.
I onda ono dosadno slepo crevo kojim trčiš napred-nazad, jebote pusti ti logiku kad prođeš km 19. i ZNAŠ da te samo kilometar deli od onog poslednjeg kraka, ali onaj pravac od 300-400 metara je i prošle godine imao bar dva kilometra, ne zvao se ja Ja. Pitam Zokija na sretanju, aman-zaman, ima li kraja ovom pravcu, on kaže ima eto sad će, a znam da me laže. Logika opet kaže da ako je on par minuta ispred mene, treba samo da sačekam da prođe par minuta i da ćutim i trčim i biću eto na istom mestu gde je on sada, ali ja lepo vidim da taj pravac nema kraja.
I tu videh ovog malog sa facom "u komi sam već treća godina rodbina digla ruke više niko ne sedi pored kreveta najozbiljnije razmišljaju da li im je preskupo da me dalje drže na aparatima" i pomislim da vidiš ti kako bi ovo bio jedan predivan simpatičan SKALP.
I ništa, maži maži kilometar i po, i skinuh mu sa tih 300m do cilja na nekih 30m., a mogao je onaj Mišović da se odmakne sa mikrofonom stotinak metara iza balona i ja bih stigao prvi ali ajde, nije Svetsko! Da vidiš čuda, zadnjih 20 minuta se stomak nije ništa bunio, stopala mi nisu trnula, valjda što nisam imao vremena da razmišljam o tim glupostima.
Uzeo medalju i ostatak CILJNOG PAKETA, diplomu ostavio na trotoaru da neko sedne da ne prlja gaće, startni broj raskačio i dao onim cigančićima da negde okače i na kraju su jedinom koji je imao majicu trojica golih oteli broj, gde će da ga stave bolje da ne saznam. Sendvič mi pojela Lola, usput gunđajući što njoj niko nije dao sendvič a ona trčala trku od 5km, mislim ne znam šta ona očekuje, još malo će njoj slični rekreativci početi da traže po gajbu piva i vola na ražnju nakon trke od sto metara.
I najvažnija stvar, stigli smo na drugi produžetak. Naravno da sam znao da to ne vredi gledati jer mi je imenjak pre trke rekao da će biti penali, i taman sam se zavalio u fotelju kad su krenuli sa serijama promašaja. Kaže Lola, ovi bre sve neki mlitavi kao da su juče trčali planinsku trku na Kosmaju, idući put mene da zovu da nabodem loptu na špicoku da pocepam mrežu ko šifonske gaće.
Upravo na slikama s trke vidim da je bilo i neko proglašenje. Ne bi me čudilo da još uvek traje, obzirom na to dokle su ljudi ulazili u cilj, tako da mi je ipak draže što pobegosmo na penale. Ionako su komarci krenuli da me proždiru već u 20:00, pa sam morao da vam ih prepustim, nadam se na obostrano zadovoljstvo.
Za 7 dana je Sljemenski Maraton, a ja sam ovaj vrućinski poluM otrčao 2' brže nego prošle godine (1:34:07, 1:31:56), eto još jednog podatka koji ništa neće značiti.
I najvažnija stvar, stigli smo na drugi produžetak. Naravno da sam znao da to ne vredi gledati jer mi je imenjak pre trke rekao da će biti penali, i taman sam se zavalio u fotelju kad su krenuli sa serijama promašaja. Kaže Lola, ovi bre sve neki mlitavi kao da su juče trčali planinsku trku na Kosmaju, idući put mene da zovu da nabodem loptu na špicoku da pocepam mrežu ko šifonske gaće.
Upravo na slikama s trke vidim da je bilo i neko proglašenje. Ne bi me čudilo da još uvek traje, obzirom na to dokle su ljudi ulazili u cilj, tako da mi je ipak draže što pobegosmo na penale. Ionako su komarci krenuli da me proždiru već u 20:00, pa sam morao da vam ih prepustim, nadam se na obostrano zadovoljstvo.
Za 7 dana je Sljemenski Maraton, a ja sam ovaj vrućinski poluM otrčao 2' brže nego prošle godine (1:34:07, 1:31:56), eto još jednog podatka koji ništa neće značiti.
02 srpnja 2016
opet na trci
ova nedelja je skoro cela prošla u nekom "oporavku"
nakon dve trke u subotu i nedelju, u ponedeljak smo jedva hodali. Lola zbog umora jer uopšte nije bila dovoljno utrenirana za trku tipa Kosmaj sa nizbrdicama od 20%, a ja jer sam zaradio iste upale ali iz drugog razloga.
iako na treningu redovno trčim strme spustove, tog jutra sam se napunio kofeinom kao da nisam spavao mesec dana pa se uplašio da li ću se dovoljno razbuditi. ok, jesmo prekasno došli iz Novog Sada, ali ipak, nešto sna smo i uhvatili. uglavnom kako je krenula trka mene su počeli da hvataju grčevi u butinama, kao da je mišićima malo što moraju da se zgrče da bi držali telo na spustu, nego sva ta kontrakcija pa puta pet. kad sam se spustio niz prvo brdo zastao sam da se malo istežem, i nakon toga nastavio "normalno" da trčim. uzbrdo nisam imao problema ali sam na pola staze (trka je u obliku osmice, pa imamo ukrštanje prvog i drugog kruga) odlučio da ne treba da se lomim niz još jedan isti takav spust, jer sam se uplašio neke veće povrede.
nakon tri dana na bicikli sve je došlo više-manje u normalu, pa sam u četvrtak opet otrčao one moje omiljene brdske deonice od 4 puta po 800-900m. ovaj put u pristojnom tempu, po velikoj vrućini, zadovoljan učinkom.
e sad, večeras treba trčati polumaraton u Rakovici.
za trčanje bih trebao da sam se relativno odmorio, a pomenute intervale sam ubacio jer mi ova trka baš i nije nešto važna (start u 18:30, tačno kada se dodirnu popodnevna vrućina i večernja vlažnost) pa kontam četvrtak pre podne subota predveče, ima tu prostora za odmor.
u taj odmor smo juče (zbog Lolinog rođendana) ubacili pešačenje uz reku Gradac i to nekih 14-15km, sa dvadesetak prelazaka kroz reku, i lomatanje po kamenju i planinarskim stazama. kučići su bili oduševljeni ali za moja leđa ne znam šta da kažem.
