propušio

one godine kada je bio prvi maraton u Međugorju smo se upoznali sa dvoje profesora, onako kulturni sredovečni evropejski ljudi, i oboje trče maratone.

i dobro, prošao maraton, par nedelja kasnije se srećemo na nekoj trci u Zagrebu i raspitujemo se šta je bilo od trka u međuvremenu.

pa bilo je trkâ tamo, i tamo, i tamo, priča ta profesorka... i u jednom času je Lola prekine jer nas je jedna od tih trka posebno zanimala, pa upita KAKO JE TAMO BILO, na šta profesorka ozlojeđena kratko odgovori MA PUŠENJE!
u smislu loša organizacija ili loše nagrade ili šta god, ne sećam se, no taj izraz svakako nisam očekivao.

e pa tako i ja sa ovom prognozom, svakog dana po jedno malo pušenje, i skontam da sam, kao što reče naslov, propušio.

jučerašnja vožnja je bila posebno zanimljiva jer sam pobrkao dva putića (iako nije bilo izvora) i onda sam se pitao kako deluje da zalutavam a zapamtio sam da dolazim u neku šumu na uzani asfaltić.

no taj je ostao kilometar uzvodno, ja sam upao u skroz drugi zaselak.

malo je falilo da uslikam mladog srndaća sa roščićima od pedalj.

dok sam nosio bajk po rubu njive pazeći da zaobiđem neko silno trnje, tačno u tih 50-ak metara je drugom livadom naišao taj mladac, i stao.

pohitao sam da izvadim telefon, upalim kameru, i avaj, dok sam nanišanio on je u nekom išimbajeva skoku od pet metara visine odleteo u šumu.

šteta.

malo sam izgurao uz livadu i skontao gde sam izbio, te se dalje lako snašao.

u tom trenutku se baš kao i juče opet sve razvedrilo pa sam spust u grad doživeo kao letnju zabavu, kupajući se u plavetnilu.

računam, za danas sam se sit napušio pa hvala bogu da je barem kraj dana opet taj isti šlag na torti (od pušenja).

naime kada sam nakon izlaska iz grada zavrnuo na ovu stranu, negde u daljini je bio jedan jedini oblak, nit beo nit siv, ali svakako bezopasan.

kako sam okrenuo prema njemu on je promenio pravac i magnetskom privlačnošću zapucao direktno na mene.

deset minuta kasnije me malo i pofajtao, tek da mi se posere na vožnju, sad počinjem da sumnjam da je to sve jedan isti oblak koji ima nešto protiv mene i već drugi mesec kruži nad gradom kao neki dron, pa se obruši ka meni čim primeti da sam pošao na trčanje ili vožnju.

ajd da vidim dokle misli tako, ovo već postaje igra živaca.