sredina je išla tako da nekoj ekipi biciklista (?) objašnjavam kako je to gadno kada ti nešto poput kamička upadne u sprintericu i zaglavi se kod prstiju. lupam kao budala, pričam kako su to nesnosni bolovi, kao trn da ti se zabio, kako niko živi tako ne bi izdržao šest sati trke, skočio bi i bacio biciklu i batalio sve.
u realnosti mislim sasvim suprotno, trčao sam i dva sata sa kamenom među prstima ili pod petom i baš me zanimalo da li ću *morati* da stanem i izvadim ga, bio mi je to izazov jer šta bih radio na trci, ne bih stajao sigurno, pa sam hteo da se pripremim za situaciju jelte.
kraj ide tako da nekom momku objašnjavam kako da zalepi neku nalepnicu ispod palca, pokazujem mu kako se to učvršćuje flasterima, on mi kaže da je naručio jednu i da je ostala još samo jedna na stanju pa neka i ja naručim odmah... na šta ja kao objašnjavam da sam se samo raspitivao, za slučaj da mi zatreba, a ustvari ne bih da naručim. bilo mi je skupo, to sam prećutao. možda sam u tom snu predvideo da su one patike nestale sa stanja. btw eno ih još uvek u katalogu, možda ih naručim opet u ponedeljak :-)
tada, negde oko 3 noćas sam se setio i prvog dela sna ali sam ga do sad opet zaboravio, kako smo došli do te teme uopšte. ah koga briga. sećam se da sam bio posebno zadovoljan što sam se svega setio i sklopio kockice, ali jbg.
upravo mi iskače status, A EVO I KOJI:
"Zašto se deca uvek pomire? Jer im je sreća bitnija od ponosa. Pa genijalno!"
ne znam šta je tu genijalno, to se s godinama menja, već sa 20 ti je ponos važniji od sreće i hajd u qurac, ništa tu više nije genijalno.
"Zašto se deca uvek pomire? Jer im je sreća bitnija od ponosa. Pa genijalno!"
ne znam šta je tu genijalno, to se s godinama menja, već sa 20 ti je ponos važniji od sreće i hajd u qurac, ništa tu više nije genijalno.
najobičnija matematika, brojanje do 20 ili eventualno 30.
nakon što mi se juče trčalo pa mi se nije trčalo (pa sam ipak krenuo da odrobijam pola sata - sat, pred kraj su mi se otvorile neke čakre pa sam skroz onako impulzivno skrenuo u dvorište osnovne škole i zaleteo 7-8 krugova sa ubrzanjima na pravcima asfaltne atletske stazice (krug ~ 260m) i uspeo da prećeram puls preko 160, u samo tih 6-7 minuta. ah majn got to bejahu ubrzanja. kad sam izašao iz školskog dvorišta pažljivo sam prebrojao noge, da li su sve na mestu ili je poneka otpala usput. genijalno!, rekao bi onaj gore. ZNAČI OVO JE SVE BILO U ZAGRADI)...
... danas sam odlučio da mi se opet više ne_trči nego što mi se trči pa sam isplanirao jedan hajk po zaleđenoj zemlji tu nadomak grada, ali kroz neke njive i šume i livade kuda praktično niko nikad ne prolazi osim par pitomih i par divljih životinja. zamislite taj zadatak da nekog ko poznaje svaki puteljak i prečicu na 50km od grada uspete da u samo par sati i unutar 12km od/do kuće provedete preko 30% nepoznatog i novog terena? jedan je Sale, heh. eno slika na Stravi, uživaj Te.
Nema komentara:
Objavi komentar