nekako sam "slomljen" od jutros, pa čak da kažem i malko zabrinut. ipak treba trčati 21km. pa onda kažeš ići ću lagano, e ali onda će duže trajati. a i treba požuriti nazad kući zbog utakmice. k svemu tome cilj je par kilometara udaljen od starta gde će nam ostati auto, pa ako završim negde oko 20:05 - 20:10, neću moći da stignem do kola pre 20:30 ako uopšte budem raspoložen da trčkaram a ne da se samo prevučem kao mrcina. dakle daj bože da stignemo na drugo poluvreme.
nakon dve trke u subotu i nedelju, u ponedeljak smo jedva hodali. Lola zbog umora jer uopšte nije bila dovoljno utrenirana za trku tipa Kosmaj sa nizbrdicama od 20%, a ja jer sam zaradio iste upale ali iz drugog razloga.
iako na treningu redovno trčim strme spustove, tog jutra sam se napunio kofeinom kao da nisam spavao mesec dana pa se uplašio da li ću se dovoljno razbuditi. ok, jesmo prekasno došli iz Novog Sada, ali ipak, nešto sna smo i uhvatili. uglavnom kako je krenula trka mene su počeli da hvataju grčevi u butinama, kao da je mišićima malo što moraju da se zgrče da bi držali telo na spustu, nego sva ta kontrakcija pa puta pet. kad sam se spustio niz prvo brdo zastao sam da se malo istežem, i nakon toga nastavio "normalno" da trčim. uzbrdo nisam imao problema ali sam na pola staze (trka je u obliku osmice, pa imamo ukrštanje prvog i drugog kruga) odlučio da ne treba da se lomim niz još jedan isti takav spust, jer sam se uplašio neke veće povrede.
nakon tri dana na bicikli sve je došlo više-manje u normalu, pa sam u četvrtak opet otrčao one moje omiljene brdske deonice od 4 puta po 800-900m. ovaj put u pristojnom tempu, po velikoj vrućini, zadovoljan učinkom.
e sad, večeras treba trčati polumaraton u Rakovici.
za trčanje bih trebao da sam se relativno odmorio, a pomenute intervale sam ubacio jer mi ova trka baš i nije nešto važna (start u 18:30, tačno kada se dodirnu popodnevna vrućina i večernja vlažnost) pa kontam četvrtak pre podne subota predveče, ima tu prostora za odmor.
u taj odmor smo juče (zbog Lolinog rođendana) ubacili pešačenje uz reku Gradac i to nekih 14-15km, sa dvadesetak prelazaka kroz reku, i lomatanje po kamenju i planinarskim stazama. kučići su bili oduševljeni ali za moja leđa ne znam šta da kažem.
nekako sam "slomljen" od jutros, pa čak da kažem i malko zabrinut. ipak treba trčati 21km. pa onda kažeš ići ću lagano, e ali onda će duže trajati. a i treba požuriti nazad kući zbog utakmice. k svemu tome cilj je par kilometara udaljen od starta gde će nam ostati auto, pa ako završim negde oko 20:05 - 20:10, neću moći da stignem do kola pre 20:30 ako uopšte budem raspoložen da trčkaram a ne da se samo prevučem kao mrcina. dakle daj bože da stignemo na drugo poluvreme.
29 lipnja 2016
nekad i sad ili nikad
Nekada sam imao tako neke sumanute ideje, ali što je najzanimljivije, nije sve ostajalo na idejama. Jednom smo išli biciklama na dužinu od 190km preko Debelog Brda i Kadinjače, pa odmah sutradan išli do Beograda da gledamo neku trku na Košutnjaku, pa je ispalo 360km u dva dana. Jednom sam trčao maraton u Međugorju pa nakon cele noći u autu sutradan ujutru brdsku trku iz centra Zagreba na Sljeme. Jednom sam trčao u Novom Sadu polumaraton pa nakon samo par sati vozio brdski hronometar na Frušku Goru. Jednom sam veče pred Brdsko Državno u biciklizmu otišao da trčim 10km na +40°C (nije fraza nego je zaista bilo na termometru plus četrdeset, to je bila "ona godina") eto čisto da ne propustim priliku da vidim kako izgleda trčati 10km jakog tempa na tolikoj vrućini. Jednom sam...
A zašto se toga prisećam? Zato što su mi nekako izvetrile te ideje. Recimo sad u subotu uveče je bila u Novom Sadu trka na 7km, i dok smo se vozili autom tamo negde popodne, rekoh - vidiš, kako to da mi nije ni palo na pamet, da recimo odem biciklom ovih 135km, i da uveče trčim tu trkicu? Do pre par godina sam stalno prebirao po kalendaru da nekako iskopam tu situaciju u kojoj mogu da odem negde biciklom, a da uveče otrčim neki polumaratončić onako bez previše strasti, čisto da ga istrčim i završim bez mučenja. Sad nekako, odem provozam se, odem otrčim sat vremena, vratim se kući i u glavi mi se nešto overi, kaže "to je to za danas", istuširam se i sednem za kompjuter da analiziram prolaske pulseve kadencu i ostale trice. Onda dođe neka trka, na kraju očitam rezultat sa štoperice, i kao da mi nije jasno zašto nisam u malčice boljoj formi, zašto nemam još tih famoznih par kilograma manje, zašto mi koraci nisu bili 135cm nego 128cm, i slična egzistencijalna potpitanja.
Opet, ne treba zaboraviti januar i onih pretrčanih 1100+ kilometara kada sam u nekoliko navrata išao 3X dnevno na trčanje, a jednom čak i 4 puta :-)
Ni onih 30km Dužine odmah u rano jutro nakon dve trke u Kastavu i Rovinju, pa sa Dužine direktno pod tuš i naglavačke u auto na putovanje od 8 sati.
Ali, ne može se tako celog života. Kao što kažu da "nije svaki dan petak", nije ni svaki mesec Januar 2016. To je bila prilika u kojoj sam mogao da stavim ostatak života "na čekanje" i koju sam iskoristio, a sada je pravo vreme da što mudrije doziram napore. Definitivno bi mi onih 7km u Novom Sadu drukčije izgledali da sam do tamo išao biciklom 5 sati umesto autom 2 sata i malko, što ne mora ama baš ništa da znači. Da li bih umesto 28' išao 32' ili 35', čudna mi čuda, ionako od prvog trenutka nisam to doživeo kao neku Trku. Ko mi je kriv, zašto se nisam setio? Možda jer mi se nije ni bacakalo toliko po onoj vrućini, pa me noge nisu ni zagolicale dovoljno jako da bi mi takva kombinatorika uopšte pala na pamet.
