pešačenje 25km (7h)
20km gradac degurić (musa) ob - GAS
23km gradac degurić zajedno (musa) kovačice izvor gradca koma - KLJOK/gas
21km už-kovačice-už - GAS
37km pri - KLJOK
24km kovačice - GAS
šta mu sad pa ovo znači
pa eto, nakon onog planinarenja u nedelju, pretpostavljao sam da ću da budem malo onako, trom za brže trčanje, u ponedeljak
tako sam nekako umislio da MORA biti
dan pred planinarenje sam trčao nešto manje, 15km, ali malo jače
i pre toga sam isto tako redovno trčao, vikend ranije smo takođe u nedelju išli na planinarenje, a poslednji dan odmora je bio nakon Mojstirskog Maratona, ona nedelja kada smo šetali 8km po nekom brdu iznad sela Ribariće(i).
i tako, u ponedeljak krenuo ja na trčanje i shvatio da uopšte nisam naročito umoran
nešto tu trčkarao po okolnim brdima, vidim da mi lepo ide, posle toga me Lola zovne da malo požurim kući, i ja sletim do ulaska u grad, zatim se sjurim Obilanicom i nakon toga poslednja ravna 3km otrčim u jakom tempu. i taj preokret u glavi se događao polako, od polaska od kuće, preko srednjeg dela trčanja kad sam zaključio da je sve bolje od plana, pa do samog kraja.
u utorak pak, sve je krenulo normalno, malo smo trčali zajedno, na jednom mestu uspešačili uz neki strm uspon, posle toga opet malo trčkarali, zatim se razdvojili, onda ja nastavio sa izletom jer sam računao da ona nedelja plus jučerašnji tempo, to mora da je dovoljno muke za noge, i kao rešio ja da ih častim odmorom. i ostao sam na tom nazovi izletu skoro 4 sata, zastajao, slikao predele, sunčao se, i sve je bilo idilično do nekih 7km od kuće kada sam se od napada gladi presavio na pola. shvatim da nisam užinao nego sam onako nakon doručka samo nešto popio u podne i krenuo na trčanje. preskočio i užinu i ručak, zanimljivo. tu nekako uzbauljam uz zadnje brdo, koma nad komama. strčim nazad na reku Gradac i poslednja nepuna 4km opet raspalim neki tempo, samo da bih što brže stigao do kuhinjskog stola i zaronio u tanjir. tako je ispalo 2-u-1, na kraju trčanja, prvo sam pukao pa se oporavio. opet - svašta.
e u sredu sam već trebao da se odmaram, kao što bi se svako normalni odmarao nakon takvih treninga, naročito jer je ovaj jučerašnji imao i puno uspona i spusta, po problematičnom terenu. i ništa, odem opet u brdo, otrčim 10.5km u jednom pravcu, i OPET me zovne Lola i OPET mi kaže da požurim nazad na posao i ja uključim štopericu i tih drugih 10.5km pretrčim za 45 minuta. jeste da je mahom nizbrdo, ali ima dosta i strmih delova a dosta i ravnog, na par mesta čak kontra-nagiba uzbrdo, tako da uopšte nije profil lak za trčanje (Užički put). wow, rekoh ja, pa meni odmor uopšte ne treba, ja sam postao mašina za trčanje.
u četvrtak se probudim odmoran, svež, čio, da ne poveruješ. krenem malo ravnijim putem ka Loznici, i nakon nekog vremena uvrtim sebi u glavu da ću da pretrčim 42km. ta staza bi valjda terbala da ima samo oko 200-250m totalnog uspona, mrzi me da sad proveravam. e ali međutim. posle jedno sat trčanja, odjednom mi se skratio korak, noge izgubile skočnost, počelo da me zateže u loži, u peti, pffff, grozota. odem još par km do jedne česme, tu lepo okrenem nazad i vratim se kući podvijenog repa. ali svo vreme onaj loš osećaj, kako mi je jako teško da trčim. tako kako sam krenuo, tako sam i završio, otprilike svaki km po 5 minuta, kao švajcarski sat. verovatno je uspeh u takvom danu skroz ne "prohodati" i da ti brzina ne pada sve više i više, ali ja sam svejedno bio nezadovoljan, zbog tog osećaja obamrlosti u nogama.
petak je po sistemu cik-cak nastavio niz. em sam mislio da ću da budem umoran, a nisam bio, em sam krenuo na lagano kratko trčkaranje čisto da se pomerim iz kuće a na kraju opet završio sa svežim nogama i zadnjih sat vremena u tempo trčanju. fenomenalan osećaj, a da fora bude veća nakon jučerašnjih 37km me nije bolela ni loža ni peta ni ništa, eto, tek tako, sve se namestilo kako najbolje može. baš svašta.
i prc milojka, sinoć odemo na neki rođendan, na toj žurki se u 10 kvadrata natrpalo 15-ak ljudi od kojih je većina pušila, ostali smo do pola 1, noćas sam spavao kao top ali kratko, i kad sam se jutros probudio, odmah sam namirisao nevolju. čovek balvan. eto to sam ja danas. nepokretan. ne umoran, nego bolestan. kašljao, klecao, čak ni apetit nisam imao, celo prepodne presedeo kao biljka, polusvestan polubunovan. katastrofa. sad gledam šta da radim, ima još 3.5 sata fore do mraka. da li da odem da se provozam biciklom, da malo promrdam ove nogice i pustim nešto krvotoka kroz te balvančiće, ili da po sistemu hladno-toplo krenem na mrtvačko trčkaranje, i još usput da se naivno nadam da će mi se to trčanje opet misteriozno i neočekivano završiti u nekom svežem pomahnitalom tempu?
PS
ipak se sve završilo sa par sati mrtvačkog kotrljanja pedala
Nema komentara:
Objavi komentar