a nisam volio pekinezere

ujutru me nešto malo zavrtalo koleno pa sam odustao od trčanja u korist lekovite šumske šetnje i još jednog razgovora sa chatgpt-om, o centru za orijentaciju puževa, tokom kojeg sam saznao da ako vidite puža koji je krenuo preko asfalta, nemojte ga baciti nazad u travu tamo gde je bio, nego ga prenesite preko celog puta u pravcu u kojem je krenuo, jer će čim odete on svakako krenuti opet istim smerom tako da ste mu ustvari samo učinili kontra-uslugu.

popodne sam otišao da nadoknadim jučerašnji promašaj kada sam zbog pljuska okrenuo kući sa pola puta, pa sam napravio ceo krug i tu imam jedan korak nazad i stotinu napred.

naime čupavi psić (Švrća) na groblju 16km odavde, koji se zadnji put fino pomazio prvi put u životu, oblizivao, umiljavao, danas pak nije smeo da mi priđe, šta li ga je spopalo neću saznati. pritrči, pipne mi njuškom ruku, i pobegne.

drugi pak, pekinezer ispred prodavnice, ničiji, bez čipa, odmah mi je uskočio u naručje odakle je katapultiran direktno u ranac/bisagu bicikle, i odmah otputovao u grad gde sam ga predao ženi koja drži udruženje/prihvatilište.

morao sam da prođem kroz ceo azil i na kraju mi je sivi donji deo trenerke izgledao kao od maskirnog platna, s tim što nisu bile liske i grančice nego šape svih veličina. 

sutra opet na trčanje, jutarnje, iako moram da radim od 9 ali šta ćeš, dogorelo, nema više odlaganja.