(slikao sam nekog dečka juče u gradskom parku)
A zašto se toga prisećam? Zato što su mi nekako izvetrile te ideje. Recimo sad u subotu uveče je bila u Novom Sadu trka na 7km, i dok smo se vozili autom tamo negde popodne, rekoh - vidiš, kako to da mi nije ni palo na pamet, da recimo odem biciklom ovih 135km, i da uveče trčim tu trkicu? Do pre par godina sam stalno prebirao po kalendaru da nekako iskopam tu situaciju u kojoj mogu da odem negde biciklom, a da uveče otrčim neki polumaratončić onako bez previše strasti, čisto da ga istrčim i završim bez mučenja. Sad nekako, odem provozam se, odem otrčim sat vremena, vratim se kući i u glavi mi se nešto overi, kaže "to je to za danas", istuširam se i sednem za kompjuter da analiziram prolaske pulseve kadencu i ostale trice. Onda dođe neka trka, na kraju očitam rezultat sa štoperice, i kao da mi nije jasno zašto nisam u malčice boljoj formi, zašto nemam još tih famoznih par kilograma manje, zašto mi koraci nisu bili 135cm nego 128cm, i slična egzistencijalna potpitanja.
Opet, ne treba zaboraviti januar i onih pretrčanih 1100+ kilometara kada sam u nekoliko navrata išao 3X dnevno na trčanje, a jednom čak i 4 puta :-)
Ni onih 30km Dužine odmah u rano jutro nakon dve trke u Kastavu i Rovinju, pa sa Dužine direktno pod tuš i naglavačke u auto na putovanje od 8 sati.
Ali, ne može se tako celog života. Kao što kažu da "nije svaki dan petak", nije ni svaki mesec Januar 2016. To je bila prilika u kojoj sam mogao da stavim ostatak života "na čekanje" i koju sam iskoristio, a sada je pravo vreme da što mudrije doziram napore. Definitivno bi mi onih 7km u Novom Sadu drukčije izgledali da sam do tamo išao biciklom 5 sati umesto autom 2 sata i malko, što ne mora ama baš ništa da znači. Da li bih umesto 28' išao 32' ili 35', čudna mi čuda, ionako od prvog trenutka nisam to doživeo kao neku Trku. Ko mi je kriv, zašto se nisam setio? Možda jer mi se nije ni bacakalo toliko po onoj vrućini, pa me noge nisu ni zagolicale dovoljno jako da bi mi takva kombinatorika uopšte pala na pamet.
"čudan neki svet"
(pred trku u Novom Sadu)
1) pivo? ne, ne pijem. ne pijem čak ni domaće sokove. samo kad ja sâm iscedim cveklu, šargarepu, to jedino pijem. i vodu
2) kako misliš pivo? pa pijem. ne, ne pijem. misliš SADA? pa kako ću sada, pre trke? aaaaaaaa, misliš da ga nosim kući? kako da ga nosim? u rancu? pa ne znam, kako to. dobro, dobro, hvala. eeee hvala.
3) pivo? pa ponekad. retko. pa dobro, može. evo sad ću odmah da ga popijem. ne, ne nije toplo, evo. pa i neka je iz auta, nema veze. ne ne, popiću ga, nema potrebe da ga nosim kući i hladim.
4) pivo, he he he, ja to desetak komada. pfffff, dobro, hvala. probaću.
5) ne, ne pijemo. nekada smo pili, oboje. ali samo žestoko, rakiju likere i tako. pivo slabo nešto. hvala, poklon se ne odbija, ali ionako ga nemam gde, mala mi je torbica. hvala još jednom, ali eto.
6) ona, misliš da li pije? ne, ne pije, ona niti jede niti pije. daj meni i njeno, da se ne baci.
7) ne pijem. šta, od izvorske vode? zanimljivo. ali ne pijem.
8) nemam ranac, zašto pitaš. onako? ne nije mi blizu auto. ustvari da, ne, nije blizu. zbog piva? da mi daš pivo? EEE PA BLIZU MI JE AUTO, može. hvala!
9) ...
26 lipnja 2016
7km
Sinoć legnem u 2h, jutros me probude kučići u 5h20 pa u 5h40 i šta ću, ustanem u 6h, rekoh suđeno nam je da idemo na taj Kosmaj. Upalim kompjuter i shvatim da uopšte ne žurimo na start u 10h iz prostog razloga jer je start u 13h (?????).
Šta ću, odvedem kučiće na reku na kupanje, oribam kupatilo i wc, operem prozore u dve sobe, i evo još uvek imam čitav sat viška. Ako je tajna nepresušne životne energije u trosatnom spavanju, nema problema, svako veče ću da ležem u 2 obzirom da se ionako budim u 5-6 kad god da sam legao.
Sinoć je bila zanimljiva trka, jer su se ljudi raspali duplo više nego što sam očekivao. Neka ideja za ovakve trke (nije mi prvi put) je otprilike ode mi na startu njih 20-ak, do km1 prestignem njih 5, u drugom kilometru još 5, i onda do kraja trke na svakom kilometru po jednog.
Međutim sada sam nakon drugog kilometra u svakom sledećem prestigao po 2-3-jicu, i kada sam tačno na 5-om km video poslednju dvojicu od svih koje sam uopšte mogao da dohvatim pogledom, e tu sam i ja počeo da trokiram. Između 5.0 i 5.5km sam im prišao sa 150 na 70 metara, i samo je trebalo spustiti ručnu, postepeno im prići, malo uzeti daha i BAM negde na 3 minuta do cilja krenuti u finiš.
MEĐUTIM prvo mi se skvrčio stomak negde levo, pa negde desno, i tačno na početku zadnjeg kilometra kad sam im bio na 50-60m cela dijafragma mi se zategla kao žica od kontrabasa. Nemam pojma kako sam stigao do stadiona, svo vreme sam disao sa četvrtinom pluća nadajući se da mi u grudima nešto neće pući.
