utorak, 5. siječnja 2021.

obračun u podzemnom prolazu, nastradali i prolaznici

iz nekog razloga blogovi sa bombastičnim naslovom imaju duplo pregleda, a prosto mi je sumnjivo da će neko ko čita moje blogove stisnuti samo na one sa click-bait uskličnicima tako da će biti da ipak google dovuče neke sirotane greškom. mogu misliti kako proklinju utrošenih deset sekundi dok shvate da ih je pretraživač odveo na stranputicu.

naslov bi ustvari mogao da bude upravo "stranputica". i kao tema razglabanje zašto se to tako zove. izvorno se koristi kao kada zastraniš, kreneš negde kuda ne treba ići i onda si na stranputici. ko nikada nije čuo ili upotrebio tu reč mogao bi da shvati da odeš negde gde ti je strano, nepoznato, inostranstvo. a nekada se i za oštar nagib planine, stranu južnu ili severnu, takođe kaže strana, ponegde i sa malo drukčijim naglaskom, naročito po ruralnim krajevima ćeš često čuti da je "jaka strana", da je pao nizastranu ili se popeo uzastranu. pa bi onda svaki puteljak po takvoj strani pogao da bude stranputica. tehnički razmatrano.

jedna od tih strana se zove šareno platno i na toj strani se nalazi nekadašnje utvrđenje Jerinin Grad o kojem možete guglati ako vas zanima. planinarski putokazi ga maše za nekih par desetina metara i samo mi koji smo jednom u životu tamo zalutali tražeći alternativni put i prolazak nizastranu smo ga spazili i znamo gde se nalazi. 

nekada se od podnožja do vrha tog grebena išlo češće ali je pre nekoliko godina poplava odnela mostić preko reke Gradac i kao što i sve ostalo srušeno u ovoj zemlji uglavnom ostane srušeno godinama i godinama, tako će i sa ovim biti. leti može bez problema da se prođe kroz reku a zimi je malo pohladno bogme pa je taj uspon i spust manje popularan. postoji i alternativni prilazak pored reke preko jednog dugačkog tunela ali je i on zatrpan stenama i polomljenim drvećem, mada sam ja danas uspeo nekako da se provučem. čisto da se opet ne izuvam i smrzavam u ledenoj reci.


nedavno je tuda prošla i avanturistička trka pa se tako pojavio i segment na Stravi. koliko pamtim od pre 7-8 godina kada sam tuda često trenirao, trebalo mi je nekih 9 minuta da se popnem i 6 da se spustim jer je previše strmo i tehnički zahtevno da bi se baš sjurilo, a rizik prilikom pada bi bio ogroman jer na mestima staza ide odmah iznad provalije. uglavnom, obzirom da su svi ti rezultati bili usred trke, logično je da niko nije ni imao snage ni mogućnosti da se popenje sa 100% kao što sam ja mogao da pokušam nakon što se u podnožju malo istegnem i predahnem.

nisam poneo planinarske štapove nego sam se poslužio sa dve odlomljene grane koje sam nagazio i skratio na nekih metar i malko, no problem sa drvetom je da se odereš po šakama ili palcu jer nemaš nikakav rukohvat a deset minuta krvničkog zabadanja napravi prevelike zahteve pred kožu. najobičnije molerske rukavice od platna sa gumiranim prstima i dlanovima koštaju samo 1€ ali eto, nisam se setio, kao što sam se setio kada sam trčao treking ligu na Kablaru recimo.

long stori šort, nisam uspeo ispod 10 minuta jer sam se nekoliko puta okliznuo i izgubio dosta vremena dok opet krenem, doduše u jednom času mi je bilo i smešno, zakoračim i noga mi sleti unazad i ja se pridržim šakama kao da radim sklekove na usponu i dok sam se uspravio i uglavio patiku između dva kamena, uhvatio se za neko drvo i nekako se izvukao tih strmih par koraka u vis, kroz glavu mi se neki nervozni stanovnik dernjao na sav glas JEDAN, DVA, TRI, ČETIRI i izbrojao sam do sedam tom prilikom. brojim i proklinjem ne zna se šta i koga, da ako mi izmakne segment za tih desetak sekundi (nisam se odmah setio da počnem da brojim) ima da odem odmah sutra da ponovim napad.

srećom nije se baš radilo o sekundama jer je rekord bio preko 11 minuta pa sam ga tako relativno lako vratio u valjevke ruke, da ne kažem noge. nakon večernjeg pa jutarnjeg tempa od 6+8km, ovo je bilo malo nepoželjno egzibicionisanje što se tiče listova i leđa ali hajd, čačkalo me to pa sam hteo da ga rešim dok još traje ova lepa jesen usred januara.

Nema komentara:

Objavi komentar