Zahvaljujem se dragom kolegi maratoncu Uglješi Nikoliću, što je ispunio obećanje da će kad-tad dopuniti moj blog svojom pričom, ali mu nikada neću oprostiti što u svojoj priči nijednom nije pomenuo sestru!
Ja bih svojih 10 kilograma medalja bez razmišljanja menjao za samo jedan nokat neke zamišljene Sestre, ako bi mi takvu trampu neko ikada ponudio... :-)
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
2. RECIKLAŽNI MARATON:
Približio se kraj 2013-e, pa sam postavio sebi pitanje da li je moguće da ću i ovu trku propustiti... Jer, mesecima sam "vukao" vrlo neugodnu povredu desne potkolenice koja mi je prvo proredila treninge, zatim ih svela samo na pokušaje i na kraju me potpuno odvojila od staze. Zaista je mučenje gledati druge kako trče trke koje su trebale da ti budu najznačajnije u godini, a ti možeš samo da ih posmatraš, navijaš i plačeš jer si hendikepiran povredom...
Tako da, prelomio sam u sebi da jednostavno moram izaći bar na Reciklažni! A racionalnih razloga za propuštanje tog hepeninga na Keju u NS-u je bila pregršt: totalno sam bio van treninga, 2-3 nedelje pred trku, iako sam polako postajao sposoban za normalno trčanje, imao sam na tapetu svakodnevni, iscrpljujući mnogočasovni fizički posao, koji je bio praćen slabim spavanjem, oskudnom ishranom i jednostavno, nedostatkom energije za ikakav trening kad bi se slučajno otvorila retka prilika za isti...
Al' ajde, reko', da probamo, pa šta bude...
Na brzinu sam sklepao neke nazovi "pripreme" za Reciklažni... :-)
2 dužine od po 35km sa promenom i 3 tempa od sat vremena i to sve u 10-ak dana pred trku, kada normalni trkači skraćuju i zaobilaze ozbiljne treninge... Al' nisam imao kud - morao sam sebi bar nečim da izgradim samopouzdanje, makar i lažno... :-)
Dan pred trku: takođe višečasovni fizički rad, tako da je bilo suđeno da u trku uđem dobrano urušenih rezervi u mišićima i jetri, baš kao što ne treba... A sad, natrpavati se hranom u noći pred trku da bi se nadoknadilo prethodno višenedeljno "gladovanje" bi bilo možda i kontraproduktivno....
Noć pred trku: gotovo nikakvo spavanje i razmišljanje o tome kakve su mi uopšte trenutne mogućnosti, da li ću uopšte završiti trku i da li će mi možda "proraditi" povreda koja je kao prošla... Ali, ipak me je nosila izvesna želja: da određenim internet-trkačima na stazi pokažem gde su u stvarnosti, da i totalno van treninga nekim skepticima zapušim usta, a i da nekima koji za nas, kojima su ultramaratoni specijalnost i glavni prioritet, misle da kao takvi nema teorije da istrčimo iole kvalitetno klasični maraton (a i polu), a kamoli da tu konkurišemo za visok plasman, pokažem da ipak ima izuzetaka u toj njihovoj, ipak potkrepljenoj teoriji... :-)
Subota ujutru: kašnjenje na trku i površno zagrevanje, već po običaju... :-) Pred sam start, pred mene izlazi Zoran Janković i pred svima mi pruža ruku, što me je posebno obradovalo jer verujem da je to konačno označilo kraj našeg sukoba... Trka kreće, a ja naravno ne znam u startu ni s kim se tačno trkam, neke ne poznajem, za neke nisam ni video da li su došli, a neki i trče polumaraton, pa je njihovo zaletanje na startu za mene bezopasno ... :-)
Gledajući maratonce, na čelo odmah izlazi Stranjaković. Ne dozvoljavam mu da pobegne, njegov tempo mi ne predstavlja problem... Ali, čovek je sebi nametnuo tempo koji, po njegovom načinu disanja, nema teorije da duže vreme "proguta", pa onda namerno, možda blago i na ličnu štetu, čak ubrzavam taj njegov tempo, zaobilazeći ga i time ga namamljujući da se "primi" i onda on poželi mene da zaobiđe još više podižući tempo.... i tako sam sebe "uništi"...