Na 300m od cilja sam se ozbiljno premišljao da li da odustanem i samo sednem u travu pored, jer bi mi bilo smešno da hodam pola kruga po stadionu dok me pretiču ovi otpozadi (tada nisam znao da su suviše daleko). Na jedvite jade sam sav presavijen kao gyros prepuzio preko tepiha za čipove i strovalio se u neko seno.
Poslednji kilometar mi je bio najteži naročito zato što sam svo vreme gledao dva čoveka ispred sebe kako jedva trče i samo što ne popadaju, a ja ne mogu da ih stignem! Rekoh sebi Blogoje ubij se kad si toliko kilav, uzmi svih svojih trista devedeset pari patika i natrpaj na kamaru i napravi od njih logorsku vatru.
Čiča miča i gotova priča :-)
Šta ću, odvedem kučiće na reku na kupanje, oribam kupatilo i wc, operem prozore u dve sobe, i evo još uvek imam čitav sat viška. Ako je tajna nepresušne životne energije u trosatnom spavanju, nema problema, svako veče ću da ležem u 2 obzirom da se ionako budim u 5-6 kad god da sam legao.
Sinoć je bila zanimljiva trka, jer su se ljudi raspali duplo više nego što sam očekivao. Neka ideja za ovakve trke (nije mi prvi put) je otprilike ode mi na startu njih 20-ak, do km1 prestignem njih 5, u drugom kilometru još 5, i onda do kraja trke na svakom kilometru po jednog.
Međutim sada sam nakon drugog kilometra u svakom sledećem prestigao po 2-3-jicu, i kada sam tačno na 5-om km video poslednju dvojicu od svih koje sam uopšte mogao da dohvatim pogledom, e tu sam i ja počeo da trokiram. Između 5.0 i 5.5km sam im prišao sa 150 na 70 metara, i samo je trebalo spustiti ručnu, postepeno im prići, malo uzeti daha i BAM negde na 3 minuta do cilja krenuti u finiš.
MEĐUTIM prvo mi se skvrčio stomak negde levo, pa negde desno, i tačno na početku zadnjeg kilometra kad sam im bio na 50-60m cela dijafragma mi se zategla kao žica od kontrabasa. Nemam pojma kako sam stigao do stadiona, svo vreme sam disao sa četvrtinom pluća nadajući se da mi u grudima nešto neće pući.
Na 300m od cilja sam se ozbiljno premišljao da li da odustanem i samo sednem u travu pored, jer bi mi bilo smešno da hodam pola kruga po stadionu dok me pretiču ovi otpozadi (tada nisam znao da su suviše daleko). Na jedvite jade sam sav presavijen kao gyros prepuzio preko tepiha za čipove i strovalio se u neko seno.
Poslednji kilometar mi je bio najteži naročito zato što sam svo vreme gledao dva čoveka ispred sebe kako jedva trče i samo što ne popadaju, a ja ne mogu da ih stignem! Rekoh sebi Blogoje ubij se kad si toliko kilav, uzmi svih svojih trista devedeset pari patika i natrpaj na kamaru i napravi od njih logorsku vatru.
Čiča miča i gotova priča :-)
25 lipnja 2016
ljut
Evo već dva dana sam na neki način "ljut" ili hajde da ublažim pa da kažem da sam neraspoložen, jer u četvrtak nekako "nisam umeo" da trčim malo sporije. Plan je bio prost da prostiji ne može biti. Trčati dva sata i malko, prvo uzbrdo 200m nadmorske na brdo iznad manastira, i onda 4 kruga, LAGANO.
Svaki krug 4.2km, do gore i nazad 4.2km, dakle uvod + 4 kruga okruglo 21km!
Te krugove sam nekako uvek trčao po 22-23 minuta, a ovaj prvi deo je najteži i uzbrdo i nizbrdo pa je samim tim najsporiji, tako da mi trening bude okruglo 21km i potraje okruglo 2h. Izgleda da sam bio toliko umoran da je jednostavno bilo nemoguće TRČATI uz najoštrije delove, a da još uvek bude LAGANO. Kako su metri prolazili bilo mi je sve teže i teže, ja sam skraćivao korake da bih ispunio svoj Plan, ali sam posle 2 kruga ipak odustao od plana i strčao nazad na Gradac.
Te krugove sam nekako uvek trčao po 22-23 minuta, a ovaj prvi deo je najteži i uzbrdo i nizbrdo pa je samim tim najsporiji, tako da mi trening bude okruglo 21km i potraje okruglo 2h. Izgleda da sam bio toliko umoran da je jednostavno bilo nemoguće TRČATI uz najoštrije delove, a da još uvek bude LAGANO. Kako su metri prolazili bilo mi je sve teže i teže, ja sam skraćivao korake da bih ispunio svoj Plan, ali sam posle 2 kruga ipak odustao od plana i strčao nazad na Gradac.
Ta dva kruga su ispala po 24.5 minuta, a eto, razmišljao sam, to je trebalo da ide po 25-26 minuta, ako sam rekao lagano onda idi LAGANO, još lakše, još lakše, još još još. Jeste bilo +30°, jesam dan ranije trčao one tempo-deonice, jesam pre toga trčao 2 polumaratona, sve je to u redu, ali ako je zadatak trčati najsporije moguće dva sata, pa nek traje i 2h10' totalno je nevažno, eto ne znam kako to nisam "umeo" da izvedem.
I jedva čekam popravni, to će biti što skorije. Ionako sam zadnjih mesec dana skoro sve trčao po asfaltu, ne znam kako zamišljam da trčim Sljemenski Maraton ako se malo ne prilagodim na zemlju i kamenje. Dakle sledeće dve nedelje, pravac šuma! To mi neće pomoći da se nešto bogzna plasiram jer su ove godine izgleda ama baš svi rešili da ga pobede pa će biti bogme gusta konkurencija za podijum, ali nema veze, važno je biti dobro pripremljen da se čovek na trci ne bi osećao kao da je pao s marsa, nego da je na svom terenu.
