kraj nedelje, huh

(smajli za koji ne znaš da li je uzdahnuo, ili odahnuo)

nedelja ujutru, slušam willie nelsona i pišem blog...
šta ćeš više od života, ako imaš sat vremena "viška"?

neki daleki plan je podrazumevao da danas odemo sa ekipom na planinarenje. međutim stvari su se iskomplikovale jer je predložena tura imala dva totalno blesava detalja.
1) trebalo je ustati u 4 ujutru da bi se krenulo vozom u 5, što bi svakog drugog vikenda bilo "piece of cake" ali nakon prethodne noći kad smo spavali od 03 do 08, možete misliti koliko je to uopšte zdravo
2) kraj ture je trebao da bude na Rajcu i to kad već pada mrak, a mi radimo u ponedeljak. tako je taj princip "nekako se snaći za povratak kući" umesto bezbrižnog završetka dana i sređivanja utisaka, mogao da se pretvori u beskrajno premaranje i noćnu moru (igra reči jer bi se kući vratili uveliko po mraku).
3) na stranu što niko nema pojma kako bi u ponedeljak prestajao dan na poslu, ako u nedelju ustane u 4 ujutru i vrati se sa pešačenja negde oko 8 uveče, u najboljem slučaju.

tako sam juče ceo dan kombinovao i nisam ništa uspeo da smislim
bila je varijanta da skrenemo sa Suvobora u Mionicu, ili na pola puta Divčibare-Suvobor da okrenemo nazad (jer iz Divčibara ima bus za Va u 16:30), ali je i jedno i drugo delovalo premalo interesantno u odnosu na to koliko bi smo se izmaltretirali.

da se bar kretalo onim standardnim vozom u 9:00 išli bi sigurno pa makar bilo gde, jer bi, jednom dobro naspavani, mogli da se upustimo u svaku moguću ludoriju koja ne bi trajala duže od 7-8 sati. ali nažalost, ovo je stvarno bila ubitačna kombinacija za nekog ko je premoren dočekao vikend. 

obzirom da smo do zadnjeg trenutka gajili nadu da ćemo "nešto smisliti", celu noć su na kuhinjskom stolu čekale dve pite (od sira i od jabuka), ali džaba ti sve to kad nismo stigli ni da se spakujemo, čak i da sam se probudio u 4 morao bih na planinarenje u boksericama + gornjem delu pidžame.

dan ranije (sad cepam kroz sećanje unatraške) sam pošao na trčanje, uključio slušalice u telefon, došao na izlaznu kapiju, kad zvoni telefom, drug mi je tu na 350m od kuće i pita me kada i kako mogu da uzmem nove patike. ja odmah otrčim do njega, preuzmem kutiju i dotrčim nazad. kad sam već morao da se vraćam u kuću, na brzaka prepertlam te nove patike i odem da ih "testiram". neke lagane minimalističke za off-road trčanje. tako sam u hodu (bukvalno) promenio i plan kuda ću ići, pa sam pratio staze uz reku Gradac i kasnije malo otišao uzbrdo, da vidim kako deluju na usponu i spustu. sveukupno 16km tempo trčanja, iliti nekakvog tempo-fartleka. u ludilu zakačih neko drvo i zamalo pocepah dres, srećom sam samo pocepao kožu na podlaktici, a ni patikama nije ništa bilo. 

dan ranije smo planirali taj koncert kasno uveče, no meni su uživancija svi koncerti u Gun Club-u jer u sarajevskoj uvek imaš mesta da se parkiraš na 100m od ulaska u klub, plus do/od tamo mi je laka vožnja autom jer praktično ni ne uđem u centar beograda. nešto sam kao čekao da stane kiša, i dočekao, zatim cepio 15km "tempića", ručali na brzaka, obukli se za izlazak možeš misliti kako - uz sive farmerke sam obukao brooks patike za trku, sivo-crne ali sa zelenim detaljima da bi mi se uklopila košulja sa zelenim kockicama, hahahahaha, nikad neću zaboraviti kako me je bledo pogledalo par onih klinki u starkama - i ne da sam se slagao uz Lolinu pletenu bluzu, ma kao kombinacija dve reklame, jedne za jeftino pivo i neke druge za prašak za pecivo. čoveče kolika je bila ova rečenica!?? stigli kući u pola 3 ujutru, baš kako sam i zamišljao da će da ispadne, pa vam je otud savršeno jasno zašto sam trening pre i posle te noći skratio na 15 odnosno 16km, bio je to neki čudan sendvič...

dva prethodna dana sam, nakon onog opevanog glupiranja kroz sred kamenoloma, otrčao tako "dva obična treninga". u sredu 18km po Strmnoj Gori s tim da je prvih 8km Lola išla biciklom pored mene a kasnije sam ja zalomio u brda. malo sam eksperimentisao ali nisam bio pripremljen uz pomoć google earth tako da su me svi pokušaji "da vidim ima li tamo negde dalje puta" završili tako što sam neku livadu ili njivu upotrebio kao kružni tok i vratio se odakle sam pošao. dobro, sad bar znam kuda NE MOŽE da se prođe. i to je nešto...

u četvrtak sam otrčao najklasičnijih pretežno asfaltnih 23km za 1h55 što je ispao savršeni prosek od 5'/km, i nekih 400m uspona (i 400m spusta, naravno). bio sam nešto oduševljen time kako mi je lako da trčim u patikama za asfalt, u odnosu na one za trail, kao da mi se to dogodilo prvi put u životu. ali nekako, nemam pojma, tog dana mi je bilo POSEBNO lako da trčim i svo vreme sam bio bliži Tempu nego Dužini. verovatno jer sam dan ranije prešao SAMO tih brdskih 18km, kao odmor od onih 3.5h planinske dužine. ili to, ili je ovde neko poludeo.

i tako. napolju je sve toplije i sunčanije, nadam se da ćemo za promenu od ovog silnog trčanja uspeti da odemo negde biciklama, jer ako vreme bude po najavi trebalo bi da može da se vozi u kratkoj opremi (???). ili to, ili je JOŠ neko poludeo, pa sad da li zima, ili meteorolozi, ili mi, ko će ga znati u ovoj opštoj ludnici zvanoj "desete". tipa ono osamdesete, devedesete, jbg ovo su desete, koliko god to moglo idiotski da zvuči. a ni ona pita se neće baciti :-)