U tome sam uspeo, Stranjaković je vrlo brzo počeo da usporava i ostao daleko iza... Jbg, trkamo se, nisam uradio ništa protiv propozicija... :-) Kad smo već kod njih, primećujem da gomila trkača na određenim mestima skraćuju stazu, neki više, neki manje... U više navrata burno napominjem kontrolorima da odmah diskvalifikuju sve koji to zasluže, jer ako ja , kao domaći takmičar, ne skraćujem, nije normalno da to onda gosti čine... :-)
Shvatam da su Janković i Kesić već dosta zaostali: beše mi to čudno, a pogotovo što sam u njihovom društvu primetio i prvog favorita trke, Sašu Antića... Pomislih da sam krenuo prebrzo čim je neko tako vrhunski spreman primetno iza... Inače, trka je bila na dan kada je naglo otoplilo, što mi lično nikako ne odgovara, ali bar se nisam prevario kao mnogi što se tiče oblačenja... Ljudi vidno prokuvaše jer su se pretovarili, a ne zbog samog trčanja...
A glavni utisak od svih vremenskih parametara ostavljao je zaista jak vetar, takav da nas u jednom smeru ubrzava, ali zato u suprotnom mnogo više usporava, koči, ubija i fizički i psihički, ponekad mi se činilo da trčim u mestu... :-)
U takvim okolnostima, pošto se trčalo 10 krugova, valjalo je osmisliti podesnu taktiku kojom bi se doskočilo vetru... Odlučujem da svoje trčanje organizujem kao trčanje tipa (10 x 2,1 km), gde bi se onaj kvalitetni deo trčao niz vetar, a "aktivne pauze" od isto 2,1km uz vetar... Jednostavno, nisam smeo da se junačim sa vetrom: nadjačavanje sa njim bi za mene u tom trenutku bilo ravno "samoubistvu", jer suprotan vetar dodatno povećava napregnutost mišića, slično kao trčanje uspona: a ja, kao što sam već napomenuo, u trku sam ušao dosta iscrljenih mišića i bez ikakvih planinskih treninga u poslednjim mesecima...
Nisam hteo da se kao mulac zaletim uz vetar pokušavajući da držim neki tamo tempo, a onda budem prinuđen da zbog iznemoglosti nogu odustanem daleko pre kraja trke... Kasnije sam saznao da su tu moju taktiku neki videli kao pravilno raspoređene periode krize, i isto tako pravilno, začuđujuće vađenje iz iste... :-)
Tako da, negde u drugom krugu Antić dodaje tempo i zaobilazi me, što sam smatrao kao nešto normalno i očekivano... :-) Ali, nisam mu dao da pobegne previše... Kada je naišao segment niz vetar... vrlo lako ga sustigoh... zaobišao sam ga... ali, naravno, onda kada je nastupio onaj sporiji segment staze (uz vetar), Antić me ponovo sustiže, ovog puta, u okviru grupe trkača za koje se kasnije ispostavilo da su svi polumaratonci... :-)
U tim momentima pokušavam da smanjim lično štetu zbog vetra i trčim iza leđa čas jednog, čas drugog trkača iz ove novonastale grupe, prepuštam im vođstvo, ali i neposredan udar vetra... :-)
"Samo izvolite..." :-)
Nekako sam stekao utisak da Antić potcenjuje svu konkurenciju, pa i mene, kao da neće da se trudi: mnogo priča dok trči, čak usporava u jednom trenutku da bi se lepo uslikao sa prijateljima... (i sâm sam tada usporio, da i ja budem uslikan, da ne ispadne da sam zaobišao čoveka iz netrkačkih razloga...) :-)
Ali, po svim vidnim pokazateljima tela, ni mene nije urušavao taj Antićev tempo... za razliku od ostalih u našoj grupi koji su izuzetno teško disali... Naiđe period kada gomila polumaratonaca počeše polako da završavaju svoje, a i neki maratonci odustaše... Staza se na 6. krugu očistila i tek onda se jasno mogla videti pozicija i sutuacija nas maratonaca... Na čelu Antić i ja, vrlo lako trčimo, kardiovaskularna rezerva neurušena... Daleko iza nas Stranjaković, a zatim Kesić i Janković, ali sa gotovo nikakvom perspektivom da nas stignu, jer se videlo da se dosta muče, da im je već teško, a ne beše preostalo tako malo do kraja... Preostalo je samo da Antić i ja u narednih 2-3 kruga ne posustanemo, možda čak i malo pojačamo, da bi spomenuti izgubili svaku iluziju da nas mogu stići... To smo uspešno odradili... :-)
Ostali, nepomenuti maratonci, objektivno nisu bili u priči za visok plasman što se vrlo brzo videlo već posle par početnih krugova... Ruku na srce, neki su mogli da se prikažu kao daleko bolji, ali su, eto, izabrali da im Reciklazni bude odmor, druženje, slikanje i slično, bez nekog većeg "cimanja"... :-)
Ipak je tada nailazila Nova godina... :-)
E sad, par detalja vezanih sa trčanje sjajnog i prekaljenog Saše Antića, koje se u drugom telu trke pretvorilo u dvoboj sa mnom... Pored toga što mi je delovalo da je čovek ušao (verovatno i s razlogom) potcenjivački u trku, mnogo duže se zadržavao od ostalih na okrepama, kao što, inače, i sam radim, jer ne žalim sekunde da bih se osvežio. Ali, ovo njegovo "zastajkivanje" mi je delovalo više kao neozbiljnost, nedovoljna fokusiranost. Pogotovo sam se začudio kad je Antić počeo i da se prezuva: pomislih da je stvarno preterao ako sad i "tek-onako" menja patike u toku trke...