24 lipnja 2016
modeli, telefoni, tumori
pola dana se spremam da vam pričam o tom fenomenu zvanom "Telefoni Među Srbijancima", jer znam koliko se čeljad pali na nove igračke.
u međuvremenu već peti put pitam druga u italiji zašto se ne javlja, kolegu biciklistu koji je rekreativno trčao maratone u nju jorku i firenci po 2h47... nedavno je pao sa bicikle na trci, imao prelom nekoliko rebara, i šta se dogodilo, na snimcima su mu pronašli neke tumore, skroz slučajno otkrili, šaku govana, u grudnom košu.
i eto kako sad da pišem o novom telefonu, kolika mu je rezolucija ekrana ili kamere, to nekako dođe skroz neprimereno
u međuvremenu već peti put pitam druga u italiji zašto se ne javlja, kolegu biciklistu koji je rekreativno trčao maratone u nju jorku i firenci po 2h47... nedavno je pao sa bicikle na trci, imao prelom nekoliko rebara, i šta se dogodilo, na snimcima su mu pronašli neke tumore, skroz slučajno otkrili, šaku govana, u grudnom košu.
i eto kako sad da pišem o novom telefonu, kolika mu je rezolucija ekrana ili kamere, to nekako dođe skroz neprimereno
23 lipnja 2016
sveća
nogu pred nogu,
ja po brdima puzim,
svojim putem, uspravno...
evo, činjenica da neko piše blog, ne mora da znači da on nečim mora ili želi da se pohvali.
eto. neko pojede govno, i kao redovni beležnik, on to zapiše, doda u dnevnik. ko kaže da život uvek mora da ide uzbrdo, ka zvezdama???
znate vi odlično da sam za vikend trčao dva teška, preteška polumaratona, da smo između toga preputovali par hiljada kilometara, i znate da nije lako trčati trke tako direktno iz auta pa u auto, sa tek par sati spavanja između.
isto tako znate da ja, kao ja, ne umem previše da sabiram dva i dva, nego da uglavnom volim da mi dva plus pet ispadne hiljadu. i onda zanemarim te trke, te napore, zaboravim ih u glavi iako ih noge vrlo dobro zapamte.
tako sam juče ujutru POCEPAO biciklu na sat vremena futinga pre posla, da bih popodne otrčao brdske deonice, one koje prosto obožavam ove sezone proleće/leto 2016. a danas sam opet ujutru spičio sat i malko na bicikli, pa odmah posle posla zapucao na najteži mogući planinski trening trčanja.
kovali planove,
kužili istine,
svak sa svojeg oblaka...
tek, eto bio sam preumoran. zahvaljujući možda doručku, koji je lola osmislila, iako sam ja na sto izneo neke skroz suprotne stvarčice, uglavnom noge su mi se svo vreme gasile, kao kad je sveća pri kraju. realno, ako u subotu uveče treba da trčimo Trku, možda sveća i treba da bude na kraju? eh...
ja po brdima puzim,
svojim putem, uspravno...
evo, činjenica da neko piše blog, ne mora da znači da on nečim mora ili želi da se pohvali.
eto. neko pojede govno, i kao redovni beležnik, on to zapiše, doda u dnevnik. ko kaže da život uvek mora da ide uzbrdo, ka zvezdama???
znate vi odlično da sam za vikend trčao dva teška, preteška polumaratona, da smo između toga preputovali par hiljada kilometara, i znate da nije lako trčati trke tako direktno iz auta pa u auto, sa tek par sati spavanja između.
isto tako znate da ja, kao ja, ne umem previše da sabiram dva i dva, nego da uglavnom volim da mi dva plus pet ispadne hiljadu. i onda zanemarim te trke, te napore, zaboravim ih u glavi iako ih noge vrlo dobro zapamte.
tako sam juče ujutru POCEPAO biciklu na sat vremena futinga pre posla, da bih popodne otrčao brdske deonice, one koje prosto obožavam ove sezone proleće/leto 2016. a danas sam opet ujutru spičio sat i malko na bicikli, pa odmah posle posla zapucao na najteži mogući planinski trening trčanja.
kovali planove,
kužili istine,
svak sa svojeg oblaka...
tek, eto bio sam preumoran. zahvaljujući možda doručku, koji je lola osmislila, iako sam ja na sto izneo neke skroz suprotne stvarčice, uglavnom noge su mi se svo vreme gasile, kao kad je sveća pri kraju. realno, ako u subotu uveče treba da trčimo Trku, možda sveća i treba da bude na kraju? eh...
21 lipnja 2016
hoću ali neću
Odmah prelazim na stvar, kratko i jasno:
Fora je u tome da sam dve godine straćio na planinska trčkaranja, malim brzinama, i koliko god napor na oštrim uzbrdicama bio "aerobno naporan" činjenica je da mi je prosečna dužina koraka tokom tih 10-ak hiljada kilometara bila oko 100cm.
A činjenica je i da na polu- i maratonu trčim koracima od 130cm.
Što zajedno objašnjava zašto me toliko zatežu zadnje lože nakon svake trke.
One su se drastično od-trenirale.
Sada se polako vraćaju u "stare dane", ali u toj rečenici je ključna reč POLAKO.
Evo već dva dana osećam zatezanje, koje nije ni povreda ni čak neko ozbiljnije istegnuće, ali jednostavno osećam bol kada pokušam da se istegnem.
Napregao sam nešto što nije naviklo na toliki napor.
Sve to me je tokom proleća dovelo u pat-poziciju, a to je da sam na treninzima morao da izbegavam ravno.
Zvuči kontradiktorno, zar ne treba pokušati "utrenirati" najslabije mišiće?
TREBA, naravno, ali kako silovati nešto što te boli, i što si već PRE-opteretio tokom vikenda?
Tako je spontano došlo do toga da sam smislio najbolje što sam umeo, a to su brdske deonice, na ne tako oštrom brdu. Trčim ih brzinama od 12-12.5 km/h odnosno 4'40''-5'00''/km, što znači da su koraci nešto kraći, i da je napor raspoređen fifti-fifti između prednjih loža (kvadricepsi) i zadnjih.
Još uvek "treniram", ali nisam surov prema zadnjim ložama.
One tu nešto kao malo pripomažu, nose vodu dok butine mešaju malter, i čekaju sledeći vikend.
Sada sam sabirao, u Fužinama smo imali oštro brdo preko kojeg smo prešli pa se vratili nazad, između 2. i 5. km, dakle 3km brdskog trčanja, a pre i posle toga od 0-2 i od 5-7 je bilo ravno. Tu smo držali nekih 4'05''-4'10''/km. Zatim malo valovitog terena, pa dugačak prvo-blag-pa-onda-oštar uspon negde valjda od 11.5 km, do vrha, i nazad na 17-ti km, pa opet malo ravnog i opet oštar uspon-spust-uspon-spust prema cilju.
No mic po mic nakupilo se, bogme pola staze nije bilo brdsko trčanje.
Vrbovec pak, maltene nema ni metra ravnog terena! Moja omiljena staza! Nema puno oštrih delova, bar prema mojim kriterijumima, ali se stalno smenjuju blagi i manje blagi nagibi, doslovno od prvog do poslednjeg metra. E sad, opet, po tim blažim i ravnjikavim delovima, verovatno se nakupi bar pola odnosno 45 minuta trčanja u kojem zadnje lože prihvataju solidan deo rasporede napora.
I kad sabereš ta dva, jasno je zašto me zatežu.
Problem je da je ovo sve ispao samo uvod,
a da sam hteo da pišem o sledećem vikendu!
No da vas rasteretim i ne udavim, to ću ostaviti za sutra.
BTW, moja dilema da li trčati u subotu ravnih 7km u Novom Sadu (kao nazanimljiviji mogući trening za pomenute lože), ili off road planinskih 8.4km na Kosmaju u nedelju (da se podsetim šta me čeka na Sljemenu za 19 dana), raspršena jer upravo vidim da prijavljivanje za NS nije moguće na dan trke, kao što je bilo ranijih godina :-(
Fora je u tome da sam dve godine straćio na planinska trčkaranja, malim brzinama, i koliko god napor na oštrim uzbrdicama bio "aerobno naporan" činjenica je da mi je prosečna dužina koraka tokom tih 10-ak hiljada kilometara bila oko 100cm.
A činjenica je i da na polu- i maratonu trčim koracima od 130cm.
Što zajedno objašnjava zašto me toliko zatežu zadnje lože nakon svake trke.
One su se drastično od-trenirale.
Sada se polako vraćaju u "stare dane", ali u toj rečenici je ključna reč POLAKO.
Evo već dva dana osećam zatezanje, koje nije ni povreda ni čak neko ozbiljnije istegnuće, ali jednostavno osećam bol kada pokušam da se istegnem.
Napregao sam nešto što nije naviklo na toliki napor.
Sve to me je tokom proleća dovelo u pat-poziciju, a to je da sam na treninzima morao da izbegavam ravno.
Zvuči kontradiktorno, zar ne treba pokušati "utrenirati" najslabije mišiće?
TREBA, naravno, ali kako silovati nešto što te boli, i što si već PRE-opteretio tokom vikenda?
Tako je spontano došlo do toga da sam smislio najbolje što sam umeo, a to su brdske deonice, na ne tako oštrom brdu. Trčim ih brzinama od 12-12.5 km/h odnosno 4'40''-5'00''/km, što znači da su koraci nešto kraći, i da je napor raspoređen fifti-fifti između prednjih loža (kvadricepsi) i zadnjih.
Još uvek "treniram", ali nisam surov prema zadnjim ložama.
One tu nešto kao malo pripomažu, nose vodu dok butine mešaju malter, i čekaju sledeći vikend.
Sada sam sabirao, u Fužinama smo imali oštro brdo preko kojeg smo prešli pa se vratili nazad, između 2. i 5. km, dakle 3km brdskog trčanja, a pre i posle toga od 0-2 i od 5-7 je bilo ravno. Tu smo držali nekih 4'05''-4'10''/km. Zatim malo valovitog terena, pa dugačak prvo-blag-pa-onda-oštar uspon negde valjda od 11.5 km, do vrha, i nazad na 17-ti km, pa opet malo ravnog i opet oštar uspon-spust-uspon-spust prema cilju.
No mic po mic nakupilo se, bogme pola staze nije bilo brdsko trčanje.
Vrbovec pak, maltene nema ni metra ravnog terena! Moja omiljena staza! Nema puno oštrih delova, bar prema mojim kriterijumima, ali se stalno smenjuju blagi i manje blagi nagibi, doslovno od prvog do poslednjeg metra. E sad, opet, po tim blažim i ravnjikavim delovima, verovatno se nakupi bar pola odnosno 45 minuta trčanja u kojem zadnje lože prihvataju solidan deo rasporede napora.
I kad sabereš ta dva, jasno je zašto me zatežu.
Problem je da je ovo sve ispao samo uvod,
a da sam hteo da pišem o sledećem vikendu!
No da vas rasteretim i ne udavim, to ću ostaviti za sutra.
BTW, moja dilema da li trčati u subotu ravnih 7km u Novom Sadu (kao nazanimljiviji mogući trening za pomenute lože), ili off road planinskih 8.4km na Kosmaju u nedelju (da se podsetim šta me čeka na Sljemenu za 19 dana), raspršena jer upravo vidim da prijavljivanje za NS nije moguće na dan trke, kao što je bilo ranijih godina :-(
20 lipnja 2016
po kiši
Malo matematike, da ne kažem jutarnje gimnastike za mozak.
Nakon pranja i centrifugiranja dve patike su teške 605g odnosno po 302g svaka, a suve su teške po 186g (eno piše hemijskom desno na peti, to odmah izmerim čim unesem u kuću).
Dakle za vreme trke (bez centrifuge) full pune vode koja mljacka bile su verovatno i po 350g, a razlika između dve suve i mokre čarape je 32g naspram 130g! Po jednoj nozi, trčanje po kiši dodaje preko 200 grama na svako stopalo.
Nikada nisam do kraja poverovao stručnjacima iz Runners World koji tvrde da svaka unca obuće "donese" dva minuta na maratonu, jer bi onda ovih osam unci značilo 16 minuta gratis na semaforu, PLUS par minuta koje bi sigurno izgubili zbog one pojave mini-šlajfovanja obzirom da znamo koliko natopljene čarape i patike slabije prenose snagu na asfalt.
Ukratko, ta teorija/mit o dva minuta po unci je poprilično daleko od prakse, jer bi onda i polumaraton po (jačoj, doduše) kiši za 1h30' "vredeo" nekih 1h23' po suvom, što je definitivno u domenu naučne fantastike.