Zaista prevelik luksus...
(Tada sam bio u zabludi da kod njega sve savršeno funkcioniše, ni ne sanjajući da se čovek našao u ozbiljnim problemima sa stopalima...)
U tom mom dvoboju sa Antićem, za vreme kog smo se više puta smenjivali u vođstvu (ja sam svoju prednost ostvarivao isključivo niz vetar, a on me je stizao i prestizao uz vetar, i obrnuto, sve kao plod moje taktike nadmudrivanja sa vetrom :-) ), Saša mi je u trenucima dok smo bili rame uz rame govorio kako, eto, on ni ne zna ni da li će da trči ceo maraton, kako je imao previše kilometara u poslednje vreme, pa bi mu možda škodilo žešće "cimanje", reče i da je poslednjih noći slabo spavao + put do NS-a...
Nisam tad znao da li je to sve istina, ili "samo "taktičko" opuštanje protivnika. Ali, uspelo mu je, takvim pristupom mi je verovatno nesvesno poremetio fokus... Pogotovo se moj pristup promenio kad sam u par rečenica shvatio da delimo iste stavove po pitanju smisla sporta i zivota... :-) A takav sam, što mi je možda i mana kao trkaču, da ne želim da trkački "nokautiram" prijatelja. Tačnije, želim, ali nekako nisam rešen i naoštren da oflekam nekog koga gotivim kao čoveka i druga, kao onog ko me otvoreno ili tajno mrzi, proziva, ogovara, zagorčava zivot. Kada se trkam sa nekim ološem, nekako dam maksimum, to je van moje kontrole, ne žalim ni najmanje da ugazim takve na stazi... :-)
Uz sve to, sve do pred sam kraj trke, nisam ni sanjao, jednostavno, nisam verovao da mogu na kraju ostaviti iza sebe sjajnog Antića... kako zbog njegovog nesumnjivog iskustva i kvaliteta dokazanog osvarenim vremenima i visokim plasmanima na jakim trkama, tako i zbog skepticizma da umoran, van treninga i sl. mogu nešto kvalitetno da napravim... I tako, došli smo na oko 2 kruga do cilja...
Saša mi je delovao dosta ozbiljnije: predloži da ubrzamo poslednja 2 kruga na po 18min. On tako i uradi, ubrza, a ja sam samo odmahnuo rukom, ne želeći da jurim neko tamo vreme po tako nenormalnom vetru, već samo želeći da sam finiš dočekam sa prihvatljivim zaostatkom za rivalom... :-)
Ali, to Sašino ubrzanje je bilo kratkog daha, verovatno je i njega u tome sprečavao tada suprotan vetar... I još nešto bitnije: primetio sam da se Saša u par navrata, u vreme istrčavanja poslednjih krugova, dosta ozbiljno zadihao... dok sam se ja osećao još uvek "lepo"... :-)
Tada sam definitivno poverovao da ga mozda mogu savladati... Izabrao sam da budem strpljiv do pred sam kraj, a onda da "krvnički" ubrzam i time ga dobijem kada što sam mnoge do tad... Pojma nisam imao da Saša takođe uvek poseduje jako oružje u finišu, ma o koliko dugačkoj trci da se radi... :-) Verovatno jer smo se slabo i sretali na trkama, pa praktično ne poznajemo jedan drugom mogućnosti...
A zatim, jedan, možda i ključan detalj trke: Saša je na samo par kilometara (1 i po krug) do kraja drugi put "ušao u pit-stop" i ponovo počeo da se prezuva... Neverovatno! Pomislih: " Nije valjda lud da sad na to bespotrebno gubi vreme!". E, tad sam se tek osvestio i ukapirao da je čovek sve vreme bio u ozbiljnim problemima sa stopalima, da samim tim ne moze da istrči na način na koji je naumio, da (bar to) nikako nije plod njegove neozbiljnosti i potcenjivanja.... :-)
Ja zgranut, polako protrčavam pored njega i gledam šta se dešava... Da sam tad bio normalan, pravi trkač, trebao sam tad da "trgnem" što jače, zaista je bilo malo ostalo do kraja... i verovatno bi to bilo dovoljno da me Saša ne stigne, bez obzira što se konsolidovao i počeo da ubrzava... Nekako sam sebi bio uvrteo u glavu da kao "pod obavezno" moram biti do pred kraj iza Saše, a onda ga eventualno dobiti u zadnjim stotinama ili desetinama metara... Jednostavno, mentalno se nisam snašao u novonastaloj situaciji... nego sam nastavio onaj svoj tempo "pod ručnom"... što je, ispostaviće se kasnije, bilo dovoljno da Saši ne pobegnem previše da izgubi svaku nadu da me može stići...