Koga nije mrzelo da se udubi nešto je shvatio i naučio, oni koji su u srednjoj bežali sa matematike će brzo preskrolati i reći Sale opet nešto filozofira, a ja pozdravljam i jedne i druge :-)
Nakon pranja i centrifugiranja dve patike su teške 605g odnosno po 302g svaka, a suve su teške po 186g (eno piše hemijskom desno na peti, to odmah izmerim čim unesem u kuću).
Dakle za vreme trke (bez centrifuge) full pune vode koja mljacka bile su verovatno i po 350g, a razlika između dve suve i mokre čarape je 32g naspram 130g! Po jednoj nozi, trčanje po kiši dodaje preko 200 grama na svako stopalo.
Nikada nisam do kraja poverovao stručnjacima iz Runners World koji tvrde da svaka unca obuće "donese" dva minuta na maratonu, jer bi onda ovih osam unci značilo 16 minuta gratis na semaforu, PLUS par minuta koje bi sigurno izgubili zbog one pojave mini-šlajfovanja obzirom da znamo koliko natopljene čarape i patike slabije prenose snagu na asfalt.
Ukratko, ta teorija/mit o dva minuta po unci je poprilično daleko od prakse, jer bi onda i polumaraton po (jačoj, doduše) kiši za 1h30' "vredeo" nekih 1h23' po suvom, što je definitivno u domenu naučne fantastike.
Koga nije mrzelo da se udubi nešto je shvatio i naučio, oni koji su u srednjoj bežali sa matematike će brzo preskrolati i reći Sale opet nešto filozofira, a ja pozdravljam i jedne i druge :-)
18 lipnja 2016
ko o čemu...
brate otelih se pred kraj. a kao štedeo se usput. pride sa ove slike sve deluje tako pitomo i ravno, prosto da se zapitaš na šta potroših sat i po vremena. pride ne mogu nigde da nađem rezultate. pride moram da legnem što pre, jer sutra do 8:30 treba da smo nekih 180km odavde. budite mi dobro i nemojte da gledate fudbal, ionako se za godinu dana ničeg od toga nećete sećati. ali kako maestralno sam otrčao zadnje brdo, pa zadnji spust od 3km, i posle toga ono zakucavanje pa spust po makadamu u pretposlednjem kilometru, pa ono je za udžbenike. šteta što onaj slovenac kojeg sam samleo na sitnoj vodenici nije bio moja kategorija, ovako je kanda ispalo da sam se zabavljao u prazno. za utehu smo izdelili još jednu turu valjevskog, najprobranijim pijandurama, rizikujući da postanemo poznati kao Oni koji hrvatski narod namamljuju u poroke. ma baš me briga.
17 lipnja 2016
susreti
Evo za par sati krećemo ka planinama i baš mi je žao što ćemo propustiti ovu vrelinu koju najavljuju za vikenAd. A vi slobodno kvalitetno trenirajte na +35, nemojte da ste p...ice, nađite neku česmu pa oko nje pravite krugove tri sata i adaptirajte se na tropsku klimu.
(sad sledi ona ista rečenica koja mora da zakači svaki blog kao neki virus)
NEGO EVO O ČEMU SAM HTEO DA PIŠEM.
Kad rekoh virus ne znam da li ste jutros videli ovu vest.
(sad sledi ona ista rečenica koja mora da zakači svaki blog, A NEKE I DVAPUT)
NEGO EVO O ČEMU SAM HTEO DA PIŠEM:
Krenem u sredu da trčim one brCke deonice i već u prvih par stotina metara razmišljam o tome kako smo jednom na stadionu radili deonice u četvrtak pa ja posle tri dana u NS odustao na polumaratonu od udrvenjenih nogu. I pitam se šta mi treba da radim deonice ako imam sad polumaraton u subotu, no kao tešim se da je to više neko iscepkano tempo trčanje a ne deonice.
Pogledaj ti to majke ti rođene, nekad je vojska bila ponos, znao si zašto plaćaš porez i koga izdržavaš. Danas sve retard do retarda, sad ja plaćam ovog jednog što spava i ovog drugog koji ima paprikaš umesto mozga pa je našao maratonca na treningu da pita za upaljač, nisam ti ja Žana Rajić.
(sad sledi ona ista rečenica koja mora da zakači svaki blog kao neki virus)
NEGO EVO O ČEMU SAM HTEO DA PIŠEM.
Kad rekoh virus ne znam da li ste jutros videli ovu vest.
Kaže da su oni za nju prosili, a ona im zauzvrat darovala sidu, pa morala je nešto da im dâ za uspomenu, nije ona cura bez duše. Doduše ne znam ni šta je trebalo dečacima od 12-14 godina da se okušavaju u prcanju, mene su komšinice Goca i Jasna sa 14 godina tek odvukle između dve garaže da učimo da se ljubimo, a kad je Jasna onako pritisla "dole" Gocu i mene da se priljubimo jedno uz drugo, ja nisam imao pojma u čemu je poenta. Ali zato nisam fasovao sidu, šta ćeš, ne može čovek u životu sve da dobije, a naročito čim se rodi.
NEGO EVO O ČEMU SAM HTEO DA PIŠEM:
Krenem u sredu da trčim one brCke deonice i već u prvih par stotina metara razmišljam o tome kako smo jednom na stadionu radili deonice u četvrtak pa ja posle tri dana u NS odustao na polumaratonu od udrvenjenih nogu. I pitam se šta mi treba da radim deonice ako imam sad polumaraton u subotu, no kao tešim se da je to više neko iscepkano tempo trčanje a ne deonice.
Evo šta je radio pametan čovek pred polumaraton, do stadiona s Anom pa gore s Tamarom 6 x (6 x 100m, 200m), čoveče to koliko god "lagano" da smo išli to je 36 puta 100m i 36 puta 200m to je preko 10 kilometara deonica. Zato sad i Ana (maraton) i Tamara (400m) odoše u Rio a ja ostadoh da se pitam, kad već onu sidu nisam dobio zašto samo ja od te ekipe ne putujem na OI.
I tako trčim ja zagrevanje prekjuče, kad pored mene staje auto sa onim rašljama na krovu, za trkačke bicikle. Trener iz Milicionara kod kojeg smo godinama vozili, otvara prozor "jel treba negde da te povezem, dečko?". Malo se ispričamo, on krenuo u Bajinu Baštu na start etape TdS, ja onako sa osmehom nastavim dalje i praktično sam ceo trening trčao puno raspoloženiji nego što sam krenuo. Baš me taj susret onako "podigao".
Kad sam završio deonice gore na vrhu brda me neka baba na raskrsnici pita znam li kada se vraća autobus iz Leskovica, rekoh nemam pojma baba, baš mi žao ali šta ću, ne mogu ti pomoći. Još kažem dal će pre autobus u Valjevo ili ja, i nasmejasmo se oboje.
Tek nisam otrčao ni 200m dalje, prođe me autobus. E kako sam se iznervirao nemate pojma. Jer bi mi bilo baš fora da trčim nizbrdo i u svakoj krivini likujem kako idem ispred autobusa, i kad baba bude gledala putem i kad me bude videla pomisliće auuu dokle je ovaj stigao. A ovako paf, kao ovi što su dobili sidu sa 12 godina, mene prešišao bus odmah tu gore na startnom pravcu. E sad. Zašto bi mene usrećilo da baba čuči pola sata na vrhu brda, to niko ne može znati, ali da imam neki teži duševni poremećaj, tu sumnje nema.
I odmah tu sam sreo i jednog vojnika koji čuva strelište, s tim da oni već godinama čuvaju pogrešan put koji ide u njive, a ovaj put koji silazi na strelište se odvaja stotinak metara iznad no to nikada nijedan starešina ni oficir nije saznao pa uvek postave vojnika na pogrešno mesto. Fora je da je taj vojnik spavao kao top. Još se snizao niz drvo u skoro ležeći stav, pored njega šlem puška i radio-stanica neka mala koja šušti kao đavo, još tu ja trupćem i zviždućem mu smejući se, jok, on spava kao top. 500m kasnije prolazim pored drugog vojnika koji je pak na donjem putu za strelište, dovikujem mu - ako imaš radio zovi i probudi onog gore, spava kao top! Tek ovaj mene ni ne sluša šta mu pričam nego dovikuje za mnom - imaš li upaljač???
Pogledaj ti to majke ti rođene, nekad je vojska bila ponos, znao si zašto plaćaš porez i koga izdržavaš. Danas sve retard do retarda, sad ja plaćam ovog jednog što spava i ovog drugog koji ima paprikaš umesto mozga pa je našao maratonca na treningu da pita za upaljač, nisam ti ja Žana Rajić.
Tako mi se trening od pola sata razmišljanja o biciklizmu i starim danima, preko minut trkanja sa autobusom, pretvorio u razmišljanje o tome koliko se svet zaglupeo u zadnjih par decenija. Nekad je bilo normalno da pričaš sa pametnim ljudima a glupi su bili u manjini, a danas treba da imaš neke ludačke sreće, kao ovi klinci sa početka bloga, da bi naleteo na pametnog čoveka u moru budala. Eto.
15 lipnja 2016
fata je fata
Kulminacija onih eksperimenata (kad sam radio isti trening dan nakon trke, dva dana nakon trke, dan za danom, umoran, odmoran, i sve upoređivao) je dostignuta danas kada sam ga uradio ujutru pa popodne!
4 x 800-900m uzbrdo (sa pauzama od po minut-dva odmora u vidu laganog hodanja) sam jutros uradio za ukupno 16'01'', a popodne za 17'07'' što znači da sam deonice trčao 5'10''/km, umesto 4'50''/km. Eto toliko sam bio umorniji, a bogme ni ručak mi nije pomogao jer sam došao s posla mrtav gladan i pojeo četvrt pileta!
Mislio sam da ću otići ili da se prošetam s kučićima ili odem negde malo biciklom, onda je spičio pljusak, onda mi je palo na pamet da bih mogao na još jedno trčanje, onda mi se prvo učinilo da uopšte nisam naročito umoran, onda mi se učinilo (kad sam se već spremio za trčanje) da sam odjednom nekako poprilično umoran, onda sam progutao knedlu i rekao "u ime nauke, pašće još jedna žrtva!" i ipak otišao.
Što jes jes, NISAM nešto ginuo nego sam sve otrčao onako sa nekih 85-90% volje, a recimo da inače trčim sa 90-95% te neke pomenute volje, malkice je teško to objasniti, osim ako neko nije razmišljao na sličan način o intenzitetu i doživljaju treninga, e onda će me shvatiti.
Od svih ovih poređenja i brojki zanimljiva je i ova da je Polar obračunao kao "vreme potrebno za oporavak" (najdesnije na slici) 12 sati od jutarnjeg i 11 sati od popodnevnog trčanja, dakle eto i to se primećuje, kad ovako otrčiš trening oporaviš se sat ranije. Kome to bitno menja život, nije loše da ima u vidu :-)
4 x 800-900m uzbrdo (sa pauzama od po minut-dva odmora u vidu laganog hodanja) sam jutros uradio za ukupno 16'01'', a popodne za 17'07'' što znači da sam deonice trčao 5'10''/km, umesto 4'50''/km. Eto toliko sam bio umorniji, a bogme ni ručak mi nije pomogao jer sam došao s posla mrtav gladan i pojeo četvrt pileta!
Mislio sam da ću otići ili da se prošetam s kučićima ili odem negde malo biciklom, onda je spičio pljusak, onda mi je palo na pamet da bih mogao na još jedno trčanje, onda mi se prvo učinilo da uopšte nisam naročito umoran, onda mi se učinilo (kad sam se već spremio za trčanje) da sam odjednom nekako poprilično umoran, onda sam progutao knedlu i rekao "u ime nauke, pašće još jedna žrtva!" i ipak otišao.
Što jes jes, NISAM nešto ginuo nego sam sve otrčao onako sa nekih 85-90% volje, a recimo da inače trčim sa 90-95% te neke pomenute volje, malkice je teško to objasniti, osim ako neko nije razmišljao na sličan način o intenzitetu i doživljaju treninga, e onda će me shvatiti.
Od svih ovih poređenja i brojki zanimljiva je i ova da je Polar obračunao kao "vreme potrebno za oporavak" (najdesnije na slici) 12 sati od jutarnjeg i 11 sati od popodnevnog trčanja, dakle eto i to se primećuje, kad ovako otrčiš trening oporaviš se sat ranije. Kome to bitno menja život, nije loše da ima u vidu :-)
Pretplati se na:
Postovi (Atom)