I još jedna misao me je mučila: "Bože, zašto mi ovaj čovek ovo radi! Sad i ako ga pobedim, svi će reći da sam ga dobio zato što se prezuvao, ne trkačkim kvalitetom, i to će da ponavljaju bezbroj puta nakon trke čime će mi smučiti tu eventualnu veliku pobedu!" A postojala je i sledeća bojazan, ne bez razloga: pomislih da, ako sad ubrzam, pogotovo ako "silujem" u segmentu koji je uz vetar, mogu ući u teški problem sa mišićima (možda i toliko da moram odustati sa ikakvim trčanjem) jer nisam ušao fit u trku, a uvek je svašta moguće da se desi na kraju trke kod naglih poteza nekog tada, po treningu nespremnog, kao što sam ja tad bio ... :-)
I onda da mi zbog borbe za prvo mesto izmakne i sasvim zasluženo drugo mesto koje sam celu trku gradio (koje bi bilo takođe veliki uspeh za mene, pogotovo tada), možda čak i treće... Baš bi bilo glupo i bezveze! Fokus mi definitivno beše poremećen, umesto da bez kompromisa dokrajčim rivala dok je "ranjen", ja rasipam energiju na razmišljanje... :-)
Neoprostivo... :-)
I zaslužuje kaznu...
Tako je Saša, nakon što se konsolidovao, metar po metar stizao moju veliku prednost i u poslednja oko 2km smo bili rame uz rame... Nisam uopšte bio nesrećan (kao što bi možda bilo normalno) što sam izgubio tako veliku prednost baš kada nije trebalo... :-) Nekako mi je bilo lakše što mi se, eto, sam kad smo rame uz rame, pruža prilika da eventualno pobedim Sašu na sasvim pošten način... ako budem bolje izveo sam finiš, a ne onako, na kvarno, zbog njegovog prezuvanja... :-)
Na tih oko 2km do kraja, Saša je stravično ubrzao, ja nastavio da ga pratim ulažući dosta energije, ali čuvajući dovoljno... :-) A taj žestok tempo smo "tukli" posle 40-ak istrčanih kilometara! To je svakako bio pokazatelj da smo obojica sigurno mogli bolje od onih "cifri" koje smo na kraju ostvarili... Publika svesrdno podržava 2 najkvalitetnija maratonca na stazi uz Dunav u tom trenutku... U momentu dok smo Saša i ja bili na svega 200 metara od poslednjeg okreta (od kog ima vrlo malo, oko 400m do cilja), Saša stiže da mi kaže da se on ne boji finiša ni sa kim, jer žestoko radi na brzini sa sjajnom Anom Subotić, a da se već navikao da sve "pokopava" u finišu...
Pomislih: "Samo ti pričaj, videcemo... :-)"
Iskreno, nisam baš mnogo verovao da Saša moze sprinterski da ubrza u poslednjih 100-400m, naprosto jer nisam tome nikad bio svedok, a i retkost je da maratonci mogu izvesti tako nešto... što, eto, samo "slučajno" mogu... :-)
I dogodi se onako kako je sam Saša nagovestio: poslednji put smo okrenuli, malo još održavali prethodni jak tempo... i onda... na oko 300m do cilja... Saša sprinterski ubrza, ne mogu reći da nisam očekivao, ali tako nešto, na trkama velike dužine, zaista nisam doživeo...
Ostao sam kao ukopan od iznenađenja na svom prethodnom tempu, dok sam ukapirao šta se događa, Saša mi već beše previše odmakao, ja čisto radi reda "grunuo" najviše što mogu (što nije bilo baš onako brzo kao što sam spreman da izvedem, jer ipak je sprint bio protiv jakog vetra... :-) ), ali već je bilo kasno...
Preostalo je samo da iskreno čestitam velikom trkaču i čoveku na sasvim zasluzenoj pobedi....
Smatram da sam i sam dobio na Reciklažnom tačno ono što sam zasluživao u tom trenutku... :-) U svakom slučaju, posle ove trke sam, kao trkač, pametniji nego što sam bio pre nje... Jedno veliko iskustvo za mene...:-)
Nema komentara:
Objavi komentar